С. Носов:Обновљенаштво двадесетих и деведесетих год.
недеља, 19 јул 2009

Сергеј Носов

ОБНОВЉЕНАШТВО ДВАДЕСЕТИХ И ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА:

НЕРАСКИДИВА ПРЕЈЕМСТВЕНОСТ

Испуните и ви меру отаца ваших.

(Мт. 23, 32)

 Бучна делатност двеју московских парохија – оца Георгија Кочеткова и оца Александра Борисова, који практикују богослужбени и богословски модернизам у циљу стварања некаквог “живог”, “обновљеног” Православља “с људским лицем”, “просвећеног” хришћанства насупрот “конзервативном”, “старинском” Православљу (терминологија о. Г. Кочеткова) наишла је на одјек међу свештенством Руске Цркве.

Њихова отворена реформација Православља, почев од модернизма у литургијском пракси, причешћивања на богослужењима римокатолика и других инославних, укидања постова и организовања богохулних “полулитургијских агапа”, па све до преиспитивања православне догматике, еклисиологије, светог предања, одрицања присуства Тела и Крви Христове у евхаристијским даровима и баптистичког тумачења поштовања Мајке Божије – све то је изазвало одговарајућу оцену у излагањима на богословској конференцији “Јединство Цркве”, у гласу свештенства на московском епархијском сабору, у обраћању клирика и мирјана најсветијем патријарху Алексију, као и у излагању самог првојерарха Руске Цркве који је тачно означио ову појаву као новообновљенаштво1.

Међутим, сами представници новообновљенашког покрета труде се да на сваки могући начин порекну било какву своју везу са обновљенаштвом 20-их година, стављајући нагласак само на политичку страну рада својих идејних претходника (веза са ГПУ, похвале новој богоборачкој власти), као и на њихов канонски раскид с патријаршијском Црквом. Будући да ми, кажу они, не одбацујемо постојећу јерархију, ни о каквом неообновљенаштву не може бити ни говора! Тако је на питање постављено 11. фебруара 1994. године на прес-конференцији "Просветно-добротворног братства 'Сретење'" једном од његових активиста А. М. Копировском: "Да ли, по вашем мишљењу, појава неообновљенаштва постоји данас код нас у друштву или не?" - Копировски одговорио: "Руска Православна Црква преко своје јерархије, сабора и синода сада уопште не поставља питање о постојању неообновљенаштва у Русији. Сматрам да је тај термин неспоразум. Када се говори о неообновљенаштву због нечега се највише говори о руском језику. Али, опростите, обновљенаши су пре свега говорили да они са црквом коју предводи патријарх Тихон никакве везе неће да имају, да одржавају односе са совјетском влашћу која испуњава завете Исуса Христа боље од постојеће цркве. Обновљенаши су говорили да одбацују јерархију, да одбацују православне каноне. Ето шта су радили обновљенаши. Какво онда неообновљенаштво данас постоји, које одбацује јерархију и каноне, цркву на челу с патријархом? Не постоји ништа чак ни налик на то... Где је то неообновљенаштво?" (наведено по: Хришћански весник, Москва, 1994, бр. 3-4, стр. 58-59).

Да ли заиста нема никакве сличности у делатности црквених реформатора 90-их година и обновљенашког покрета 20-их или пак постоји прејемственост циљева и метода револуционарне перестројке Православне Цркве, упркос свим политичким разликама?

 * * *

Најпре ћемо навести неколико цитата из социјално-политичких изјава обновљенаша 20-их година, које, међутим, нису одређивале суштину реолуционарно-реформаторских тежњи њихових носилаца и биле су само последица глобалнијег циља радикалног реформисања целог постојећег уређења црквеног живота.

Руководиоци обновљенашког покрета "Жива црква" су проглашавали:

"Велика парола социјалне револуције 'Пролетери свих земаља уједините се' потпуно је прихватљива, корисна и животна и у нашој црквеној реолуцији" (Жива црква, 1922, бр. 6-7).

"Октобарска револуција је ослободила цркву тешког јарма феудалног самодржавља, одвојивши је од државе и на тај начин јој омогућивши слободу духовног развоја и усавршавања" (Жива црква, 1922, бр. 8-9).

Из програма "Савеза општина древне апостолске цркве" (СОДАЦ) који је саставио један од најзначајнијих лидера обновљенаштва, свештеник А. Веденски: "Пошто се у принципима Октобарске револуције морају сагледати принципи раног хришћанства, црква религиозно прихвата моралну истину социјалног преврата и активно, њој приступачним црквеним методима, спроводи ту истину у живот" (За Христа, 1922, бр. 1-2).

Архиепископ Нижегородски и Арзамаски Евдоким Мешчерски, будући поглавар обновљенашког Највише црквене управе (НЦУ): "Нека буду благословени дани Октобра, који су разбили ропске ланце и даровали народу истинску слободу" (Известија Тат-ЦИКА, 10.7.1922).

У програму Савеза "Црквени препород" који је предводио епископ ("Митрополит Московски и целе Русије") Антонин Грановски помиње се "комунизација црквеног начина живота" и "потрошачки комунизам" (Живот и религија, 1923, бр. 7).

У одлуци једног конгреса живоцрквеника каже се: "... Жигошемо срамотом све највише јерархе на челу с патријархом Тихоном... Живела светска револуција која је ослободила раднике и сељаке од угњетавања капитала! Живео препород земље радника и сељака! Нека буде срамота све непријатеље пролетерске републике"! ("Шта је одлучио Владимирски губернијски конгрес свештеника и мирјана", Владимир, 1923, стр. 6-7).

У тезама предстојеће реформе Православне Цркве на помесном сабору "Живе цркве" говорило се да совјетска власт световним методима остварује правду раног хришћанства (одељак 16б) (Живот и религија, 1923, бр. 5). Сличним идејама обиловали су чланци и проповеди свих вођа обновљенашког покрета: А. Веденског, Антонина Грановског, Бојарског, Јегорова, Белкова, Калиновског и других. Али суштину обновљенашког покрета овакви говори нису одражавали иако је њихова међусобна веза с тежњом према реформама канонског, богослужбеног, па чак и веронаучног карактера, веома приметна. Сличне изјаве, иако у неутралном облику, сретале су се и каснијих година у изјавама црквених људи различитог ранга (видети, на пример, изјаве митрополита Лењинградског Никодима Ротова или професора Лењинградске духовне академије Н. А. Заболотског).

 * **

Размотримо програм црквених реформи обновљенаша 20-их година и упоредимо га са захтевима превазилажења "застарелости православног живота" које стално истичу "наши мислећи (!) свештеници" (терминологија Г. Кочеткова и А. Борисова), то јест савремени црквени реформатори 90-их година.

"Нама је неопходна обнова, неопходне су нам реформе. Нама су реформе преко потребне... " – пише савремени реформатор о. Георгије Кочетков. "Сам култ је постао сувише тежак... Старинско православље – то је ужасно". Реформе "морају да се врше брзо зато што нам није дато онолико времена колико бисмо то хтели. Историја, Бог га није дао" (Православна општина, 1995, стр. 28, стр. 44; бр. 30, стр. 75). "Конзервативно Православље је отишло сувише далеко" (Нова Европа, 1992, бр. 1, стр. 82).

