БОРБА ЗА ВЕРУ - Буловићев Ђуровић (интегрални текст)

Из наших извора у администрацији екуменистичко-новотарске интернет духовне тровачнице и сплачинарнице зване „Поуке“, сазнајемо да је лично Амфилохије тражио да уклоне текст Зорана Ђуровића „Спин митрополита Амфилохија Радовића да су Вучић и Ђукановић ортаци“ (чије смо изводе пренели овде:). У циљу објективног сагледавања шта је то толико у том тексту засметало Амфилохију, Ђуровићев текст доносимо у наставку интегрално.

Скоро се у Печату појавио текст у „софт“ варијанти господина Драгомира Анђелковића, На ивици националног понора (овде). У уводнику пише о теми којом ће се бавити:

„Несувисло држање официјелног Београда у о околностима када је СПЦ у Црној Гори под ударом тамошњег опскурног режима, поново намеће питање колико је Србија у канџама лобиста Мила Ђукановића и криминално-пословних картела повезаних са њим?“. Софт тонови су јер се помиње Београд, иако се мисли на српску владу, док се не сумњичи отворено и сама СПЦ за колаборационизам са истом, већ јој се „прашта“ јер је кобајаги притиснута.

„Циљ“ – такве политике – „… је потпуно затирање српских корена земље…, те постепено али потпуно асимилирање и даље декларисаних Срба, односно заокруживање новоствореног црногорског тзв. националног идентитета на темељу супротности вредностима којима су вековима били одани преци данашњих Црногораца“.

Србија не ради довољно: „Србија данас много тога може да учини на миран али аргументован начин, али то не чини из неког разлога. Српско питање у Црној Гори одавано је морало да буде са наше стране официјелно интернационализовано“.

Анђелковићев текст може свако да прочита, па нећу овде изностити текстуално његове тезе, мада су ове довољне. Он за све држи одговорним врх државе и у доброј мери цркве. Верујем да је потпуно промашио тему. Нпр. интернационализација црногорског питања је могла да се започне још 2015, а не сада, јер се тада најавио предлог овог скандалозног Закона о слободи вероисповести у Црној Гори (не цитирам право име закона). Шта је МЦП радила до сада?

МЦП није тражила темељни уговор са ЦГ нити га данас жели

Како смо у прљавом рату, тајминг изјава је јако битан. Све до пре месец-два слушали смо из МЦП да они нису хтели да се региструју као и друге верске организације (РКЦ, Исламска и Јеврејска заједница), јер би то било понижавајуће, како вели митрополит Амфилохије, зато што МПЦ није верска заједница него Црква, а као оснивач државе ЦГ претендује да се сама Држава ЦГ региструје у Митрополији! Некако су ставили на страну овај монтипајтоновски сценарио, па су почели тврдити да би тиме укинули свој правни субјективитет и континуитет (јер како га муслимани и католици не изгубише?). Сада је пак Зоран Пажин, потпредседник Владе ЦГ, саопштио да је Влада спремна да без одлагања отпочне дијалог са свим верским заједницама о примени Закона о слободи вероисповести. Спремна је да разговара са МЦП и о условима под којима би могао бити закључен темељни уговор. Митрополија и ово одбија, „док се закон не укине!“.

Знамо да је Митрополији нуђен темељни уговор и да је читан на седници онај закључен са католицима, и они су то одбили, а скоро су почели тврдити да су они тражили да склопе са ЦГ темељни уговор. Тај захтев сам тражио од МЦП, али ми га нису дали. По свој прилици не постоји, а веле да нису годинама добили никакав одговор на њега.

Мој закључак око свега, а темом се бавим више месеци, је да су се Мило Ђукановић и Амфилохије Радовић договорили да се темељни уговор не направи, да би се тако створила ова немогућа ситуација, којој сви присуствујемо, и да би тако Амфилохије покушао добити аутокефалију од СПЦ, а Мило заокружио причу о црногорском идентитету. Исплативије је добити аутокефалију од СПЦ, јер је већина верика у ЦГ српске провенијенције, него од Васељенске Патријаршије, мада Амфилохије намигује једним оком на Фанар, а ови имају своје промотере у оквиру СПЦ.

