Уредништво: Нечастиви на Богословском факултету
понедељак, 23 септембар 2019

 Ових дана на екуменистичко-новотарској радиостаници Архиепископије београдско-карловачке „Слово љубве“, у низу других реклама, вртела се и једна следеће садржине: „Ако сте духом млади, независно од узраста, упишите Богословаски факултет! Буџетских места има и у трећем уписном року!“ Све подсећа на оно вашарско: „Навали, народе! Пала цена! Ово је последња верба, нема више! Распродаја!“, али и на ону потресну песму Боре Ђорђевића „Распродајем све што је остало од мене...“

Да, распродаје се све што је остало од некадашњег угледа ове институције са дугом традицијом и неславном садашњошћу.

Факултет који има само 150 буџетских места и који је једини те врсте у Србији не може да привуче 150 кандидата који би студирали богословље (но, с обзиром да је легло јереси, и добро је што је тако)!

У интервјуу на ту тему чули смо да је узрок „опште опадање интересовања за друштвене и хуманистичке науке“. Ма ша кажете! Погледајте Философски факултет, посебно Психологију, Факултет политичких наука, Правни, Филолошки... гиганте по броју студената у односу на Богословски, па чак и све учитељске факултете у земљи, па ФАСПЕР – Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију – нигде немамо ситуацију да је буџетских места остало и за трећи рок (а по броју пријављених кандидата, чак и ако се сви упишу, капацитети Факултета остаће непопуњени).

   Биће да су узроци негде другде.

   Прво – када је на челу највише просветне установе Београдске патријаршије јересијарх и архиодступник Игњатије браничевски, а у управи само њему лојална екипа мафијаша у мантијама, то не може доброг рода донети.

   Друго – када су у професорском колегијуму махом људи који су, како би казао Свети Апостол Павле, „претрпели бродолом вере“, ту исто добра бити не може, јер они су изнутра подвојени, имају амбивалентан став према идеалу којим су се некада надахњивали а затим га одбацили, па, пошто нису нашли здрав начин да превазиђу ту своју подвојеност, односно да часно иступе из клира и из колектива и почну да се баве нечим што их више привлачи и што им је постао нови идеал (рецимо, финансијама, предузетништвом, менаџментом), они имају патолошку потребу да о бившем идеалу свуда, па и пред студентима, говоре негативно и да се обрачунавају са свима који су том идеали остали верни. Епилог је познат: најчаснији професори ове установе су или отерани из храмова у којима су служили или послати у пензију, или деградирани у самој установи, а многи студенти расцрквењени и рашчовечени, или изгубљени и очајни – у шта су им отишле толике године и уложени напори...

   Решење је једноставно (али, за сада, у сфери маште): одстранити цркворушитеље са факултета и вратити се истинском богословљу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. А шта то значи? Ко може и треба да проучава свештено богословље Цркве од Истока?

   Термин богословље (од грчког φεολογία - представља сложеницу састављену од два елемента: τεός – Бог и λόγος – реч) позајмљен је од старих Грка, који су богословом називали свакога ко је учио о боговима. У хришћанској рецепцији термин богословље може се осмислити двојако. Као прво, то је реч Бога о Себи Самоме. Богословље у уском смислу те речи, као реч о Богу, постаје могућно тек после силаска на земљу Сина Божијега, Који нам је открио истинско учење о Богу. Према мишљењу Светитеља Григорија Паламе, Бог се није само оваплотио, него и постао богослов нас ради[1]. Та реч Бога о Себи и о створеном свету представља садржај божанског откривења.

   Као друго, у општеприхваћеном значењу под богословљем се подразумева учење Цркве или било ког богослова о Богу. На тај начин богословље представља осмишљење божанственог откривења, сведочанство о ономе до чега се дошло у откривењу. У древној Цркви за предмет богословља сматрало се питање о Светој Тројици. Није случајно што се у богослужбеним текстовима Божанствена Тројица назива «најистинитијим предметом богословља»[2]. Тако су свети апостол Јован, светитељ Григорије Назијанзин и преподобни Симеон од Цркве названи и признати богословима. Први је, наиме, јасније од других јеванђелиста изложио учење о Светој Тројици и Божанству Сина; други је ревносно бранио и узвишено приповедао тројични догмат, а трећи је опевао сједињење човека са Тријединим Божанством.