Поглавар обнољенашког Савеза "Црквени препород" Антонин Скрановски је 1924. године изјављивао: "Реформаторска тенденција је основа, нерв и душа СЦП". А ево речи другог лидера обновљенаштва, свештеника Веденског, које је изрекао уочи обновљенашког "сабора" 1923. године: "Питања саме реформе цркве, наравно, ако и нису тако хитна, нису мање важна и на њих Сабор треба да се обрати пажњу. Савремена напредна црквена свест налази се пред несумњивим размимоилажењем између догмата вере и достигнућа људског разума... Неопхоно је практично преиспитати целокупно црквено учење. Ту је и догматика и етика. Богослужбена реформа није ништа мање неопходна... Тихоновска црква не жели реформе: учмала по психологији, реакционарна политички, она је реакционарна и у црквеној области... Никакво образлагање већ превазиђеног више није могуће; реформа цркве, најрадикалнија реформа, неизбежна је" (Известија, 28.04.1923).

Као што видимо, пре 70 година чули су се исти захтеви хитне револуционарне реформације Православне Цркве. Разлика је само у томе што "учмалу, реакционарну Тихоновску цркву", "тихоновштину" сада, након 70 година, данашњи црквени реформатори називају "застарелим, конзервативним Православљем", "црквом старица".

У програму црквених реформи, који је направила скупина свештенства и мирјана "Живе цркве" 1922. године, истицани су следећи захтеви:

“1. Преиспитивање црквене литургије и уклањање оних наслојавања која су унесена у православно богослужење у претходном периоду савеза цркве и државе и обезбеђење слободе пастирског стваралаштва у области богослужења.

2. Уклањање обреда који представљају остатак паганског погледа на свет.

3. Борба против сујеверја, религиозних предрасуда и симбола који су израсли на тлу народног незнања и монашке експлоатације религиозних осећања лаковерних маса.

4. Приближавање богослужења народном разумевању, упрошћавање богослужбеног чина, реформа богослужбеног типика у складу са захтевима месних и савремених услова.

5. Искључивање из богослужења израза и идеја супротних духу свепраштајуће Христове љубави.

6. Широки ангажман мирјана у богослужењу, све до црквеног поучавања...” (Жива Црква, 1922, бр. 10).

А на оснивачкој скупштини скупине "Жива црква", одржаној у Москви 29. маја 1922. године, био је постављен и овакав задатак: "преиспитивање црквене догматике да би се из ње избациле карактеристике које је унело у њу бивше друштвено уређење у Русији" (Жива Црква, 1922, бр. 10).

Касније су захтеви ове реформе били детаљније разрађени. Тако се у тезама предстојећих реформи Православне Цркве посебно истиче захтев: "37а. Сасвим је допуштено богослужење на руском и другим националним језицима" (Живот и религија, 1923, бр. 5). Осим тога у истим тезама је стајало:

"62. Патријаршија мора бити уништена".

"63. Епископат... мора бити ожењен".

"64. Монаси не могу бити свештеници. Монах-епископ је потпуно незамислив" (Живот и религија, 1923, бр. 5).

У сфери парохијске реформе био је предвиђен широки демократизам парохијског живота све до права мирјана да бирају клир, слободног приступа мирјана пастирском служењу, рачунајући ту и жене које могу вршити дужност ђакониса, као и једнаког учешћа мирјана у највишој црквеној управи. Осим тога, реформа је захтевала ликвидацију "епископског деспотизма", слободног приступа епископском звању чак и ожењених свештеника (Жива Црква, 1922, бр. 10).

Готово сличан карактер црквених реформи, нарочито у области богослужења, имали су програми и других обновљенашких покрета који су се одвојили од "Живе цркве". Савез "Црквени препород" епископа Антонина Грановског поставио је као камен темељац управо литургијске реформе да би култ био "до најмањих ситница и од речи до речи разумљив сваком вернику и приступачан му" (Обнова цркве, 1923, бр. 3-4). "Ми смо, ако се можемо тако изразити, пионири-нововерци – изјављивао је 1924. године умоболни расколоучитељ Антонин - Управо нам због тих нових облика нашег ритуала, због наших новина Тихон (најсветији патријарх – С. Н.) и завиди и зато су му они мрски и неприхватљиви... Ми се, на пример, молимо на матерњем живом језику... Али Тихон, због своје поповске професионалне ограничености и користољубивог феудализма то забрањује и пресеца... и ми немамо никаквих разлога да повлађујемо његовом злочиначком бесу против нашег руског језика... Тихон је наш убица, као представник и заштитник окошталог, отупелог, механизованог и излапелог поповства... У име мира и ради јединства у духу љубави не ми, већ он мора да благослови једнако и словенски и руски. Тихон није у праву, сто пута није у праву прогањајући наш обред и називајући нас лудацима". Антонин је говорио: "Народ иде у цркву и жели да му се учење Христово излаже на разумљивом језику и ми морамо да му то омогућимо. Савез 'Црквени препород' даје оно што жели народ" (Радови првог Сверуског конгреса или сабора Савеза “Црквени препород”, Москва, 1925, стр. 25). Исте захтеве русификације богослужења истицао је и "Савез општина древне апостолске цркве" (СОДАЦ) који су основали најистакнутији носиоци обновљенаштва Веденски и Бојарски (овај други је основао у Колпину такозвани "Кружок пријатеља црквене реформације").

Неопходно је истаћи још једну околност. Црквени реформатори 20-их година ("Жива црква" и други) углавном су наступали са истим захтевима као и њихови предреволуционарни претходници – скупина свештенства која је организовала 1905. године кружок "Тридесет двојице свештеника" (А. Веденски, П. Кремљовски , И. Јегоров, Г. Петров и други).

Свештеник Валентин Свенцицки је још 1906. године писао: "Савремени црквени покрет се може назвати либералним хришћанством док је либерално хришћанство само полуистина. Душа раздвојена на две области – религиозну и световну, не може у целини да се посвети ни служењу Богу, ни служењу свету. Као резултат добија се јадна полуистина – млако либерално хришћанство у којем нема ни правде Божије, ни правде људске (Питања религије, 1906, издање 1, стр. 5). Обновљенашке пароле, како пишу А. Левитин-Краснов и В. Шавров, поставши помодне после 1905. године, тесно су се преплитале са "ослободилачким покретом" који се развијао у земљи. Припадници црквене обнове понекад су се приближавали крајње радикалним партијама. У целини је обновљенашки покрет између двеју револуција протицао у оквиру кадетског либерализма ("Огледи из историје руске црквене смутње", Москва, 1996, стр. 18).

Захтеви "Тридесет двојице" ("Савеза црквене обнове") били су у целини следећи: догматске, канонске и литургијске реформе, ликвидација "монашко-јерархијског деспотизма", демократизација црквеног живота (изборност клира и епископата од стране мирјана)... То нам омогућава да откријемо прејемственост идеја "старог црквеног обновљенашког покрета" (од скупине "32") и обновљенаштва 20-их година. "Жива црква" је отворено изјављивала да наставља линију "Тридесет двојице свештеника" и других обновљенашких покрета предреволуционарног времена. Разликовале су се само друштвено-политичке прилике.

На тај начин, сви захтеви које су истицале обновљенашке групације у правцу реформисања Православне Цркве могу се свести на следеће основне ставове:

1. Признање совјетске власти и праведности октобарске социјалистичке револуције која тобоже оваплоћује у животу идеале раног хришћанства. У вези с тим преиспитивање црквене етике.

2. Литургијска реформа. Упрошћавање богослужења, његово приближавање народном разумевању (русификација).

3. Догматска реформа.

4. Канонска реформа. Преиспитивање црквених канона и укидање неких од њих. Ликвидација или ограничавање установе монаштва. Брачни епископат. Дозвољавање другог брака свештенству.

5. Парохијска реформа. Саборна (непатријаршијска) управа над Црквом. Демократизација парохијског и црквеног живота. Изборност клира и епископата.

Размотримо ове ставове, упоређујући их са захтевима савремених црквених реформатора.

