Александар Б. Ђикић: Цветање 88 балвана, или „балван“ контрареволуција
среда, 01 јануар 2020

 Поводом актуелних догађања у Црној Гори и отимања имовине Српској православној цркви од стране (ах, како назвати) режима, огласила се и група јавних личности са свих територија бивших република и покрајина СФРЈ, памфлетом: „Апел за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“


Обично новински текстови почињу уводом, а завршвају закључком. Овај текст је мало ишчашен па почиње закључком који гласи: ништа се у овом тренутку боље није могло десити српској националној свести нападнутој рестаурацијом југоносталгије, од апела (https://stanjestvari.com), који је потписало 88 јавних личности са простора СФРЈ, укључујући и неке из Србије.

Наиме, српска јавност а посебно омладина, је последњих петнаестак година изложена агресивној југоносталгији; те како се у Титово време живело, те како смо тада били поштовани, те како смо били глупи да то „благостање“ заменимо овом катастрофом у којој живимо и то уз ратна разарања…Многи су почели веровати да је то заиста тако, и да смо ми (Срби) били глупи и растурили тај и такав рај. Нико други, него ми.

Поводом актуелних догађања у Црној Гори и отимања имовине Српској православној цркви од стране (ах, како назвати) режима, огласила се и група јавних личности са свих територија бивших република и покрајина СФРЈ, памфлетом: „Апел за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“.

Овај памфлет је многоструко користан по српске националне интересе, а много штетан за „дубоку југо-државу“. Чуди да је неко са стогодишњим искуством, попут Латинке Перовић, пристао(ла) да буде изигран(а), и да руинира све оно што су: Тадић, Николић, Ђукановић, Вучић и други радили годинама.

Памфлет је вишеструко интересантан и то не због своје садржине, која обилује стереотипима о: српској кривици, геноцидности, Милошевићу, Великој Србији и сличним глупостима (реч „глупост“ овом приликом користимо као замену за хиљаде страница текста), већ због састава потписника.

Неке од њих можемо одмах да разумемо. То су Албанци: Власи, Сурои, Маљићи, Бајрами, Бећај.., који режим у Црној Гори сматрају делом пројекта Велике Албаније, стање у Црној Гори сасвим прикладним, а однос према СПЦ као шансу за сличан или гори однос према СПЦ на територији Косова, Метохије, Албаније и Севене Македоније. Њихов став је јасан, иако непријатељски, лако га је разумети и као таквог лакше је на њега одговорити.

Другу групу „забринутих“ чине некадашње перјанице Брозовог режима: Богић Богићевић (лично одговоран за распламсавање рата у СФРЈ, уз чије подизање руке је рат могао бити избегнут, али те руке није било), већ наведена Латинка Перовић, Будимир Лончар, Раиф Диздаревић (за кога су другови у ЦК СКЈ говорили да у презимену има непостојеће „П“), који доказују да се комуниста може бити и из убеђења, без резерве и до смрти.

Трећу пак групу, чине добродошли у другосрбијанском Београду, у коме шире културне вредности које су стране српском културном миљеу, које имају за циљ убризгавањеотрова у душу српској младежи, а који за то добијају озбиљне апанаже од наше државе. Пре свега ту су: Емир Хаџихафизбеговић, Вељко Булајић, Филип Давид, Ненад Прокић, Басара и друштво са дна каце.

У четвртој су активни политички радници: Харис Силајџић, Стјепан Месић, Милан Кучан…(интересантно да се ни један не потписује да је пензионер, него су и даље председници и подпредсеници и други органи СФРЈ, за коју смо мислили да више не постоји, али нам они кажу да смо се преварили).

Најинтересантнија је пета група потписника коју чине активни уживаоци буџета Републике Србије, као што су: Ненад Чанак, Чедомир Јовановић, Наташа Мићић, Бојан Костреш, Динко Грухоњић, Никола Самарџић, која је једноставно сазрела за избацивање са буџета који сви ми плаћамо, али коју власти у Србији већ деценију и по не смеју ни да погледају попреко, него их пуштају да и даље паразитирају на нашој муци.