Сви остали делови вероучења: о стварању света, о оваплоћењу Логоса, о спасењу, о Цркви и њеним тајнама, о другом доласку Христовом итд. древни Оци везивали су за област икономије[3]. Тек касније било је прихваћено да се под богословљем подразумева целокупно вероучење о Богу и Његовом Домостроју, о Његовим односима према свету и човеку[4]. Данас се под богословљем подразумева читав комплекс наука, међу којима се разликују: догматско, основно, упоредно, морално и пастирско богословље.

Православно догматско богословље јесте наука која систематски објашњава садржај основних хришћанских вероучитељних истина (догмата које прихвата сва пунота. православне Цркве.

У Своме откривењу Бог први излази у сусрет човеку. Од стране човека при томе се претпоставља слободни одзив вере и љубави. Вера представља «двер тајана»[5], она је услов и основ богословске мисли. «Вером се Христос усељава у срце човеково» (Ефес. 3, 17). «Вером се задобија ум Христов који је кадар да суди о стварима божанственим» (1. Кор. 2, 12–16). «Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом» (Јевр. 11, 3), – пише Апостол. Тако вера пружа могућност правилног мишљења и спознавања онога што је разуму недоступно.

«Вера» – пише професор Владимир Лоски, – «није психолошко стање, није просто веровање: она је онтолошка веза (односно веза по битовању) између човека и Бога, веза унутарње објективна, за коју се припрема оглашени и која се верном подаје крштењем и миропомазањем. То је дар који васпоставља и оживљава дубинску природу човекову»[6]. «У крштењу», – говори  свети Иринеј Лионски, – «ми задобијамо неизменљиви канон вере»[7].

Вера која нам је дата као залога у крштењу има динамички карактер. Она у нама може узрастати и умањивати се, у зависности од наше спремности да идемо за Христом. На молбу ученика да умножи у њима веру, Господ је од њих захтевао испуњавање јеванђељских заповести у духу смирења (Лк. 17, 5–10). Прва заповест јесте покајање. Покајањем хришћанин прима духовно знање о скривеном и тада се «у његовом осећању рађа другачија вера, која није противна оној првој вери, али која је утврђује. До тада је постојао слух (односно вера од слушања речи Божије)[8], а сада постоји созерцање (ствари божанских)»[9]. Савршена вера у души се рађа од светлости благодати. Она се открива у прозрењу духовних очију «које виде у души скривене тајне, невидљиво и божанствено богатство, скривено од очију синова тела, богатство које се открива Духом, као што је казао Господ: «Ако заповести Моје сачувате, послаћу вам Утешитеља Духа истине, Који ће вас научити свакој истини» (Јн. 14, 15–26).[10]

Савршеним хришћанима ране Цркве упућене су речи Светог Апостола Јована Богослова: «Ви имате помазање од Светога и знате све. Помазање које примисте од њега у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи. Него, како вас то исто познање учи у свему, останите у њему» (1. Јов. 2, 20–27). В. Лоски објашњава да помазање (харизма) овде означава присуство Духа Светога. Према томе, нико нас не може научити истини уколико у нама нема тога присуства које нам открива свако познање. Ово исто истиче блажени Августин у свом «Унутарњем учитељу»: «Говорио сам свима, па ипак, они у којима не говори унутарње помазање, они који изнутра нису поучени Духом Светим, увек су одлазили ненаучени. Тамо где нема његовог помазања, спољашње речи само узалуд ударају о слух»[11].

Свети Јован Дамаскин пише да «није све оно што се тиче Божанства и Његовог Домостроја (његових планова, дела и дејстава у свету) неизразиво, али се ипак не може све ни лако изразити; није све недоступно поимању, али се не може све ни познати. Јер једно значи оно што се познаје а друго што се да изразити речју, то јест, једна је ствар говорити а друга знати»[12].

Дакле, у Богу, постоји нешто апсолутно непостижно за човека – Божанска Суштина, као друго, постоји област онога што се да спознати, али што се не да изразити речима, и као треће, у Богу постоји и нешто што се не само може познати него и изразити, премда с напором, речима које поседујемо. О томе да се Откривење не може увек изразити речју сведочи Писмо. Апостол који је био узнет до «трећег неба» и онде зачуо «речи неизрециве», касније обзнањује само ово: «Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе» (1. Кор. 2, 9). Свети Исак Сирин објашњава да Апостол, уколико би чак и зажелео да опише оно што је созерцавао и уколико би желео да открије које је речи чуо, свеједно то не би био у стању, зато што  то није видео телесним већ духовним очима[13]. Оно што ум прима телесним чулима, њиховим посредством може и да изрази, а оно што созерцава, или чује, или осећа унутар себе у области духа, то када се врати у тело није кадар да преприча, већ се само сећа да је то видео, али на који начин је то видео, није кадар јасно изрећи[14].

