БОРБА ЗА ВЕРУ - Осврт на писмо Атанасија Јефтића патријарху Иринеју

Шта учини једна лепа годишњица од владике Атанасија Јефтића (овде:)? Колико дивних мисли о братољубљу и скрушеном стајању пред Српским Свецима. Требало је да прође 800 година како бисмо од њега чули ове речи тихе, благоразумне, саборне.

Могао би сада, овако разгаљен и преображен, да се присети и „гласа јавности у Српским Земљама и Српском Народу" из онога доба када је и сâм, као велики инквизитор, вршљао по храмовима и узнемиравао побожан свет својим литургијским егзибиционизмом, и потом бацао незнавене опоненте на ломачу своје учењачке непогрешивости.

Права је прилика да се сада присети и како је уз његов благослов у Србију пристигла теолошка гнусоба опостушења, звана Свејерес, како се уз његову помоћ запатила и већ метастазирала у помесној Светосаваској Цркви, где су Срби, читавих 800 година, а све до његове трагичне реформе, саборно исповедали једно и неподељено православно учење о постанку света и човека, о бесмртности душе, о греху и смрти, о загробном животу, о Царству Небеском, о Страшном суду, о првенству и саборности, а што је све данас збркано, помућено и помрачено мраком његове безбожне квазинауке. Могао би и да се присети како је ономад бесомучно прогонио Братa Артемија, по налогу Ције и Бајдена, како га је сатерао до амбиса у који се овај на крају, ипак сам стропоштао, мислећи да над свима нама лебди.

И да се покаје за сва ова лудовања, за све несаборне одлуке и потезе са којима је дуго понижавао и рањавао Светосавску Цркву и њених 800 година Живог Предања, а чија се живост не огледа у сујетним и неприродним, дрским покретима појединих гордељиваца, које је наш мудри народ лепо осликао у призренској пословици „Нов поп, нове књиге" као и шаљивој, данас више него актуелној причи „Лупежи у цркви"* – већ пре свега и изнад свега, у херојском држању пред јерихонским кушањима, у јуначком подвигу охристовљења. И да се што пре измири са својим Братом Артемијем, да га врати назад уз помоћ ове дирљиве саборне љубави коју је у међувремену стекао, да устане са своје болесничке постеље и да се до свог последњег даха, као Јустин неустрашиво, узбори против свих лажних учења, са којима ми, у овој свечаној години, срамно и погнуте главе излазимо пред Светог Саву и Српске Свеце...

Ако ли до свега тога не дође онда ће Атанасијева брига о саборном благољепију Светосавске Цркве, у овој години јубилеја, бити лажна и лицемерна. Ако се све то не збуде онда ће он, у нашој дугој и потресној црквеној историји, остати упамћен тек као један хистерични и надобудни владика рушилачког духа, који је у својој позној старости постао превише сентименталан и начисто глув, те више није могао да чује ни глас свог народа, ни глас своје савести, ништа сем лукавих шапата и научних опсена својих неваљалих чеда, и њиховог безбожног професора права. И који до своје кончине није скупио храбрости да се суочи са самим собом, са својим гресима и својим потомцима, дрским и самовољним синовима, који сада већ сасвим спретно користе његову старачку болећивост, како би неометано наставили разбојничким путем реформе, тако чаробне и неодољиве за те незреле и недорасле, самољубиве људе. Не би ту било ничег исувише трагичног да они при томе скрнаве и руше тек само своју очевину. Овде се ради о нечем много вреднијем и драгоценијем. Овде је реч о Телу Христовом, Његовој Цркви. И једном дивном народном Параклису унутар ње, који Срби већ осам стотина година брижно украшавају и граде, својим знојем, својом сиротињом, својим јунаштвом, својом крвљу.

+ „Некакви лупежи ноћу провале цркву, и уљегу те почну скидати све оно што је златно и сребрно, али једно канђело, које је вишјело над светом трпезом, не могаше дохватити, него се припе на свету трпезу каоно ти бездушник и који се Бога нити цркве не боји. Завикаше му дружина: Што учини да од Бога нађеш? Буд ли се попе на свету трпезу, зашто не изу опанке? — Муч'те будале! Што ви знате? Не гледа Бог на обрљане опанке него на чисто и праведно срце."