Проф. др Миодраг М. Петровић: Аутокефалност СПЦ, манастир Хиландар и титула „Васељенски“
петак, 27 децембар 2019

 Свети Сава Српски је један од великих прејемника и проповедника Христове, апостолске и светоотачке науке. На темељима утврђене и потврђене на Васељенским и Помесним саборима науке о правоверју, црквеном и канонском устројству, основао је у Србији Аутокефалну српску православну цркву.


Као што су Апостоли Христови предавали онако како им је предато (в. нпр. Лк 1, 2; Дап 16, 4; 1. Кор 11, 2 и 23; 15, 3) тако је и Свети Сава, оснивањем Аутокефалне српске православне цркве, предао Србима веру и црквени поредак онако како је и примио. Потврду за то чине његово Законоправило и Беседа о правој вери, изговорена на Сабору у Жичи 1221. године. Све је чинио у духу речи ап. Павла: Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира (Еф 4, 3).

   Апостолско 34. правило говори о „епископу свакога народа“, а Срби до Светога Саве нису имали пастира из свога народа, који би их паствовао на разумљивом матерњем језику. Србија је била под јурисдикцијом Охридске архиепископије, чији су епископи били Грци. На фрескама по храмовима у Србији натписи су били грчки, које Срби нису разумели. Зато Свети Сава прво у Студеници уводи, уместо грчких натписа, ћирилске натписе. Без поимања Христове науке на свом матерњем језику Срби, дакле, нису могли имати пуну свест о црквености, саборности и јединству Цркве Христове. У поменутом 34. Апостолском правилу једнодушност црквеног поглавара, епархијских архијереја и верујућег народа одражава саборност и јединство Цркве, које треба да подсећа на јединство Свете Тројице.

   Оци Картагинског помесног сабора (419. године) у 2. правилу такође указују на јединство Свете Тројице, истичући, између осталог, „како научисмо, тако ћемо народе Божје учити“. Та наука се подједнако односи на очување правоверја и црквеног поретка, што се исказује и потврђује јединством и саборношћу. По речима Зонаре (12. век), јединство се састоји „у томе да се сваки од нас сагласи и сви заједно“.

   Да српски народ не би живео под „облаком мудрости јелинског језика“, како пише у Поговору Законоправила (где је написано и то да је „језик светлост разума“), Свети Сава је, на прелазу из прве петине у другу петину тринаестог века, издејствовао од цариградског патријарха, тада у Никеји, као и од правоверног цара византијског, да у Србији оснује аутокефалну цркву. Од тада се у Србији, у складу са напред поменутим 34. Апостолским правилом, епископи бирају из народа, који попут Христа и Његових Апостола, проповедају народу хришћанску науку на разумљивом језику. До тада Охридска архиепископија није могла у Србији да има црквену пуноћу (погрешно: пуноту), јер народ није разумео грчки језик да би чинио саставни део те пуноће.

   Свезом правоверја и језика Свети Сава је у Србији учврстио народносну свест о томе да су Срби „своји“ и да се, као такви, разликују од народа који их окружују – Византинаца, Бугара, Мађара, Латина.

   Данас се, међутим, са разних страна, споља и изнутра, атакује на народносну свест Срба, ради чега се из Цариградске патријаршије Српској православној цркви (и не само њој) приговара за некакав етнофилетизам. Никаква случајност није то што се, поред Цариградске патријаршије, и из Вашингтона, Брисела и Рима оркестрирано удара на све славофоне православне народе. Најизразитији су ти удари кад се ради о Русима и јурисдикцији Московске патријаршије. Водећу улогу у томе има, уз помоћ цариградског патријарха, Америка, ради остварења своје геополитичке стратегије у свету.

   Недавним неканонским оснивањем расколничке „Православне цркве Украјине“ цариградски патријарх Вартоломеј додатно је разбио јединство и саборност Православне цркве, поставши и сам расколник.

   Вартоломеј је, дакле, таквим својим чином игнорисао многе историјске и црквеноканонске чињенице. Није се обазирао на то што је Кијев зване Мале Русије још од покрштавања Руса (988. године) неколико векова словио као јединствена „Кијевска и целе Русије митрополија“. Услед дуге окупације од стране Пољака, као и услед јаке латиноунијатске активности, Кијев и Москва су неколико пута раздвајани и спајани у црквенојурисдикцијском смислу. Актом Цариградске патријаршије Кијев је 1686. године и званично потврђен као део јурисдикције Московске патријаршије.

