"Немање стрпљења"
среда, 08 јул 2009
"НЕМАЊЕ СТРПЉЕЊА"

 -Брзопотезно невољење оног што сам волео-

         „Утук грешном Милоју“, аутор „Витомир“, текст на сајту „Борба за веру“… господине Витомире, ево ја себи дозвољавам да се са Вама „упознам“ путем Интернета, и не видим ништа лоше у томе.

Ако већ користимо Интернет онда користимо и његове могућности. Једна од тих могућности је да путем текстова износимо своја размишљања, опредељења, сугестије, жалбе и осуде.

Упутили сте г. Милоју критику зашто путем Интернета комуницира са свештеником Rадославом, зашто га није пронашао и то све му усмено саопштио.

Вероватно из истог разлога као и Ви Витомире што ово своје писмо, којим исказујете разочарeње у г. Милоја нисте усмено саопштили г. Милоју, већ сте га објавили путем Интернета, са намером да о Вашем мишљењу сазна више људи од самог г. Милоја.

Тим осећањима се водио и г. Милоје када је написао свој текст, због ког је изгубио Вашу наклоност. Као и Вама, и њему је била жеља да народ сазна оно што њега (у неправди) боли.

Г. Витомире, Ви сте тако брзо, и тако јавно показали оно од чега болује српска нација. Та српска болест се зове „брзопотезно невољење оног што сам до јуче волео“. У тој српској болести јако брзо се мења мишљење, јако брзо се осуђује, јако брзо се култ обожавања о под баца и радосно гледају разбијени комади који лете на све стране пода.

Прво кажете да сте из текстова г. Милоја јако много о вери научили, а затим износите оно што сте свом „учитељу“ замерили и због чега ћете (вероватно) одбацити сву верску науку од њега стечену. Можда је и добро што Вас је г.Милоје разочарао, па ћете сад на том примеру разочараности схватити да се вера учи из Јеванђеља, а све друго написано од човека, човеку служи да из тога извуче пример о добру, или пример о злу.

Кажете да је г. Милоје заслуживао Ваше безгранично поверење. Сада видимо, из овог Вашег текста, да код српског човека не постоји појам безграничног, да се та безграничност мења мањом брзином него што се мења светлост пред нама.

Та српска склоност да се брзо мења своје мишљење, како је вл. Николај Велимировић рекао „немање стрпљења“, је најтеже оружије којим сами себе убијамо и рањавамо. Непријатељи српства то знају и тим знањем обаве пола посла у уништавању српства, прву половину обавимо ми сами.

Док сте читали књиге и објављене текстове г. Милоја научили сте много о вери, тако пишете сами, а да ли сте између написаних редова „прочитали“ одлучност г. Милоја, па тако од њега научили да ако се за нешто вежете, ако нечему поклоните своје поверење, своје емоције, да од тога не одступите све да Вас све српске Милоје на то наговарају? Очигледно нисте. Јер да сте завирили између написаних редова уочили би одлучност, упорну одлучност, да свој став и своје мишљење не мењате тако брзо.

И шта значи Ваш текст?

Ви у њему показујете „укус“ ка свештенику Радославу и негодујете што г. Милоје у свом тексту показује „укус“ ка свештенику Драгану. Још у основној школи деца се од стране учитељице уче да се о укусу никада не расправља, и да се због укуса не спори, по најмање да се због различитости у укусу губе пријатељи. А Ви сте у првом пасусу свог писма показали да сте у г.Милоју (некада) гледали пријатеља коме сте поклонили своје безгранично поверење.

И шта значи Ваш коментар?

Хоћемо ли се сада са проблемима у вери играти натезања конопца и одмеравања снаге у том натезању? Ако и хоћемо, ко ће онда решити проблеме настале у вери, у овом случају у вери жичке епархије?

Ако се томе надате доћи ће тренутак да ћете опет бити разочарани г. Хризостомом, разочарани теже него што Вас је разочарао г. Милоје.

Код г. Милоја Вам смета склоп речи којима он кроз реченице описује своја размишљања и своје ставове. Смета Вам што користи изворни народни говор.

Код г. Хризостома ће Вам засметати што не користи много речи којима гази сваки народни извор, било у православљу, било у националности.

Г. Милоје се својим текстовима обраћа својим суграђанима, г. Хризостом се ни писано, ни усмено не обраћа свом верном народу.

Г. Милоје није задужен за своје суграђане, г. Хризостом је рукоположењем задужен за свој верујући народ.

Даље кажете да свештеник Рако има право да води спор против, тамо неког свештеника Драгана (овим путем се извињава о. Драгану што кржим његову жељу да се о њему не пише), да је то легитимно право свештеника Рака. Зашто онда не дозвољавате г. Милоју да искористи своје право свог размишљања?

