Уредништво: Шта велики "догматичар" и мртводушник из Мрдуше Доње није знао
петак, 04 октобар 2019

 ЧАС ИЗ ДОГМАТИКЕ ИГЊАТИЈУ МИДИЋУ И ЊЕГОВИМ СЛЕДБЕНИЦИМА

Од доласка на  Богословски факултет његов садашњи декан (O, tempora! O, mores!), који је приграбио предмет Догматика и чија су спорна учења била предмет разматрања самог факултета, 1998, али и представки Синоду и Сабору (још од 2008), није разграничио сам са собом и пред Богом шта заправо представља суштину његовог предмета. То не зна ни професор, ни његови асистенти, ни избезумљени и саблажњени студенти.  Па, да их подсетимо на то. И да подсетимо да „Догматика. Православна философија Истине“ преподобног Јустина Поповића треба да се врати на факултет и замени Зизиуласове и Мидићеве теологумене писане у бунилу опијености влашћу, похотом телесном и гордошћу житејском, а и винима из браничевских и херцеговачких подрума.

          Реч «догмат» води порекло од грчког глагола δοκείν - мислити, сматрати, веровати (прошло време тога глагола – δεδόγμη - значи: решено, установљено, одређено). Догматима су стари Грци називали философске поставке које су следбеници било које школе узимали за аксиоме. Њима су се називале већ општеприхваћене, неоспорне истине.

У овом последњем значењу реч «догмат» користили су још и антички философи. Тако, у радовима Платона («Држава») «догматима» се називају правила и норме које се односе на појмове правичног и лепог. Цицерон «догматима» назива неоспорне философске поставке. Код Сенеке су «догмати» основе моралног закона. Временом се овај термин почео употребљавати и за означавање установа државне власти. У том значењу ову реч срећемо употребљену у грчком тексту Јеванђеља од Луке (2, 1), где је догматом названа заповест ћесара Августа да се попише сав народ. Међутим, већ апостол Павле употребљава реч «догмат» у односу на Закон Божији (Кол. 2, 14, Ефес. 2, 15). Појам «догмат» почео се употребљавати код хришћанских писаца за означавање истина откривене религије. Истина, првобитно се том речју означавало целокупно хришћанско учење уопште – и догматско и морално. Тако, догматима су називане установе Апостолског сабора одржаног 50. године. У Делима апостолским каже се да су апостоли Павле и Тимотеј «учили верне да држе правила (грчки: «догмате») који утврдише апостоли и презвитери у Јерусалиму» (Дап. 16, 4). Овакво широко поимање термина среће се и код светог Игнатија Богоносца, Јустина Философа, Клемента Александријског, Оригена. Од IV века источни Оци Цркве (на пример свети Кирило Јерусалимски, свети Григорије Ниски, свети Јован Златоусти, блажени Теодорит и други) почели су да догматима називају не све истина садржане у откривењу него само оне које су се односиле на област вере. Тако свети Григорије Нисијски дели садржај учења у ужем смислу на «морални део и на прецизне догмате»[1]. Временом су се у догматичким системима Истока и Запада том речју почеле означавати по правилу само оне истине верског учења које су представљале предмет расправа на Васељенским саборима, и које  су добиле саборско одређење или формулације.

Декан Богословског факултета у Београду, екумениста и новотарац епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић

Догмати су богооткривене истине, које садрже учење о Богу и Његовом Домостроју, које Црква одређује и исповеда као непроменљиве и непорециве поставке православне вере. Карактеристична обележја догмата јесу и њихова вероучитељност, богооткривеност, црквеност и општеобавезност.