Што се тиче признања совјетске власти и праведности револуционарних промена које наводно спроводе у живот идеале раног хришћанства, рекло би се да је у тој тачки тешко пронаћи било шта заједничко између, на пример, "хришћанско-социјалистичких идеала" председника НЦУ епископа Антонина Грановског и хришћанско-демократских погледа о. Александра Борисова. Међутим, управо овај последњи у својој скандалозној књизи Побелеле њиве назива Антонина "смелим реформатором" (стр. 175), позивајући да се оживи понешто из његове реформаторске праксе. Мисао епископа Антонина Грановског2, који је обећавао верницима 20-их година "најширу демократизацију неба, најшири приступ наручју Оца небеског" упоредо с "комунизацијом црквеног живота" и који је позивао да се "револуционише црква", рехабилитује други бранилац савремених домаћих неообновљенаша – Д. Поспеловски.

У зборнику материјала богословске конференције "Атанасијевски сусрети", који је објавило московско братство о. Г. Кочеткова "Сретење" 1994. године неки учесници конференције с нескривеном симпатијом говоре о низу припадника револуционарног обновљенаштва с почетка века – пропагандистима "хришћанског социјализма" у Русији – о. Г. Гапону, о. Г. Петрову, о. Ј. Јегорову (двојицу последњих је протопрезвитер Виталије Боровој чак назвао "светлим личностима" (стр. 159)), Јони Брехничеву који се после револуције одрекао чина и постао експерт ЧК за црквена питања. У вези с тим вероватно није случајност ни то што о. Георгије Кочетков назива крајњег обновљенаша и расколника Веденског митрополитом (Православна општина, 1994, бр. 3, стр. 59) иако свештеника Веденског нико од православних никада није сматрао митрополитом.

 

Литургијска реформа

У области литургијске реформе подударности захтева реформатора 20–их и 90–их година очигледне су по свим тачкама.

 

а) Русификација богослужбених текстова

Ево шта је писао часопис живоцрквеника Црквена застава (1922, 15. септембар, бр. 1): "Хтели бисмо да спроведемо ове или оне промене у области црквених богослужења и у требнику уз увођење нових обреда и молитвословља у духу Цркве Православне. Најпожељније су промене богослужбеног језика који је у великој мери неразумљив масама. Те промене се морају неизоставно вршити у правцу приближавања словенског текста руском. Обнова се мора вршити постепено, без нарушавања лепоте православног богослужења и његових обреда".

Исто то читамо и у програму СОДАЦ који је саставио Веденски: "Залажемо се за очишћење и упрошћење богослужења и његово приближавање народном разумевању; за преиспитивање богослужених књига и месецослова, увођење древне апостолске једноставности у богослужење... матерњи језик уместо обавезног словенског језика" (За Христа, 1922, бр. 1–2).

Богослужење на руском језику практиковао је у петроградској Захаријевској цркви и најближи саборац А. Веденског црквени бунтовник о. Јевгеније Белков који је основао такозвани “Савез религиозно-радних општина": "У чисто култној области Савез не врши никакве реформе, изузев увођења руског језика" – говорило се у декларацији овог антицрквеног Савеза.

Раније смо већ наводили неке изјаве о овом питању епископа Антонина Грановског који је припремио и издао реформисани чин литургије на руском језику, која се служила у вечерње време у Москви у Заиконоспаском манастиру који је припадао Савезу "Црквени препород". На "сабору" овог Савеза који је одржан 1924. године била је усвојена следећа резолуција:

1. Прелазак на руски језик у богослужењу треба прихватити као изузетно драгоцено и важно достигнуће култне реформе и неуморно га спроводити, као моћно оружје ослобађања верујуће масе од магизма речи и уклањања сујеверног обожавања формуле. Живи матерњи и свима заједнички језик, само он даје разумност, смисао и свежину религиозном осећању, снижавајући цену и чинећи сасвим непотребним посредника у молитви, преводиоца, стручњака, чаробњака.

2. Руску литургију која се служи у московским храмовима Савеза треба препоручити да се служи и у другим храмовима Савеза, потискујући њоме праксу словенске, такозване Златоустове литургије..." (Левитин-Краснов, А. В. Шавров, Огледи из историје руске црквене смутње, 1922–1946, Kuesnacht. Schweiz, стр. 37, 1978, стр. 274–275; Москва, 1996, стр. 580).

Епископ Антонин је на истом "сабору" говорио: "Поповство се држи за словенски језик као за средство робовласничког командовања умовима верника".

У парохији московског свештеника Георгија Кочеткова реформисано и русификовано богослужење одржавало се све до почетка 1994. године (делимично се одржава и данас). Ево неколико цитата из његових изјава поводом увођења "живог руског језика у богослужење":

"Запањујуће је да је Руска црква против руског богослужења! Много пута смо се тим поводом шалили: ми имамо једину руску парохију у Руској цркви". "Наш задатак је да омогућимо рађање живог руског литургијског језика. Моје лично богослужбено литургијско искуство говори о томе да црквенословенски језик нема никакву предност у односу на овај руски... Ја црквенословенски доживљавам просто као други језик". "Преводим већ више година... За нас је врло важно, на пример, што С. С. Аверинцев долази у наш храм. Он ту не долази само као стручњак (!), већ се моли с нама... Једном, када сам расправљао с њим о нашим текстовима, једно место је хтео да исправи по свом укусу али је додао: Не! Оставите онако како јесте. Превео бих то место другачије али у нашем храму сам заволео то место онако како стоји код вас. Он је... у целој мојој књизи превода богослужења направио можда само десетак примедаба и предлога" (Независне новине, 14.01.1994). "Сећам се једне речи С. С. Аверинцева. Када сам с њим расправљао о преводу познате молитвене формуле 'Паки и паки миром Господу помолимсја' он је рекао: Но, то може бити, 'опет и опет у миру Господу се помолимо' – то је исправно ако се има у виду неопходност да се протресе (!) традиционални верник који присуствује у цркви" (Православна општина, 1995, бр. 39, стр. 64). "Имајући прилично дуготрајно практично искуство држања руског богослужења, могу да потврдим духовну истину да Господ благосиља (!) то богослужење, да за њега постоји воља Божија (!) а то значи да њу треба да вршимо" (Православно богослужење. Русификовани текстови вечерња, јутрења, литургије св. Јована Златоуста, Издање МВПХШ, 1994).

На другом месту о. Г. Кочетков пише: "Године 1988... залагањем о. Виталија (Боровоја – С. Н) митрополит Јувеналије ме је поставио за ђакона у једном од удаљених храмова... Тамо је био настојатељ један старији човек који је био логораш. Он је неко време трпео како сам читао Еванђеље, преводећи га на руски, а затим ми је то забранио. Нашао сам заједнички језик с другим свештеником, младим. Он ми је дозволио да проповедам, да русификујем све што се може4, па је чак и ишао са мном у посете баптистима..." (Нова Европа, 1992, бр. 1, стр. 79).

Истина, о. Георгије се хитро ограђује од могућих оптужби за неообновљенаштво, свесно искривљавајући очигледне историјске чињенице: "Управо су обновљенаши прогањали руски језик (?), управо они нису желели руски језик... А ко је признавао руски језик богослужења? Патријаршијска црква!"5 (Независне новине, 14.01.1994).

Други московски свештеник-реформатор Александар Борисов је у својој књизи Побелеле њиве посветио неколико страна доказу о неопходности русификације богослужбеног језика, често наводећи као пример богослужења баптистичких заједница. О. А. Борисов се нарочито вајка што "сада треба да почнемо све испочетка, то јест, поново да доказујемо неопходност реформе унутар Цркве уопште и русификације богослужбеног језика" (стр. 133). "Међу радикалним променама – пише о. Александар – главна је русификација богослужбеног језика и увођење руског језика приликом читања Светог Писма на богослужењу" (стр. 172). "Реформе су свакако неопходне у односу на знатан део богослужбеног материјала" (стр. 54).

