Владимир Димитријевић: Како усрећити Србе. Заветност и етнопсихологија у огледалу Миладина Ћосовића
недеља, 27 октобар 2019

 И ОПЕТ: ШТА ЈЕ ТО СА СРБИМА?

Шта је то са Србима, народом који изумире и сели се са матичих територија огромном брзином ( преко педесет хиљада годишње их оде из Србије, а две трећине нема намеру да се врати )? У својој најновијој књизи, „Срби у (пост)комунизму“ ( Лио, Горњи Милановац, 2019. године ), есејиста и прозни писац из града под Рудником ( а иначе родом Пљеваљац), Миладин Ћосовић се бави управо насушним  питањима идентитета као питањима останка и опстанка.

         Као и увек, у њој има драгоцених доприноса читању наше историје и савремености, а неки делови, попут оног о утицају турског ропства на психологију овог народа, прави су докази да је и данас, после свих истраживања и анализа, могуће рећи нешто ново, утемељено и корисно за будуће истраживаче.

Ћосовић је човек који се не либи да питања о свом народу поставља јасно и оштро; он свој народ воли, али му не подилази, и одбија да хвали његове мане као врлине. Па ипак, његова критика није другосрбијански нихилизам, него хришћанска свест о „покајању и самоограничењу као категоријама националног живота“ ( Солжењицин ). То, по Солжењицину, значи:“Само онај који посједује узвишено појимање нација, који види у њима не пролазни плод социјалних формација, него сложени, снажни, непоновљиви и не од људи измишљени организам, — само тај признаје нацијама и пуноћу духовног живота, пуноћу узлета и падова, диапазон између светости и злочинства( истина, до крајњих тачака допиру само поједине личности).“ Зато велики руски писац наставља:“Ми схватамо патриотизам као цјелосно и стално осјећање љубави за своју нацију уз служење њој, не кроз улагивање и одобравање њених неправедних претензија, него отвореношћу у оцјени њених порока, гријеха и кајања за њих. Требало би већ једном да схватимо да нема народа вјечно великих и вјечно благородних, то достојанство се с трудом заслужује, а лако губи. Треба знати и то да величина једног народа није у грмљавини труба, јер се физичка снага плаћа неисплативом духовном цијеном. И да се стварна величина народа налази у висини и степену његовог духовног развоја, у ширини душе, у ненаоружаној моралној чврстини.“

Из такве перспективе патриотске опредељености, Миладин Ћосовић креће у потрагу за врлинским темељима свог народа, не превиђајући ни његове мане. Наравно, он зна да се наша данашњица корени у оном историјском.

ПОСЛЕДИЦЕ ТУРСКОГ РОПСТВА 

Једно од првих питања која треба решити јесте питање последица које је по нас оставило турско ропство.То питање поставља се сасвим логично – да ли смо лоши збиг ропства или због својих архетипских оособина ( ма колико појам архетипа био магловит )? Претходно слободни и самосвојни, Срби су се нашли под влашћу Турака, која је трајала скоро пет векова. Слобода је у очима раје била дивна; одрпани робови су уобразиљом гледали Марка и Лазара, док им је пред очима била сурова стварност. Ћосовић о Србину из доба ропства под Турцима каже:“Дух му је био подвојен: дању је морао бити рајетин, роб, а ноћу сања о слободи, слуша гусле и јуначке пјесме, сања о братству, правди, бољем животу“.

Писац немилосрдно указује и на стварност у којој је наш предак живео:“Запитајмо се колико пута дневно је добијао нападе гнева и морао да их гута, колико је пута у тим нападима замишљао да убија, коље тог задриглог и похлепног агу, колико је пута затицао себе као осветника да би се потом враћао у реалност роба?“Кад није могао да издржи, Србин у ропству се турчио и „потом терет нечисте савјести потискивао агресијом на своје поријекло, претке, сународнике“.

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И СОЦИЈАЛНА УЛОГА

Доба ропства било је време у коме је долазило, сматра Ћосовић, до конфузије „између националног идентитета и социјалне улоге“. Идентитет је „памтио“ царска Душанова времена, а социјална улога је била најнижа могућа, па је Србин живео у пределима оностраности:“Од такве наметнуте социјалне улоге бранио се вјером да га Бог није заборавио, да је његово трпљење и жртвовање улог у будућност наследника који ће се кад -тад домоћи слободе“.

Србин је у ропству, по Ћосовићу, живео са низом наметнутних комплекса: морао је да трпи право прве брачне ноћи, да вода опанке аги док му овај спава са женом, да га гледа док ждере храну коју му је изнео на трпезу. Стално замишљајући освету, рајетин је био и човек без земље, који је све што ради – радио за другога. Један од разлога крвљења око међа у ослобођеној Србији био је, по Ћосовићу, успомена на недавно беземљашко ропство.

Будући да су гнев против окупатора и жеља за осветом били јачи од трезвене процене стварности,  долазило је и до нечега с чим  се, као са озбиљним проблемом наше националне психологије, и данас суочавамо: а то је хипетрофија ега.