Својства догмата

Вероучитељност означава да садржај догматских истина представља учење о Богу и Његовој икономији. Догмати су истине које се односе на област верског учења. По том обележју они се разликују од других истина и установа хришћанске вере (моралних, литургијских, канонских). На пример, за време Преображења Господњег на Тавору, Бог Отац сведочио је из облака у Христу: «Ово је Син Мој љубљени» (Мт. 17, 5) – што је истина догматског карактера, «Њега послушајте» – што је заповест (Мт. 17,5). «Господ Бог наш, Господ је једини» (Мк. 12, 29) јесте догмат; а «Љуби Господа Бога твога свим срцем твојим» (Мк. 12, 30) јесте заповест.

Богооткривеност карактерише догмате као истине откривене од Самога Бога. По свом садржају они не представљају плод делатности природног разума, као што је то случај са научним истинама или философским тврдњама. Апостол пише: «Дајем вам на знање, браћо, да Јеванђеље које сам ја благовестио није од човека, нити га ја примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа» (Гал. 1, 11–12). Ако су философске, историјске и научне истине релативне и временом се могу прецизирати, догмати су апсолутне истине и непроменљиве у времену, јер реч Божија јесте истина (Јн. 17, 17) и остаје вавек (1. Петр. 1, 25). Ако желимо да постанемо удеоничари откривења, не смемо да догмате прилагођавамо свом начину реципирања, него морамо свој ум и срце учинити кадрим да познају божанске ствари. Не може се живети незнабожачки и истовремено напредовати у познању премудрости Божије (Прем. 1, 4). «Очистимо чувства и угледајмо...»[2].

Црквеност догмата указује на то да само Васељенска Црква на својим саборима придаје хришћанским истинама вере догматски ауторитет и значај. То не значи да Црква сама ствара догмате; она као «стуб и тврђава истине» само безгрешно установљава иза сваке истине откривења значај непроменљивог правила вере. «Догмат», – пише протојереј Г. Флоровски, – «ни у ком случају не представља ново откривење. Догмат је само сведочанство. Сав смисао догматског одређења своди се на сведочење непролазне истине која је била јављена о откривењу и која се сачувала од почетка»[3]. На Васељенским саборима она формулише догмате, односно придаје му одређену вербалну форму заодевајући мисао откривења у прецизне изразе који не допуштају лажна другачија тумачења. На пример, уколико у Јеванђељу постоји мноштво текстова који говоре о јединству Сина са Оцем (Јн. 10, 30; 14, 10 и др.), у догматском одређењу Првог васељенског сабора потпуно је тачно формулисано у чему се састоји то јединство а то је у чињеници да је Син једносуштан Оцу.

У процесу борбе за чистоту православне вере свети Оци су разрадили теолошку терминологију која се не среће у Библији, али која омогућава да се вербално јасније изрази богооткривена истина. У арсенал богословља уведени су такви нови термини као што су: Тројица, Јединосуштни, Лице, Ипостас, Богочовек, Оваплоћење, Богородица  итд.

Истовремено, Православној Цркви је, за разлику од римокатоличке, туђе настојање да без неке нарочите неопходности нешто догматизује. Православни догмати су се формулисали и прихватали на Васељенским саборима једино под утицајем јереси. Догматска одређења не представљају толико позитивно објашњење учења о Богу, колико указивање на границе иза којих се налази област заблуда и јереси. У својој дубини сваки догмат остао је недокучива тајна. «Православни догмати», – пише проф. А. И. Веденски, – «нису окови за мисао, нису стеге, него само заштитна одређења којима Црква жели да постави разум људски у ваљану перспективу у којој би му се отварала могућност да без баријера и без заустављања креће напред, избегавајући опасности исклижњавања у страну, на варљиве путеве»[4].

Општеобавезност. У догматима се разјашњава суштина хришћанске вере и наде; моралне истине, литургијски и канонски обичаји и правила имају тачку ослонца у догматском учењу. Божанско откривење говори о изузетном значају истина вере за спасење човеково. Тако, упућујући апостоле на проповед по свему свету, Христос им је заповедио да науче народе вери у Тројединога Бога рекавши: «Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа» (Мт. 28, 19), – додавши: «Ко поверује и крсти се, спашће се, а ко не буде веровао биће осуђен» (Мт. 16, 16).