Људска реч плод је делатности разума човековог. Ако Бог саблаговоли да посети подвижника, у општењу са Богом учествује сам човек (његов разум, воља и осећања, али истовремено са тим божанска реалност, чији заједничар он постаје, превазилази свег човека, између осталог и његов разум, и зато откривење Божије остаје тајна за разум, тако да се у својим дубинама не да изразити речима[15].

Када Бог посећује човека обиљем божанске благодати и велелепношћу созерцања, тада се свака мисао људска зауставља. Свети Исак Сирин пише: «Чим се ум удостоји да осети будуће блаженство, заборавља и самога себе и све овдашње, и већ нема у себи потребе за било чим»[16] (то јест, размишљања о било чему и молитве се прекидају). «Јер се Свети у будућем веку, када њихов ум буде уроњен у дух, неће молити молитвом, него ће се са дивљењем настанити у слави која им доноси радост»[17]. «У то доба душа, опијајући се љубављу Божијом, жели да се у безмолвију наслађује славом Господњом»[18], она уистину зна да живи са Богом Истинитим. Ако при томе још постоје снаге у души, она стреми већој пуноћи богоопштења, а уколико дејство Божије превазилази њене снаге, онда она, преиспуњена обиљем благодатних озарења, вапије Богу: «Ослаби ми таласе благодати Твоје»[19].

 «Може се са сигурношћу тврдити да нико од Светих не би почео тражити вербални израз свога духовног опита, и да би заувек остао у молчалништву, у тој «тајни будућега века», да пред њим није стајао задатак да остави поруке ближњемда љубав није рађала наду да ће макар неко, макар једна душа зачути ту реч, и покајавши се, достићи у спасење»[20]. Управо љубав према Истини, према браћи по вери, покретала је свете Оце на борбу против злобе јеретичке и на дотицање у своме учењу таквих духовних висина и предмета о којима би у друго време било разумније ћутати[21].

На висинама божанских откривења човек жели само једно: да безмолвно пребива у созерцању божанске реалности која му се открива. Тада није време за суђење о духовним стварима. Зато блажени Диадох Фотички пише да се богословствовати може само онда када се постигне нека средња мера у «узбуђењу духовном», када је разум човеков још кадар да налази одговарајуће речи, док «жуђено духовно обасјање потхрањује веру онога који говори»[22]. Очигледно је да, уколико човек уопште не поседује «духовно обасјање», него је роб тела и страсти, њему је забрањено да богословствује. Свети Григорије Богослов пише: «Мудрољубље о Богу није препоручљиво свима, зато што су за ово кадри само људи који су себе испитали, који су провели живот у созерцању, а пре свега очистили или макар чисте и душу и тело. За нечистог човека можда није без опасности чак ни да се дотакне чистог, као што је слабовидом човеку опасно да угледа сунчев зрак»[23].

Из наведених речи блаженог Диадоха следи да богословље заузима неко средње место између созерцања Божанског и расуђивања о њему. Богословље има везе и са созерцањем које се достиже на висинама молитвеног подвига, због чега монах Евагрије говори: «Богослов је онај који има чисту молитву», и истовремено богословље прибегава расуђивању о духовним стварима[24]. Богословље се не може свести на пуку теорију. Оно користи теоријско расуђивање, али се не ограничава на њега, јер се истински циљ богословља не састоји у стицању укупности знања о Богу, него у томе да нас приведе живоме општењу са Богом, да нас приведе у ону пуноту знања где свака мисао и реч постају излишни. О овом стању Христос је говорио ученицима у опроштајној беседи: «Опет ћу вас видети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас,  и у онај дан нећете ме питати ништа» (Јн. 16, 22–23).