   Садашњим стварањем „Православне цркве Украјине“ Вартоломеј је неканонски откинуо део црквене јурисдикције Московске патријаршије, додатно изазвавши у Украјини многа насиља, чак и крвопролића. У том његовом насилничком чину много сличности има са откидањем од Србије Косова и Метохије безочношћу Американаца. Циљ им је исти: наношење штете православним Русима и Србима. Разликују се по врсти оружја: Американци и њихови савезници употребили су против Срба стравичне бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, а Вартоломеј је против Руса потегао измишљено, антиканонско и антицрквено „оружје“ које се зове: „титула васељенски“ и „право на доделу аутокефалије“. После таквих злодела, слични су и у ономе што накнадно чине: Америчка администрација врши притисак на све државе света да признају звану државу Косово, а Вартоломеј врши притисак на јелинофоне православне црквене предстојнике да признају расколничку творевину, названу „Православна црква Украјине“.

Уместо наношења таквога зла, требало је да се Американци присете и захвале Србима што су им дали, на пример, Теслу и Пупина; или што су им у Другом светском рату спасли велики број пилота, а Вартоломеј да има осећај дуга према Русима за многе милостиње и дарове, дате нарочито патријарху Јеремији II (1572-1579; 1580.1584), као помоћ Цариградској патријаршији.

   Зашто је „оружје“, које је у свом безакоњу (и не само у овом случају) потегао Вартоломеј, измишљено? Зато што представља негацију установе саборности у Цркви, као и негацију саме њене главе – Христа. У томе лежи разлог што ниједан црквени канон не помиње цариградског епископа као „васељенског“. Сем тога, нигде се у списковима званим Notitiae episcopattuum не помиње никакав „васељенски епископ“, нити некаква „Васељенска патријаршија“.

   Православна црква, иако састављена од више (укупно 14) аутокефалних цркава, јединствена је у догматском и канонском смислу, јер је „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15). Та јединственост и недељивост, у којима се подједнако прожима епископство једнога у односу на све остале и свих осталих у односу на једнога, по природи својој не омогућавају да било ко од епископа себе издвоји и назове главом васцеле Цркве, ма колики град или црквену област имао. Поглавар једне аутокефалне православне цркве је, у односу на поглаваре осталих помесних цркава, само епископ прве катедре; по суштини епископства раван је сваком другом канонски постављеном епископу, јер су сви они на хиротонији добили једнаку благодат Духа Светога. Због подједнако примљене благодати Духа Светога, сваки епископ у својој црквеној области и на свом трону јачи је од другог. А изнад свих њих, укључујући и поглаваре аутокефалних цркава, јесте Свеправославни сабор којим управља Дух Свети. Све то говори о томе – колико је залутао Вартоломеј, ударајући на јурисдикцију Московске патријаршије. Зло је толико велико да морам још да се задржим на епитету – титули „васељенски“.

   Епитет „васељенски“ је више пута у историји Православне цркве злоупотребљен, зависно углавном од црквенополитичких околности. Дуго епископи Новог Рима – Цариграда нису лично себи приписивали тај епитет, али су допуштали да им се други, из почасти због столовања у царском граду, обраћају као „васељенским“. Први је Акакије, патријарх цариградски (471 – 489) тако ословљен. После њега, Јован II (518 – 520), од стране антиохијских клирика. Јован  IV Постник, патријарх цариградски (585 – 595) први у своју титулатуру уграђује епитет „икуменикос“, што од пада Цариграда у руке Латина (1204) патријарси у Никеји редовно и наглашено чине. И грчки историчар В. Стефанидис, Црквена историја (на грчком), Атина 1959, 439-440, сматра да због изгубљеног Цариграда патријарси у Никеји почињу да се потписују са титулом „икуменикос“ (васељенски). Настојало се тиме да се формом надокнади изгубљено.

   Титулом „васељенски“, дакле, најављује се појачан и проширен утицај Цариградске патријаршије на цркве ван њене јурисдикције, како пре пада Цариграда 1453. године, тако и под османлијском влашћу, као и данас. Званичном потпису патријарха Цариградске цркве (тада у Никеји), са титулом „васељенски“, енергично и оправдано се супротставио Јован Апокавк, веома учени јерарх Охридске архиепископије.