ОХОЛОСТ И РАЈЕТИНСКИ МЕНТАЛИТЕТ

У расправи о историји завичајног пљеваљског краја, са самог краја своје нове књиге, Ћосовић тврди да Србима највише смета „самопрецијењивање, самославопој, епско виђење себе, а епика је пуна митологема, опијајуће је дјелотворна“. Она је, на известан начин, само обрнута страна комплекса ниже вредности. Мржња, често каиновска, према свакоме ко нас не хвали и не велича потиче од ропске, рајетинске свести. Ћосовић додаје:“Доста Срба није се мирило са позицијама роба, кренуло је путем непристајања, бунило се, у уобразиљи градило свијет отпора и јунаштва, налазило сатисфакцију у појединцима, измишљеним и реалним јунацима, који се боре против зулума.“ Овакви су мрзели и презирали преверице, које су онда одговарале мржњом према сународницима који нису преверили. У народу који је надтрајао ропство запатила се, у исти мах, и склоност ка однарођавању и презир према одродима: то је била дубока основа за вековне сукобе, који и данас тињају и чекају неки несрећан час. Преверавање је доводило до олаког бежања од крста личне и националне судбине, па су конвертити постајали и србофобни первертити. Ипак, каже Ћосовић, не треба заборавити да је било и римокатолика и муслимана који су знали да су Срби, и нису се стидели тога. Има их и данас, али безнадежно мало.

ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

Србија се, у другој половини 19. века, ослободила Турака, и њена душа се спремала за велики ослободилачки подвиг од 1912. до 1918. Подвиг је извршен, да би, како каже Ћосовић, нови слом наступио кроз југословенство и комунизам.

Између два светска рата, дошло је до покушаја стабилизовања наше културе кроз нови аристократизам – не сталешки, него духовни, чији је, између осталих, представник био Момчило Настасијевић. Личности Исидоре Секулић, Ива Андрића и Милоша Црњанског такође су се разрасле у овом периоду.

Али одречни процеси, од пропасти села до богаћења нечасних, били су снажнији. Исидора Секулић је тврдила да „земља улива карактер у свакога“ – рушењем сељакаи његове етике, створена је средина бескарактерних и искорењених. Између два светска рата, наши интелектуалци су покушавали да нађу одговор на питање – како усрећити Србе. Нису знали да реше ту „квадратуру круга“, сматра Ћосовић. У сталном кретању између рајетинског менталитета и побуне, Срби су се, често несвесни битијне претње у дубинама несвесног, налазили у опасности од апокалиптичког нихилизма који води револуцији као путу ка присилној једнакости ( ова опасност је била својствена и руском човеку, па ју је револуција искористила за своје циљеве ). У том раскораку, каже Ћосовић, дошло је до кобне поделе на  монархисте и комунисте, која је довела и до грађанског рата.  Тај рат се наставио злочинима Титове политичке полиције, ОЗНЕ и УДБЕ, уз непрестано гушење србског националног осећања.

У ДОБА КОМУНИЗМА

После рата наступило је доба комунистичког тријумфализма, који је, сматра Ћосовић, скупа са демонизацијом непријатеља ( четника ), атеизмом и утопизмом радикално фанатизовао друштво. Извршен је удар не село и сељаке, интелигенција је засужњена забраном слободног мишљења, а комунистичка идеологија је додатно заглупљивала људе веровањем да сама историја гарантује победу марксистичких идеала и партије као „авангарде радничке класе“.

По Ћосовићу, заблуда титоистичког југословенства је деловала још поразније по Србе, јер, захваљујући верским поделама, Јужни Словени никад нису били браћа, а Словенци и Хрвати су, бар кад је вера у питању, под Брозом били у много бољем положају од Срба. Међунационална мржња је, прикривена пропагандом „братства – јединства“, само расла, да би на крају букнула у грађанском рату почетком деведесетих година прошлог века.

Титоизам је оставио дуготрајне последице у колективној свести: пензионисани Титови официри и радници су остали да памте – ко своје преторијанске привилегије, ко привид звани самоуправљање. „Маршалово доба“ је бајковита епоха у којој ниси могао да останеш без посла, а право на инвалидску пензију, масовно коришћено, довело је до тога да је баш у Југославији било највише инвалида рада:“Све те озакоњене привилегије у условима друштвене својине давале су привид лакоће живљења“, каже Ћосовић.

Прави рај за магарце из Колодијевог „Пинокија“.

АТЕИЗАЦИЈА КАО ПУТ КА КОНФУЗИЈИ 

Стално се враћајући комунизму као узроку србске пропасти, Ћосовић указује да су подобни Срби за његовог „вакта“ били корумпирани привилегијама, док је посткомунизам довео до корупције чудовишних размера. Међутим, кључни удар на народ је била атеизација, која је прво спровођена злочином – тако је у Црној Гори у животу остало само двадесетак свештеника, док су остали побијени. Рушење вере је било удар и на историјску традицију, вишеструко архетипизовану и поунутарњену – традицију, пре свега, слободе и отпора окупацији у име крста часног и слободе златне. То скупо кошта народ, јер је познато да се архетипски обрасци понашања понављају у кључним историјским ситуацијама.

Једна од последица рушења православне вере и масовне атеизације је, по Ћосовићу, и својеврсна плима окултизма непосредно после рушања Титотопије. Интересовање за магију и астрологију наступило је у доба великог страха и стрепње за опстанак србског народа. Нашавши се, после обезбожења, у стању егзистенцијалне празнине, људи су се окренули магијском погледу на свет и човека.

Додатној конфузији допринело је и маскирање бивших комуниста у грађанисте – другосрбијанце, који су се дичили безбожјем као и Титови јуришници. Тако је Загорка Голубовић имала смелости да тврди да вера у Бога и могућност покајања на исповести чак подстичу злочиначке склоности код људи ( пре свега, код Срба, дежурних „злочинаца“ са балканских простора ).

