Некретнине се, поред суптилних теолошких питања, очигледно налазе у средишту пажње г. Иринеја Добријевића, особе тренутно на челу Источноамеричке епархије Српске православне цркве. Богословски радови г. Добријевића нам нису доступни, али сигурни смо да су надахнути и изузетног интелектуалног калибра. Међутим, на располагању нам стоји још неколико докумената из домена Добријевићевог управљања црквеним некретнинама, па желимо да их поделимо са читаоцима.
У вези са манастиром Нова Марча у Охају, и имањем на коме се налази, забележене су најмање две земљишне трансакције које завређују посебну пажњу и намећу питања на која надлежни епископ вишим црквеним властима и америчким Србима дугује исцрпно и убедљиво објашњење.
Ради се о два документа која се односе на власништво над овим објектом. У питању је, да прецизирамо, државина у смислу секуларног законодавства државе Охајо, а не канонског права, које са овим трансакцијама нема непосредне везе. Према првом документу, под датумом од 14. марта 2019, у држави Охајо се региструје корпорација под називом Serbian Orthodox Monastery of the Synaxis of the Holy Archangel Gabriel - New Marcha. Регистрација је заведена код државног секретара Охаја под бројем 201907402420. Већ на први поглед, ово регистровање је интересантно зато што манастир, према подацима из саме Источноамеричке епархије, постоји још од 1975. године. Зато се већ на самом почетку поставља питање: која је сврха регистрације (инкорпорисања) 2019. године? Да није била инкорпорирана као правно лице давно пре тога, у америчком систему установа основана 1975. године уопште не би могла да функционише нити би имала било какав правни статус, дакле када је обављена регистрација 2019. године манастир је као правно лице већ морао да постоји у некаквом облику одраније. Да би се истакла актуелност овог питања, довољно је напоменути да овај поступак следи матрицу мистериозног реинкорпорисања три епархије и два главна манастира у САД 2017, као што смо раније показали.
Али преглед акта регистрације манастира Нова Марча открива још једну интересантну појединост. Наиме, у Додатку акту регистрације (Articles of incorporation), под тачком четири, стоји следеће: The corporation shall have one member (Корпорација ће се састојати из једног члана). Тај јединствени члан се наводи као “епископ српске православне епархије Источноамеричке,” а то практично значи -- г. Иринеј Добријевић. Он лично је према томе власник и контролише земљиште на коме се налази манастир Нова Марча. Сестринство манастира су у практичном смислу његови подстанари. Какав год теоретски био њихов канонски статус, из следећег документа који ћемо прегледати јасно је да барем у секуларном смислу сестринство нема никаквих ингеренција у управљању својим манастиром. Тамо се као адреса у вези са пореским питањима везано за манастир у Охају наводи нова резиденција г. Добријевића на 65 Overlook Circle, New Rochelle, у држави Њујорк. Зашто би се адреса корпорације из Охаја, за управне радње било какве врсте, налазила у држави Њујорк?
Сада ћемо прегледати други докуменат који се такође односи на манастир Нову Марчу у Охају и имање на коме се налази. Овај докуменат носи датум од 16. августа 2019. и дефинисан је као quitclaim deed. Шта је то у англосаксонском правном систему? Ово је техничка дефиниција тог правног инструмента:
“A quitclaim deed is a legal instrument that is used to transfer interest in real property. . . it transfers any interest the grantor has in the property to a recipient, called the grantee.”
Другим речима, посредством овог правног инструмента давалац одустаје од својих државинских права у односу на одређену некретнину у корист неког другог, али преноси само онаква права каква сам поседује. У конкретном случају, видимо да “епископ Иринеј, као епископ Српске православне источноамеричке епархије, као наследник епископа Христофора . . . преноси Српском православном манастиру сабора св. Арханђела Гаврила - Нова Марча, Охајо, непрофитној корпорацији, пореска адреса 65 Overlook Circle, New Rochelle, Њујорк 10804 следеће некретнине . . .” па се затим наводе ознаке релевантних парцела.