   Заоденут титулом „васељенски“, а под утицајем црквенополитичких збивања и лоших саветника, цариградски патријарси су недоследно и произвољно поступали по питању доделе и укидања аутокефалије. Тако су, на пример, у време Светога Саве радили против Охридске архиепископије (основана 535. године) због ривалства Никејског и Епирског царства, а касније, у неколико наврата, против аутокефалности Српске православне цркве, односно у корист те исте Охридске архиепископије. О томе сам давно писао у књизи Студенички типик и самосталност Српске православне цркве, Горњи Милановац 1986 (поновљено у склопу Одабраних радова у шест књига, Београд 2013).

   У последње време Вартоломеј се поиграо не само са Московском патријаршијом, стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“, него и са Српском православном црквом, тако што предност даје хиротонији Светога Саве, уместо аутокефалији. У назнакама и на разне начине се пројављују његове намере на штету аутокефалности и целовитости Српске православне цркве, а у корист Охридске архиепископије, затим будуће Македонске, Црногорске, Босанске, Хрватске православне цркве, док ће отете делове Србије – Косово и Метохију припојити јурисдикцији Албнаске архиепископије, јер на тај начин демонстрира „моћ“ онемоћалог цариградског патријарашког трона, гледано са више страна:

   - Цариград вековима више није царски престони град;

   - број пастве Цариградске цркве је занемарљив у односу на број православних верника другде, због чега се и пропиње да неканонски стави под своју јурисдикцију дијаспору свих православних аутокефалних цркава;

   - подражава римског папу и демонстрира звани „источни папизам“, у чему га онај подржава, свестан свог првенства ради којег ће и њему бити папа;

   - оглушује се о речи Светогораца Никодима и Агапија: „Паписти, опет, желећи да установе монархију папе, следе нашима и теже да је над свима први судија цариградски патријарх, па пошто је римски папа по канонима испред цариградског, он, дакле, јесте крајњи и над свима општи, заједнички патријарсима судија, чак и самом патријарху цариградском, те њему (тј. папи) четири патријарха васељене упућују апелацију“ (Пидалион, Атина 1886, 161);

   - тежи склапању уније са латиноверујућима, са којима, као јеретицима, противно бројним црквеним канонима, учествује на заједничким молитвама;

   - због изгубљене негдашње моћи Цариградске патријаршије, све израженије наступа као „васељенски“ патријарх,  као поглавар поглавара свих помесних православних цркава;

   - наступа са нескривеним етнофилетизмом, убеђен да тиме служи Јелинима, а осуђује друге православне народе (славофоне) за етнофилетизам, ради чега је недавно архиепископу атинском Јерониму рекао, а грчка штампа објавила: „Крв није вода“. То упућује на закључак да ће таквом изреком приволети све јелинофоне црквене великодостојнике да признају новостворену расколничку „Православну цркву Украјине“;

   - непромишљеним и неканонским поступцима ставља се у службу непријатељима Православља, изазивајући раздоре међу патријарсима, архиепископима, епископима, светогорским игуманима, монасима и, уопште, православно верујућима.

Другим речима, разбио је јединство Православне цркве, које мора да се васпостави превазилажењем било чијег етнофилетизма; осудом екуменизма, јалових међуверских дијалога, односно враћањем исконском древном црквеном учењу које никоме не омогућава самовољу или гордост на штету саборности. Увек да се поступа у духу апостолских речи: „Угодно би Светоме Духу и нама“, а не како то појединци намећу: „Изволи се нама и Духу Светоме“, што је засведочено унапред припремљеним одлукама за тобоже „Свети велики сабор на Криту“ (2016), или стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“.

У заблуди је Вартоломеј кад сматра да ће за такве промашаје накнадним прикупљањем неканонских саглашавања ојачати положај и права Цариградске цркве. Суштински гледано, подршка Цариградском патријарашком трону од стране предстојника славофоних православних цркава води јединству, а подршка од стране америчке администрације води разбијању тог јединства. Ко је за то крив? Нико други до цариградски патријарх, јер се сврстао уз оне који имају политичку и економску моћ, а не уз оне који имају јаку православну веру и, благодарећи њој, неизмериву духовну снагу. Америчка помоћ Цариградској патријаршији је, у ствари, нејеванђелска, неканонска, антиправославна и подсећа на копање гроба.