Треба имати у виду да ово није борба за имовину СПЦ, јер је она само посредно власник исте (преко МЦП), зато што ништа у ЦГ није пописано на СПЦ, осим неких светиња милешевске и будимљанске. Штавише, иако Амфилохије није патријарх, и стога нема ставропигијално право, неке светиње у будимљанској су укњижене на МЦП! Зашто?

Сутра, кад се одвоји ЦПЦ од СПЦ, ова друга неће имати никаквог правног механизма да ту имовину задржи, осим ако не прогласи ЦПЦ за узурпатора и секту, а тиме и дефинише коначни раскол. СПЦ неће моћи да направи паралелну јерархију на територији ЦГ јер је та територија приватна прћија Ђукановића и његових, а Фанар већ формира своје испоставе. Српски орјентисани свештеници неће моћи наћи уточишта ни у будимљанској. Већ постоји закон о прогону свештеника који немају ЦГ држављанство.

Под Амфилохијевом диригентском палицом је састављена одлука Светог Архијерејског Сабора асбр.95/зап.208, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Број 1052/зап.738, 20. јун 2006. у Београду. Тамо се, између осталог вели: „Поштујући углед Митрополије црногорске и њену историјску улогу у животу Црне Горе, која је поново стекла своју државност, као и шире; Ради што успешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве, овај Свети Архијерејски Сабор одлучује: Православну цркву у Црној Гори сачињавају Епархије Српске Православне Цркве: Црногорско-приморска, Будимљанско-никшићка, као и делови епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке.

Епископи наведених епархија сачињавају Епископски Савет Православне Цркве у Црној Гори, који ће се, под председништвом Архиепископа Цетињског (како гласи његова стара титула) и Митрополита Црногорско-приморског, по потреби састајати ради саветовања и доношења одлука из његове надлежности. Једна од основних дужности Епископског Савета Православне Цркве у Црној Гори јесте да у сарадњи са државом Црном Гором и њеним надлежним органима покрене и да помаже израду и доношење Закона о положају Православне Цркве и различитих верских заједница у Црној Гори; да предузме све потребне мере у циљу заштите свеукупне духовне и материјалне, покретне и непокретне имовине Православне Цркве у Црној Гори, као и на доношењу Закона о реституцији национализоване и одузете црквене имовине после Другог светског рата. О своме раду Епископски Савет Православне Цркве у Црној Гори је дужан, сходно утемељеном канонском поретку да извештава Архијерејски Сабор“.

„Као и шире“ се односи на Метохију, што би Амфилохије да присаједини својој ЦПЦ, али и на делове милешевске и захумско-херцеговачке. Он је, вели, Мила прогласио издајником што се одрекао Метохије, а не што је признао Косово државу. Зато се у његовом предлогу новог устава СПЦ помиње Српска Православна Црква / Пећка Патријаршија. И тај назив већ сада користи (што је безаконо), зато што ће се као егзарх свештеног пећског трона прогласити аутентичним наследником аутокефалне ЦПЦ, док би Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски био лажни Цар Шћепан Мали!

Црква у ЦГ се не зове српском, што је избачено из назива. Овај савет се зове Савет Православне Цркве у Црној Гори! Тако су се звали од 2006. (само један пример, овде), а пре месец дана су се сетили да се зову Савет Српске Православне Цркве у Црној Гори (овде)!

Промена имена је јасно подмукле мотивације, јер ако си имао у времена мирна једно име, а у време буре узмеш да дуваш још више, све је јасно. Наиме, Амфилохије је молио Београд да не спомиње апелатив српска, да не би провоцирао монтенегрине, а сада, кад су се ствари закувале, сам убацује исти! Сва имовина је укњижена на црногорске епархије, нема српског имена, а народ се манипулише да брани имновину СПЦ! И тога су се, опет, тек сада сетили!

Овај Савет – ма како се звао – је бесмислен и бескорисан, јер није ништа урадио зашта је био задужен! Нису ни минимум урадили, јер отета имовина од комуниста није враћена, док је у Србији ниво реституције више него на завидном нивоу.

Сасвим ми је јасно да је непопуларно и може да изгледа дефетистички када се раскрива ова закулисна игра Лохија и Ломија (Амфилохије-Мило), јер весели народ би могао ставити прст на чело. У серији текстова, све од почетка маја, сам позивао само на не проливање крви у шта ова игра може да се изроди. Јер и сада протагонисти тешко контролишу ову причу. Сигурно је да ни један ни други не би желели да имају крв на својој савести, али их ово превазилази. Преиграли су се. Неуспели атентат на Даку је озбиљан знак да ствари могу да експлодирају, а Амфилохије се онда не може правити луд.