Оцима и учитељима Цркве наука није била туђа, напротив: они су радо користили све оно што је у њој било блиско хришћанској истини, и неретко су зарад доказивања или објашњавања истина вере посезали за знањима из области дијалектике, философије, историје, природних и других наука. Они су користили научне чињенице да би потврђивали хришћанску истину, користили су језик и методе њима савремене философије у својим богословским студијама. Светитељ Григорије Богослов строго је прекоревао све оне који су показивали непоштовање према спољашњој учености, оне који би желели да све виде као незналице попут себе самих[25]. Као заслугу Светитеља Василија Великог сматрао је његово савршено владање дијалектиком, уз чију помоћ је лако негирао философске конструкције противника хришћанства. На питање: да ли је православље спојиво са световном ученошћу? оптински старац Нектарије исприповедао је следеће: «Једном приликом дошао ми је човек који никако није могао поверовати у то да је некада био потоп. Тада сам му испричао да су на највишим планинама, у песку, нађене шкољке и други остаци са морског дна и да геологија сведочи о потопу, и он је то разумео. Видиш ли колико је неки пут ученост неопходна?»[26]. Митрополит московски Филарет писао је да «вера Христова није у непријатељству на истинским знањем, зато што није у савезу са незнањем»[27].

Истинска наука, као делатност која проучава Богом створени свет, не може се налазити у противречности са Библијом. Несумњиво, много шта у науци може остати нејасно и погрешно услед ограничености људског разума и непрецизности научног искуства, и зато ниједну научну теорију Црква никада није бранила као своју. Признајући корист познавања науке и философије за хришћане, будући да ове дисциплине шире хоризонте и чине мишљење дисциплинованијим и еластичнијим, Свети Оци су ипак категорички негирали могућност да се чисто разумским путем стекне било какво прецизно знање о Богу. Они су одбацивали философију као метод верског познања. Светитељ Григорије Палама писао је: «Ми никоме не сметамо да се упозна са световном образованошћу, изузев уколико је примио монашки чин. Међутим, никоме не саветујемо да се њој предаје до краја, и потпуно забрањујемо да од ње очекује било какву прецизност у спознаји божанственог учења о Богу». И нешто касније: «Дакле, код световних философа може се наћи и нешто корисно, као и у смеси меда и кукуте[28], па ипак, основан је страх да они који желе да из смесе издвоје мед, могу случајно попити и смртоносни остатак»[29]. Свети Григорије Палама не негира значај природних наука, али признаје њихову релативну корист. Он у њима види једно од помоћних средстава за стицање посредног (посредством видљивог света) знања о Богу као Творцу. Заједно са тим, он одриче религиозну философију и науку као пут богоопштења. Наука и философија не само што не могу дати «ма какво прецизно учење о Богу», него оне воде изопачењима, штавише, могу постати баријера богоопштењу и показати се као смртоносне. На тај начин Свети Григорије ограђује област теологије од мешања са религиозном философијом и природним знањем о Богу[30]. Његов став у вези са овим питањем сагласан је са Светим Писмом. Апостол Павле упозорава да се између природног философског знања и благодатног хришћанског познања Бога налази дубоки јаз: «Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу, јер у њему обитава сва пуноћа божанства телесног» (Кол. 2, 8–9).

Богословље се заснива на откривењу, а философија на низу апстрактних идеја или постулата. Богословље полази од чињенице - од откривења, чија је пунота дата у Христу, јер «Бог у ове последње дане говорио је нама преко Сина» (Јевр. 1, 1–2). Философија која расуђује о Богу не полази од чињенице јављања живога Бога, него од апстрактне идеје божанства. За философе је идеја згодна за конструисање одређеног философског система. За теолога Бог је Онај Који му открива, и Кога је немогуће спознати разумски изван откривења[31].

Појам Бога у философским системима  представља слаби одсјај знања о Богу које је изгубљено у грехопаду људском, одсјај који је апсолутно недовољан и често помућен погрешним претпоставкама и мишљењима. У Синодику Торжества Православља[32] (XI век) изриче се анатема платоничарима, онима «који сматрају идеје Платонове реално постојећим», и онима «који се предају светским наукама, не само ради вежбања (школовања) интелекта, него и прихватају као истину пустошна мишљења философа».

Богословље мора служити сједињењу човека са Богом, чинити нас удеоничарима божанске вечности, али истовремено богословље има и историјске задатке. Свака епоха поставља пред црквену свест своје проблеме, на које је богословље позвано да да одговор сагласан са православном традицијом: то су питања верског учења која представљању узрок недоумица и размимоилажења у Цркви. Свети Оци које прослављамо као велике богослове нису били кабинетски научници који су писали трактате на слободно изабране богословске теме. Они су увек богословствовали на актуелне проблеме који су узнемиравали друштво. Није случајно знатан део наслеђа из области догматике што су га они оставили садржан у различитим проповедима и беседама упућеним њиховим савременицима.