Пропагандом што бржег искорењивања из литургијске праксе црквенословенског језика на странама световних антиправославних издања (Руска мисао, Данас и других) и на радио станици Софија неуморно се баве свештеници Г. Чистјаков В. Лапшин, историчар Д. В. Поспеловски, "свештенослужитељ-практикант" о. Инокентије Павлов (који "практикује" нове неписмене преводе Светог Писма и богослужбених текстова), архиепископ без епархије Михаил Мудјугин који "уопште сматра да је... служење на словенском језику антиканонско..." (?!) (Данас, 12.02.1994). Исти архиепископ Михаил назива у својој књизи Руска православна црквеност. Друга половина 20. века (Москва, 1995) читање у храмовима на црквенословенском језику једном од "сатанских смицалица" које "најмоћније делују", а игуман-"филолог" Инокентије Павлов је изрекао преко радиа Софија некакво ново вулгарно одређење: "црквенословенски језик је црквена пошаст" ("Хришћански црквено–друштвени канал", 8.01.1996). Слична патолошка мржња према црквенословенском језику6 и остале безумне речи нису реткост на таласима антиправославне радио станице коју води протојереј И. Свиридов.

 

б) Укидање иконостаса (отворени олтар)

Док је религиозна свест православних верника навикла да указује посебно страхопоштовање оном месту где се врши највећа тајна – света евхаристија, реформатори обновљенаши 20–их година захтевали су отворени олтар, па чак и преношење престола из олтара на средину храма да би свештеникове радње биле видљиве верницима. Управо је тако и вршио богослужења епископ Антонин Грановски у Заиконоспаском манастиру, преместивши престо из олтара на солеју. На "сабору" Савеза "Црквени препород" Антонин је говорио: "Народ такође захтева да посматра, да види оно што чини свештеник у олтару за време богослужења. Народ хоће не само да чује глас, него и да види свештеникове радње. Савез `Црквени препород` пружа му оно што он тражи" (Радови првог Сверуског конгреса или Сабора Савеза "Црквени препород", Москва, 1995, стр. 25).

Антонин Грановски је причао како је 1924. године предлагао верницима да се заузму код власти за отварање једног храма али под једним условом: да прихвате руски језик и отворени олтар. Верници су се обратили за савет патријарху Тихону. Најсветији Тихон је одговорио: боље је да се црква сруши, него да је преузмете под тим условима.

Антонин је говорио: "Погледајте секташе свих струја. Нико не прави у својим молитвеним домовима кућице за чворке. Сав католицизам, сва реформација држи олтар без ограде и отворен. Ето то су два наша достигнућа: руски језик и отворени олтар представљају наше две отворене разлике у односу на стари црквени начин живота. Оне су тако одвратне Тихону, то јест, поповству, да му је чак и драго да се такве цркве сруше".

Године 1922. други обновљенашки вођа о. И. Јегоров такође је самовољно реформисао традиоционално богослужење слично епископу Антонину: прешао је на руски језик и преместио је престо из олтара на средину храма.

"Слободно-радна црква – СРЦ, основана 1922. Године, која је поставила за задатак револуционарни преображај унутрашњих и спољашњих страна црквеног живота тако што "Црква треба да прихвати велики смисао светске револуције чији је циљ... стварање јединственог бескласног друштва, што одговара еванђељском идеалу" (Известија ВЦИК, 2.12.1922), захтевала је упрошћавање система богослужења, ликвидацију скупих црквених украса, као и уништење иконостаса у храмовима.

Часопис живоцрквеника Црквена застава (15. септембар 1922, бр. 1) писао је: "Ватрено поздрављамо вршење главног богослужења, свете Евхаристије, отворено пред очима верника, уз непосредно учешће целог Тела Цркве Христове - архипастира, пастира и мирјана"

А ево шта пишу савремени црквени реформатори.

Свештеник А. Борисов: “Некада је, 20-их година, смели реформатор епископ Антонин Грановски покушавао да уведе служење литургије с престолом постављеним на средину храма, са читањем наглас од стране целог народа евхаристијских молитава. Онда је то изазвало подсмех црквених снобова. Али можда то није баш тако смешно? Можда ће проћи извесно време и наши ће се потомци чудити како се могло догодити да су… милиони хришћана много векова били одвојени од олтара иконостасом… Очигледно је да је настало време да размислимо о томе неће ли служење литургије, попут оне коју је обновио епископ Антонин, допринети потпунијем и свеснијем учешћу у Евхаристији свих оних који се налазе у храму” (Побелеле њиве, стр. 175–176).

Свештеник Г. Кочетков: “Решио сам принципијелно питање – како служити. И одлучио сам: треба служити по савести. Изнад мене нема никога (!), ја сам слободан… Све што сам радио доживљавало се као нешто што се по себи разуме: и руски језик, и одсуство иконостаса…” (Нова Европа, 1992, бр. 1, стр. 79). “Клир не треба да буде одвојен од осталог народа Божијег, као ни олтар од остале цркве. Вероватно ће томе допринети прављење у новим храмовима ниских иконостаса и служење уз отворене царске двери… У том контексту су неумесне и ‘тајне’ молитве у односу на народ Божији… Њих треба читати наглас” (Православна општина, 1995, бр. 28, стр. 46). “Када је олтар у храму постао одвојена просторија, када га је високи иконостас потпуно прекрио, тамо су почеле да се раде ствари које су понекад непристојне” (Православна општина, 1995, бр. 30, стр. 73).

Усрдно, али не по разуму, разобличавајући “болесно” Православље и традиционализам у Цркви, архиепископ Михаил Мудјугин нас позива да узмемо пример од римокатолицизма: “Код римокатолика се непрестано врше покушаји да се приближи олтар и наос, или, другим речима, свештенство и мирјани. Била је потребна велика храброст да се после Другог ватиканског сабора престо не преноси, да се стари престо као некакво светилиште остави на претходном месту, а нови да се направи насред храма. Свештеник или епископ стоји сада лицем окренут према народу и тако врши тајнодејство. Народ окружује свештеника и не само што види, него и чује сва тајнодејства… Људи који стоје или седе око престола живо и делатно учествују у богослужењу а у нас тога нема. Наши парохијани стоје, премештајући се с ноге на ногу испред затвореног олтара” (Данас, 29.10.1994).

Архимандрит Зинон (Теодор) у алманаху Христијанос (1996, 5, стр. 196) изјавио је: “Можда ће то бити чудно када се чује из уста иконописца али ја бих иконостас потпуно укинуо” (очигледно је без њега једноставније служити латинске мисе с римокатолицима, као што се то практикује у манастиру познатог иконописца).

Д. В. Поспеловски: “Стављати иконостас као зид који одваја паству од пастира јесте лош пример Русије” (!) (Данас, 12.02.1994).

 

в) Друге литургијске промене

Богослужење на савременом језику, укидање иконостаса или служба уз стално отворене царске двери, читање наглас такозваних тајних свештеничких молитава, причешћивање мирјанина на свакој божанственој литургији којој присуствује, без претходног поста и, пожељно је, без исповести – све те богослужбене новине 20. века објашњавају се, између осталог, интелектуалистичком болешћу – покушајем да се закони друштва примене на Цркву. То је врло тачно приметио свештеник Владимир Вигиљански: “Шта, на пример, савремени либерални интелектуалац хоће да види у Цркви? Наравно, исто такву гласност, као и у друштву. Он хоће да царске двери буду увек отворене, да тајне молитве свештеник чита наглас, он хоће потпуну равноправност, да и парохијанин и човек који има благодат свештенства буду једнаки у својим тајнодејствима и молитвама. Интелектуалцу–либералу се не свиђа што у Цркви постоје јерархија, степени посвећења, неке тајне молитве” (Татјанин дан, 1996, бр. 6).

