Жељко Которанин: О пасхалији
уторак, 14 јул 2009
 -Иницијатива Цариградске патријаршије о напуштању светоотачке пасхалије, и придруживању јеретицима у слављењу Свете Пасхе-

 У Грчким новинама „Ортодоксос Типос" од 9. фебруара т.г. појавио се документ, у виду окружне посланице Цариградске Патријаршије, упућене свим њеним митрополитима на „терену". Текст те посланице гласи:

 

„Секретаријат Св. Синода

Канцеларијски бр. 150/26. 5. 95. г.

протокол 420

 

Високопреосвећеном митрополиту...

Сагласно одлуци Св. Синода и високој наредби Васељенског Патријарха Вартоломеја, позивамо Ваше Високопреосвештенство да искаже мишљење по следећим тачкама у односу према одређивању општег датума празновања за све хришћане великог Празника Васкрсења Христовог:

а)  Какве потешкоће с друштвене, функционалне, културне и психолошке тачке гледишта постоје међу духовништвом и народом Ваше Богоспасајеме епархије која ометају празновање Пасхе заједно са свим хришћанима данашњице?

б) Какве негативне последице настају за Православље од делатности инославних цркава у области функционисања Ваше Епархије?

в)   Какви су изгледи и жеље православне пастве поводом могућности заједничког прослављања Пасхе с инославнима, међу којима она (паства) живи и са којима општи?

г)  Какви напади могу настати при самој таквој могућности празновања Пасхе на православну паству од стране одређених конзервативних православних кругова (старокалендараца, унутар црквених организација, традиционалиста, антиекумениста и других сличних) и колико је корисно за Мати-Цркву покретање питања о општем празновању Пасхе?

д)  Како и до каквог степена инославне цркве, исповести, организације и други, могу искористити опште празновање Пасхе на уштрб православне самосвести наших верујућих, и колико постојећа прозелитска настојања могу бити олакшана кроз такво празновање на штету Православља?

Осим тога, позивамо Ваше Високопреосвештенство да предложи Цркви своје погледе на опште негативне или афирмативне последице, као и своје предлоге на ову тему како би одлучила Мати-Црква шта да предузима за убудуће.

У очекивању одговора од Вашег Високопреосвештенства, преносимо Вам братске поздраве Његове Светости, нашег Патријарха, и остајемо с љубављу у Господу.

Филаделфијски митрополит Мелитон, главни секретар Светог Синода."

Из текста посланице се види да постоји одлучна намера Светог Синода Цариградске Патријаршије о напуштању светоотачке Пасхалије, и то на свеправославном нивоу, а ради заједничког прослављања Свете Пасхе са свима хришћанима данашњице, што значи са свим јеретицима данашњице - Римокатолицима, Англиканцима, Протестантима... Да би исти Свети Синод прибавио себи канонски легитимитет да своју одлуку представи као одлуку о могућности општег празновања Свете Пасхе, дакле, да говори у име свих Православних Цркава, он користи израз „Црква-Мајка". Тај израз означава однос између две аутокефалне Цркве (ређе између Цркве и њене Аутономије), од којих је једна стекла аутокефалност издвајањем из састава друге Цркве, која се тада назива Црквом-Мајком. Овај израз је назив љубави, особитог поштовања Цркве према својој Цркви-Мајци, али литургијске власти, да би могла аутокефалној Цркви бити мериторна у њеним пословима и слављењу Свете Пасхе, Црква-Мајка нема.

„... на многим је саборима свештеним збором установљено да народ, који зависи у појединим парохијама од својих епископа, и који свога особитога епископа никада није имао, не мора друкчије добити особите управитеље, тј. епископе, него само приволом онога епископа од кога је у самом почетку зависио...". (53 канон Карт. Сабора).

Као што народ добија љубављу и приволом епископа „од кога је у самом почетку зависио" Цркву, тј. епископију. тако и народ добија свој Епископски Сабор, тј. аутокефалну Цркву љубављу и приволом Сабора од кога је у самом почетку зависио. И као што негдашњи епископ нема власти у пословима новога, то ни Црква-Мајка нема власти у пословима нове аутокефалне Цркве.

„Епископи да не простиру своје власти преко своје дијецезе на Цркве ван својих граница, и да не заметају Цркава..." (2. канон II ВАс. Саб.)

Патријарси не смеју простирати своје власти /управо власти Сабора коме су они глава/ преко своје аутокефалне Цркве на оне, тј. било које, Цркве ван својих граница, што ће рећи, ван оних црквених области које су сабране у аутокефалну Цркву дотичних патријараха. Три пута поновљена реч „своје" истиче везаност власти патријарха за само своју аутокефалну Цркву у оквиру својих области. Канон наставља:

„...него, по правилима, Александријски епископ управљаће само Египтом, /.../ а они Тракије управљаће само у Тракији ..." 12. канон II Вас. Сабора/

Нигде у канонима Патријарх Цркве-Мајке не може простирати своје власти на Цркву која је негда била у саставу области Цркве-Мајке.

Осим тога, Цариградска Патријаршија није Црква-Мајка свим аутокефалним Црквама Православља. Па опет, у питању под г), инсистира се на томе да Мати-Црква покреће питање о општем празновању Пасхе, тј. о општем, свеправославном преласку на григоријанску Пасхалију. У заветрини обраћања својим митрополитима, Цариградска Патријаршија спрема не само сопствени одступ од светоотачке Пасхалије него се то настоји проширити на сво Православље. Откуд то?

То отуда што постојећи појам Мати-Црква, на коме се инсистира, има за Цариградског Патријарха сасвим неочекивано значење. Наиме, Стална делегација Васељенске Патријаршије при ССЦ издала је 7. децембра у Женеви, 1995. године обавештење, у коме се каже:

„Васељенски Патријарх, као први међу једнаким у правосла-вној јерархији, изражава јединство Помесних Православних Цркава. То значи, да би једна Помесна Православна Црква била канонска, тј. била сматрана за чланицу целокупне православне породице, она мора бити у општењу са Патријархом Цариградским...."