Јесам за протесте, али циљ и сврха треба да буду јединство са СПЦ, а не заштита материјалног добра, како је представљено. Те светиње нико и никада неће моћи да отме осим мачем. И то је немогуће у Европи.

МЦП је сасвим пустила низ воду Демократски фронт. Мандић и Кнежевић су дозволу за протесте добили од патријарха Иринеја. ДФ је српски профилисана странка и њој МЦП онемогућава да учествује у протестима и учитава да ови желе да се баве политиканством и да нешто ућаре. Тако је и Гојко Перовић, у својству портпалора, одбио да дође Александар Вучић на Бадње вече у ЦГ, али ништа не рече када је некрст Мило ложио наопако бадњак на Цетињу! То није била политика! Несрпски савет ПЦ у ЦГ је забранио АВ да дође у ЦГ, а патријарха нису позвали, иако су га у медијима уредно прозивали што не дође у ЦГ да направи литију и наложи бадњак! Звали су и АВ и Патријарха на Цетиње, а Гојко и Амфилохије не направише никакву литију на Цетињу! Делује шизофрено, као што и јесте, јер су ове незванично позивали, а испод жита одбијали да они и дођу на Цетиње. Боље рећи, АВ и Иринеј су били прозивани, али не и позивани. И када су се ови огласили, МЦП им је рекла да не долазе за ЦГ.

Како је Џомић направио неке фауле, и почео да србује, Гојко је избачен у први план да би опробао народни пулс, па је прогласио Мирислављево Јеванђеље спомеником црногорске културе. Тај декларисани црногорац и катуњанин (да се потврди да је ДОК) нема никакве санкције од МЦП. Разумео бих да Нигеријац буде свештеник у СПЦ, али не разумем да и човек који негира српску културу и наслеђе, а уз то се назива ирвасом или лилипутанцем (монтенегринска нација) може да буде свештеник у МЦП. У тој хистерији је и Амфилохије, у својству историчара sic!, почео да на одликовању хероја полицајца тумачи оцила да то нису српски симболи, како би неки Срби хтели, него комнински, а они су, на жалост овог историчара, из времена Палеолога! Не зна се да ли је више смешно или тужно. Амфилохије брка Комнине и Палеологе. Његови ђакони су научили припремљени говор напамет и онда му суфлирају кад овај забагује. Гојко је код Бећковићке стењао кад га је притискала питањем да ли су забранили српске заставе на литијама, а он је на крају рекао ни да ни не! Мрљавио је претходно да су најбољи симболи иконе. Иако га је Бећковићка притисла, она је легла на татину руду и заборавила на све демократске приче, и сада гура Амфилохија и целу булументу на свом програму, што је против природни блуд, Гојко није потврдио оно што сви знамо, да је МЦП забранила српске заставе. Ристо (пошто користи историјске називе, као Пећаршија, па легитимиса и мене да могу да га зовем историјски) је престао да прозива геј особе, јер крсти и „оно, нешто“, а и сам одликује хомосексуалце у својим редовима. Јер му они венац плету и штампају сабрана дела (opera omnia). Тако се интимно повезао са „српским“ епископима у САД, који добијају грантове да пропагирају геј културу и „модерно“ православље. Амфилохије је направио дил са ЛГБТ.

Анђелковић ће писати: „Тако су лансирани и многи… напади на митрополита Амфилохија из редова не само анти-Србије већ и лажних патриота или макар патриотских корисних идиота. Ако њему може (као и многим другим владикама а камоли политичарима) штошта да се замери, ако је и правио грешке – сада је то небитно“. И ово читање је кување жабе. Пријатељство и сарадња између митрополита и Ђукановића је потврђена и од једног и од другог. Ломи, како га називају интимуси, а могасмо да чујемо од Роћена, се захваљује Амфилохију на томе што је био инклузиван, помогао му у борби против Милошевића, држао се по страни када се ЦГ одвајала од Србије, помогао му да га и патријарх Павле (Нејаки) подржи у обрачуну са „смушеним“ Булатовићем, да га није саплитао превише учлањењу ЦГ у Нато итд. Једнако и Ристо хвали Мила на колаборацији, назива га мудрим човјеком, великим приложником црногорских светиња, и да му фали само да се крсти па да постане Лао Це! Видимо да је тако прекрстио и Чеду Јовановића, али не видесмо и те магичне резултате крштења. Амфилохије пласира ствари које ни пас с маслом не би могао појести, јер и сам зна да Император Копроним би крштен, а зло велико на Цркву наврже, као и Јулијан Апостата, последњи Константиновић. Присуствујемо најнижем популизму који се може замислити, јер он на просвећивању народа је мало урадио.