Познати обновљенашки лидер о. А. Веденски често је признавао: “Ишао сам у цркву са чврстом намером да срушим бирократску цркву, да је дигнем у ваздух изнутра”. И већ на првој литургији након свог рукоположења у јулу 1914. Године када је “за време Херувимске песме новопостављени јереј, стојећи са подигнутим рукама, почео да чита текст Херувимске песме, верници су се скаменили од запрепашћења, не само што о. Александар није читао ту молитву тајно већ наглас, него и зато што ју је читао с болесном егзалтацијом и са оним карактеристичним ‘завијањем’ с којим су се често читали декадентски стихови” (А. Левитин-Краснов, В. Шавров, Огледи… стр. 22–23).

Читање наглас такозваних тајних молитава практиковали су обновљенаши 20-их година а практикују га и савремени реформатори–неообнољенаши (видети, на пример, чин русификоване литургије у редакцији епископа Антонина Грановског из 1923. године и у редакцији свештеника Георгија Кочеткова из 1993. године). У редакцијама литургија обојице реформатора игнорише се такође певничко појање у корист општенародног.

Протопрезвитер Виталије Боровој је у октобру 1993. године на “Атанасијевским сусретима” које је организовао о. Г. Кочетков позвао да се “пишу чланци и монографије” о “заслужним” припадницима радикалног обновљенаштва, а посебно о о. Јовану Јегорову. Свештеник Ј. Јегоров који је основао 1919. године у Петрограду модернистичку скупину “Религија у споју са животом” у свом парохијском храму је практиковао самовољне новотарије: изнео је свети престо из олтара на средину храма, латио се исправљања богослужбених чинова, преводио их на савремени руски језик, учио о рукоположењу сопственим “надахнућем”.

Од богослужбених новотарија поменутог епископа-нихилисте Антонина Грановског треба поменути широко практиковано и активно пропагирано од стране данашњих црквених реформатора општенародно појање целе службе, као и изговарања наглас евхаристијског канона. Антонин је такође давао мирјанима пресвето Тело Христово машицама за шећер право у руке, при чему је Антонин овакво “враћање древној литургијској пракси” аргументовао “хигијенским разлозима”, “да би се избегла зараза”, што је морало вређати религиозно осећање верника. На овај корак се, истина, савремени модернисти за сада још увек не усуђују: вероватно је за један такав радикалан лом традиције ипак неопходан канонски раскид с “конзервативним” Православљем.

Ево како је описано у једним провинцијским новинама богослужење које је служио епископ Антонин Грановски у Заиконоспаском манастиру 1922. године:

“Антонин се у потпуном архијерејском одејању уздиже изнад храма окружен осталим свештенством. Он изговара возгласе; одговара и пева цео народ; никаквих појаца, никаквог посебног псалта или чатца нема… Свима ревнитељима службеног благочашћа и црквеног типика коса се диже на глави када присуствују на служби у Заиконоспаском манастиру код Антонина. Не чује се ‘паки и паки’, ‘иже’ и ‘рече’. Све је од почетка до краја на руском, уместо ‘живот’ кажу, ‘житије’. Али и то је мало. Јектеније су потпуно непрепознатљиве. Антонин је све прозбе модернизовао. Олтар је отворен све време… У будућности он обећава да ће уништити олтар и ставити престо насред храма” (наведено по књизи: Левитин, Шавров, Огледи… стр. 113–114).

Сам Антонин је изјављивао 1924. године: “Богомољци улазе у Заиконоспаски храм, ту виде атмосферу која је за њих необична. Ми држимо службу на руском језику уз отворени олтар. Направили смо промене у чиновима тајни – крштења, венчања и исповести, променили смо начин давања причешћа” (Антонин је ширио богохулну идеју о “нехигијеничности православног начина причешћивања мирјана” уз помоћ лажице).

Али у неким питањима савремени апологети “живог”, “просвећеног православља” понекад иду и даље од својих претходника из 20-их година, не задовољавајући се само укидањем иконостаса, већ предлажући да се у руским православним храмовима поставе клупе, као у римокатоличким црквама: “Можда Бог хоће да се у Његовом Дому одмарамо не само душом, него и телом? … Мислим да је то сасвим замисливо у новоствореним условима за нашу Цркву” (свештеник А. Борисов, Побелеле њиве, стр. 176).

Сличну жељу да се човек осећа “удобно” у православном храму износи и игуман-“практикант” Инокентије Павлов: “Треба додати и неоправдану неудобност религиозне праксе, повезану с претераном дужином парохијског богослужења које људи морају да одстоје на ногама, што несумњиво мало доприноси стварању молитвене усредсређености” (Данас, 7.05.1994).

У својој књизи Побелеле њиве свештеник А. Борисов предлаже да се у нашим храмовима уведу “оргуље и хармонијуми” (стр. 177). Исто то – “увођење музике у богослужење (оргуље, хармонијум)” било је записано и у нацрту реформи Цркве, који је поднео ЦК СОДАЦ (Пјатигорски епархијски весник, 1923, бр. 1).

Свештеник А. Борисов предлаже да се православно богослужење гради по узору на баптистичко: “Пошто код њих (код баптиста – С.Н.) нема крутог типика, то јест, поретка богослужења, ‘сценарија’ заједничке молитве, нови верник који дође не може да својом појавом наруши ток проповеди или њихову једноставну молитву која, узгред, може бити одмах промењена укључивањем прозбе за тог новодошавшег, за његов благослов, благодарење због његовог доласка” (Побелеле њиве, стр. 69).

Свештеник Г. Кочетков: “Почео сам да уклањам све оно што је бесмислено да би у богослужењу заједнички учествовали сви чланови Цркве. Циљ је било богослужење које не треба објашњавати, које је јасно само по себи. На пример, нема смисла читати Часове, они су одавно одвојени од богословља времена, тако да уопште нисмо читали Часове”. “Уверен сам да је будућност Цркве управо у ономе што ми покушавамо да радимо…” “Немам никакве сумње: оно што смо ми започели има будућност и за то постоји воља Божија (!). То је неоспорно. Штавише: оно што смо започели једноставно лежи на површини; то је само скидање пене и припрема терена за градилиште. Заправо, неопходно је још и истинско стваралаштво у црквеној традицији. Али то је следећи корак од којег се не може почињати. Конзервативно Православље отишло је сувише далеко и зато се за стваралаштво Црква још мора припремити” (Нова Европа, 1992, бр. 1, стр. 80, 82).

Обновљенаши пре 70 година: “Савез проглашава највишим достигнућем и највишом радошћу литургијско стваралаштво – стајало је у правилнику Савеза “Црквени препород” – које представља лепоту и духовну моћ апостолског и светоотачког периода и одлучно осуђује талмудско изрођавање поповства које се исцрпло у духовно–поетском надахнућу и грчевито се хвата за традиционални обред, декорацију и спољашњу помпу” (Радови првог сверуског конгреса или Сабора Савеза “Црквени препород”, Москва, 1925, стр. 68).

Из програма црквених реформи које су зацртали активисти “Живе цркве”.

“6. Широко ангажовање мирјана у богослужењу све до црквеног поучавања” (Жива црква, 1922, бр. 10).

