Албанско својатање српских светиња на КиМ
субота, 04 јул 2009

Славна историја?

Ок, украшћемо је!

 Бестидном лакоћом понављане, речене кривотворине у „држави" Косово постају део виртуелне историје, културе и баштине, традиције „уназад" склепане, по моделу: ако нечега није било, створимо то, дајмо му патину, учинимо да буде још старије, древније и – славније

 Пише: Љиљана Богдановић

+++

Велика српска владарска лоза Немањића били су Албанци Нимани, па је тако жупан Стефан Немања заправо био Стејан Нимани, а цар Душан Стејан Душани. Они су попустили пред српским фундаментализмом и постали Срби. Даље, како наводе исти извори, и црква Улпијана, односно манастир Грачаница, у ствари је прво припадала албанско-римокатоличкој традицији, док је манастир Дечане подигло локално (албанско) племе Гаши, а не српски краљ Стефан Урош Трећи (Дечански)!

Не, није ово алтернативна историја света! Или кошмарни сан невештог концептуалисте који би да одглуми - провокатора. Ово је стварност. Стварност и парадигма злоћудног и разбојничког, „научног и плодног", махнитања једне псеудодржаве, политичке воље и прегалаштва њене управљачке класе, вођене чврстом руком нимало дискретних страних ментора.

 

Грачаница у холограму лажи

У парадржавној творевини која је себи наденула име Косова, а коју њени моћни заштитници (и вероватно идејни творци поменутих, „научних достигнућа"), на свом језику, зову Republic of Kosovo, наведене „повесне истине" о српским споменицима и владарским лозама сада су званична верзија  догађаја из средњовековне прошлости. Овим набрајањем ни приближно није исцрпљена разноврсност и свестрана стручна обрада. Поменимо, на пример, да велелепну призренску цркву Богородицу Љевишку, која је у мартовском погрому 2004. тешко пострадала, Албанци данас својатају, представљајући је као „најстарију албанску цркву на овим просторима".

Манастир Високи Дечани од скоро је на поштанским маркицама Косова. Косовско Друштво филателиста издало је, наиме, колекцију поштанских маркица под називом Дечански манастир, као архитектонско благо Косова. У пропратном тексту се каже да је манастир подигнут у 13. веку, али се не помиње његов оснивач, српски краљ Стефан Дечански, нити се манастир у било каквом контексту доводи у везу са српском историјом, државом и православном хришћанском религијом.

Бестидном лакоћом понављане, речене кривотворине у тој „држави" постају део виртуелне историје, културе и баштине, традиције „уназад" склепане, по моделу: ако нечега није било, створимо то, дајмо му патину, учинимо да буде још старије, древније и - славније! О томе сведоче скоро штампане монографије, водичи, уџбеници, веб портали, међу којима се као бисер свестраног обавештавања, упућеног неким будућим туристима, наводи www. visitkosova.org. Ту све врви и од небулоза типа - илирска византија, византијско-римско-готско-албански стил, илирско-албанске цркве... Ових дана читамо и најновији куриозитет: Албанци присвојили и Милоша Обилића! Под овим насловом, наиме, „Политика" сада најављује да ће угледни њујоршки издавач „Палгрејв Макмилан" за који дан објавити књигу Ане Ди Лељо „Битка за Косово, 1389: албански мит". Према најави издавача, дело „нуди фантастичну причу о Муратовом нападу на Косово и о убиству Мурата које је извршио албански витез Милош Копилик".

 

Kоров и идентитет

Лаж је ретко скромна, јер коров расте бујно, каже један славни полемичар. Када „коров" освоји небрањен простор, као што су, у овим околностима, то - историја, споменичко наслеђе, предања, митови, култура, области које се, принципијелно и методолошки, ослањају на документа, архиве, провериве изворе, писане и друге материјалне трагове, последице могу бити чудовишне. Када се у научним и сродним дисциплинама лаже, лаже се до... непристојне мере. У том, у савременом свету можда ни са чим упоредивим догађању новог откривања и слављења „величанствене албанске историје", буђења нације, грађења њеног (авај! - лажног) идентитета, нејасно свакако остаје откуда у народном бићу Албанаца толико аутодеструктивног набоја и склоности оцеубиству, па повремено страховито рушилачки, као што је недавно виђено, насрће на „своју" прошлост и споменике? Можда би научна анализа овог феномена комплетирала и знања, не само о бићу овог народа, већ и шире, о друштвеној патологији? Тим пре што је заиста поразан учинак повремених показивања нагона и напада помрачења свести Албанаца пред „својим" споменицима: од 1999. године на Космету је порушено, уништено и спаљено преко 150 (православних) цркава и манастира, од којих су многе подигнуте управо 13. и 14. веку, периоду који се, ето, неочекивано слави као златно време албанске историје и културе...

Да ли би то рушилаштво, на пример, у некој фантастичној верзији успешног окончања криминалне делатности отимања српске историје и баштине, савремени Албанци икада могли оправдати пред својим потомцима? И како, уосталом, то данас објашњавају својим актуелним заштитницима, и саучесницима у лоповлуку невиђене врсте и размера? Јер, крађа идентитета, како неко рече, иначе и „нови тренд међу криминалцима", тежак је злочин, док је крађа идентитета целог народа, свакако неупоредиво мултиплицирање бестијалног огрешења.