Не бих овде помињао градње објеката и трансакције које су извршене на релацији МЦП-ЦГ, тј. Ломијевих тајкуна. Јуче, 14.01., на моје изненађење чух да АВ препоручи да ЦГ Влада преговара директно са СПЦ, тј. Синодом, а то данас ЦГ Влада одбија, а нема легитимног преговарача, јер нико није Амфилохија овластио то да ради у име СПЦ. Наиме, јасно је из свих до сада повучених потеза да и Влада и МЦП имовину СПЦ сматрају својом, јер она није укњижена на СПЦ. Када се Амфилохије самостално прогласио Архиепископом, он је in pectore направио Архиепископију, а да би заварао трагове наивнима, преко Википедије, пушта причу да је то само почасна и литургијска титула. Амфилохије је направио све кораке у смислу аутокефалије, јер не само што се наметнуо као једини преговарач и власник светиња у ЦГ, него је и до сада радио све без сагласности св. Синода! И када се стари уозбиље, онда вапи за помоћју „мрског“ Синода! Тако је без благослова ишао за Истамбул патријарху Вартоломеју, позвао га да се умеша у сукоб у ЦГ, а сада видимо – не само на примеру Украјине – него и Македоније шта значи где Вартоломеј крочи. Казао бих г. Анђелковићу шта рече један мој пријатељ, који је и Амфилохијев: „Неко може једном да погреши, па и два пута, али стално…“

На питање: „Како тумачите то што део јавности и политичких субјеката у Београду сумњичи митрополита Амфилохија да, у ствари, иза кулиса прави рачун са Ђукановићем?“, владика будимљански, Јоаникије, одговара:

– „Приче да митрополит Амфилохије иза кулиса прави рачун са Ђукановићем мени личе на много пута опробане удбашке подметачине, овог пута срачунате да код нашег верног народа ослабе енергију која је покренута за одбрану светиња и слободу вере. Грех је сумњичити човека који је целог себе принео на жртву Богу, својој цркви и своме роду“.

Јоаникије, који је, како верујем, просрпски орјентисан, јако добро зна шта ДБ фабрикује, а то није ова прича. Нити су угрожене светиње нити слобода вере. Закон у овом облику никада неће моћи бити имплементисан. Крајње патетична му је последња реченица и уздржао бих се од коментара да не бих нешто теже рекао.

Ако је Анђелковићев дискурс софт, ми имамо и „хард“, а то су изјаве Млађана Ђорђевића, бившег саветника председника Бориса Тадића и протагонисте у скидању Артемија на терену, у Утиску недеље: “Мило и Вучић су браћа, ово је њихов заједнички договор, зарад њиховог заједничког интереса а то је бизнис. Истовремено, Срби су у Црној Гори у најгорем положају од свих Срба у региону. Вучић нема политику, његова политика је рејтинг и очување своје власти. Зарад власти даће и Косово, Острог, јер његову власт карактерише нестручност, лаж, лоповлук и издаја. Зато је нервозан, јер је издајник националних и свих осталих интереса. Председник Србије је пун афера, којима одговарају србовања. Овде влада мафија. Александар Вучић никад није посетио Црну Гору, а држава Србија је могла много тога да уради.”

Видимо да Ђорђевић нема никакво рационално објашњење ове тезе која се дуже време гура из Амфилохијевог круга. Када се реконструишу злочини, онда се пита и за мотив. То раде детективи. Но, Млађан се обраћа простом народу. Питам сваког: Вучић има довољно за своје 2-3 генерације, и материјални моменат је сасвим небитан. Који би он интерес имао да да некоме српске светиње? Ниједан, осим ако не би патолошки мрзео Србе, али то до сада не видесмо.

Оставши без разлога, ова теза се окреће у главу њеним творцима, а то су Радовић и Ђукановић, јер они дају повику на вука!