Комунизам нас је, вели Ћосовић, бацио у стање трајне смушености: на једној страни била је диктатура, на другој самоуправљање. Што се самих комуниста тиче, на њима се збио парадокс о коме писац сведочи:“Они који су се борили против тираније и израбљивања, постали су тирани, убице, израбљивачи“.

Крај комунизма збио се, бар кад је Србија у питању, у режиму Слободана Милошевића, који се тетурао између секуларног патриотизма и комуњарског ЈУЛовства:“Од свих могућности да нешто учини за Србију и Србе, власт је изабрала најгору. Претрпјели смо грозоморне последице, а још много сличних нас чека“, бележи Ћосовић.

ПОЛЕМИКА СА ЈОВАНОМ МАРИЋЕМ

Ћосовић у својој књизи одлучно полемише са познатим психијатром Јованом Марићем, који је, у својим етнопсихолошким разматрањима, дошао до става да су Срби пропали јер не могу да усвоје добре моделе понашања. А који су то добри модели, пита Ћосовић? Да није можда неолиберални капитализам узор који треба следити? Он човека претвара у атомизовано биће без идентитета, пуког потрошача. Ако Србија уђе у полумртву Европску Унију, ако улети у НАТО, то ће, сматра Ћосовић, бити њен слом после свега што је преживела од ЕУ и НАТО – злочинаца:“Зар да прихватимо секуларизам Запада, који руши све, веру, породицу, памћење?“

Живећи у доба постмодернистичког релативизовања сваке истине, Срби су се, сматра Ћосовић, уморили и од света и од себе, па зато одлазе из земље за коју су се вековима борили и за чије добро су трпели. Одлазе јер су изгубили наду да ће бити боље; јер, Срби могу да трпе само док верују у будућност која ће, макар потомцима, донети светлост живљења.

Полемишући са Марићем, Ћосовић се спори и са његовом тврдњом да је православна саборност основа комунистичког колективизма. Тобож, ми смо постали комунисти зато што смо били православни. То је бесмислица, вели Ћосовић. Комунизам код Срба није дошао спонтано, него су им га наметнули Стаљин и Черчил. Али, оставио је трага на душу народа. Између осталог, то се види и по томе што је, под вођством Тита и партије, дошло до пасивизације народа, који је изгубио осећање личне одговорности. Пасивно претрајавање, праћено повременим изливима галамџијског незадовољства, није било пут ка опстанку, него, како мисли Ћосовић, потонуће у привид.

Када Марић оптужује Србе због склоности лицемерју, и ту заборавља историјске услове који су довели до појаве хипокризијских реакција на окружење. Сви мали народи се крећу између херојства и дволичности, вели Ћосовић, јер живе у тешким условима, под притиском великих и моћних. Али, упркос свему, Срби су остали бољи и човечнији од западних лицемера.

Такође, истиче Ћосовић, није тачно да је национализам Срба, који уме да буде свечовечански, исто што и шовинизам, као што није тачно да су Срби склони чврстој руци и ауторитаризму самом по себи. Ако код Срба постоји нада у снажну личност која ће повести народ, и она је последица историјског развоја:“Подјеле су у малом српском народу у историји донијеле много невоља и зашто би било чудно, па и назадно, да здраво језгро србског народа тежи чврстом јединству? То је уосталом питање опстанка. И вође су кроз историју нашег народа биле неопходне/…/ јер су вође биле оличење слободарске народне воље и симбол јединства народа“.

О ИВАНУ ЧОЛОВИЋУ

Пошто је окончао полемику са Марићем, Ћосовић се окреће ставовима Ивана Чоловића, кога је својевремено подржао Жарко Требјешанин. Њих двојица су настојали да Србе оцене из перспективе ратних догађаја везаних за распад СФРЈ, што није ни паметно, ни поштено. Народ се у рату понаша „вансебно“, јер је са свих страна угрожен. Ћосовић нарочито критикује редуковање свега што се дешавало са Србима на крају 20. века на појаву Слободана Милошевића, која је, после Брозове смрти, била логична.

Како и зашто логична?

Зато што је, каже Ћосовић, Србима било доста понижења у СФРЈ, па су тражили вођу који ће их вратити достојанству у држави која је била утемељена на коминтерновској србофобији. Да и не говоримо о страховима Срба у Хрватској и Босни, који су се живо сећали усташких покоља из Другог светског рата.

Чоловићеве глупости о рату као „српској авантури за српске мушкарчине“ немају везе са стварношћу. Као лекар у Горњем Милановцу баш у доба рата 1991-1995, Ћосовић је сретао младиће који су рат тешко подносили, и који нису имали никакве авантуристичке намере. Своје политичке ставове и анимозитет према Милошевићевој власти, Чоловић и Требјешанин су, вели Ћосовић, настојали да одену у „науку“, исто као што је Дубравка Стојановић за злочин против муслимана на Новом Зеланду (злочинац који је пуцао на људе у џамији звао се Брендан Тарант ) оптуживала србску епску традицију, на коју се, између осталог, масовни убица позивао.

О ГРАЂАНСКОМ РАТУ

Грађански рат крајем 20. века, који се одвијао на просторима бивше Југославије, и у коме је било злочина и са србске стране, Владета Јеротић је проблематизовао питањем да ли би, после таквог вођења рата, Владика Николај препознао свој народ. Међутим, Ћосовић је реалистичан кад поставља контрапитање – да ли то значи да је требало, да бисмо сачували апсолутну ненасилност, пустити вековне непријатеље да нас опет кољу?