 

У нови миленијум са новим моралом

Чињенице говоре да су приштински фалсификати данас и у једној практичној функцији циљано грађене димензије савременог косметског, пардон косоварског националног дискурса, где се историјски „моменти" јавно и бестидно негују чак и као фундамент софистициране понуде привредне гране у повоју - косоварског туризма. Све комплетније, ове „истине" се уграђују и у систем образовања, односно у садражај школског градива. И, наравно, најважније, оне постају трезор идентитета какав не постоји, а врло је потребан у даљим пословима стварања аргумената за државност и међународно признавање „државе и одговарајућих права њеног народа. У силеџијству над Србијом, мање је важно што такво историјско, верско и културно наслеђе, према до сада доступним историјским изворима, прошлост косметских Албанаца - не познаје и не бележи.

Да ли се преломни тренутак догодио са „Милосрдним анђелом", који је, делујући пре десет година заиста „мултидисциплинарно", просветлио истраживачке умове и менталне капацитете овог народа, надахњујући га луцидним разумевањем своје вековима скриване историје? Па су тако у нови миленијум Албанци смело закорачили са новом идејама о сопственој баштини, али и са новим моралом. У усменом предању и митологемама на овом простору, за карактерологију народа који себе зове Албанцима, Арнаутима, Арбанасима, Шиптарима, важило је раније убеђење да су они, дакле тај народ, у својој традицији баштинили једноставна и веома строга правила и принципе о части, поносу и поштењу. Мења ли се то албанска карактерна матрица, или је, сасвим револуционарно, у опису тих квалитета данас крађа, и то гнусна лаж, и то - одвратна? Сада, као да више држе до (лоповске) пробитачности. Када се краде и отима територија, зашто би се оклевало са отимањем идентитета народу коме се разбојнички безобзирно отима и све остало?

Ко је, уколико није реч о генетици, подучио Алабанце овим новим вредностима? Такозвана међународна заједница, „албански људи" у свету моћних службеника УН и ЕУ, позната лица из високо позиционираних кругова тзв. међународне управљачке елите? Они, којима захвалне силеџије са Косова, наивно колико и бестидно, помпезно уручују златна одличја?

 

Креатори и креатуре

У коментарима упућенијих у ову тему, најчешће се, као партнери, заправо инструктори у великом подухвату приштинског ревидирања и радикалног мењања погледа на историју и наслеђе спомињу Британци, нација иначе позната по амбивалетном и занимљивом односу према културној баштини других народа. Штампа је недавно пренела изјаве Зорице Томић, председнице наше Комисије за сарадњу са Унеском:

„Албанско прекрајање српске историје и културне традиције је веома опасна и далекосежна акција, која представља стратегију својеврсног културцида. Независна комисија Косова направила је и паралелну базу података о баштини, у сарадњи са Британцима. Циљ је да се измисли непостојеће културно наслеђе и тако створи нови културни идентитет, на основу онога што представља културни идентитет Србије."

Док управо ових дана, поводом случаја, у нарочитим околностима „позајмљених" фризова са Акропоља, Британци пред светом тако транспарентно демонстрирају нека своја етичка начела, можда би их, у светлу сложеног косовског примера, ваљало питати: Шта би одговорили на евентуалну „научно документовану" тврдњу да, на пример, Bath Abbey, Gloucester Cathedral или Westminster, немају везе са њима, већ да су их изградили, те да на њих имају у право - Викинзи?

Не сумњајући да су науми преуређивања историје увек у складу са потребама неке актуелне политике и идеологије, један домаћи писац је духовито ову алхемију крстио као историцистички шаманизам који се користи и као убитачно оружје у дискредитовању државе и народа. Стварање лажних слика ове кривотворене повести свакако ће, без обзира на све аргументе разума и права, тек нанети огромне штете Србима. У саму срж проблема, мада у разговору вођеном другим поводом, циљао је, у недавно објављеном интервјуу, публициста Милан Видојевић. На питање - Заступате тезу да живимо у „историјском холограму". Сматрате ли да је историја коју смо учили и која ће се писати обично бацање прашине у очи како би истина о стварним историјским токовима и надаље остала недоступна широким масама - он је одговорио: Наравно да је историја цивилизације холограм, из простог разлога што је идеолошка и верска манипулација основ тоталитарне власти. Историја Европе детаљно је претресана и мењана више пута у протеклих неколико векова, нарочито од стране Ватикана и такозване немачко-бечке историјске школе. Идеја је била да се историја измести у западну Европу, да се фалсификује на начин који малим народима одузима њихову аутохтону историју и да то буде идеолошки концепт преко кога ће се показати да је неко „важнији" и „вреднији" те да према томе има „већа права" на постојање и обликовање цивилизацијских токова. На потпитање да ли је и српски народ таоц тих фалсификованих историја, можда и таоц унапред пројектованих будућности? - Видојевић је резолутно оценио: „Убијање историјског сећања па самим тим и права на постојање типично је за Србију и српски народ".