Апостоли су такође признавали веру у Живога Бога за први и неопходни услов спасења: «Без вере није могуће угодити Богу», – пише апостол Павле, – «јер онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који Га траже» (Јевр. 11, 6).

Непорецивост вероучитељних истина условљена је њиховом богооткривеношћу, будући да Апостоли нису примили учење од људи, него кроз откривење Исуса Христа (Дап. 1, 12). Апостол Јован говори: «Знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његову Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни» (1. Јован. 5, 20).

О значају догмата говори и чињеница да се од древних времена до дана данашњег, пре ступања у црквену заједницу, онај који се крштава обавезује да наглас прочита Символ вере, односно да посведочи своју веру у догматске истине Православља. Апостол убеђује оне који су поверовали да се чврсто држе јеванђељског учења «док не постигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове» (Ефес. 4, 13). Ко одступа од једном прихваћене апостолске вере лишава се спасења.

Историја Православне Цркве зна мноштво примера када су ради очувања чистоте своје вере свети подвижници прихватали страшна страдања и смрт. Црква Христова их прославља као поборнике православне истине.

Догмати су неизмењиви закони наше вере. Ако у литургијском животу појединих православних помесних цркава и постоје одређене специфичне одлике, у догматском учењу између њих постоји строго јединство. Догмати су обавезни за све чланове Цркве  и зато она дуготрпељиво подноси било какве грехе и слабости људске у нади на исправљење, али не опрашта онима који упорно настоје да помуте чистоту апостолског учења. Постоји строго указање Апостола: «Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се тако изопачио, и греши, самога себе је  осудио» (Тит. 3, 10–11). Аналогно против оних који одбацују основни хришћански догмат о богочовештву Христа Спаситеља сведочи апостол Јован: «Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, и то је дух антихриста» (1. Јов. 4, 3).

Док било који грех представља последицу слабости воље, јерес је, међутим, последица инаћења воље[5]. Јерес је упорно противљење истини, и та хула на духа истине не може се опростити. У установама Шестог васељенског сабора говори се: «Ако неко не држи и не прихвата догмате побожности и не мисли на тај начин, и не проповеда тако, него настоји да иде мимо њих, нека буде анатема по одређењу које су претходно саставили свети и блажени Оци»[6].

Богословско мишљење

Искуство Цркве је шире и потпуније од догматских одређења. Догматизовано је само оно што је најнеопходније и суштински важно за спасење. Остаје још много тога што је тајанствено и неразјашњено у Светом Писму, и то условљава постојање различитих богословских мишљења. Различита мишљења срећемо у делима Отаца Цркве и у богословским списима. Теолошко мишљење (теологумена) мора садржати истину која, као минимум, не противречи откривењу. Теологумена не представља општецрквено учење као што је то случај са догматом, већ представља лични суд одређеног богослова. У теологумене могу се уврстити, на пример, искази о састављености човекове природе од два или три елемента, о томе на који се начин може разумети бестелесност анђела и људских душа, о пореклу душа и тако даље. У целини посматрано, парцијална мишљења теолога тичу се тајинских питања онтологије која се, како наводи свети Теофан, у овом веку очигледно неће ни разрешити, као питања која нису суштински важна за наше спасење. По речима светог Григорија Богослова, питања стварања, искупљења, крајње судбине човека, такође спадају у област где је богослову предочена извесна слобода: «Философствуј о свету или о световима, о васкрсењу, суду, награди, страдањима Христовим, јер у таквим стварима није некорисно постићи циљ, а није опасно погрешити»[7]. Нема сумње да је свака произвољност у теологији искључена. Критеријум истинитости било ког мишљења представља његова сагласност са светим предањем, а критеријум његове допустивости јесте непостојање противречности с њим. У основи православних и валидних богословских мишљења и суочења, морају се налазити непосредно виђење и созерцање, а не логика и разумска анализа. Ово се постиже посредством молитвеног подвига, посредством духовног формирања верујуће личности. «Оно што је садржано у овим речима», – говори преподобни Симеон Нови Богослов, – «не сме се називати мислима, него созерцањем онога што истински постоји, будући да ми о овоме говоримо по созерцању»[8].