Довољно је сетити се пуцања на србске сватове на Башчаршији 6. априла 1992, и чињенице да је Алија Изетбеговић, по наговору Американаца, одбио кантонизацију Босне и Херцеговине, која би спречила србско – муслимански рат. Наравно, култ Новомученика и моралне беспрекорности Срба се може разумети; он је високи идеал. Али, шта чинити кад се суочиш са претњом новог геноцида, који би, да смо га допустили 1991-1995, био други такав у 20. веку?

Ћосовић се, у светлости историјских чињеница, пита и да ли је наше дичење Новомученицама само компензациони механизам народа који је наивно поклан за време НДХ. Због тога се одриче Јеротићевог апсолутног пацифизма, који Србе, после рата вођеног за југословенско наслеђе, скоро да и не препознаје као  народ Владике Николаја. Ћосовић се, са своје стране, позива на Ивана Иљина и његово дело о неопходности супротстављања злу силом. То је тежак пут, у коме нема једноставних решења; али, то је пут неопходан у тренуцима биолошке угрожености народа.

Видело се то и деведесетих година 20. века.

СУДБИНА СРБА КРАЈИШНИКА

Нарочито је, сматра Ћосовић, била трагична судбина Крајишника. Они су, за време Другог светског рата, прво побијени од усташа, а онда су им комунисти забранили да се сећају. Прво клање, па „братство –  јединство“. Ућуткивани су, гоњени, забрањивани. Никад им нису дозволили да створе своју аутономију у СР Хрватској, каква је дата Шиптарима у СР Србији. Сурово је одбачен и „Предлог за размишљање“ који је 1967, у доба хрватске језичке хистерије, дошао са србске стране, када је тражено да се нашем народу у Хрватској да право на именовање свог језика србским. МАСПОК је, ипак, Крајишнике довео до освешћивања, и они су били на опрезу чим је крај СФРЈ почињао да се назире на обзорју историје.

Ипак, Крајишници који су, као партизански првоборци, служили Брозу и брозомори, никако нису могли ( али ни хтели ) да се освесте: они су, вели Ћосовић,  били против аутономије својих сународника у Хрватској. Живели су у Београду, и, привилеговани од „друга маршала“, нису имали храбрости ни да мисле о стварном стању у својим завичајима. У томе се, за разлику од мудро борбених Пречана – Војвођана, огледао њихов поданички менталитет: у Брозу су видели неког новог Хабзбурга. Везивање за Беч је, додуше, имало и своје објашњење: Срби из Крајина су могли да опстану у римокатоличко – хрватској средини само ако су добијали заштиту хабзбуршког престола. Као чувари аустријске војне границе, имали су привилегије које су плаћали својим животима у ратовима често вођеним, како рече Црњански, „по туђој вољи и за туђ рачун“. Међутим, Тито је био србофоб већи од бечких господара; служећи њему, Крајишници су добијали само личне, али не и колективне привилегије, као за време цара Леополда. Кратковиди и саможиви, Брозови првоборци из Лике, са Кордуна и Баније нису мислили о томе, него су сматрали да је „златно доба“ вечно.

КРАЈИНА НА УДАРУ НОВЕ НДХ

Трагедија ових наших области је, сматра Ћосовић, настала и зато што су тамошњи Срби покушали да формирају своју државу у најнеповољнијим међународним околностима: после пада Берлинског зида, када је западна хегемонија, услед слома Совјетског Савеза, постала неприкосновена.  Србски лекар и трибун, Јован Рашковић је, рационално сагледавши околности, по Ћосовићу настојао да пацифистичком борбом за народна права  спречи трагичан развој догађаја по Србе у Хрватској. Био је брзо онемогућен у свом јавном деловању; победила је тзв. „ратна опција“. Туђман је, каже Ћосовић, касније преварио Милошевића као својевремено што је Броз обмануо Дражу, и Крајишници су изгнани. Ипак, додаје потписник ових редова: треба имати у виду и то да Хрвати сами никад не би заузели србске територије да им нису помогли Американци и да није било Милошевићевог „дила“ са Туђманом, па је „Книн пао  у Београду“ ( наслов књиге генерала Секулића ).

После рата 1991 – 1995, део Срба у Хрватској се покатоличио; нису одолели. Опет се самомржња претворила у конвертитску мржњу према својим дојучерашњим сународницима.

А ШТА ЈЕ СА МОНТЕНЕГРИНСТВОМ?

Србофобно црногорство је настало као својеврсно подилажење гордости новопроглашене нације, вели Ћосовић. Тако је било од Ђиласовог знаменитог чланка у „Борби“, насталог непосредно после комунистичког отимања Београда, оног чланка којим је измишљена нација октроисана; тако је и остало. Да би, у доба СФРЈ, Црна Гора, као „неразвијена“ република, добијала паре од централне власти, да би мало радила, а лепо живела, комунистички вођи из Титограда су се додворавали србофобним републикама и тако рушили братство са остатком србског народа. Због тога што су у партизанима најлуђе гинули за титоизам, црногорски комунисти су добили највише привилегија у Титославији, па је код њих, како истиче Ћосовић, дошло до сукоба „између социјалне улоге и националног идентитета“. Ако се томе дода расрбљавање Његоша Мештровићем, јасно је како је настало плодно тле за савремено монтенегринство и стварање банана – државице у НАТО пакту.

