Ексклузивно: Беседа оца Симеона Рукумијског у Недељу Крстопоклону
субота, 28 март 2020

 "Човек треба да користи оно што је Бог благословио, то треба да се поштује, а не оно што Антихристове претече благосиљају и заповедају да се ради. Слобода је бесцено благо!"

„У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин“ (отац Симеон је у проповеди најпре прочитао уводно тумачење Светог Владике Николаја на празнично Јеванђеље, а потом наставио да беседи:

        „Ето тако, они који се плаше, они који нису пољубили овде..., који нису целивали крст овде како треба, нека то ураде после. Ја ћу на крају, ако треба, ја ћу на крају да га полизнем, ако треба! Све то што буде на њему! Ако преко крста дође нешто што не би требало... То је немогуће! Апсолутно!
 
          Тако исто – иконе. И за иконе видимо, кроз веронауку, да су иконе – прозори наши... Свештена икона је прозор божанске благодати. Значи, благодат се даје преко њих, ако с вером приступамо. Ако с неверјем приступамо, онда смо обрали бостан! Онда боље да не приступамо.
 
         Исто тако, крст је још више Светиња. Крст се износи данас, ове Треће недеље Часнога поста ради нашег олакшања, да нам се олакша пост. Зато је пост. Неки говоре као да неће бити целивања крста негде. То је потпуно безумно! Значи, управо треба да целивамо крст данас, да се покажемо верним крстоносцима Христа Бога нашега. Крст – Распеће, по правилу се целива у врхове прстију. То је правилно. Врхови прстију Господа Исуса Христа се целивају данас, прсти ногу. Е тако, с вером да приступамо.

Мени, право да вам кажем, како сам крст изнео (односи се на изношење Часног крста из олтара на средину храма ради целивања)  - много ми је лакше. Имао сам неку, као тегобу, пре тога... Па и јуче нешто тако... Народ долази, доноси неки страх са собом. И то утиче, колико утиче...

Али, свакако, не треба се плашити ништа. Све то што се дешава данас у свету и код нас, то је Божије допуштење. Да би се људи сетили Бога, Кога су многи, многи заборавили. Живога Бога. Зато то иде тако. То је Божије допуштење.

Колико је то сад опасан грип, и шта знам то..., не бих говорио о томе. Само, сећам се приче из „Политикиног забавника“, а то су биле речи, односно текст покојног Фотија Шипунова, рускога академика, који је говорио о томе како су вируси оних грипова азијских пролазили док је била Царска Русија. Значи, кад почну звона да звоне на истоку, па до Европе и запада, ништа није могло да прође. Никакав вирус није могао да уђе у Русију. Он лично, уносио је вирусе на Лигургију, и после је све било мртво. Унео би живе вирусе у посудицама у цркву на Службу, и после тога је све било мртво. То је његово било искуство са вирусима. А какво је наше, ето сад видите какво је.

Данас су људи у страху великом. Можда оно што се ваља иза свега овога, можда је то тежа прича. Али, опет, све ће бити с Божијим допуштењем. Значи, долазак Антихриста ће бити са Божијим допуштењем. Али, и друга могућност, значи, долазак православног Цара, то ће бити благослов Божији. Значи, долазак Цара је благослов Божији, а Божије допуштење ће бити долазак Антихриста и његово зацарење над оним душама које се буду њему поклониле, које га поштују својим животом, својим делима, односно својим гресима, својим неделима. А, ако смо ми у срцу монархисти, дакле, ако нагињемо богопоштовању, ако нагињемо љубави према Богу и љубави према ближњем, ми се можемо удостојити, дакле, доласка православнога Цара. Како то? – Бог зна. Важно је да човек у својој души има кретање ка томе, да имамо намеру да имамо цара за господара. Да имамо православног Цара за господара. Удостојићемо се тога, ако то будемо хтели. Као што говори Свети Теофан Затворник: човек је слободан, по избору своме, може да поштује Бога и Божији закон, да верује православно, јер му је предато све то да држи да се труди, а може и да изневери све то. То је у нашој вољи. У нашој моћи је то. Бог ће нам дати ту моћ да ми то остваримо. А, кажем, у нашој моћи је да одлучимо то – коме да служимо. Да ли Христу Богу, или Антихристу. Ово Антихрист значи – уместо Христа, односно – против Христа. Он ће доћи као да је он Христос. Јевреји чекају свога месију, дакле. Они чекају месију, чекају „Христа“... Али, када су питали Преподобног старца Зосиму, игумана Селовецког манастира, када су га питали калуђери: „Оче, како препознати долазак Антихриста?“, он је рекао: „Децо моја драга, када будете чулу да је дошао Христос, знајте да је то Антихрист. Господ наш Исус Христос, ће се јавити свима људима одједном. Као Свемогући Бог. Овај (Антихрист) ће се користити медијима, значи, камерама, техником, да би показао свету, како, наводно, силази он с небеса. Дакле, то је глумац! И ништа друго!