Од теологумена морају се, са своје стране, разликовати и такве богооткривене истине које, иако нису догматизоване, ипак органски улазе у Свето Предање Цркве, и по своме значењу нису испод догмата. На пример: истине о стварању Богом света «ни из чега» и о бесмртности душе људске; вера у спасоносну снагу светих тајана Цркве и у силу крсног знамења,  и слично.

Најзад, у списима извесних Отаца Цркве срећу се и погрешна богословска мишљења за која се они ипак никада нису борили као за непогрешива. На пример, Светитељ Григорије Ниски, идући за Оригеном, претпостављао је да адска мучења неће бити вечна, и да ће по завршетку мучења грешници задобити спасење. На питање зашто су Свети неки пут исказивали и нетачна мишљења свети Варсонуфије Велики одговара: «Немојте мислити да људи, макар били и свети, могу потпуно да схвате све дубине Божије, јер Апостол говори: «Делимично знамо а делимично пророкујемо» (1. Кор. 13, 9). Добивши сведочанство свише, они су изложили ново учење, али су заједно са тим сачували и оно што су раније примили од својих ранијих учитеља, то јест, неисправно учење. Они се нису помолили Богу да им открије истину у вези са њиховим првим учитељима, то јест, да ли их је Свети Дух надахнуо у ономе што су им предали, него су оставили њихове речи неиспитане, сматрајући их мудрим и разумним. На тај начин су се мишљења њихових учитеља помешала  са њиховим сопственим учењем»[9].

4. Догмати и моралност

Велики значај догматског учења не састоји се само у томе што оно представља темељ умозрења или погледа на свет верника. Догматика указује такође и на циљ и пут духовног живота, усмерава тај живот у одређеном смеру. Због тога измена одређене догматске позиције условљава и измену читавог устројства човековог духовног живота. Тако је грех гордог одвајања Римске цркве од Васељенског саборног јединства довео до њеног одвајања од светог предања нераздељене Цркве и имао за последице дубоке потресе у духовном животу Запада. И премда данас није тако једноставно доћи до спознаје на који је начин изопачавање било ког догмата утицало на духовност римокатолика, будући да је утицај на ту духовност извршио читав низ идеја и узрока, ипак, дубока узајамна веза између карактеристичних обележја Западне догматике и духовности, наравно, постоји. В. Лоски пише: «О. Конгар[10] је у праву када говори: Ми[11] смо постали различити људи, ми такође имамо једног и Истог Оног Бога, али ми смо пред Њим различити људи и не можемо на исти начин мислити о природи наших односа према Њему». Међутим, да би се правилно судило о том духовном разликовању, морали бисмо да га размотримо у његовим најсавршенијим манифестацијама - у типовима светих Запада и Светих Истока после раздељења Цркава. Тада бисмо могли да постанемо свесни тесне везе која је увек постојала између догмата исповеданих у Цркви и духовних плодова које они рађају. Ако политичка доктрина која је формирана у крилу политичке партије може до те мере формирати мишљење да се појављују различити типови људи који се међусобно разликују у моралним и психолошким особинама, утолико пре је јасно да верски догмат може изменити сам ум онога ко га исповеда. Такви људи се разликују од оних који су се формирали на основу друге догматске концепције. Ми никада не бисмо могли да разумемо аспект духовности неког живота, уколико не бисмо узимали у обзир догматско учење садржано у његовој основи. Неопходно је прихватити ствари онаквима какве оне јесу, и не покушавати објаснити разлику између духовног живота на Западу и на Истоку узроцима етничког и културног карактера, када је реч о најважнијем узроку - о различитости у погледу догмата. Не треба се уверавати у то да питање исхођења Светога Духа, или питање природе благодати нема велики значај за хришћанско учење у целини, које је, наводно, остало више или мање једнако за римокатолике и за православне. У таквим основним догматима управо то "више или мање" и јесте важно, будући да управо то придаје различит смер целокупном учењу, представља га у различитој светлости, другим речима - рађа другачији духовни живот»[12].