Дакле, та Цариградска Патријаршија, та Мати-Црква, самовласно и безаконо себе проглашава за печат каноничности и црквености осталих аутокефалних Цркава, чиме себе поставља изнад канона. Уколико се има општење са Цариградском Патријаршијом, има се каноничност и црквеност. Према томе, све што се дешава у Цариградској Патријаршији, мора се дешавати у свом Православљу. Уколико Цариградска Мати Црква одступи од светоотачке Пасхалије (а то је Свети Синод већ одлучио, само је питање метода и времена спровођења), то онда и све чланице православне породице, по схватању Цариграда, да би остале канонске, морају прихватити. Зато стављање овако схваћеног и прихваћеног појма - Мати-Црква у текст, на изглед интерни, заслужује општи карактер и интересовање, тим пре што постоји тренд у свести и веровању православних да Цариградска Патријаршија однекуда заиста заслужује прерогативе,1 које себи придржава.

 

СВЕТООТАЧКА ПАСХАЛИЈА

Пасхалија представља свете критеријуме, по којима се сваке године одређује дан празновања Свете Пасхе, Светог Васкрса. Према томе дану се одређује ритам оних црквених празника који обележавају реалну победу Цркве у Христу Исусу. Стога се сама Пасхалија појављује као наткалендар, као, условно речено, есхатолошки календар, који је у себи саставио и земаљско и космичко време, али и оно „испуњено време", у чијем се ритму одвијало Божије стварање света, и искупљење света, кроз јеванђеоске догађаје и њихов духовни и историјски след. Значај Пасхалије је неисказив. Он се може наслутити кроз значај саме Пасхе, тј. Васкрса.

„Јер, ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша; још сте у гријесима својим." (I Кор. 15. 16. 17)

„Пошто се с Њим погребосте крштењем, у Њему сте и саваскрсли кроз вјеру у моћ Бога који Га васкрсе из мртвих." (Кол. 12. 12)

„Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим." (I Сол. 4. 14)

Пут, пролаз (Пасха), од греха и смрти, човека води кроз Христа. Сам Господ одговарајући Томи, одговара и нама: „Ја сам пут, и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене." (Јован 14. 6). Дакле, нема другог пута осим тога кроз саваскрсење човеково у Христовом васкрсењу, а то у првом реду крштењем у смрт Исусову (в. Римљ. 6. 4. и 5) да би сједињењем са обликом смрти Његове, био човек сједињен и са васкрсењем Његовим; и, наравно, још кроз веру у моћ Бога Оца који Га васкрсе из мртвих. Ако Христос Исус није васкрсао, нема тога пута у живот вечни, човек је још у пределу таме и области смрти. Ако Христос није устао, али Он је устао и пут постоји, постоји Пасха. На тој Пасхи Истине стоји цела Црква, све свете тајне, и све свете врлине!

„И Он је прије свега, и све у Њему постоји. И Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први. Јер (Отац) благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа..." (Кол. 1.17-19)

Црква, са светим тајнама и врлинама је саздана на Прворођеном из мртвих, Он је у Њему; Првоваскрсломе, и тиме сву Цркву, која се испунила светим тајнама и врлинама Његове пуноће, кроз Себе приводи у заједницу Оцу.

„... И да кроз Њега измири све са собом, учинивши мир Његовом крвљу на крсту..." (Кол. 1. 20)

Оно, дакле, чему се надамо, и што верујемо, јесте Пасха. Али како човек саваскрсава у васкрсењу Христовом, јер и саумре облику Христове смрти на крсту, кроз кршење, то тад васкрсење Христово није неки дан у историји којега се треба тек сетити. Јер би тада васкрсење за нас било прошла ствар, па и нада наша.

Васкрсење Христово почиње смрћу његовом, силаском у ад, проповедањем духовима у тамници (в. I Петр. 3. 18. 19. и даље), тј. свима људима од Адама умрлим до тада, и самим победоносним васкрсењем и вазнесењем, што ће се све тек вршити о Његовом другом доласку. Дан Пасхе траје, и у томе трајању он обухвата све дане које је Бог дао народима да у њима живе. Стога се Пасха не обележава само сећањем него, пре свега, учешћем у Пасхи -

„Од светога дана васкрсења Христа Бога нашега па до нове недеље, уза сву седмицу морају вјерни да у светим црквама непрестано проводе у псалмима и појању и пјесмама духовним радујући се у Христу и светкујући, и да слушају божанствена Писма и да се наслађују светим тајнама. Јер ћемо тим начином заједно са Христом васкрснути и вазнети се..." (66. канон Трул. Сабора)

Светковањем као анђели Божији, слушањем Светих Писама и, нарочито, наслађивањем светим тајнама, причешћујући се, верни морају са Црквом не само обележити Пасху него и саучествовати у њој. Они то морају да би „заједно са Христом васкрсли и вазнели се", дакле, саваскрсли у Христовом васкрсењу, да би били у Пасхи.

„Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође." (I Кор. 11. 26)

Причешћивање је објављивање собом смрти Христове, ако ли је смрти, онда је и васкрсења, све док Он не дође. Достојно причешћивање је објављивање собом Пасхе. Зато дан Пасхе мора бити у саваскрсењу, кроз Причешће, „докле не дође" Христос.

Дан васкрсења Христовога по суштини надилази сам историјски дан у који је Христос Васкрсао. Али то не значи, с једне стране, да Свету Пасху треба светковати сваке године оног дана када је историјски Христос Васкрсао, нити је, с друге стране, могуће питање дана светковања Свете Пасхе посматрати као питање договора људи. Управо зато што је Пасха наизрециово Божанска, то је неизрециово Божанска и Пасхалија. Размотримо ли њене критеријуме, видећемо да је сваки укорењен у самој Пасхи, и тиме да је Пасхалија од Бога, а не од људи, како то, судећи по наведеној окружној посланици својим митрополитима, схвата Цариградска Патријаршија.

 

НЕДЕЉА - ДАН ГОСПОДЊИ

Свети Оци су недељу сматрали даном Господњим.

„Пошто има њеких који у дан Господњи преклањају кољена, пак и у дане педесетнице, то, да би у свакој области све једнако било, Свети Сабор установљује да се у те дане имају стојећи приносити молитве Богу." (20. канон I Вас. Сабора)

Да дан Господњи овде представља недељу, а не дан Пасхе, јасно је, јер никоме не пада на памет да клечи при молитви на дан Пасхе, кад велика радост одагнава тугу наше пале природе, чега је израз преклањање колена.