Они који су бар једном присуствовали богослужењу о. Г. Кочеткова дуго ће запамтити и опште појање литургије од стране свих верника у храму (по узору на унијатске парохије у Украјини) и изговарање од стране свих парохијана неких свештеничких возгласа. Практикују се такође употреба светих дарова после литургије од стране мирјана, проповеди на “молитвеним сусретима” које држе “многа браћа, па чак и сестре” (Заједница у Православљу, Москва, 1994, стр. 53) и “старозаветни сусрети” на којима “свако чита (књигу из Библије – С. Н) а затим говори о томе шта га је лично у тој књизи одушевило”, затим самостално тумачење Еванђеља и молитве “својим речима” (Заједница…, стр. 71–75).

Приближно исто то предлаже у својој књизи Побелеле њиве  и свештеник А. Борисов: “Треба омогућити да се у уставно богослужење укључе слободне молитве које изговара свештенство, а такође, по благослову, и мирјани. Треба увести упоредо с постојећим богослужењима молитвене скупове на којима би главно место заузмали читање Библије, проповед, одговори на питања, слободне молитве, како заједничке, тако и по потреби појединих верника” (стр. 167–168). “Исус ништа није говорио ни о јутарњим и вечерњим правилима, ни о бдењима, ни о тананостима спајања различитих служби… Све је то Он препустио нашем људском стваралаштву” (стр. 166).

Али најупадљивије се овакво “харизматично” увлачење мирјана у “богослужење” испољава у такозваним “полулитургијским” “породичним агапама” о. Г. Кочеткова где се чује не само произвољна харизматична молитва сваког учесника тог скупа у виду сопствених речи изнад заједничке “породичне” чаше с вином, него и апсолутно у Православној Цркви непознати полубаптистички чин, односно, такозвана “трпеза љубави”, о чему је подробно писао свештеник Константин Буфејев у чланку “Објави Цркви” (видети, Православна Москва, бр. 8 (14), 1994, као и зборник “Мреже ‘обновљеног православља’”, Москва, 1995). При томе, за разлику од “отвореног” богослужења у храму, те агапе имају затворен, ванхрамовни карактер и на њих се пуштају само такозвани “потпуни чланови цркве” о. Георгија.

Један од основних захтева у области реформе традиционалног првославног богослужења код обновљенаша револуционарне епохе јесте укидање исповести пред причешће са образложењем да је исповест неспојива с настанком “светле епохе невиђених политичких и религиозних слобода”, да је она “средњевековно насиље” над савешћу човека, или пракса такозване “опште исповести”7.

Приступати причешћу без исповести предлаже у својој књизи Побелеле њиве и свештеник А. Борисов, активни поборник свакојаких слобода и људских права, позивајући се на праксу инославних: “Било би умесно позајмити од римокатолика савремени обичај – причешћивање без исповести на празник свих оних који немају на савести тежак грех – ради празника. Управо тако и раде, на пример, у московској римокатоликој цркви” (стр. 43).

Исту праксу причешћивања без исповести пропагира и Д. Поспеловски (Весник РХД, бр. 169, стр. 26) и заједница свештеника Г. Кочеткова. У часопису о. Георгија Православна заједница читамо: “Поменимо још један врло важан чинилац који помрачује свест члановима РПЦ. И мирјани, и првенствено клир  (Руске Православне Цркве) готово сви подржавају заразни мит (!) о тобоже нераскидивој вези тајни евхаристије и покајања… Овакво схватање двеју тајни у њиховој обавезној синтези представља изопачење… Последице тог изопачења евхаристијске свести су огромне јер оно од трпезе радости, љубави, Христове гозбе претвара тајну Цркве у тужну скрушеност и сазнање своје потпуне недостојности. Већ је постало уобичајено ићи на `брачни пир у непразничној одећи`” (1991, бр. 4, стр. 44).

Слично саблажњиво “богословствовање” које одбацује спасоносни уски пут личног покајања, скрушеност због грехова и њиховог исповедања, узнемиравало је православну свест и 20-их година...

На тај начин, основне реформе у литургијској пракси обновљенаша 20-их година и савремених реформатора апсолутно су истоветне. И тамо и овде су се сличне реформе спроводиле и декларисале под паролама "приближавања богослужења народном схватању", враћања "апостолској литургијској пракси", уклањања из православног богослужења "каснијих наслојавања".

 

Догматска реформа

У области догматике обновљенаши 20-их година су истицали паролу "повратка раном хришћанству", "повратка религији древних апостолских времена" (Обнова цркве, 1923, бр. 3–4). "Преиспитивање црквене догматике у циљу одвајања оних карактеристика које је у њу унело друштвено уређење које је некада владало у Русији" (Жива црква, 1922, бр. 3). "Све савремено, такозвано православно богословље мора бити преиспитано с висине непоколобљивих норми еванђељске Истине" (Живот и религија, 1923, бр. 8). Лидери поменуте организације СОДАЦ преиспитивање догматских  истина препуштали су чак самој црквеној маси путем широке расправе о тим питањима у штампи и у јавним разговорима. У програму СОДАЦ било је предвиђено: "Преиспитивање догматике... ради разјашњења истинских еванђељских и апостолских принципа вере и наравствености, затамњених средњевековном схоластиком и школским богословљем" (За Христа, 1922, бр. 1–2; Живот и религија, 1923, бр. 8).

Нешто слично се чита и у списима савремених црквених реформатора. Свештеник Борисов све оно што није нашло одраза у Еванђељу назива "средњевековним правилима", "богословским спекулацијама прошлих векова" (Побелеле њиве, стр. 78).

С њим се слаже и о. Виталије Боровој, духовник "Сретенског братства" о. Г. Кочеткова: "Светоотачко учење... није обавезно" (Атанасијевски сусрети, Москва, 1994, стр. 54).

Почетком 20-их година вође револуционарно–обновљенашког "Савеза општина древне апостолске цркве" (СОДАЦ) подвргли су ревизији православну догматику, трудећи се да пронађу у њој антикомунистичке елементе"; 70 година касније ревизија православног вероучења врши се у светлу "антидемократских" и "реакционарних" тенденција.

Док су 1923. године лидери СОДАЦ тврдили да је у православној догматици "савремени капитализам пренео ненормалне односе класа на само небо: Христос, Његов небеско–византијски двор, свети у својству министара и тако даље – ето то је илустрација савременог капиталистичког уређења неба", после 70 година свештеник А. Борисов пише готово дословно исто:

"Ако пажљиво погледамо место које заузима у свести већине наших верника Мајка Божија и најпоштованији свети не можемо а да ту не видимо некакву средњевековну аналогију византијског двора. На самом врху су Отац и Син – страшни, неприступачни суладари. Њима, међутим, има слободан приступ Царица Небеска – Богородица, коју човек може за све да умоли. У неким посебним, конкретним случајевима Њима могу ући с нашим молбама и они или ови свети... Запањујуће је да чак и наша интелигенција, која је иначе изразито демократски настројена на политичком плану, дошавши у Православље потпуно прихвата исту ту схему" (Побелеле њиве¸ стр. 110).

Док је епископ Антонин Грановски захтевао да се у Символу вере промене речи: "који седи с десне стране Оца" – из тог разлога што се, тобоже, "Христос Спаситељ приликом Свог васкрсења, ишчезавши из очију својих ученика, распршио у ваздуху" - свештеник А. Борисов позива преиспитивању тајне евхаристије, одричући реално присуство Тела и Крви Христове у светим даровима (Побелеле њиве, стр. 118–119). Проглашава поштовање Мајке Божије "детињом свешћу", "духовним детињством" Цркве (стр. 109–110), називајући те најважније хришћанске догмате "наслеђем средњевековља". Зауставимо се сада на искривљавању православне еклисиологије а нарочито на екуменским идејама које активно пропагирају савремени црквени реформатори.

У њиховим публикацијама тема екуменизма се јавља као неодвојива компонента њихових богословских концепција "обнове" Православља, то јест, фактичког одрицања од светоотачког учења о Цркви Христовој.