Када је реч о Светој Гори, посебно, Вартоломеј наставља да тамо продубљује раздоре. Наметнуо је игуманима појединих грчких манастира да примају и заједнички се моле са расколницима новоосноване неканонске „Православне цркве Украјине“. Благословио је да се на Светој Гори обележи осам векова, не аутокефалности Српске православне цркве, него хиротоније Светога Саве, иако овај није тамо хиротонисан у достојанство епископа, односно архиепископа. Зато се намеће питање – да ли би Свети Сава, с обзиром на потезање ваљаности добијене црквене аутокефалије за Србију, прихватио тај патријархов благослов, и шта би рекао хиландарском игуману Методију, преко интернета названом „српски Јуда“, што је 24. новембра 2019. године тим поводом предводио у учешћу светогорских игумана при вршењу Свете литургије у Протату Свештене општине у Кареји? Шта би Свети Сава рекао игуману Методију за то што је, без обзира на пуну аутономију Хиландара, извршио самовољу патријарха Вартоломеја да се из манастира протера неколицина монаха само зато што нису сагласни са извесним патријарховим чињењима на штету православља?

Што се тиче саме хиротоније, постоји на Синају, у манастиру Свете Екатерине, грчки рукописни кодекс са податком да је Светога Саву још 1210. године хиротонисао у достојанство епископа цариградски патријарх (тада у Никеји) Михаило IV Авторијан (1207 – 1213), о чему сам писао у чланку под насловом:  Прерастање Студеничке архимандритије у Жичку архиепископију (Одабрани радови у шест књига, књига четврта, Србија на размеђи Истока и Запада, Београд 2013, 45-53). Биће да је Сава тај епископ који 1217. године, у складу са 13. главом Студеничког типика, врши улогу при избору новог игумана студеничког (в. моју монографију Студенички типик и самосталност Српске православне цркве, Горњи Милановац 1986, 38-39; поновљено издање у: Одабрани радови у шест књига, књига прва, Београд 2013, 44-45). Не обистињују ли се таквим Савиним чином и оне Доментијанове речи у вези са његовим произвођењем у достојанство архимандрита у Солуну 1204. године од стране четворих грчких архијереја: „А ово сатворише по самотрењу Божјем, да буде архијереј“ (Исто, стр. 36; у: Одабрани радови, књига прва, стр. 42).

А што се тиче 1219. године као године добијене аутокефалности СПЦ, за то ниједан изворни податак не постоји. У науци су изнета и мишљења да то може бити 1220. година. У прилог томе иде и време писања (мај 1220) опорог писма охридског архиепископа Димитрија Хоматијана архиепископу Сави, као и година одржавања Жичког сабора 1221. Ако не би било тако, онда је немогуће објаснити зашто се у Србији од  1219. до 1221. године на црквеном плану ништа не догађа, поготово што се зна да Свети Сава није имао празног хода и да је увек бар за корак ишао испред догађаја.

На Светој Гори је, дакле, занемарена осамстогодишњица оснивања Српске православне цркве и њене аутокефалности коју је  издејствовао Свети Сава, што се Методију, игуману хиландарском, може припасати као саучесништво у настојањима Вартоломеја и појединих српских епископа (многима знаних) да потежу питање каноничности стечене аутокефалије. Када се уз такве тенденциозне назнаке има у виду и најновији „Предлог Устава Српске православне цркве“ по којем и епископ из састава Охридске архиепископије може бити кандидат при избору патријарха Српске православне цркве, онда није далеко од памети, ко, куда и зашто тако усмерава то питање. Многима је познат мој писани критички осврт на тај скандалозни „Предлог“.

Својим саучесништвом и предвођењем у чину обележавања осам векова од хиротоније Светога Саве, као и протеривањем из Хиландара неколицине монаха, игуман Методије је омаловажио чудесни Савин подвиг на пољу пуне самосталности манастира Хиландара и Српске православне цркве. Сава је за манастир, посебно, издејствовао:

- да 1198. године византијски цар Алексије III Ангел (1195-1203) изда златопечатну повељу по којој Хиландар није потчињен проту Свете Горе, нити игуману Ватопеда, него је, као царски манастир „самосталан и самоуправан“, те као самоуправан, да „буде Србима на поклон вечни“; да „служи за обитавање Срба који изаберу монашки живот“;