Црква Христова увек је била свесна посебне важности догматског учења у животу хришћана и негативно се односила према манифестацијама свих видова гносеомахије[13] и незнања. По речима московског митрополита Филарета (Дроздова), «неопходно је да никакву, чак ни у тајни скривену премудрост не сматрамо нама туђу и удаљену од нас, него да са смирењем устројавамо ум за божанско созерцање и срце за небеске осете»[14].

Божанско откривење сведочи о дубокој вези између вере и хришћанског морала, између догмата и заповести. «Ако ви останете у науци Мојој, заиста сте Моји ученици, и познаћете истину и истина ће вас ослободити», – учи Христос (Јн. 8, 31–32). Тако се, с једне стране, дубина и савршенство хришћанског вероучења човеку откривају у складу са његовим духовним узрастом, у складу са испуњавањем јеванђељске заповести, а с друге стране, познање божанске истине ослобађа нас од власти греха.

Без обзира на ово, крајем XVIII века у протестантској средини појавиле су се религиозно-философске теорије које негирају значај догмата у хришћанском животу. Адогматисти су одбацивали догмате вере или у име моралности (Кант, 1724–1804), или зарад религиозног осећања и настројења (Шлејермахер, 1768–1834). Они су претпостављали да се вера не сме заснивати на догматима, већ искључиво на моралности или на моралном осећању. Слично њима, адогматисти из XIX века (Ричел и Харнак) суштину религије такође виде у благочестивом хришћанском настројењу.

Заблуда адогматиста састојала се у томе што су они претпостављали да је могућно духовно обновљење човека властитим снагама. Самим тим посредно су одбацивали неопходност Спаситеља и помоћи благодати Божије у делу спасења. Тако, Кант је сматрао да је довољно руководити се природним разумом који се, наводно, налази под принудним утицајем свеопштег закона, што нас подстиче да поступамо морално. Шлајермахер је напротив, предлагао да користимо срдачно осећање које без грешке бира добро. Обе ове теорије не узимају чињеницу откривења, да је човек пао и да је у грехопаду његова природа (разум, воља и осећање) изопачена[15]. Изопачене силе душе не могу правилно оријентисати човека у његовој моралној и практичној делатности: «Не чиним оно што хоћу, него што мрзим, то чиним», - вели Апостол (Римљ. 7, 15). Без вере у Христа немогуће је постати духовно слободан, и само деловањем у Христу дароване благодати човек може бити обновљен и преображен.

Против оних који сматрају да се целокупна снага хришћанства не налази у догматима него у моралном учењу, треба истаћи да је човекова моралност најчешће повезана са његовом догматском свешћу. Без вере није могућна стабилна моралност. Девијације у догматској свести често доводе до девијација у области моралног живота. Тачно је и обрнуто – да порочност у моралном животу води до омрачења и изопачења догматског умозрења[16]. Тако, неверовање и непостојање жеље у незнабожачком свету да се поштује и прослави Бог, представљали су узрок предавања срамотним страстима (Римљ. 1, 21–27). И, супротно томе, извесни су, одбацивши добру савест, «претрпели бродолом вере» (1 Тим. 1, 19).

Свети Кирил Јерусалимски пише: «Суштина религије састоји се од следеће две ствари: од прецизног познања догмата побожности и из добрих дела; догмати без добрих дела нису угодни Богу, Он не прихвата ни дела уколико су она заснована на нечему другом, а не на догматима побожности»[17]. Свети Оци нису одвајали сферу свести од духовног живота човековог. Није случајно то што су у јеретике они убрајали подједнако и оне који изопачавају вероучење Цркве и оне «који не чувају заповести Христове»[18].