 

У фокусу високе политике

О албанском насиљу над српском историјом, о грубом фалсификовању чињеница о српском културном и верском наслеђу, овдашња јавност бива обавештавана - на кашичицу. Ретко се пише, сасвим тихо говори, тајна је колико и како се размишља. Разумно је питање: има ли наша држава снаге, вештине и знања, потребног за суочавање са овим злом? Може ли законом да се заштити културна баштина? Гневни Срби предлажу да се сачини петиција и пошаље у УНЕСКО, УН, САД, ЕУ, са захтевом „да се све доведе на ниво 1990"!

Не само због тога што слабо прича језик потомака лозе Нимани (а све наведено иначе детаљно пише и на енглеском, па упућенији могу и да „спелују"), или зато што ове дестинације и њихова - у свеже штампаним бедекерима нацифрана „туристичка културна" понуда - не привлаче наше путнике, тек грађани Србије се још нису стварно суочили са „уживањем" у поглављима историје свеже писане у Приштини. Они који би требало да проговоре, јер су дужни да о кривотворењу и кривотворитељима, насиљу и насилницима грађане обавесте, говоре млако и неуверљиво, мада се у медијима понекад појаве и вести о „оштрим протестима наших званичника" поводом овог насиља.

Другачије се понаша Српска црква, која је, на пример, реаговала врло ефикасно (и благовремено), у неким нечувено дрским покушајима шиптарске промоције „свог културног наслеђа", као што је то на пример био случај 2005. године, у самом париском седишту УНЕСК-а, организације која се под окриљем Уједињених нација бави заштитом светске културне баштине. Тада је, управо ангажовањем цркве, међународна промоција приштинског ревидирања историје била успешно осујећена, на жалост не и задуго.

Мимо обичаја и правила у свету наше високе и званичне политике, недавно је на ту тему проговорио и председник државе. Он је то учинио на Цетињу, почетком јуна, када је одржан самит шефова држава Балкана, посвећен регионалним културним везама. Према извештајима медија, председник Србије Борис Тадић позвао је У НЕСКО, Савет Европе и друге међународне организације да осуде покушаје привремених косовских власти да фалсификују историју својатајући српско културно наслеђе на Косову и Метохији.

„Власти у Приштини покушале су да злоупотребе српске верске објекте на Косову у опасној игри стварања идентитета. Изнова и изнова појављују се публикације у којима се износе нечувене тврдње да је српско православно наслеђе из средњег века заправо албанско наслеђе".

Да којим случајем осетљиве уши наших суседа из региона овај осврт не би повредио, Тадић је додао нешто што се ваљда у овој прилици од њега и очекивало. А што је заправо и „неутралисало" претходно речено. Наводимо агенцијски извештај:

„Председник Тадић је изразио задовољство због тога што се на Косову и Метохији, у сарадњи Српске православне цркве, УНЕСКО-а и Савета Европе, обнављају српски културно-историјски објекти, који су у прошлости били на удару због конфликата и предрасуда. Према његовим речима, изградња културних мостова је један од начина да се излече ране настале у грађанским сукобима које су иницирали диктатори широм балканског региона".

Видимо - реч је заправо о „предрасудама", а за све су криви „диктатори". Именица поменута на крају, у множини, ваљда је била обавеза према осетљивим ушима, како се то каже, унутрашње друштвено-политичке и коалиционе сцене.

 

Ни трага српскога

У намери да униште трагове српства на Косову и Метохији, али и да покажу свету да је Космет само њихов, албански властодршци су и Ново Брдо, један од центара српског средњовековног рударства „прексртили" у Арта, што је на албанском језику злато. Подујево је такође добило ново име, Бесијана, по претхришћанском насељу. Призрен је, пак, за Албанце и даље Презрени, докје Сува река „крштена" као Теранда, по археолошким ископинама у близини некадашње престонице цара Душана. Драгаш је назван Шар, по Шарпланини на којој се налази. Глоговац је данас Дренас, по области Дреница чије је средиште, док је Малишево, које је својевремено добило назив по пастиру Малиши, постало Малеаси. Град Исток је назван Бурим (извор), јер је ово подручје богато извориштима воде. Обилић код Приштине преименован је у Кастриот, Пећ је постала Пеја, док се Вучитрн сада зове Вуштри. На Унескову листу Светске баштине у последњих седам година уврштени су Студеница, Стари Раси Сопоћани, Грачаница, Дечани, Богородица Љевишка и Гамзиград, а владика Артемије подсећа да су још 2006. неке од ових светиња, уписане као „средњовековни споменици на Косову". „Позивамо министра да користећи могућности и овлашћења Србије као државе чланице Унеска ово скандалозно чињење (започето уписом српских светиња на листу) буде осујећено изменом уписа управо онако како је Србија навела у номинационом досијеу -'Српски средњовековни споменици на Косову и Метохији", каже владика Артемије.

(www.pravoslavnasrbija.com)


Извор: „Печат“ бр. 70, 3. јул 2009.

Последњи пут ажурирано ( субота, 04 јул 2009 )