Ако Христово васкрсење и наше саваскрсење, које објављујемо, прославља нашу природу, где је тад жалост по тој, палој природи? Недеља је дан „субота", каже Свети Василије Велики у 91. свом канону, у који ми стојимо, јер је то и дан успомене на васкрсење, и дан кад се сећамо дароване нам благодати Пасхе, и дан који је слика века што ће доћи. У циклусу седмице недеља није названа првим даном, него једним - И би вече, и би јутро, дан један. Мојсије га је прозвао једним, јер је знао да ће баш тај дан бити онај који ће бити пролаз из седмичног циклуса, који је циклус затворености у стихије створене и пале природе, у вечно Царство Божије. Недеља је дан кад је Христос Васкрсао. Тиме је онда недеља дан најаве, али дан предиспуњења дана о коме говори Апостол:

„...Данас, ако глас његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша. Јер да је њих Исус Навин увео у одмор, не би се послије тога говорило о неком другом дану. Према томе, народу Божијем тек предстоји одмор, Јер ко је ушао у одмор његов и сам је починуо од дјела својих, као и Бог од својих." (Јев. 4. 7-10)

Ово - данас, јесте и сами дан када је васкрсао Христос, дан кад се светкује Пасха, и свака недеља као слика изласка из седмичног циклуса у век који долази, и дан Другог Доласка, када ће народ Божији ући у одмор од свих дела својих.

„И обичај и пристојност захтијева од нас да поштујемо сваку Недељу, и да је светкујемо, јер је у тај дан Господ наш Исус Христос показао нам Васкрсење из мртвих; пак зато се у Светоме Писму он називље и први, што саставља почетак нашега живота, и осми, што је надвладао Јудејску суботу..." (1. канон Теоф. Ал)

Видимо вишеслојност недеље. Она је почетак стварања света, и у томе смислу је почетак нашега живота. Али, она је и надвладавање Јудејске суботе, јер прославља наш живот, и с њих и све створено, јер суботњи одмор (сабат) није одмор, већ предах, јер се новим седмичним циклусом људска дела настављају. Светитељ каже: „Господ наш Исус Христос показао нам (је) Васкрсење из мртвих" у недељу. Овим Господ отпушта с миром слугу свога - човека, у одмор. Показаним васкрсењем, недеља је дан Пасхе унутар седмичног циклуса!

Као такву, недељу благоверни морају одвојити од Јудејске суботе, јер она, као што рекосмо, надилази Јудејску суботу, и одваја се од ње, не одбацујући је.

„Христјани не морају слиједити обичајима јудејским и суботу светковати, него морају у тај дан радити; недјељу морају особито поштовати, и ако могу, уздржати се од радње, као Христјани. А који се затеку, да слиједе јудејским обичајима, нека су анатема од Христа." (29. канон Лаод. Саб)

Ко слиједи јудејским обичајима о суботи, анатема је од Христа. Свети Оци су намерно рекли „јудејским обичајима", дакле, не закону Божијем о суботи, датом преко Мојсија. Зашто? Зато што се тај закон васкрсењем укинуо; а чињење Јудеја и данас, по привременом и укинутом закону, јесте обичај људски, обичај служења слици, а не Истини. Па још је и сами Мојсије, назвавши први дан Божијег стварања - једним, а не правим, преднагласио особитост тога дана - недеље - као дана који је један. Дакле, без нумерације, без редоследа, осми у седмичном циклусу, а тиме и завршетак самог циклуса. И опет, један, значи, цео, трајан, безкрајан, у коме се субота и сви претходни дани, савршавају. И то, показаним васкрсењем.

Дакле, и после свега следити јудејским обичајима о суботи негира истинитост показаног нам васкрсења Христа у недељу. А тиме и онемогућава оне који то чине да саваскрсну у Христовом васкрсењу. Отуда и анатема од Христа.

Видимо Божију намеру о недељи као дану Пасхе, дану Господњем. Стога би било бесмислено поставити питање, да ли се за дан Господњи може договором одредити неки други дан у седмици, а не недељу. Тај други дан не би обухватио све дане, јер не би могао бити осми. Ако би се одабрао нпр. 4. дан, како би се све сјединило у Христу? Где би се нашла творевина 5. и 6. дана. Где сведочанство Божијег одмора (7. дан)? Зато је воља Божија о недељи изнад календара, изнад астрономије, изнад договора. Ако је изнад астрономије (али је и ову у седмичном циклусу), воља Божија о недељи нас опомиње да постоји исто тако и воља Божија о дану Пасхе у годишњем циклусу.

 

ПАСХАЛИЈА - ДАН ПАСХЕ У ГОДИШЊЕМ ЦИКЛУСУ

Седмични циклус не налази упориште у оним кретњама које одређују соларну годину. Ако се недеља једног одређеног датума у години не понавља истог датума сваке године, него наредне бива понедељак, а оне тамо уторак, итд, и пошто Пасхе, Васкрс, Нора бити светкована у недељу - у дан Господњи, то је онда јасно да је воља Божија да свети и велики празник Васкрсења Христовог буде слободан од дана, и датума, јер овај надилази све датуме, и да буде, као што би се рекло покретан.

Светоотачка Пасхалија, начин одређивања дана у години када ће се светковати Света Пасха, утврђена је 325. године од стране Отаца I Васељенског Сабора. Сабор је утврдио значај 7. канона Ап. одредивши да се Света Пасха не сме светковати у дан кад јудејци по свом обичају празнују своју пасху. Сабор је, даље, у складу са Богооткривеним значајем седмичног циклуса, и недеље као Пасхе тога циклуса, одредио да Света Пасха мора бити светковања у недељу као дан Господњи. Сабор је као време у години, као опредељивање времена у коме се сагласно утврђеном има тражити недеља погодна за светковање, поставио први пун месец након пролећне равнодневице, дакле седмичне циклусе који се одвијају у лунарном месецу који њиме почиње. Дакле, Света Пасха ће се светковати после 21. марта, и то у први пун месец након 21. марта, и опет не у сам дан пуног месеца, него после, па и то не у било који дан, него у прву недељу по пуном месецу, но ако би се десило да јудејци празнују своју пасху у ту недељу, светковање Свете Пасхе се има одложити за наредну недељу.