Без правилних представа о Богу и о човеку немогуће је разумети призвање човека и схватити због чега је он дужан да живи на начин на који то прописује заповест, а не другачије. Тако, заповест Христова о покајању постаје разумљива у светлу догматског учења о греховном паду човековом и његовом спасењу које се савршава у сарадњи са Богом. Свети Григорије Ниски, расуђујући о узајамном односу догмата и заповести (моралних правила), долази до закључка да је «догмат важнији и виши од заповести». Догмати представљају основ морала. Они указују човеку на пут и средства за достизање оних обећања која су дата у божанском откривењу.

Када је реч о другом мишљењу, које своди суштину хришћанства на област религиозног осећања и на благочестиво расположење, несумњиво је чињеница да је сама појава верског осећања могућа само уколико постоји одређена представа о Богу. У противном случају то је немогуће, као што је немогуће осећање страха и радости уколико не постоји предмет или представа која изазива тај страх или радост. Овом зависношћу људског осећања од догматске свести објашњава се, између осталог, и чињеница због чега се религиозни живот формира на други начин код незнабожаца него код Јудеја, мухамеданаца или хришћана.

Хришћанство се не ограничава на морално учење. Јеванђеље не представља тек један у низу зборника моралистичких поука. Морал, чак и најузвишенији, не даје снагу за испуњавање његових захтева. «Без Мене не можете чинити ништа», – говори Спаситељ (Јн. 15, 5). Једино при садејству благодати Христове човек може постати уистину моралан и способан да "чистосрдачно" чини добро.

     



[1] Филарет, архиеп. Черниговский. Православное догматическое богословие. 3-е изд. Санкт-Петербург, 1882. Ч. 1. С. 4.

[2] Канон Пасхе.

[3] Прот. Г. Флоровский. Богословские отрывки // Вестник. Париж, 1981. Но. 105-108. С. 185.

[4] Архиеп. Василий Кривошеин. Символические тексты в Православной Церкви // Богословские труды, Москва, 1968. Сб. 4. С. 35.

[5] Св. Игнатий Брянчанинов. Отечник. Санкт-Петербург, 1870. С. 55.

[6] Филарет, архиеп. Черниговский. Нав. дело. С. 2.

[7] Св. Григорий Богослов. Цит. према: архиеп. Василий. Символические тексты в Православной Церкви // Богословские труды. Москва, 1968. Сб. 4. С. 35.

[8] Прот. Г. Флоровский. Дом Отчий // Вестник. Париж, 1892. Но. 109-112. С. 200, 203.

[9] Преп. Варсонофий Великий и Иоанн. Руководство... Ответ 610. С. 387-388.

[10] Римокатолички богослов.

[11] Римокатолици и православци.

[12] В. Лосский. Очерк мистического богословия Восточной Церкви // Богословские труды. Москва, 1972. Сб. 8. С. 16.

[13] Гносеомахија – секташко учење које је одбацивало потребу било каквог познања за хришћане. Припадници секте сматрали су да није потребно изучавати Писмо, јер Бог од хришћана не тражи ништа друго, изузев добрих дела. В.: Св. Иоанн Дамаскин. О ересях // Творения. Санкт-Петербург, 1913. Т. 1. С. 147.

[14] Митр. Московский Филарет. Слово в день обретения мощей святителя Алексия // Слова и речи. Москва, 1882, Т. 4. С. 148.

[15] Свящ. А. Шаргунов. Догмат в христианской жизни // Троицкое слово. 1990. Но. 3. С. 14-25.

[16] Иеромонах Софроний. Старец Силуан. С. 60.

[17] Св. Кирилл Иерусалимский. Оглашение к новопросвещенным. 4, 2 // Христианское чтение. 1848. Ч. 1. С. 269.

[18] Преп. Варсонуфий Великий и Иоанн. Руководство... Вопрос 533. С. 342.

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 05 октобар 2019 )