Критикујете г. Милоја што се таквим „тоном“ обратио свештенику Раку, а онда Ви себи допуштате да за другог свештеника кажете „тамо неки свештеник…“. У чему онда Ви видите пад г. Милоја, а себе видите мимо тог пада?
Износите да сте и сами видели фотографију на којој је отац Драган испред Патријаршије. Да ли је највећи проблем православља то што сте Ви видели, и да ли је то разлог што свештеника Рака оправдавате због „судског“ поступка против тамо неког свештеника Драгана?

Ако је судити спрем фотографије, онда би народ овог града требао да суди свим свештеницима који су стајали на тргу и подизали народ на буну против претходне власти, са обећањима да власт коју треба да доведемо доноси благостање. Благостање није донето, а и да јесте, свештеницима тад није било место ни на једном митингу, већ у олтарима уз молитву. Само тако су они требали да помогну народу који је имао једино трг да искаже своје незадовољство.

Ако је судити спрем оног што су појединци себи дозволили да учине са литургијом и поверењем народним да се вратио светосављу, онда би сви светосавци, без обзира да ли су у ризама или мирјанским плахтама, требали дане и ноћи да проводе испред Патријарише.

Даље сте навели све врлине свештеника Рака и кроз те његове врлине сматрате да је врлина и то, неког (у овој ситуацији брата по вери, по ризи) предати суду и суђењу.

Мој став према томе је другачији. Хришћански сматрам да се суду и суђењу предају само убице и криминалци. Како („тамо неки“) свештеник Драган није ни једно од тога, сматрам да је свештеник Рако (са свим означеним врлинама) требао „као бољи и паметнији“ да посаветује свог у Христу брата Драгана, и да се бори да његови савети заврше успехом.

Разочарани сте што је г.Милоје „народним, епским вапајем“ изнео свој став према свештенику Раку, и то још архијерејском намеснику.

Па?

Зар се наши епископи нису осмелили да се супротставе монаху Сави, и то још Светом Сави?

Зар се наши епископи нису осмелили да се супротставе мукотрпном раду вл. Николаја Велимировића, и то још Светом Николају, да се православље чува у изворности као што се чува и зеница ока?

Зар се епископ Атанасије Јевтић није супротставио сам себи када је својом вољом устао против својих речи, свог става када је говорио да се са јеретицима не плетемо, зар се није супротставио својом вољом свом некадашњем мишљењу и изражавању према латинском лукавству, екуменизму…?

Зар то исто није учинио и г. Иринеј Буловић?, па зашто онда један грешни г. Милоје нема право да се својим ставом супротстави ставу архијерејског намесника?

Зар се Синод није супротставио ставу епископа Артемија и погазио достојанство епископа Артемија, али не достојанство човека, већ достојанство крвавог Косова за које се овај епископ бори?

Зар се престолонаследник Карађорђевић није супротставио свим жртвама хрватске мржње када је отишао у хрватску амбасаду на дан прославе хрватске државе?

Зар се синодовци и подсинодовци нису супротставили бомбардованој Србији и српском народу, српским болестима које као маховина квасе српска тела после кише радиоактивних граната, онда када су Американцу дозволили да уђе у манастир Високи Дечани?

И опет питам, зашто онда један грешни г. Милоје нема право да се супротстави ставу архијерејског намесника? И шта ћете сад урадити са купљеним књигама г. Милоја? Бацити их? Поклонити их? Избор је г. Витомире само на Вама.

Само у том избору немојте се одлучити да себе трошите на полемику око разочарења у г. Милоја. Уложите себе у Јеванђеље. Уложите себе у дела вл. Николаја Велимировића. Уложите себе у читање истините исповести како су Срби завршавали од латинске руке, латинске љубави.

Кад све то прочитате без сујете и разочарења у било кога, тек тад можете схватити и зашто се г. Милоје одлучио да „епски зајауче“ пред свештеником Раком, и зашто се свештеник Драган нашао испред Патријаршије.

А можда тад и сами закључите да брат брата за ништа не треба суду да преда.

А све ово је ништа јер је од ништих и почело.

Када се сви одлучно вратимо оном у чему смо били дочекани када смо се светињама вратили, када сви одлучно будемо бранили оно што нам узимају, тад ће бити ништавна снага конопца којом светосавље у понор повлаче.

З.Д. 06.07.2009

http://www.novinar.de/2009/07/07/nemanje-strpljenja.html#more-12552

Последњи пут ажурирано ( среда, 08 јул 2009 )