Како се тако брзо састала тако велика група србомрзаца од Драча до Љубљане?

Има ту још егзотичних „зверки“ попут: Гордане Суше, Соње Бисерко, Андреја Николаидиса, Владимира Арсенијевића и читаве дивизије првобораца са „Утиска недеље“, али које што због доброг укуса, што због ограниченог простора овом приликом не анализирамо. Биће прилике када на поменути „Утисак“ буду редом позивани да објашњавају како су Срби пословично ружни, прљави и зли.

Пажљиви посматрач би могао себи да постави много питања поводом овога апела. Попут: Како се тако брзо састала тако велика група србомрзаца од Драча до Љубљане? Где су имали конгрес? Ко га је организовао? Која је то невидљива рука која за дан може да их окупи и рестаурира све најгоре што су Срби имали у Брозовој Југославији и постброзовском периоду?

Да ли је та невидљива рука себе преценила или је погрешно проценила да Срби још увек око костију имају меса за глодање?

Овога пута улог је превелики. Срби су могли и(ли) морали да толеришу: пљачке, логоре, национализације имовине, сатанизације, бомбардовања, па чак и хрватски геноцид 40-их, али овако нескривени, дивљачки, пљачкашки напад на православље изгледа не могу. Уз велики труд власти у Београду да се тај напад локализује „само“ на Црну Гору, а да се „ми не можемо мешати у послове суседне државе“ (иако у тој „суседној држави“ живе наши: деде и бабе, стричеви, ујаци, рођаци..), овај напад на православље је дотакао сваког Србина (осим перјаница са горепоменутог списка, који су рођени као Срби али би пошто-пото хтели да буду нешто друго, али нико их неће, па су се прозвали „другосрбијанцима“).

Шта је превидела та „невидљива рука“? Превидела је да Срби одлично разумеју речи европских дипломата, као што је то Карл Билт на пример, који као врло активан у доба ратова са простора одакле потичу потписници овог памфлета, каже врло недипломатски: „Православље је претња за западну цивилизацију“! Или, америчког генерала Хоџиса да треба: „помоћи Србији да се одупре притисцима Православне цркве“. Ало бре, другови! Докле више?

Нама је јасно да неоусташки режим у Црној Гори који баштини најгоре постулате НДХ и њених креатора и баштиника, жели исто оно што се Србима догодило у НДХ. Можда је пре овог Миловог закона-антизакона неко могао да превари Србе, па чак и оваквим памфлетом. Након њега је то немогуће. Срби имају један избор: одбранити се или нестати. Пред таквим јасним избором је неразумљиво да се неко чуди и покушава да то увије у било какву евро-атлантску обланду. Процес у Црној Гори има баш тај задатак, да нас нема. А ето, Срби се за дивно чудо бране! Какав скандал!? Очигледни несклад са евроатлатнском агендом.

Брозови омладинци

И тако, другови „брозоиди“ су се огласили јединствено и „братствено“ против Срба и православне цркве, како им и доликује. За разлику од времена Милошевића, када су се понели за земаљским, овога пута Срби бране суштину свога бића, бране душу. Та битка је унапред добијена.

То потписници овог памфлета не могу да разумеју.

Они су Брозови омладинци. Њих 88 су некада осушевљено садили 88 садница за председника Тита. Те саднице су након 40 година усахнуле. Остали су само балвани. По сваку цену желећи да повуку аналогију са правдањем изазивања рата у СФРЈ, потписници памфлета су извукли синтагму „балван револуција“. Биће да се у овом процесу и у овом памфлету ипак ради о „балван контрареволуцији“.

 

Извор: .in4s.net

Последњи пут ажурирано ( среда, 01 јануар 2020 )