Светоотачка Пасхалија следи два односна приципа. Однос према јудејском празновању њихове пасхе, и однос према седмичном циклусу.

Однос према јудејском празновању њихове пасхе, и према седмичном циклусу, Свети Атанасије Велики пише Африканској Цркви:

„Никејски  Сабор био је сазван поводом Пасхе, зато што Хришћани у Сирији, Киликији и Месопотамији нису били сагласни с нама, и у време када су јудеји свршавали своју Пасху, празновали су и они..." (Цеф. II)

Светитељ сведочи да су правоверни на Истоку (не свом) одређивали дан светковања Свете Пасхе према јудејској пасхалији, и тако светковали Свету Пасху заједно са јудејима кад и они празнују своју Пасху. Да се не би и даље скврнили на овај начин, Сабор је донео речени орос о Пасхалији.

Светоотачка Пасхалија забрањује слеђење јудејској пасхалији!

„Првога месеца, четрнаестога дана тог месеца, у вече, биће пасха Господња. А петнаестога дана истога месеца биће празник пријесних хљебова у част Господу. Седам дана јешћете пријесне хљебове. У први дан држаћете свети сабор; нећете радити никаквог ропског посла" (Лев. 23. 5.-7)

Јудеји су држали пасху четрнаестога дана месеца нисана, који је био покретан, и почињао је најближом месечевом меном (младина) пролећној равнодневици. Празновање пасхе се продужавало у наредних седам дана, што се посебно звало „Празник пресних хлебова", а било је, такође, чврсто повезано за историјски излазак из египатског ропства.

„Држаћете дан пријесних хљебова, јер је то дан у који ћу извести војске ваше из египатске земље". (Изл. 12.17)

Јудејска пасхалија није одређена према седмичном циклусу, премда су јудејци, кроз закон о суботи, чували у свести тај циклус.

„Шест ће се дана радити, али је седми дан субота, дан почивања; држаће се свети сабор. Нећете радити никакав посао. Субота је то Господња у свим становима вашим." (Лев. 23. 3) Субота (сахат, одмор) је то Господња у свим становима вашим.

Ако се мисли баш као што пише, да је то одмор Господњи у домовима народа Израиља, онда се мисли на одмор који тек предстоји, јер Господ почину од свих дела својих, и ако би народ ушао у тај одмор, не би имао више потребе да ради у наредних шест дана. Седмични циклус јудеја, дакле, није пасхалан, па стога и њихова пасхалија нема потребе да пази о дану седмичног циклуса у који се има држати пасха.

Јудејска пасха и јудејска субота су две различите ствари, иако су установљене за препознавање суштине, која се открила Васкрсењем Христовим. Док се та суштина није открила, пасха јудејаца није била везана за њихову суботу. Но, када се показало Васкрсење мртвих у Христовом Васкрсењу, и недеља и Пасха су постале једносушне, па је немогуће светковати Пасху мимо недеље, као што смо видели. Они о којима је I Васељенски Сабор расправљао, а који су на овај или онај начин следили јудејској пасхалији, светковали су Пасху годишњу мимо недеље раздељујући оно што је нераздељиво као што рекосмо у претходном поглављу.

Другом тачком ороса о Пасхалији I Васељенски Сабор наређује да се Пасха годишња мора светковати у недељу као дан Господњи. Тиме је Сабор Светих и Великих Отаца осудио обичај правоверних на Истоку, тј. слеђење јудејској пасхалији. Но, првом тачком истога ороса Оци оснажују одредбу 7. канона апостолског:

„Епископ, или презвитер, или ћакон, који буде светковао свети дан Пасхе прије прољетне равнодневице заједно са јудејима, нека се свргне." (7. канон Ап)

Канон је изричит. Свако светковање Пасхе пре пролећне равнодневице заједно са јудејима, кад они празнују своју пасху, забрањено је. Дакле, било да је то заједничарење последица заједничарења у пасхалији; или по случају, када би се обичај јудеја и њихово празновање пасхе укрстило са светковањем светог дана Пасхе правоверних. Овим је канон заправо и сам утемељио два принципа Светоотачке Пасхалије. Прво, Пасхалија мора бити тако одређена да не буде пре јудејске пасхе, и друго, Пасхалија мора бити тако одређена да не дође до укрштања, до једновременог светковања Пасхе правоверних, и празновања пасхе јудејаца.

Канон осуђује светковање светог дана Пасхе пре пролећне равнодневице! Зашто? Одредба стоји у директном односу са забраном светковања на било који начин Пасхе заједно са јудејима, тј. истовремено са њима. Такође, ове две одредбе нису ни на који начин (зарезом, или свезом, нпр) одвојене. Дакле, иако различите, оне се допуњују, и у том допуњавању чине целину, и то целину односа Светоотачке Пасхалије према држању пасхе јудеја.

Пасха Јудеја пада четрнаестог дана првог месеца (нисана), који почиње најближом месечевом младином пролећној равнодневици. Једино се лошим рачунањем дана и месеци може десити да јудеји држе пасху пре пролећне равнодневице. По томе је и иначе немогуће светковати Свету Пасху пре пролећне равнодневице а заједно са јудејима, па такво ишчитавање канона јесте апсурд. Но, светковање Пасхе правоверних пре пролећне равнодневице довело би до тога да правоверни светкују Пасху пре него што јудеји одрже пасху по свом обичају. И ту ситуацију ова одредба спречава! Јер, прво ваља пропустити оно што је историјски претходно, и духовно застарело и ишчезло кроз Васкрсење Христово, па прославити и прослављати оно што је историјски накнадно, а духовно благодатно у Истини Бога нашега.

После пролећне равнодневице Светоотачка Пасхалија, уређена кроз Никејски орос о Пасхалији, сама собом не дозвољава да Црква светкује Пасху пре но што јудеји одрже своју пасху. Због ове, „конструктивне" немогућности, ми и немамо прописа који би то забрањивао! Јер, на што забрањивати оно што је по себи немогуће.