Краткотрајна промена оријентације подгоричких власти, која је зачета крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века, када је дошло до приближавања Црне Горе Србији, ипак се завршила тријумфом НАТО конвертита Мила Ђукановића, што је, у крајњем исходу, довело до појаве усташких парола на утакмицама у Подгорици. Кренуло се, каже Ћосовић, у стварање лажне „цркве“, избацивање ћирилице, „смијешно и дрипачко прављење језика и правописа“, при чему су Ђукановићевим Црногорцима „државност дали муслимани са којима су баш око државности вјековима ратовали“.

СУДБИНА СРБА СА КОСМЕТА

Наш народ је, сматра Ћосовић, вековима живећи на Косову и Метохији, био изложен најгорим зулумима, о чему, између осталог, сведоче приче Григорија Божовића. Ипак, тај народ је имао непоколебљиву веру у васкрсење. Довољно је прочитати Божовићеву причу „Оклопник без страха и мане“, чији је главни јунак, поред србијанског конзула у Приштини, песника Милана Ракића, сељак Мојсил Златановић, који тражи правну помоћ за сина, што су га Турци ухапсили на правди Бога. Мојсил уопште не тражи, за разлику од многих земљака, новчану помоћ од Краљевине Србије, него даје свој прилог за општенародни посао. Не пада му на памет да, упркос свих зулума, иде са Свете Земље – његов живот је тапија да је Косово Србиново; Милан Ракић се диви и бива ободрен кад види став и држање племенитог Мојсила Златановића.

Арнаути – дошљаци, каже Ћосовић, мрзели су Србе старинце, јер су, иако фанатизовани муслимани, били племенски организовани и без државотворне свести, за разлику од Срба, наследника Душановог Призрена. Ако се томе дода оно што је забележио Вук Караџић ( „Нико није заљубљен у своју вјеру као Турчин“ ), јасно је какав су терет морали да носе Срби Косовци, који су се, између осталог, ради мимикрије, одевали као Арнаути кад иду на пазар у градове. Исламизација је, сматра Ћосовић, као и другде, имала тешке последице не само по појединца и његову породицу, него и по читаву заједницу Срба на Космету. У причи „Љута православка“, Григорије Божовић описује турчење Милоја Красића, који прилази исламу као „јакој вери“, и кога жена Богдана моли да се врати вери отаца. Када он то одбије, Богдана га напије, запали кућу у којој је Милоје заспао, и са дететом у руци пребегне у слободну Србију.

ТИТОВА СРБОФОБНА ПОЛИТИКА

Краљ Александар је настојао да насели Космет Србима, али је у Другом светском рату дошло до погрома и над досељеницима и над старинцима који су спровели балистички фашисти, да би Тито забранио повратак колонизованима и кренуо да руши Србство на Светој Земљи. Нудило се потомцима Дечанског Краља да се себе одрекну и себе порекну. Неки наивни Срби, поставши комунисти, поверовали су да је могуће напустити себе и живети „братски – јединствено“ са Шиптарима, али се, одмах после пада Ранковића, видело да то није могуће и почело је масовно исељавање србског живља. Дошло је, сматра Ћосовић, до велике трауме пресељавања, при чему дошљаци са Космета у Шумадији баш и нису били дочекани раширених руку. Шумадинци су, каже он, често сматрали да пресељеници и даље имају извесне рајетинске особине, и да пате од слабе оданости православној вери, страдају од неискрености – чак праве потуљености, као и од спремности да служе свакој власти.

Све би било другачије, каже Ћосовић, да се, још у доба Краљевине СХС, Патријаршија свих Срба вратила у Пећ,  и да се Црква духовно усредседила на ову област. Овако су, после сеоба из доба Титославије, сеобе настављене – и после бомбардовања 1999, и после погрома 2004, а, ево, трају и данас. Сматра се да је од 1690. године до 2006. са Свете Земље протерано скоро милион и двеста хиљада Срба.

АКАДЕМИЦИ САМОПОРИЦАЊА

Ћосовић се, у својој књизи, суочава и са председником САНУ, Владимиром С. Костићем, који је, чим се дочепао фотеље, почео да предлаже да се одрекнемо Косова и Метохије као што вадимо болестан зуб:“Овом академику треба рећи да одрицање од Косова није исто што и вађење болесног зуба: зуб извадиш, и бол престане, али напуштање Косова не може имати елементе достојанства, већ ће, ако Србија то икад учини, бити чин кукавичлука, најгора издаја свог народа, поништавање најбитније своје одреднице.“ Ако су Јевреји две хиљаде година сањали о повратку у Јерусалим, зашто бисмо се ми одрицали свог Јерусалима?

Костићу је претходио још један предводник у самопорицању, мостоградитељ материјалних зиданица, а мосторушитељ духовни, такође председник САНУ, покојни Никола Хајдин. И он је тражио од свог народа „косовско самопорицање“. Ћосовић је запањен нихилистичким ставовима оних који су морали и морају бити не само угледници својих научних области, него и витезови националног позива. Чак је и амерички амбасадор у доба ДОС-а, Виљем Монтгомери, знао више од Хајдина и Костића, па је рекао да „дубоко у души, Срби осећају да им Косово припада, и да им је одузето на непоштен и бруталан начин“.