Свештеник А. Борисов, говорећи о "сједињењу свих оних који верују у Христа" и стављајући различите вероисповести на исти ниво с Православљем, у својој књизи Побелеле њиве пише: "Али све то не нарушава јединство у оном главном: вере у Исуса Христа као у истинитог Сина Божијег" (стр. 187). "Апсолутна увереност у то да само 'нашој' Цркви... припада монопол на поседовање истине јесте такође наслеђе прошлих векова". "Једна од Цркава услед људског несавршенства (?) није у стању да обухвати сву пуноћу онога што нам је открио Бог у Исусу. Свака од историјских Цркава достиже само неке делове, неке области целе Цркве - неке Цркве у већој мери, друге у мањој" (стр. 115). "Истина Христова не може бити у потпуности обухваћена једном појединачном Црквом"; "Пуноћа истине је у Исусу Христу и у свој свеукупности хришћанских Цркава као јединственог Тела Христовог" (стр. 189).

А на страни 105 о. Александар објављује почетак неког "новог хришћанства – ни православног, ни римокатоличког, ни протестантског, већ истинског васељенског хришћанства - хрићанства, да тако кажемо, с људским лицем".

Свештеник Г. Кочетков своје схватање еклисиологије и екуменизма излаже овако: "Нема и никада неће бити строгих одређења Православља, па према томе и инославља, православности, јереси и раскола" (Весник РХД, 1994, бр. 169, стр. 16). Исти тврди да је, на пример, код “протестаната дух православан и да не одступа од пуноће богооткривене Истине (Православна заједница, 1991, бр. 4, стр. 52).

На "Атанасијевским сусретима" у октобру 1993. године о. Георгије Кочетков је чак изложио теорију о "јављању вере ван Православне Цркве". Наведимо цитате из његовог реферата (Атанасијевски сусрети, Москва, 1994): "Имамо прилике да видимо представнике хришћанске вере ван цркве. Не само ван, рецимо, Православне цркве (тако постоје православни а постоје и неправославни који су ипак хришћани...) Испоставља се да може постојати нешто другачије... Црквени живот као да се рађа и развија ван саме цркве" (стр. 104). "Током историјског времена неподударност граница између истинске цркве и канонске цркве је прогресирала, померајући се све даље и даље, све до појаве... праве личне светости ван њих (ван "оквира канонске цркве"), односно, у границама Цркве мистичне (од Франциска Асишког до Г. Борнхофера и А. Швајцера, можда чак и Махатме Гандија?)" (стр. 107). "Унутар хришћанства постоји мноштво цркава... све оне могу привлачити себи људе... и доводити их до спасења у Христу макар их и не доводиле до канонске цркве..." (стр. 108). "Истинита вера је ван канонских и мистеријалних граница цркве... будући да је истинита, она даје и своје истините плодове који често постоје ван граница законите, правилне цркве и који рађају целу традицију – ванцрквену традицију истините вере. Та се традиција може налазити у сложеним, чак и противречним односима с црквом" (стр. 108–109). "Треба... одлучно и смело преиспитати свој уобичајени... однос према инославним црквама, па чак и другим религијама, назвавши све оно што је у њима истинито и добро црквеним... То... ће нас спречавати да назовемо нехришћанима или јеретицима већину неправославних, или да сматрамо да они нису чланови истините Цркве" (стр. 111).

Можемо навести још мноштво цитата из публикација и наступа на радију таквих апологета екуменизма као што су о. Виталије Боровој, о. Јован Свиридов, о. Инокентије Павлов, о. Георгије Чистјаков, о. Владимир Лашин, о. Игнатије Крекшин и други. Ако се обратимо публикацијама обновљенашких вођа од пре 70 година не можемо а да не приметимо потпуну подударност гледишта по овом питању.

Обновљенаш, професор В. Д. Попов је писао: "Неопходно је учврстити мишљење, као полазиште, да су хришћанске цркве... гране једне, саборне, апостолске Цркве, да су све оне у међусобном односу рођене сестре, повезане крвним сродством и у исто време да се разликују по индивидуалним цртама. У ову мисао треба убедити верника у свакој појединој Цркви" (обновљенашки Весник светог Синода Православне Руске Цркве, 1925, бр. 5, стр. 5–10).

У програму Савеза општина древне апостолске цркве (СОДАЦ), који је саставио А. Веденски стајало је: "Неопходна је борба за збијање свих оних који верују у Христа у једну породицу. Не можемо да не видимо да је религиозно–класна подела човечанства на католике, православне, протестанте и тако даље, дело људских руку" (За Христа, 1922, бр. 1–2).

Један од главних идеолога обновљенаштва професор Б. Титљинов: "Вође руског црквено–обновљенашког покрета са своје стране с посебном пажњом прате нови светско–хришћански покрет. По својим идејним паролама он не може бити боље одговара идејним паролама обновљенаштва" (Јединствено хришћанство, Весник светог Синода РПЦ, 1925, бр. 4, стр. 8).

"Хришћанске вероисповести су – на велику срећу – оставиле свој полемички жар... Религиозна свест је прерасла старе форме вероисповедне изолованости. Поглавари цркава источних и западних могу не само да разговарају једни с другима мирно и сталожено, већ чак и да улазе у молитвено општење" (тамо, 1926, бр. 8–9, стр. 9–10).

"Западни (екуменски – С.Н.) покрет умногоме се подудара са идеологијом руског обновљенаштва... Али руско обновљенаштво, будући да није повезано с условима буржоаског уређења, далеко доследније спроводи идеје до којих долази и савремени... Запад. Тиме се отварају перспективе светског значаја нашег обновљенаштва у хришћанској историји и предодређује се исход борбе између 'старе' и 'нове' цркве у крилу Руског Православља" (тамо, 1927, бр. 1, стр. 22).

Универзални карактер имала је и обновљенашка "Пуританска партија револуционарног свештенства и мирјана" у чијем темељу је био типик "Живе цркве", организација која је отварала своја врата хришћанима свих вероисповести, како онима који признају Христа за Богочовека, тако и онима који Га признају за обичног човека али великог учитеља наравствености.

У програму реформи сибирског покрета "Живе цркве" свештеник Петар Бљинов (будући ожењени "митрополит целог Сибира) предлагао је "сједињавање цркава у јединствену васељенску цркву, нипошто не потчињавајући руској цркви неку другу" (Совјетски Сибир, 1922, 24. јун, бр. 18).

Према мишљењу једног од најзначајнијих представника петроградског обновљенашког покрета протојереја А. И. Бојарског све "конфесионалне разлике морају бити збрисане у моћној бујици људских срдаца која чезну за обновом хришћанства" (Огледи... стр. 147).

Карактеристична особина идејно–религиозних гледишта обновљенашке СРЦ ("Слободно–радне цркве") био је став о стапању свих религија у једну општечовечанску религију, с вером у једног јединог Бога. Лидери СРЦ су сматрали да будизам, јудаизам, хришћанство и ислам неће бити у стању да помраче "религиозне истине које се ослобађају", истине једне у својим основама јединствене човечанске религије. У програму СРЦ је стајало: "Човечанство најближе будућности одбацује разноврсност облика свих трулећих религиозних култова... заснованих на економском ропству и долази јединственој религији која је у складу са савременом науком, религији која ће бити корен свих вероучења – стварном хришћанству – универзалу источних представа о Богу и свету" (Куда идеш, Москва, 1924, бр. 1).