Пазимо, дакле, на време у коме живимо. Онима којима је тешко у градовима, прошетај се мало. Узми бројаницу у руке, или мотику, па бежи негде у природу, да видиш колико је лакше. Јер, ја вам то гарантујем. Па то је рекао један брат наш: одем један километар тамо негде изван града, и тамо је лакше, не осећа се тај терет. Терет је у душама. Избегни то. Колико је пута речено овде, и не само овде, да човек може да има – и такве су наше могућности, да има мало нешто, може да буде то пар ари, камп-приколица или контејнер, и ето ти то... Иди, бежи тамо. Бежи од свега тога што сналази данашњи свет. Склони главу своју негде, ако ти је тешко. Ако не можеш да се бориш и да се бориш у својој кући. Може човек да држи правило поста – пост, молитву, покајање, самоукоравање, рад, труд, и тако ће нас Бог оснажити да се смиримо. Ако знамо своје немоћи, Бог ће нам дати моћ. Ако покажемо труд. И тако ћемо имати снаге да носимо свој крст. И да га изнесемо до краја.

Нема разлога да се данас очајава, да се... Ко зна шта све може да буде. Видите, ако старе људе затворите, могу да скачу кроз прозоре, неки који су малодушни. И тако... Ко зна шта може све да буде ту... Али, кажем, слобода нам је Богом дата, и зато је то бесцено благо. Човек треба да користи оно што је Бог благословио, то треба да се поштује, а не оно што антихристове претече благосиљају и заповедају да се ради. Слобода је бесцено благо. Ако је неко можда и заслужио то затварање у свој стан, то није за све. Значи, то не може бити за све. Има који су заслужили, можда. Ако су... грејали су дланове (отац Симеон је на овом месту то показао аплаудирањем рукама – нап. „Борба за веру“), она и партија и тако даље... Па сад дође то, дође на своје. Да се покаже коме су то толико пљескали у животу и аплаудирали. Тако то иде. Све то иде својим редом и поретком. И тај ток тешко се може променити. Тај светски ток догађаја и збивања, кажем. Али, опет, ако се на истоку, у православним душама, жеља подигне за цара, ето нам Цара, ето нам господара.  

Ја знам, све је у припреми: и долазак Антихриста, и долазак православног цара. Све је у припреми то. А од нас зависи где ће ко бити. Где ће ко владати. То од нас зависи, од наших жеља, од наших намера.

А шта је то тако...? Пост није тежак. Није тежак. Пост није тежак, ако хоћемо да се трудимо. Ми се више плашимо, него што је то... Плашимо се за тело. А није то – то.

 Дакле, да се потрудимо, да постимо, да се Богу молимо. Дакле, човек не живи само о хлебу. Имате људе који су са мањим резервама, можда, у својим становима да преживе, и ко зна како, али човек не живи о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. А то значи да могу да се читају псалми, Псалтир да се чита, да се чита Нови Завет, и тако се душа храни, тако се душа снажи, и тако и тело онда мање треба. Ако је душа снажна, она и са минималним држи човека који има воду, здраву, и још нешто малко уз то, може данима тако да живи. Па Свети Владика Николај је постио без ичега – то је сведочанство оца Калиста, -  овога нашег игумана, он каже да (Владика Николај) 36 дана није ништа јео ни пио. Није то за нас, такав пост. Ми смо слаби данас. Али, видите како је то. Имате Светих Отаца који су постили дуже од 40 дана. Без ичега. Ако човек пије воду, здраву воду, и ако има пшенице мало, може данима да живи тако. Па отац Калист је живео на копривама 7 година. На копривама је живео 7 година! А ми кукамо! Дођоше неки јуче, ја кажем: узмите сви по кесу у руку, кесу на руку и – бери. Значи, кесу у руку, кесу на руку, ако те жаре, и бери. И носи кући и употреби свеже, а што не можеш, осуши, па ћеш касније. Шта је све ту на дохват руке. Исто тако, пшеницу су јели наши, у време кад је био Јулијан Одступник, тамо кад је попрскао идолским жртвама пијацу, наши хришћани су јели кувану пшеницу. И то је много лепо јело. Кувана пшеница. Пробајте то. И скувајте пшеницу, и рецимо на запремину од око 2 деци ставите кашичицу меда. То је тако лепо и пријатно за човека и држи (ситост) дуго. Све се то може. Ако је човек у некој тешкој ситуацији, или наводно тешкој, све се може то.