Григоријанска пасхалија и календар, којима се диви Цариградска Патријаршија, допушта да Ускрс буде пре пасхе. Од 1839-1856. г. Ускрс је претходио пасхи девет пута! (Е.Н. Милаш Правила Православне Цркве с тумачењима II 52)

Будући да нема изричитог прописа који забрањује светковање светога дана Пасхе пре но што јудејци одрже своју пасху, то поштоваоци Григоријанске пасхалије истичу да није слабост, или боље рећи безаконост Григоријанске пасхалије што она допушта празновање Ускрса пре јудејске пасхе. Међутим, немају изговора! Јер, ако одредба о забрани светковања светог дана Пасхе пре пролећне равнодневице онемогућава, као што смо видели, да се светкује свети дан Пасхе пре но што јудејци одрже своју пасху, иста одредба и забрањује и осуђује он што онемогућава. И то не само у оквиру астрономског периода о коме изричито казује него исто и забрањује и осуђује и након пролећне равнодневице (духовна позадина празновања светог дана Пасхе пре јудејске пасхе је иста без обзира на пролећну равноцневицу), само што се онемогућавање такве ситуације након пролећне равнодневице спроводи описаном Светоотачком Пасхалијом и законом о њеном поштовању, тј. 1. каноном Ант, Сабора!

Седми канон апостолски не осуђује само светковање светога дана Пасхе пре јудејске пасхе него, неодвојено до већ разматране одредбе, осуђује и светковање светога дана Пасхе „заједно са јудејима" кад они празнују своју пасху. Другим речима, свети дан Пасхе мора бити потпуно чист, потпуно слободан од јудејске пасхе. И то је смисао неодвојености одредаба о забрани светковања светога дана Пасхе пре пролећне равнодневице, и светковања светога дана Пасхе заједно са јудејима. Пуна слобода светога дана Пасхе од јудејске пасхе је шира од следовања јудејској пасхалији, и обухвата и случајност, кад се деси укрштање тј. једновремено светковање Пасхе правоверних и пасхе јудеја. И у тој ситуацији правоверни морају одложити светковање дана Пасхе за следећу недељу, а никако светковати недељу раније (јер би светковали свети дан Пасхе пре јудејске пасхе), и никако баш у тај дан када се, по случају, Пасха укршта са пасхом јудеја.

Зашто Света Црква брани светковање светога дана Пасхе кад и јудеји, по своме обичају, празнују своју пасху, ако би то била последица не заједничарења у пасхалији већ последица коинциденције?

У седмичном циклусу се недеља светкује као пасхални дан Господњи, јер нам је Господ наш Исус Христос васкрсењем из мртвих управо у тај дан показао да је недеља надишла јудејску суботу, и да се не сме дан који надилази суботу јудеја светковати у суботу, него у недељу, признавајући да је недеља и први, и осми, и један дан (в. 1. канон Теоф. Ал, 29. канон Лаод. Саб, и 91. канон Василија Великога).

Васкрсењем нам је Господ Исус Христос показао још нешто. Године када је Он васкрсао јудејска пасха је била у петак, дан који почиње у четвртак навече. Стога је Господ, поштујући закон, држао пасху у четвртак навече. Али та пасхална вечера добила је нови смисао, нову суштину испуњеног закона.

„И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им, говорећи: Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога Завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова." (Матеј 26. 26-28)

Уз пасхално јагње јело се и Тело Господње, и пила се Крв Господња ради отпуштења греха. Тиме се Христос показао као истинско Јагње Божије које узима на се гријехе свијета (в. Јован 1. 29), чиме се укида стари закон о пасхи и јагњету, јер је Господ нагласио: „јер је ово крв моја Новога Завјета". Тако, ново замењује старо, и замењујући-смењује га.

Отпуштање греха и задобијање Царства Божијега, то је Пасха Новога Завета. Одмах по оним речима о Телу и Крви, Господ указује да ученике очекује нова трпеза у Царству Оца Његова.

„Кажем вам пак да нећу одсада пити овога рода виноградарскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега." (Матеј 26. 29)

Упућивање на „онај дан" јесте упућивање на исти дан о коме говоре Апостол и пророци (в. Јевр. 4. 7), тј. дан у коме ће се коначно завршти Пасха (пролаз) народа Божијега, пролаз из ропства греху и смрти у Царство слободе Бога који је све у свему.

Дакле, у вече четрнаестога дана нисана месеца те године, затворила се потреба за старом, јудејском пасхом. Током истог дана, Господ је био предан у руке незнабожаца, осуђен, разапет, усмрћен и погребен. Само погребење је заправо било наредног дана, који је почињао вечерју петка. Субота, или петнаести дан месеца нисана, био је дан неисказане тајне. Господ је проповедао духовима у тамници тј. аду. И речју, и силом Бога Оца разорио је ад, и васкрсао у недељу врло рано и показао се ученицима.

Васкрсење Христово је, дакле, било у трећи дан по пасхи јудејској. А да не би васкрсења, све што му је претходило било би узалуд (в. I Кор. 15. 16-18). И оваплоћење, и чуда и крсна смрт, и све... „А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша; још сте у гријесима својим". Одавде се види да је васкрсење Христово оно што отвара и што држи отвореним пролаз од греха и смрти у Царство слободе Бога.

„А у први дан седмице дође Марија Магдалина на гроб рано, док још бјеше мрак, и видје да је камен дигнут са гроба." (Јован 20.1)

Васкрсење Христово у први дан седмице показа нам да је тај дан пасхални у седмичном циклусу, да је први и осми, да никако не може бити у суботу или у који год други дан седмице.

Васкрсење Христово у шеснаести дан месеца нисана, у трећи дан по пасхи, показује нам да је Пасха правоверних надишла четрнаести дан месеца нисана, и да с тим даном нема више ништа. Празник Васкрсења Христова не може бити четрнаестога дана месеца нисана, кад јудеји држе своју пасху! Па тако и светковање.

„И нико не лијева вино ново у мјехове старе, иначе вино ново раздрије мјехове, и оно се пролије..." (Лука 5. 37)

Светковати дан Васкрсења Христова, по коинциденцији или намери, заједно са јудејима, кад они држе своју пасху, значи уводити неред у редослед спасоносних догађаја, и испуњеног времена када су се исти збили.