- да новоизабрани игумани хиландарски не иду к цару ради назнаменања, што у Хиландраском типику овако образлаже: „Други се пак (тј. светогорски игумани) знаменују од цара. А ја смерни разумех штету манастирску у злату и у коњима и у труду што долази од путовања (у Цариград) те умолих благоверне оне цареве да не иду игумани к њима ради назнеменања, но узех од њих „жезао да је у манастиру место царског назнаменања“. Колико је то остало живо у свести Срба види се и по ономе што пише Теодосије:

“... Назвавши (тј. византијски цар) царским тај манастир, и да не би био под влашћу ни прота ни другог неког, царским писмом и својим златним печатом потврдивши, даде њему (тј. Сави) цар руком својом жезао и заповеди да се он чува у цркви и да братија сваки пут кад поставља игумана има жезао поред себе као царево лице, и да сматра да је цар поставио игумана, и као да из цареве руке узима штап власти” (Теодосије, Живот Светога Саве, Београд 1973, 52).

Никаквог основа нема за наметнуту праксу, коју треба укинути, да лавриотски игуман уручује жезао сваком новоизабраном игуману хиландарском. Од кога је и када је он понео улогу византијског цара у том чину?! Треба знати да се тиме угрожава самосталност манастира Хиландара.

Шта је данас остало од тако дате самоуправе Хиландару, и какво је духовно стање у њему? Свакако није онакво какво је било у древна времена када су „манастири Атона представљали устројство које је у црквеном погледу било независно од сваке друге црквене власти, а грађански, зависило директно од цара“ (В. Стефанидис, нав. дело, 460). Ту независност успоставио је цар Нићифор Фока (963-969) када је указом одредио да први основани манастир – Лавра буде „самосталан и независан“. Цар Алексије I Комнин (1081-1118) у својој 37. новели помиње три врсте светогорских манастира: патријарашке (ставропигијалне), царске и самосталне. У „слободне и самосталне“ светогорске манастире могао је цариградски патријарх да улази само по позиву. То је важило и у време Светога Саве. Много деценија после његове хиротоније цар Андроник II Палеолог (1282-1328) је светогорског прота потчинио царигардском патријарху, али само у смислу да га потврђује пошто га изаберу искључиво светогорски игумани. Пре тога, све до 14. в. у светогорским царским манастирима на литургијама је помињан оближњи јерисоски епископ, али само у литургијском смислу. Јерисоски епископ Николај један је од четворих епископа који су јеромонаха Саву 1204. године произвели у достојанство архимандрита у храму Свете Софије у Солуну.

Пуна аутономија светогорских манастира је, дакле, дуго била очувана. Тек у познијим вековима, када византијског цара више није било, цариградски патријарси су, више или мање, преузели царске прерогативе и по том основу угрожавали независност манастира и аутономију Свете Горе, али не и правоверје. Садашњи патријарх цариградски, Вартоломеј, разара и правоверје, изјављујући Светогорцима да је „уједињење са римокатолицима неизбежно“! У његовим очима привилеговани су они који се повинују безакоњу и кварењу правоверја што намеће у духу екуменизма и филопапизма. Сада су то они који примају и саслужују са расколницима неканонски створене „Православне цркве Украјине“. Епитимијама и прогонству изложен је сваки Светогорац који му се на приклони. Изриче чак и мере забране појединим епископима да као поклоници ступе на тло Свете Горе! Питам, каква ли ће бити будућност Светогораца, посебно славофоних?

Разарање исконског устројства и православне вере на Светој Гори много је опасније од упада Вартоломеја у црквену јурисдикцију Московске патријаршије стварањем расколничке „Правoслвне цркве Украјине“. Такво његово деловање је опасније по Православну цркву и од Латина када су из Солуна, који су држали 19 година (1204-1223), упадали у Свету Гору и пљачкали, злостављали, чак и убијали Светогорце, јер код ових је то њихово дивљаштво изазивало израженије чување и исповедање православне вере.