Али, они људи који су свесни, кажем, који су имали домаћинског духа, увек су имали залихе. Ја сам из такве куће потекао, где је било залиха и за стоку и за људе бар за годину дана. Тако је било код нас. Никад није било мање. Увек је толико било. Исто тако, имали су резвервне положаје увек. Значи, кућа је у селу, а колиба је ван села, на километар, два, три... Дође војска у село, а они покупе ствари своје, истерају стоку своју и оду тамо код колибе, и преживи се тамо док не прође та фрка и та мука. И тако исто данас може да буде. Ништа није тешко. Човек ако нема средстава, имаш ашов, па ископај себи земуницу и готова прича... Све је то проста ствар и то није много скупо. Да имаш главу да склониш негде у тим ситуацијама. Кажем, важно је да имате само воду, да имате светињу негде, воду за пиће и земљу, ограду, никакав то није проблем.

Само, кажем, ако верујемо и ако се трудимо у овоме животу. Најгоре је ако се човек запарложи, па му се ништа не ради, па изгуби вољу, онда се кљука са лековима и тако даље. Даље, данас људи иду, да би спавали, пошто су затворени живи, иду па купују лекове, купују којекаква средства за спавање, за умирење, уместо да се моле Богу... Кад би се молили Богу, и кад не би осуђивали оне који су то натоварили, не би то тако потрајало дуго.

Све зависи... Од нас много зависи. Ако човека неког, који нема веру, а на власти је, рецимо, који је, можда, ослабио у вери, па је, на неки начин, послушник неких силника овога света, - за њега се треба молити Богу. Ако га осуђујемо, бива све теже и теже и све дуже и дуже траје онда. То је искуство наших старих.

Дакле, наш став треба да буде православан, по свим тим питањима, тако да Бог оснажи духовно све оне који утичи на доношење одлука данас. Нису све одлуке исте – једна је прича, рецимо, у Аустрији, друга у Италији, трећа Србија... Како где. Није исто свуда. Дакле, све зависи какве се одлуке донесу по питању наших људи, наших Срба.

Некима је то, можда, и епитимија, кажем – присилна, али... Епитимија је, у ствари, духовни лек, добровољни лек, ако човек тражи епитимију. Овако некад, иде и на овај начин, да човек може да размисли својом главом, а не да мисли телевизором, или итернетом, или ко зна чијом главом. Е то је оно што је јако важно знати.

Наше је то – пошто се по јутру дан познаје – важно је ујутру тако кренути, ви знате како: у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. – Почети дан са молитвом Богу Живоме: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога! Тако. Понављај пажљиво и истрајно. И после, кад се човек умије, дотера, обуче, после може да пређе на молитвено правило и тако крећемо дан у Име Живога Бога. А после се ради. Односно, прво се узима храна, а после се ради. Тако се употребљава време.

 И увек треба имати излаз. Ако човек остане без посла, треба да зна нешто да ради. Друго нешто да ради, а не да траћи време безвезе и да очајава. Увек може да се ради. Иди па бери гљиве, бери печурке, коприву, па суши, ради, пекљај нешто... Само, важно је да човек не губи време. То је јако важно. Или читај... Те невоље, оне имају..., и добре стране имају. Кад добро размислимо, све те невоље имају и добре стране, јер без невоље нема богомоље. Све су муке Божије поуке за оне који се уче, а за оне који мисле да све знају, за њих нема лека.

Ето, да Бог Живи, Господ Христос, Бог наш, Распети и Васкрсли да благослови наше трудове, на спасење наших душа, на испуњење наше свете православне Вере, да нас благослови, да би Га славили сада и увек са Оцем, Његовим Беспочетним и Светим Духом, да славимо Тројицу Јединосушну и Нераздељиву, сада и увек и у векове векова. Амин.  

 

Транскрипт беседе и приређивање: „Борба за веру“

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 29 март 2020 )