Светковати дан Васкрсења Христова, Пасху правоверних, пре, или заједно са јудејима, кад ови држе своју пасху, исто је као и светковати недељу у суботу, или чак и раније. Света Пасха, њено светковање, није ствар договора, но икономије спасења!

Тако нам Светоотачка Пасхалија показује своју догматичност! Прва тачка ороса о Пасхалији забрањује светковање Пасхе заједно са јудејима. Видели смо зашто. Но и код свега тога, следбеници Григоријанске пасхалије празнују Ускрс са јудејима заједно, кад се тако деси. У периоду од 1805. до 1854. године, они су празновали Ускрс четрнаестог дана месеца нисана, четири пута (Е.Н. Милаш цит. дело. II 52. стр) Друга тачка ороса везује дан светковања Пасхе за недељу, први и осми дан седмичног циклуса. Видели смо зашто.

Трећи члан ороса представља оријентир у времену када у годишњем циклусу треба светковати дан Васкрсења Христова. То је после пуног месеца (убе) након пролећне равнодневице. Зашто после пролећне равнодневице, видели смо у разматрању 7. канона Ап. Зашто после пуног месеца? Јудејски први месец - нисан, почиње младим месецом, и након четрнаест дана, биће јудејска пасха у пун месец (ужбу). Одређујући време после пуног месеца, након пролећне равнодневице, за време када се светкује дан Васкрсења Христова, избегава се могућност светковања дана Васкрсења Христова пре четрнаестога дана месеца нисана. Јер је Господ наш Исус Христос редоследом славних и спасоносних дела својих васкрсао после четрнаестога дана месеца нисана.

Видимо да су све тачке Светоотачке Пасхалије сачињене према ономе што нам је својим васкрсењем показао Христос. Зато је Светоотачка Пасхалија-Васкрсоцентрична, Пасхалоцентрична.

„...Јер ћемо тим начином заједно са Христом ускрснути и узнијети се..." (66. канон Трул. Сабора)

Канон говори о начину светковања Васкрсења Христова, Пасхе наше, да бисмо се само тим јединим начином сјединили у саваскрсењу кроз Христа. Дакле, реч је о учешћу у реалности саваскрсења васкрсењу Христовом, кроз Христа, о саучествовању у Пасхи, историјски и есхатолошки. Зато се у канону употребљава реч „морају"! Верници морају следити начин описан у канону. Ако му не следе, тада прекидају заједницу у саваскрсењу кроз Христа са Црквом, тј. губе пасхалну заједницу.

Пасхална заједница са Црквом се губи и када се напусти светковање дана Васкрсења Христова, наше Пасхе заједно са Црквом, тј. по Пасхалоцентричној Светоотачкој Пасхалији. Због тако великог значаја дана када ће се у годишњем циклусу светковати Васкрсење Христово, Оци I Васељенског Сабора су утврдили да Александријски епископ има канонима обавештавати сву Цркву доста времена унапред о дану у који ће сва Црква заједничарити у светковању дана Васкрсења Христова. Ово је имало посебан значај за оне области Истока где се уобичајило следовање јудејској пасхалији. О дану томе, у складу са Светоотачком Пасхалијом, Картагенска Црква је своје епискогшје, сходно ранијем обичају, обавештавала на годишњем Сабору у августу.

...Исто се тако установљује да се о дану свете Пасхе има јављати свима, записавши о томе испод закључака саборских. Дан пак сабора нека се онај држи који је установљен на Хипонском сабору, тј. десети пред календама Септембра; и о овоме треба написати свима који у епархијама првенствују, да на тај дан тачно пазе, кад сазивају код себе сабор." (73. канон Карт, Сабора)

 

ЗАКЉУЧАК

Цариградска Патријаршија би морала да се сети да из Васкрсоцентричности Светоотачке Пасхалије произилази и максима: Онога служиш, ономе припадаш чију Пасхалију следиш.. Следити једину Васкрсоцентричну Христову Пасхалију, значи „заједно са Христом ускрснути и узнијети се" (в. 66. канон Трул. Сабора). Следити јеретичку пасхалију значи ускрснути у суд вечни. Напустити Васкрсоцентричну Пасхалију, издати је, значи издати не Христа него издати Светога Духа, у чијој сили ће Бог оживети и наша смртна тела, кроз саваскрсење у Христу (Римљ. 8.11).

Зато канони строго осуђују напуштање Светоотачке Пасхалије.

„Сви они који се усуде повриједити наредбу светог и великог Сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочастивог и Богуомиљеног Цара Константина, у погледу празника спаситеља Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве (...) и ово је овдје речено у погледу свјетовњака. А ако се који из предстојника црквених, епископ, или презвитер, или ђакон, послије ове наредбе усуди на саблазан народа и на узнемирење Цркава, по своме поступати и држатн Пасху заједно са јудејима, таквога свети Сабор још сада већ сматра одлученим од Цркве, јер не само што је себе гријеху изложио него је био узроком да се и многи други покваре и изопаче; при том свети Сабор свргава са свештене службе не само њих него и оне који послије њихова свргнућа усуде се општити с њима. И ти свргнути имају се лишити и извањске части, који су по светоме правилу у Божијему свештенству уживали". (1. канон Ант. Сабора)

Канон осуђује свако повређивање Никејскога ороса о Пасхалији, а посебно се с обзиром на историјски разлог истиче - ако који од предстојника црквених по своме поступа и држи Пасху заједно са јудејима; осим овога, канон осуђује и све друге који се усуде по свргнућу првих с истима црквено општити.

Осуда је изречена у виду одлучења од Цркве, дакле, не од службе него од Цркве. Такви црквени предстојници не прелазе у ред световњака, као само свргнути, но бивају одлучени од Цркве, што значи да нису ни световњаци. Дакле, казна има карактер анатеме. Занимљиво је упоредити ово са казном за оне који држе јудејски обичај о суботи - чиме скрнаве пасхалну недељу.

„... А који се затеку да слиједе јудејским обичајима, нека су анатема од Христа." (29. канон Лаод. Сабора)

За светковање суботе заједно са јудејима казна је анатема од Христа, а за повређивање ороса о Пасхалији I Васељенског Сабора и држање Пасхе заједно са јудејима казна је одлучење од Цркве, заправо опет анатема од Христа.