Како би се Свети Сава Српски супротставио штетном деловању цариградског патријарха Вартоломеја, и како би сачувао пуну аутономију Хиландара као царског манастира? Најпре би се, свакако, позвао на пуну и вечну важност напред поменуте златопечатне повеље цара Алексије III Ангела како би осујетио самовољу патријархову, а затим би у самом Хиландару направио дубок рез. Наиме, вратио би му древни духовни сјај на корист братије и целог Српства следећим мерама:

- сменио би игумана Методија зато што се повинује упутствима која добија из Хиландарске задужбине у Београду; зато што је прихватио да у тој истој Задужбини буде на челу Скупштине; зато што је обележавањем осамстогодишњице Савине хиротоније засенчио значај издејствоване аутокефалије за Српску православну цркву; зато што је при последњем пожару у Хиландару гласно изговорио: „Биће пара и за кола“!; зато што често некуд путује; зато што међу Хиландарцима постоје способнији од њега; зато што је братију подјармио да попут хотелских радника свакодневно примају реке посетилаца од којих многи нису прожети поклоничким побудама, него долазе више из радозналости, као обични туристи из чијих уста се чују недоличне приче и псовке; зато што се није побринуо да организује у манастиру учење грчког језика, као и учење српског црквеног појања по осмогласнику, него је дозволио ачење од појања које пара уши, јер је оно некакав хибрид византијскоарапске мелодије;

- братију би више усмерио на духовни живот, да Богу служи, без страха од прогонства са стране цариградског патријарха или хиландарског игумана;

- угасио би Хиландарску задужбину у Београду зато што је основана на отетој имовини и по жељи политичара; зато што се из ње управља манастиром; зато што има печат и петнаестак запослених службеника, као и већи број кола – све то на штету манастира; зато што намеће и предност даје економији и профиту а не духовности у манастиру; зато што пресудно утиче на избор игумана; зато што је својим чињењима изменила личну карту Хиландара.

“Задужбина Светог манастира Хиландара”, основана у Београду 2002. године, представља:

- негацију исконске мисије манастира Хиландара, јер својим програмом преузима “бригу” о њему “у савременим условима”, односно “подстицање и усмеравање материјално-економске бриге и помоћ развоју економије манастира Хиландара у савременим условима”, затим “покретање пројеката у производњи здраве хране и напитака”!;

- неистину, јер наводи да су: “обраћање за молитвену подршку и апели за пружање конкретне помоћи, подстакли манастир да своје деловање у отаџбини уобличи у јасну форму”;

- противречност, јер истиче, с једне стране, да су “Програмске активности, искуство и људски ресурси развијени у Председништву од 2000. до 2002. омогућили оснивање Задужбине”, док, с друге стране, наводи да је “Свети манастир Хиландар као оснивачки улог Задужбини приложио непокретности од око 3 милиона евра...” Ко кога ту, у ствари, помаже: Држава Хиландар, или Хиландар Државу; или, можда, обе те институције помажу Задужбину?! Овакво питање је умесно, јер Задужбина истиче: “Манастир Хиландар је и даље најчешћи појединачни добротвор”. Ако је то заиста тако, онда се поставља додатно питање: Зашто се прокламује неистина о томе да тобоже Задужбина помаже Хиландар?;

- измештање Свештеног сабора стараца из Хиландара у Београд, јер пише да у “Управној структури” Задужбине “Скупштину чини Свештени сабор стараца, највиши орган управе Светог манастира Хиландара, са игуманом манастира на челу”! При таквом стању ствари опет се поставља питање: Где је сада Хиландар и његова управа – на Светој Гори или у Београду? Изумитељи Задужбине су, дакле, спојили нешто што је неспојиво и тиме потпуно избрисали прави изворни лик Хиландара на Светој Гори. Нису ли тиме бацили на себе проклетство ктитора царског манастира Хиландара – Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве? Није ли због тога у Хиландару предност дата економији, а не духовности? Не треба монахе у манастиру и вернике у Србији држати у заблуди о томе – ко је коме и на који начин од штете или користи.

Због свега тога, једна од главних обавеза будућег игумана хиландарског мора бити укидање Задужбине у Београду. Одговорност за то има Свештени сабор стараца Хиландара.

* * *

   Цариградски патријарх Вартоломеј и његови претходници од Мелентија Метаксакиса на разне начине руше не само светогорско манастирско устројство, него и јеванђелско, апостолско и светоотачко учење о бити и устројству Православне цркве. Антијеванђелска, антицрквена и антиканонска титула „васељенски“ чини цариградске патријархе да надмено у себи виде „ поглаваре свих поглавара“ других помесних православних цркава, што им подгрева сујету која их храбри у спровођењу безакоња. Када се цариградски патријарх Јован IV Постник (585 -595) званично представио са титулом „васељенски“, томе су се енергично супротставили православни епископи – римски Пелагије II (579 -590) и Григорије  I (590 – 604), познат у православном календару као Свети Григорије Двојеслов. Назвали су ту титулу „бласфемичном и ђаволском“, истичући да је „претеча Антихриста онај који хоће да се назива васељенским“.