Опет, неколико питања. Шта је извор државинског права наведеног “епископа Иринеја” да би он помоћу инструмента quitclaim deed та права могао да пренесе на неког другог? Из контекста произилази да он располаже таквим правима не у приватном својству, неко као особа која се налази на челу Источноамеричке епархије. Вероватно у том смислу сусрећемо се и са помало загонетном формулацијом “као наследник [предходног] епископа Христофора,” као да се тиме жели истаћи да “државина” и право преноса исте проистичу из положаја у епархији, т.ј. да државина припада епархији а да епископ њоме располаже само у службеном, ex officio, а не приватном својству. Дакле, наведени “епископ Иринеј” имањем би теоретски могао да наменски располаже, али под условом да се оно води на епархију којој стоји на челу. Али уколико је тај услов заиста задовољен, поставља се једно друго правно интересантно питање. Зашто “епископ Иринеј” бира да користи инструмент quitclaim deed за вршење преноса, уместо grant deed? Када користимо quitclaim deed ми преносимо само онолико државинских права колико имамо, не гарантујући ништа примаоцу. Када користимо grant deed ми тиме манифестујемо убеђење да преносимо апсолутна, неспорна и, како би се у Америци правним језиком рекло, “тржишно употребљива права” (marketable rights) на дату некретнину. Другим речима, гарантујемо примаоцу (grantee) да некретнину може отуђити и продати другоме, а да се неће накнадно испоставити за нашу државину да је била дефектна. Ако је Источноамеричка епархија била апсолутни власник манастирских парцела, зашто епископ као њен заступник није издао grant deed, што би било много логичније, ако се знало да је са тапијом све било lege artis?
Шта објашњава у доброј мери загонетан избор једног уместо другог инструмента?
Та техничка питања су важна зато што, у општој атмосфери марифетлука, дају повод за разборите недоумице. Али при свему томе не треба губити из вида суштину, а то је чињеница да се и овде, као у операцији куповине имања у њујоршком предграђу Њу Рошел, сусрећемо са извођењем мађионичарског трика. Наиме, на први поглед видимо да испред Источноамеричке епархије “епископ Иринеј” -- небитно каквим правним инструментом -- преноси црквено имање једном манастиру у држави Охајо. Ако би се то посматрало површно, чинило би се као похвале вредна деволуција имовинских права и управних ингеренција са вишег нивоа на нижи, готово као светао пример саборности, зар не? Али ако се загледамо пажљивије, видимо нешто друго. Пренос се заправо врши са епархије али не на манастир као обитељ и духовну заједницу, него на паралелно формирану манастирску корпорацију. У тој корпорацији, сестринство које тамо борави уопште се не помиње а она се састоји из само једне особе -- нама већ познатог теолога и страсног љубитеља некретнина, г. Иринеја Добријевића.
Да резимирамо. Ово је пренос власништва над манастирским имањем са епархије, или кога год, али не на манастир Нову Марчу него на посебно правно лице заоденуто манастирском фирмом, које се налази под потпуном и неподељеном контролом г. Иринеја Добријевића.
Ова операција, mutatis mutandis, неодољиво потсећа на већ раније примењени механизам помоћу којег је скупоцено имање у елитном предграђу града Њујорка било купљено црквеним средствима, да би затим завршило у личном поседу истог актера, и тамо такође замаскираног фиктивним правним лицем под својом потпуном личном контролом. Да ли аранжмани овакве врсте одговарају вишим црквеним властима и уживају ли њихов пастирски благослов? Намеравају ли они да их толеришу, или гурну под тепих? Ако би тако поступили, неће имати изговор за чуђење уколико на крају буду остали сами да чинодејствују у својим опустелим црквама.
Али за крај, за фусноту, оставили смо још једну димензију предметне афере коју смо дужни да барем укратко поменемо. Разлог зашто би се неко упуштао у транге-франге радње да би ушао у посед елитног имања вредности $1,900,000, прилично је јасан, поготово после знаменитог догађаја у Едемском врту и познатих последица које је то оставило на људској природи. Међутим, у овом случају поставља се врло разумно питање: зашто би неко ризиковао не само компромитацију него потенцијално и кривичну одговорност ради неколико парцела врло скромне вредности, негде у руралном Охају? То је изузетно умесно питање, али на њега нажалост немамо јасан и документован одговор.
Све што имамо своди се на пуку хипотезу. Пре кратког времена објављени су медијски текстови који ово земљиште доводе у везу са открићем налазишта нафте и гаса. Охајо не асоцира на Саудијску Арабију или Катар, па је та вест могла деловати као нешто нереално. Међутим, мало је познато да се још од средине деветнаестог века у држави Охајо ти ресурси профитабилно експлоатишу у знатним количинама, и то баш у источном делу државе где се -- какве ли чудесне коинциденције -- налазе парцеле манастира Нова Марча, које су привукле побожну пажњу новога власника, г. Добријевића.
Разрађивање ове смеле хипотезе препуштамо нашим промућурним читаоцима.