НАРОД НЕПРЕСТАНОГ СТРАДАЊА

Идентитет једног народа је његова самоистоветност. Али, да ли су Срби, после толико покоља које су преживели, од Бечког до Другог светског рата, могли остати исти? А страдање је, сматра Ћосовић, било праћено и необичном српском наивношћу, која је, све до дубоких разочарења, својевремено веровала у Хабзбурге и привилегије дате патријарху Чарнојевићу, па у савезништво са Бугарима 1912, па у југословенство, па у то да се у НДХ неће десити покољи, па у „савезнике“ у Другом светском рату, па у Броза. Велики ратни полети и успеси водили су до замора у миру, о чему је сведочио и Владимир Велмар – Јанковић, сматрајући да је, после ослобођења и уједињења 1918, дошло до духовне и културне демобилизације Срба. Било је то доба онога што је Велмар звао епохом „прелазништва“.

Страдали смо. И страдамо. Другима је, како вели Црњански, било дато бар да одахну. Нама није било дато,  опет по Црњанском, чак ни то. Па како остати самоистоветан? Како се не променити? Како не посустати у борби са, како би Растко Петровић рекао, „силама немерљивим“?

ШТА ЈЕ МОДЕЛ ЗА СРБИНА?

Наши научници, који су се бавили етнопсихологијом, попут Јована Цвијића и Слободана Јовановића, настојали су, сматра Ћосовић, да модел цивилизованог европског човека наметну као образац понашања свом народу. То је било погрешно, не само због настојања се туђи образац универзализује, него и зато што је, како каже антрополог Бојан Јовановић, чак и класични енглески џентлмен нестао у доба тријумфа капитализма.

Уосталом, да ли је било добро имитирати западне моделе, кројити туђе кошуље ( често лудачке ) за нашег човека? Није, сматра Ћосовић, јер би то значило да у себе треба да уградимо оно што је, у ствари, становиште западног културног империјализма и својеврсне колонијалне вестернизације. Исправан модел сазирања нашег народа дао је, по Ћосовићу, Владика Николај, који није гледао одећу Србинову, него његову душу. Срби, чак и кад нису били цивилизовани, били су народ високе културе. Тако је било и са другима: Маје и Инке су доказ да висока култура може настати на тлу неразвијене цивилизације. По извесном Е. Сејпиру, кога Ћосовић сматра битним за анализу датог проблема, култура је успешна кад свако ко јој припада има своје место у друштву, кад је задовољан својим животом и кад „никакав важан део друштвеног функционисања не доноси собом осећање фрустрације, или погрешно усмереног и непријатног напора“. Данас су, из Сејпирове перспективе, коју Ћосовић усваја, цивилизовани народи у исти мах најнекултурнији: у мору технике, они су стално фрустрирани, а свој рад доживљавају као погрешно усмерен и непријатан напор.

Као што је говорио кнез Николај Трубецкој, критикујући прогресивистички романо-германски европоцентризам: културе нису ни боље, ни горе једна од друге – оне су напросто различите. То јест, по Карлу Густаву Јунгу, кога Ћосовић, доказујући своје тезе, с правом цитира:“У суштини, примитивац није ни логичнији, ни нелогичнији од нас. Његова претпоставка је само другачија. Њихово добро исто је такво добро као и наше, њихово зло је исто такво зло као и наше, само су форме другачије, али етичка функција је иста“.

Србе је, вели Ћосовић, лако нападати и због нешколованости, заборављајући при том колико су Турци спречавали отварање наших школа. Зато увек, и у свакој процени наше колективне психологије, морамо сагледавати историјске околности у којима смо се, као народ, остваривали.

КРАЈ ИЛУЗИЈА

Бомбардовање Србије осиромашеним ураном доказ је не само културног расизма Европљана, него и њиховог сенилног варварства: ако је „хуманитарно бомбардовање“ било какав и било чији аргумент, онда је историја, бар за западне сенилне варваре, коначно завршена. Тиме су срушене све србске илузије о Европљанима који су нам, чак и од наших учењака, нуђени као узор културе, етике и радне ефикасности. Наши старији етнопсихолози су, гајећи илузије о Европи, строго судили о Србима, а добре особине нашег народа су, у њиховим анализама, нестајале су у мору лоших. Сви они су се, каже Ћосовић, љутили на свој народ што, за неколико деценија слободе, није достигао Европљане, који су се, после свега, у правом светлу показали 1999. године:“А очигледно је да смо предмет њихове мржње ( због православља, словенства и пријатељевања са Русима ) и у дугорочној политици смо осуђени на одстрел“.

Не вреди да се умиљавамо. Осуђени смо.

Ипак, чињеница да су Срби, после толико разорног деловања Беча и Стамбола, али и југословенства и комунизма, остали и опстали, Ћосовићу је ипак сведочанство о издржљивости нашег народа.

РАЗМАТРАЊА ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Ћосовић у својој књизи расправља и са ставовима Добрице Ћосића о наводној аутодеструктивности Срба:“Видјети историјски ход једног народа као одраз менталитетских особина је исувише комотно поједностављивање тог сложеног проблема./…/Је ли се икада Ћосић запитао колико је комунистичко насиље над комплетним животом србског народа измијенило биће тог народа, колико је духовно осиромашен, колико у посткомунизму више није исти?/…/ Како то никада и нигдје Ћосић није погледао Србе у комунизму и посткомунизму? Можда није зато што је био партизански борац и ревностан комунистички догмата баш у вријеме кад су Срби највише трпјели комунистичку тортуру и тако би морао објелоданити и своју кривицу? Или осјећај кривице никад није ни имао?“ Да ли је, пита се Ћосовић, писац „Деоба“ икад размишљао о заслузи Срба за стварање Титовог култа? Титове слуге међу Србима, попут Добривоја Видића, тврдили су да су Срби НДХ страдали тако масовно због предратних поступака србске буржоазије према Хрватима, а Броза доживљавали као новог оца нације.