Истина, канон у ставу о осуди оних који имају црквено оп-штење са повредиоцима Никејског ороса о Пасхалији за ове каже: „послије њихова свргнућа", као да ти бивају само свргнути а не и анатемисани. Ради се о црквеноме општењу, дакле о односу власти.

За обавезно прекидање односа са субјектом црквене власти, тј. да више нико не сме бити у његовој власти, и сматрати га црквеним предстојником, важан је моменат његово свргнуће, и како се у овом ставу канона ради о томе да ли је ико дужан сматрати таквога но-сиоцем власти у Цркви, канон употребљава израз „свргнуће" (јер је оно садржано у анатеми), да би одредио трен од кога нико са дотичним не сме имати црквено општење. Можемо разликовати два тренутка. Кад је повређен Никејски орос о Пасхалији; и кад је анатема изречена.

Акт повређења Светоотачке Пасхалије већ мења однос субјеката црквене власти према дотичном починиоцу. Канон га је већ лично анатемисао, јер у одредби стоји: „Таквога свети Сабор још сада већ сматра одлученим од Цркве". Анатема од Цркве је сваки који повреди орос о Пасхалији, и то још од Антиохијскога Сабора. Чим неки предстојник црквени повреди орос о Пасхалији, тог трена сам је себе потчинио овој анатеми. Као такав који је већ осуђен, он не може захтевати да га клирици помињу (в. 15. канон IX Пом. Сабора); а још мање може захтевати да га следе у пасхалном отпадни-штву. Без обзира на то да ли је анатема и изречена, нико не сме да га следи у отпадништву. Зато канон и помиње ђакона као могућег повредиоца Пасхалије, наравно уколико следи свог епископа у томе. Тада заједно с њим и ђакон потпада анатеми.

Пре изрицања анатеме од стране власти аутокефалне Цркве, дотични предстојник може уживати помињање од својих клирика, али их не може на то присилити. Јер, он је, повредивши Светоотачку Пасхалију, анатемисан од стране Светих Отаца, и тиме је назови предстојник црквени. Клирик који одбије да таквог помиње не заводи тиме раскол, нити узима суд у своје руке. Напротив, он не могући савест да умири, пожурује испред црквених власти своје Цркве, и суд Светих Отаца поштује.

После изрицања анатеме од стране власти аутокефалне Цркве, нико не сме, под претњом свргнућа, да општи са дотичним. Зашто је потребно да тога анатемише и његова власт, ако је већ анатемисан од Светих Отаца? Да би се поштовао ауторитет пуноће црквене власти Сабора који га је поставио. Ради тога, само тај Сабор може да га коначно свргне или анатемише. У овом случају тај Сабор је „везан" 1. каноном Ант. Сабора и не може расправљати о случају и казни. Он примењује 1. канон Ант. Сабора, и чим констатује повреду Никејског ороса о Пасхалији, изриче анатему на починитеља. Исти Дух Истине, који је надахњивао Оце Антиохијског Сабора, мора да надахњује и епнскопе сабране на Сабор аутокефалне Цркве!

Финци су једини напустили Светоотачку Пасхалију. Сав њихов сабор се сложио с тиме, и нема никога да примени 1. канон Ант. Сабора Овим се цео њихов сабор исказује лажним сабором. И цела Црква је пред ишчезнућем у Финској. Јер сви њени епископи криви су суду Антиохијског Сабора. Они су под анатемом, само што нема кога да је коначно изрекне. Сад није потребан неки Васељенски Сабор који би изрекао анатему. Она је већ изречена на Антиохијском Сабору. И није ствар Васељенског Сабора да епископе свргава и поставља. Али, ако сваки клирик може оставити предстојника који повреди Никејски орос о Пасхалији, а да не повреди однос субјеката црквене власти, и то још пре изрицања коначне анатеме од стране власти његове аутокефалне Цркве, зар може то бити изговор што није ни од кога изречена коначна анатема, да Свете Цркве помињу лажни сабор, сабор који је под анатемом Светих Отаца, сабор, који је изашао из Пасхалне заједнице са Црквом, и ушао у заједницу са јеретичким „службама"? Изрицање коначне анатеме, што канон предвиђа, је акт ауторитета највише црквене власти аутокефалне Цркве. Ако овог ауторитета нема, јер је он под анатемом 1. канона Ант. Сабора тад та чињеница чини излишним ово коначно изрицање анатеме. А управо у овом случају обавеза изрицања коначне анатеме, и тиме заштита анатеме Антиохијскога Сабора, и још тиме потврда Пасхалног јединства, почива на Светим аутокефалним Црквама. Оне морају прекинути однос са онима који су под анатемом.

„...свети Сабор свргава са свештене службе не само њих него и оне, који послије њихова свргнућа усуде се опћити с њима..." (1. канон Ант. Сабора)

Зашто? Због непоштовања црквене власти, и због подршке онима који повређују Никејски орос о Пасхалији. Ако је коначно свргнуће излишно због непостојања ауторитета, зар канон не осуђује оне који се после анатеме Светих Отаца усуђују општити с њима, непоштовати власт Антиохијског Сабора и пружати подршку одступницима од Пасхалног јединства? Општећи са Финцима - пружамо подршку безаконој иницијативи Цариграда. Општећи са Финцима и сами се излажемо осуди 1. канона Ант. Саб. као они који опште са анатемисаним одступницима од Пасхалног јединства Цркве.

Изузетност 1. канона Антиохијског Сабора се изражава у коначности последице преступа, која наступа моментом самога преступа.