   Богословље је сведочанство о Божанственој истини, али истина је мрска «кнезовима овога века», и зато је борба за истину, за смисао, за Логос, ствар која уопште није лагодна. Неретко је та борба везана за исповедништво и мучеништво. Довољно је сетити се житија заштитиника православља, рецимо, Атанасија Александријског, Максима Исповедника, Теодора Студита и других, да би се осетила сва напетост и драматичност теолошке борбе у постојећем свету.

   «Учити друге је велико дело, а учити себе – дело које није безопасно»[33]. Онима који још немају духовну крепост за непосредно познавање божанствених ствари не ваља настојати да самостално уђу и истраживање тајни богословља и да у незнању верују закључцима свога разума, - пише свети Григорије Богослов, како не би изгубили и оно мало што имају – изданке вере[34]. Духовним одојчадима наликује да се хране словесним млеком Писма и светоотачког учења.



[1] Aрхимандрит Амфилохије (Радовић). «Filioque» и нетварна енергија по учењу светог Григорија Паламе. Превод на руски језик. Б. м., Б. г. С. 1. Дактилографисани рукопис из библиотеке Московске духовне академије.

[2] Недељна полуноћница, 1. глас, 3. песма, 1. тропар.

[3] Οικονομία (грч.) – букв. «управљање домом», домострој, одн. делатност Бога при стварању света, промишљању о њему и његовом спасењу.

[4] С. Глаголев. Богословие // Богословская энциклопедия. Слово 82. Сергиев Посад, 1911.

[5] Св. Исаак Сирин. Слова подвижнические. Слово 82. Сергиев Посад, 1911.

[6] Вл. Лосский. Вера и богословие // Вестник Русского западноевропейского патриаршего экзархата. Но. 101-104. Париж, 1979. С. 104.

[7] Исто.

[8] Овде и у даљем излагању појашњења у заградама прирпадају аутору овог приручника,

[9] Св. Исаак Сирин. Нав. дело. Слово 84. С. 401.

[10] Св. Исаак Сирин. Нав. дело. Слово 28. С. 131.

[11] Вл. Лосский. Вера и богословие. С. 105.

[12] Св. Иоанн Дамаскин. Точное изложение православной веры // Творения. Санкт-Петербург. 1913. Т. 1. Кн. 1. Гл. 2. С. 158.

[13] Св. Исаак Сирин. Нав. дело. Слово 55. С. 271.

[14] Св. Исаак Сирин. Нав. дело. С. 271.

[15] Прот. И. Романидис. Филиокве // Вестник РЗЭПЭ. Парож, 1981. Но. 89-90. С. 89.

[16] Св. Исаак Сирин. Нав. дело. Слово 16. С. 64.

[17] Исто.

[18] Блаженный Диадох Фотикийский. Подвижническое слово. Гл. 8 // Доборотолюбие. Троице-Сергиева лавра. 1992. Т. 3. С. 10.

[19] Преп. Иоанн, игумен Синайской горы. Лествица. Слово 29. Гл. 8. С. 243.

[20] Иером. Софроний. Старец Силуан. Париж, 1952. С. 82.

[21] Св. Иларий Пиктавийский. О Святой Троице. Кн. 2, & 2.

[22] Блаж. Диадох. Нав. дело. С. 10-11.

[23] Св. Григорий Богослов. Слово 27, о богословии первое // Творения. Ч. 3. 3-е изд. Москва, 1889. С. 5.

[24] Вл. Лосский. Вера и богословие. С. 101.

[25] Св. Григорий Богослов. Творения святых отцов в русском переводе. Т. 4. Москва, 1844. С. 63-64.

[26] Надеждина А. Старец Нектарий // Вестник. Париж. 1983. Но. 113. С. 192.

[27] Митр. Московский Филарет. Собрание мнений и отзывов. Москва, 1887. Т. 5. Ч. 1. С. 48.

[28] Кукута - отровна биљка која расте на југу.

[29] Л. Успенский. Исихазм и гуманизм // Вестник. Париж, 1967. Но. 58. С. 110-127.

[30] Л. Успенский. Исихазм и гуманизм.

[31] Вл. Лосский. Вера и богословие. С. 106.

[32] Синодик в Неделю Православия. Сводный текст с приложениями, Публикация и коммент. Ф. Успенского, Одесса, 1893. С. 14-18. В. и.: А. Ф. Лосев. Очерки античного символизма и мифологии. Анафемы на Иоанна Итала. Москва, 1930. С. 846-848.

[33] Св. Григорий Богослов. Лово 32 // Творения. Ч. 3. С. 119.

[34] Исто.

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 24 септембар 2019 )