Шта је Ћосић рекао о томе?

Мало.

Скоро ништа. А требало је.

СИМУЛАКРУМ ДРЖАВА

Прављење човекобога од Јосипа Броза значило је јавно блејање за вођом коме се, вели Ћосовић, тајно показивао шипак. Народ чија је земља на друму била свачија и ничија нашао се у заблуди комунистичког југословенства, верујући да ће у великој држави лакше живети, и да ће нас силници оставити на миру. А Југославија је, у сржи, била само симулакрум, који је Америци одговарао као „кока – кола социјализам“ ( Радина Вучетић),  и „несврстани“ мамац за земље Трећег света, да не прилазе Москви и Варшавском пакту.

Шта је, дакле, био Брозов режим? Слободан Јовановић је сматрао  да је реч о окупацији земље од стране једне партије. Ипак, Ћосовић сматра да је истини ближи Милован Данојлић  кад каже да је Тито, после окретања леђа Стаљину, био под непосредним „покровом“ америчке империје:“Ујка Сем је штедро плаћао издају почињену према  своме учитељу“.

Срби су, сматра Ћосовић, у 20. веку претрпели два велика понижења: Титов улазак у Београд 1944. године, и НАТО бомбардовање 1999. године.

О ДРАЖИНОЈ ЧАСНОЈ РЕЧИ

У запису под насловом „Ријеч часног српског краљевског официра“, Миладин Ћосовић се бави једним значајним тренутком из устаничке 1941. године; наиме, после састанка Тита и Драже, четнички командант Вучко Игњатовић је хтео да постави заседу Брозу и убије га, али је Дража то спречио, истакавши да је вођи партизана дао часну официрску реч да му се ништа неће десити. Последице? Броз је касније, победивши у грађанском рату, уништавао србски народ, а у својим „Аутобиографским казивањима“ је, узгред помињући усташе ( називајући их само „квислинзима“ ), стотинак страна посветио четницима и обрачуну са њиховим наслеђем.

Дража је, каже Ћосовић, знајући ко су комунисти, прихватио војну сарадњу са њима верујући да ће после рата слободно моћи да се гласа за различите политичке групације. Та наивност га је скупо коштала. Па ипак, сматра Ћосовић, има правде Божје у историји: данас Срби славе Дражу, а Броза смештају међу злочинце.

Што се Дражиног поступка тиче, Ћосовић је јасан:“Дража је знао да би му и савјест и част биле жестоко повријеђене ако би погазио дату ријеч. Знао је да је доследност задатој ријечи мјера његове човјечности“. Иако би, из перспективе ситуационе етике, било корисније да је Дража убио Тита, то би поставило питање његовог чојства. И на  Чичино чојство заувек би пала сенка.

КО СУ ЉУДИ, А КО СУ НЕЉУДИ? НАД ЈЕДНОМ ЗАВИЧАЈНОМ ИСТОРИЈОМ

Бавећи се делом универзитетског професора Илије Вуковића, „Прилог историји завичаја“, Ћосовић се, у својој књизи, дотиче и родног краја – Пљеваља са околином, смештајући завичајну историју у шири контекст. Вуковић, професор у годинама, неодустајник Броза и комунистичке идеологије, својом студијом подстакао је Ћосовића да постави низ значајних питања и понуди своје одговоре.

Један од најважнијих комунистичких митова је прича о најсуровијим могућим прогонима комуниста уочи Другог светског рата, у „монархофаистичкој диктатури“ краља Александра  и после њега. Ћосовић је јасан:“Било је репресија режима против комуниста, али оне су безначајне у односу на оне које су револуционари у Титославији спроводили одмах по освајању власти“. Док су комунисти на робији пре рата формирали читаве библиотеке, а Моша Пијаде преводио Марксов „Капитал“, робијаши на Голом отоку нису добијали новине макар и као тоалет папир.

Ћосовића нарочито погађа што стари комуниста Вуковић партизане назива људима, а четнике нељудима:“Нељуди је било и на једној и на другој страни, такви су са острашћеном мржњом убијали свој народ./…/Дијелити данас припаднике Брозових и Дражиних јединица на људе и нељуде, на родољубе и издајнике могу чинити појединци чији се ставови коријене на ирационалној мржњи, и који у Брозу и његовом наслијеђу налазе једино мјесто идентификације“.

Ћосовић указује и на темељне чињенице: док је Броз у Првом светском рату, као војник Вражје дивизије, војевао против Срба, да би их, као агент Коминтерне, 1941. увлачио у вртлог „светске револуције“, Дража је био одликовани ратни јунак, који се није предао ни у Другом светском рату, него је наставио борбу за свој народ. Док Брозов долазак на устаничку територију у јесен 1941, са немачким документима, подсећа на долазак Лењина у Русију са немачким парама, Дражин долазак под борбом на Равну Гору има све елементе србских устаничких традиција 19. века.

Дража је увек знао за шта се бори, и није му била потребна спољња команда да крене у борбу за слободу, а Тито, међутим, никад није објаснио чињеницу да комунисти нису дизали устанак против окупатора све док Немци 22. јуна 1941. нису напали Совјетски Савез.