„Сви они, који се усуде повриједити наредбу Светог и великог Сабора, који се сакупио у Никеји... у погледу празника спаситељне Пасхе... А ако се који из предстојника црквених... послије ове наредбе усуди на саблазан народа и на узнемирење Цркава по своме поступати и држати Пасху заједно са јудејима, таковога Свети Сабор још сада већ сматра одлученим од Цркве (АНАТЕМОМ, прим. аут), јер не само што је себе гријеху изложио него је био узроком да се и многи други покваре и изопаче..." (1. канон Ант. Сабора)

Који се усуди (сама реч „усуди" сведочи о оштрини последице учињеног дела, и о озбиљности онога што се делом нарушава) после ове наредбе (Никејског ороса о Пасхи) исту повредити; и још држати Пасху заједно са јудејима, те саблажњавати и изопачивати народ, и узнемиравати тј. разједињавати Свете Цркве у њиховоме Пасхалноме и Пасхалијскоме јединству, тога, дакле, Свети Антиохијски Сабор још сада већ сматра анатемом - Историјски, Свети Оци су од дана усвајања 1. канона Ант. Сабора, од тада већ анатемисали све који се усуде повреднти Никејски орос о Пасхалији било када, било ког будућег трен, да то учине! Тиме се ова анатема протеже кроз сву будућност, па и кроз дан данашњи. И преступник се сам, попут самоубице, баца у „реку" ове анатеме самим својим делом, самим преступом. Након повреде Никејског ороса о Пасхалији, и држања Пасхе заједно са јудејима, а Григоријанска пасхалија то у стварности повремено реализује, нема више покајања! То је преступ из оне врсте преступа (који у суштини јесу расколи) за које Свети Оци кажу да их ни мученичка крв не може спрати.

И нико нека не говори да речена анатема више не важи, јер се народ не саблажњава, нити се Цркве узнемирују. Христоцентричност Светоотачке Пасхалије је као огледало. Славити Пасху у дан који нам Христос показа као превазиђен. у време - невреме - Сам Бог зна како се епископи Његови могу хвалити да се њихов народ не саблажњава о то. А управо се Свети Синод Цариградске Патријаршије кроз окружницу својим митрополитима (под а) нада да се духовништво и народ „психолошки" не саблажњава о могуће опште празновање Пасхе заједно са јеретицима. Нада се Цариград да ће психологија укинути Божију заповест. Али о Божијој речи сав свет стоји. Па, није Пасхалија у Никеји установљена по народном распо-ложењу, него по Христу, и саблажњавање народа о коме канон го-вори јесте саблажњавање по Христу, тј. ако се од Христа одступа. Евентуално несаблажњавање народа цариградском иницијативом није по Христу и не може бити на част дотичним митрополитима.

Нереаговање (неузнемиравање) Светих аутокефалних Цркава поводом финског одступања од Никејске Пасхалије показује болесни дух малаксалости код истих. И баш то нереаговање је индикатор Цариградском Синоду да је можда дошао трен погодан за иницијативу о општеправославном одступању од Православне Пасхалије. Зато исти Синод у окружници посебну пажњу (под г) поклања утицају „конзервативних православних кругова", тј. оних снага које немају дух малаксалости. Само ту се Синод пита, у односу на те здраве снаге Православља, „колико је корисно за Мати-Цркву покретање питања о општем празновању Пасхе"!

Неузнемиравање Светих Цркава поводом рушења Никејске Пасхалије не може укинути анатему 1. канона Ант. Саб. Христос се не може укинути! Све Цркве ако одступе од Никејске Пасхалије, све ће бити анатема! Анатема од Васкрсења Христова!

Непроменљивост Никејског ороса о Пасхалији је суштина 1. канона Антиохијскога Сабора, што се види из речи: „...таковога Свети Сабор још сада већ сматра одлученим од Цркве". Још сада и до века!

Дакле, у иницијативи Цариградске Патријаршије о напуштању Светоотачке Пасхалије не налазимо истине. Напротив, она представља пример „трговања истином" (2. канон Трул. Сабора). Стога, ако Цариградска Патријаршија и формално покрене иницијативу о општем прослављању Пасхе заједно с јеретицима, та иницијатива мора бити одбачена од Светих Цркава!

Ако Цариградска Патријаршија сама напусти Никејску Пасхалију, и покуша да, истичући себе као Мати-Цркву у значењу које она сама томе придаје - дакако без основа, присили или приволи остале „чланице Православне породице" - аутокефалне Цркве, да је следе у томе, тад тај напор мора остати бесплодан. Један пуки назив (Мати-Црква), и једно несмислено значење (печат каноничности Цркава) који се даје том називу, а кроз то Цариградској Патријаршији, не може - иако је с том намером измишљено - да поништи 1. канон Антиохијског Сабора, потврђен и запечаћен истином од стране Светога Духа и Отаца Трулског Сабора. А тај канон, видели смо, казује и наређује да црквени предстојник не може присилити или приволети своје клирике да га следе у напуштању Никејске Пасхалије, нити га они под било каквим изгов-ором смеју у томе следити. Ако, дакле, Цариградски предстојник Вартоломеј не може присилити или приволети ни своје клирике да га следе у напуштању Светоотачке Пасхалије, како ли ће моћи аутокефалне Цркве? Према томе, ма колико се Свети Синод Цариградске Патријаршије упињао да своју евентуалну једнострану одлуку о напуштању Никејске Пасхалије представи као свеправославну, она то по себи не може бити!

Уколико Цариградска Патријаршија заиста напусти Светоотачку Пасхалију, са њом ће бити све оно што смо рекли за Финце -Вартоломеј и његов Синод, и сви који га од свештенства буду следили, биће анатема, тренутно и коначно. Сви који буду ма и само општили са њима биће свргнути.

Сада, док још има времена, преклињемо епископе Царскога Цариграда, љубљене сасуде светиње Христове, једнодушне с Црквом у Светоме Духу, од Бога позваним, да у светлу изнетога преиспитају своју намеру. Да је одбаце. Ако епископи не верују нашем поимању канона, јер ми јесмо слаби, и препуни греха, и сваке нечистоте, тада им приносимо Сигилион из 1583. године, донет од стране Цариградског патријарха Јеремије II, Александријског патријарха Силвестера, Јерусалимског патријарха Софронија, и многих још епископа, којим Оцима дугујемо живот у Христу:

„Ко год не следи обичајима Цркве који су утврђени на Васељенским Саборима, или Светој Пасхи и календару који нам они одређују да следимо, него хоће да се равна по новоизмишљеној пасхалији и њеном календару папиних безбожних астронома, и противећи им се (обичајима Цркве) жели да одбаци и оскврни догмате и обичаје Цркве које смо наследили од наших Отаца, нека буде на таквога анатема и нека буде одлучен од Цркве и заједнице верних."

___________ 

  1О овоме ћемо, ако Бог да, написати посебан рад.

Извор: „Свети Кнез Лазар“, 1996.

Приређивач: „Борба за веру“

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 14 април 2014 )