   Најновија потврда за тако изречени суд на рачун титуле „васељенски“ јесте и садашњи патријарх цариградски Вартоломеј. Понаша се као глава Цркве Христове уместо Христа – једине њене главе. Хоће да буде „васељенски“ уместо византијских царева у чијој надлежности је било и сазивање Васељенских сабора. Пошто одавно нема византијских царева, њихову улогу самовољно присваја Вартоломеј и сазива тобоже „Свети и велики сабор“, одржан на Криту у јуну 2016. године. Тај сабор представља издају црквеног православног учења, јер је на њему одлучено, између осталог и то – да су све јеретичке заједнице „хришћанске цркве“! За учеснике тог разбојничког сабора важе речи ап. Павла: „Издајници напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви“ (2. Тим 3, 4).

   Никаквог утемељења нема у црквеним канонима за то – да се цариградски епископ представља „васељенским“, као ни за то – да сазива свеправославне саборе. Вартоломеј је сам себе изопштио из Православне цркве апсолутистичким понашањем и одлучивањем по жељи светских моћника у корист глобализације света, а на штету народносне свести православних народа који нису Јелини. Све чини да под своју јурисдикцију стави звану дијаспору других помесних православних цркава, за шта такође никакво утемељење нема у црквеним канонима. Чини то да би сопствени култ личности и централизовану власт протегао на све континенте, јер је број верника Цариградске цркве веома мали.

   Због свега тога, неодложно и што пре треба да се одржи Свеправославни сабор који би прекинуо даље разбијање Једне свете саборне и апостолске цркве. Ко треба да сазове такав Сабор? Вартоломеј као труски држављанин, са седиштем у исламској земљи, са малим бројем православних верника и као узрочник зла – свакако не. Византијски цар са искључивим правом да сазове Свеправославни сабор – не постоји.  Постоје, међутим православне цркве са великим бројем верника, чији су владари православно верујући и спремни да обезбеде све потребне услове за одржавање таквог Сабора. Да би се то остварило потребно је да се претходно међу православно верујућим патријарсима, архиепископима, митрополитима, епископима и верујућим народима у духу саборности постигне општа сагласност о времену и месту одржавања Сабора. Такође, претходно је потребно да се постигне сагласност у вези са списком тема о којима ће се одлучивати. Даље се препушта Духу Светоме да учеснике, различите по роду, нарави, језику и обичајима, надахне у настојању да се једнодушним сагласјем, по питањима вере и црквеног поретка, постигне мир. У противном, разједињеност ће православне народе подјармити испланираној унификацији и глобализацији вере и живота уопште. Ипак ће у том мору унификације остати неустрашиво „мало стадо“ (Лк 12, 32) за сведочанство о томе да је Црква, као установа Божја, неуништива (Мт 16, 18).

   Далеко смо још од тога да су православни верници сведени на оно јеванђелско „мало стадо“. Истина је да је наспрам џиновске духовне и црквене снаге Свете Русије цариградски патријарх Вартоломеј својим антицрквеним, неканонским чињењима Цариградску цркву свео на пусто острвце. Он, као такав, подсећа на дављеника који за помоћ једну руку пружа антиправославној америчкој администрацији, а другу – римском папи. Тако тонући, већ је за собом повукао атинског архиепископа, александријског патријарха, не мали број епископа, неколицину игумана светогорских царских манастира, јер признадоше разбојнички створену „Православну цркву Украјине“. Злоупотребио је цариградски црквени предстојник канонско „првенство части“, претворвиши га у „првенство власти“, чиме је неизмериву штету нанео не само Православној цркви Христовој, него и Јелинима уопште. Сада, када цариградски патријарашки трон подсећа на тешког болесника, отуда се смишља укидање вековне аутокефалије појединих помесних православних цркава и стварање новог црквеног устројства подређеног царигардском патријарху, што Свеправославни сабор мора да осујети.

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 28 децембар 2019 )