Док је Дража смиривао своју војску да Немци не би побили Србе, методом „сто за једног“, Тито је разгоревао буну, а његови комесари су тврдили да нема везе што гину Срби кад ће се у наше пусте крајеве населити Кинези. Битна је победа револуције. Из перспективе геноцида над Србима, каже Ћосовић, разумљиво је и понашање ђенерала Недића, који је настојао да спасе што се спасити може,  а није послао ни једног јединог Србина на Источни фронт; јер је био само невољни колаборант окупатора.

ЗАТИРАЊЕ НАЈБОЉИХ

Комунистички злочинци су, сматра Ћосовић, затирали србску интелигенцију са лажним поводима и без повода. Довољно је сетити се писца и националног радника, Григорија Божовић, стрељаног зато што је тобож сарађивао са непријатељима тако што је објавио неколико чланака у безначајном „Пљеваљском гласнику“ ( у Пљевљима се, на италијанској окупацијоној територији, крио од Немаца којима се замерио пишући у славу преврата 27. марта 1941. године ). За то време, у Норвешкој, у којој је познати књижевник Кнут Хамсун величао Хитлера, њему се, кад је окупација завршена, ништа није десило: умро је 1952. године у дубокој старости.

Комунистичка и другосрбијанска тумачења „хуманости“ Титових ликвидатора, сматра Ћосовић, врхунац су глупости и цинизма. Тако је Загорка Голубовић тврдила да су партизани били хуманији јер су стрељали своје жртве, док су четници клали. Ћосовић је одлучан: Броз је цементирао злочине над Србима у Другом светском рату политиком лажи званом „братство – јединство“. Самозвани маршал у својим сећањима ретко помиње усташка недела, а Јасеновац стално прећуткује, док су му четници опсесивна тема.

Срби су, после рата, били злостављани много више него други – тако је Ћосовићев отац, инвалид са педесет четири године, у доба „колективизације“ био кажњаван присилним радом. Што се, пак, комунистичког „прогреса“ тиче, он је стигао тек кад се Броз, раскинувши са својим идолом, Стаљином, помоћ добио од Вашингтона:“Добро памтим када смо ми, ђаци из основне школе у Косаници, први пут јели бијели хљеб ( са качкаваљем и млијеком у праху ) из Унриних пакета. Тај хљеб у односу на јечмени имао је бајколики и изглед и укус“.

Због свега реченог, Ћосовић одлучно одбија да се мири са једностраном визијом датом у књизи Вуковићевој; њен писац, једноставно, није могао да се одмакне од идеолошке дводимензионалности прошлости.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Као и увек, Ћосовић је у својој новој књизи културни патриота, човек који зна цену родољубља; а она није мала, као што патриотизам није пристајање на неправду у име народа коме припадамо. Његова љубав према земљи отаца је стваралачки огањ, о коме Иван Иљин пише у својој књизи „О суштини правне свести“:“Оно на шта је усмерена моја љубав према отаџбини је духовни живот мога народа, његова стваралачка дела и услови за њих неопходни (материјални, културни и политички). Не народ сам по себи, него народ који води духовни живот, и не само живот народа, него живот заиста духовни, и духовно висок, и не само услови живота -земља, и клима, и привреда, и организација, и власт, и закони, – него све то као оно што је дато духа ради и створено духом и због духа. Управо духовни живот и јесте оно због чега и зашто је могуће и треба волети свој народ, борити се за њега и погинути за њега. Кроз њега све добија свој истински значај и праву вредност. У њему је суштина родине, она суштина коју треба волети више но себе, за коју вреди живети управо зато што за њу вреди и умрети. Са њим заиста треба сјединити и свој живот, и своју судбу, управо зато што он (духовни живот, нап. В.Д.) има објективну вредност пред лицем Божјим. Духовни живот мог народа и дела њиме саздана су важни, неопходни и драгоцени сами по себи, због чега су и универзални: не само за мене, него и за мене, и за мој народ, и не само за мој народ, него свагда и за све, за све људе који сада живе и који ће било када живети. /…/ Нико не може другом човеку указати на његову родину – ни васпитачи, ни пријатељи, ни јавно мнење, ни државна власт. Патриотизам је стање духовно, и зато он може да се јави једино самостално, у аутономном поретку – у личном, али аутентичном и предметном духовном искуству. Свака наредба споља може само да смета том искуству или да доведе до несрећне симулације. Не може се волети по принуди и туђем наређењу: љубав може да се јави једино „сама“, у лакој и природној предметној радости која пробуђује и гањава душу. Та предметна радост или обасјава човека – и тада он постаје живи орган вољеног предмета и не оптерећује се њиме, него се радује својој срећи, или мимоилази његову душу – и тада ништа не може да му помогне.»

А Ћосовић је осетиом предметну радост свога родољубља. И зато о националним питањима пише јасно и убедљиво.

Иако је Ћосовићева књига полемичка, често горка и сурово отрежњујућа, родољубље у њој исказано потиче од истинске жеље да се свом народу помогне на путу самоостварења у Богу. Јер, како би рекао Владимир Соловјов, народ је заједница покојних, живих и нерођених. Нити између покојних и нерођених Ћосовић умешно сплиће у садашњости из које сагледава дубоке истине нашег националног постојања.

Искрен, озбиљан, темељан и жељан истине, Миладин Ћосовић и новом књигом показује како се служи свом народу.

 

 Извор: "Спски став"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 27 октобар 2019 )