Обновљенашки лажни митрополит Александар Веденски је у једном свом излагању извео закључак да екуменски покрет има своје корене у обновљенаштву: "Религија не задовољава морално–социјалне захтеве маса које се боре за своја људска права. Почиње и на Западу да се рађа сопствени обновљенашки покрет. Представници Цркве почињу да говоре о 'Црвеној застави' под коју треба да стане хришћанство. Црква мора да се огради од социјално–реакционарних елемената и да крене путем практичног, социјалног хришћанства. Ово гледиште је већ прихватила Стокхолмска конференција... На тај начин, обновљенашки покрет захвата и Запад. Јер управо социјално–хришћанске пароле и чине камен темељац обновљенашког програма. У новој струји западног хришћанства видимо доказ исправности нашег пута" (Јединствено хришћанство. Весник светог Синода РПЦ, 1927, бр. 2, стр. 8).

 

Канонска реформа

Као што смо видели, у области литургијских и догматских реформи захтеви такозваног прогресивног свештенства "Живе цркве" или Савеза "Црквени препород" готово се у потпуности подударају с реформаторским тежњама данашњих црквених либерала.

Али, за разлику од обновљенаша с почетка века који су иступали против васпостављања партијаршије а затим створили расколничку НЦУ и кренули у антиканонски раскид с патријаршијском Црквом, савремени модернисти остају у крилу РПЦ, прикривајући се привидном љубављу према њој и на све могуће начине подвлачећи своју лојалност црквеној јерархији8. Док су обновљенашки лидери 20-их година истицали читав програм канонских реформи, савремени црквени реформатори су у тој сфери за сада још увек уздржани, што на први поглед може створити утисак одсуства неких сличних циљева.

Али овај утисак се руши ако пажљивије испитамо публикације данашњих пропагандиста "просвећеног православља".

Свештеник А. Борисов пише: "Место старозаветних закона и прописа заузимају 'Правила васељенских сабора и светих отаца' са чврстим уверењем да је најглавнији и најважнији задатак хришћанина живљење по тим средњевековним правилима" (Побелеле њиве, стр. 102).

У програму пак црквених реформи "Живе цркве" 1922. године стајало је следеће: "Избацивање из књиге правила оних канона који су преживели... и признање њихове необавезности у данашње време и у савременим условима црквеног живота" (Жива црква, 1922, бр. 10).

Из програма СОДАЦ који је саставио А. Веденски: "Преиспитивање свих црквених канона и укидање оних који су изгубили своју животност" (За Христа, 1922, бр. 1–2).

Осим тога, захтеви обновљенаша 20-их година у области канонске реформе Православне Цркве у целини су се сводили на следеће:

1)            ликвидација ("Жива црква") или слабљење установе монаштва: борба против "монашке експлоатације религиозних осећања лаковерних маса", "ликвидација монашко–епископског деспотизма";

2)            "ожењени епископат", институција ђакониса;

3)            увођење новог (грегоријанског) календара.

Као што је познато сви црквени реформатори су почињали управо од критике монаштва јер је монаштво у свим временима било бедем истинског, неисквареног Православља које се могло уздрмати само ако се нанесе ударац његовој духовној тврђави.

Један од главних вођа обновљенашког раскола свештеник В. Красницки је писао: "Свештенство мора бити ослобођено умртвљујућег угњетавања монаштва, оно мора преузети органе црквене управе и обавезно добити слободан приступ епископском чину" (Жива Црква, 1922, бр. 2).

Док су идеолози "Живе цркве" захтевали најрадикалније "искорењивање монашке експлоатације", наношење смртног ударца "ученом монаштву", пребацивши на њега сву одговорност за то што је Црква постала "идејни бедем експлоататорских поредака" у Русији, укидање "установе монаштва" као такве, црквено–обновљенашка “Пуританска партија револуционарног свештенства и мирјана” (лево крило "Живе цркве", чија је идејна основа био "хришћански комунизам", питање монаштва је решавала ништа мање радикално, оцењујући га као сујеверно–мрачњачку секту, супротну "духу Христовог учења". Дух савременог монаштва је тако далек од Христових завета" – писао је лист Црквена обнова (1925, бр. 1). Обријани, подшишани и ожењени "митрополит" А. Веденски је сматрао монаштво "производом будистичког паганства" (Црквена обнова, 1925, бр. 11).

Савремени апологета "хришћанске демократије" о. А. Борисов оцењује подвиг монаштва такође негативно, као нешто што, тобоже, противречи учењу Исуса Христа. Он пише: "Сама по себи идеологија монaштва није специгично хришћанска: али пошто се код нас у Православљу управо монаштво и манастирски живот схватају најчешће као идеал хришћанског живота, вероватно ће бити корисно рећи нешто о разликама које раздвајају Исуса и монахе..." (Побелеле њиве, стр. 72–74). Даље о. Борисов даје широку слику монаштва на основу протестантских "аргумената" западног богослова Г. Кинга и теорија фројдистичког правца. Монаси се у књизи о. А. Борисова појављују као крајње мрачне, завидљиве и уз то сексуално угрожене личности (стр. 37).

Свештеник Георгије Чистјаков, иступајући на "Хришћанском црквено–друштвеном каналу" покушавао је да увери слушаоце да аскетска мисао отаца Добротољубља "није сасвим православна" и да "монаси чији списи сачињавају Добротољубље оријентишу човека у правцу... напуштања реалности". Исти протестантствујући "богослов" из храма у Столешњиковој улици у листу Руска мисао (1996, бр. 4120) тврди да у Светом Писму нема " одредаба о борби против страсти" и да се "тамо где се анализира свој грех, тамо завршава и наше (?) хришћанство". Нема потребе доказивати да овакве изјаве представљају вапијућу лаж о Светом Писму.

Питање "ожењеног епископата" било је малтене најважније питање за обновљенашке вође.

"... Све тежње обновљенаша су се, по цену раскида с Православном Црквом, па чак и отвореног устанка против ње, свеле, на крају крајева, на један циљ: брачни епископат и други брак свештенослужитеља, наравно, са свим световним принадлежностима те институције: шишање, бријање, увијање косе, модерна одела, позориште и слично" (Обновљенаши... Затворник А., Уфа, 1927).

У одлуци Првог сверуског конгреса белог свештенства "Жива црква" 1922. године између осталог је записано: "Молити НЦУ да отвори пут к епископском чину и оним представницима белог свештенства који живе брачним животом са својим супругама". "Помесни сабор" живоцрквеника 1923. године такође је признао "крајње неопходним да се уведе у живот бели брачни епископат, једнако с лицима безбрачног стања..." (Одлуке Другог сверуског помесног сабора Православне Цркве, Москва, 1923, стр. 8).

У пракси се то одражавало у отвореном гажењу црквених канона од стране обновљенаша: за епископе су почели да "хиротонишу" ожењене свештенике без развода од жена, да се рукополажу у сва три свештена степена другобрачни свештеници. Идеолог и организатор обновљенашког раскола и морални убица митрополита Петроградског Венијамина "најблаженији и најсветији првојерарх Московски и свих православних цркава у СССР" "митрополит-аполегат", "благовесник Христове правде", А. Веденски се већ у "архијерејском чину" два пута разводио и два пута венчавао, будући на тај начин три пута у "законитом" браку9. Хиротонисан је Веденски био такође у брачном стању 6/19. маја 1923. године у храму Христа Спаситеља.

Обнављању "ожењеног епископата" у Руској Цркви позива савремени истраживач "савесних хришћанско–социјалистичких трагања и црквеног реформаторства" с почетка века Д. Поспеловски (Весник РХД, 1994, бр. 169, стр. 21, 24) чији су списи усмерени одбрани данашњих црквених реформатора и "преосмишљавању" делатности њихових идејних претходника у сфери богослужбених и канонских реформи. У истој публикацији Поспеловски пише: "Било би умесно и благовремено и обнављање установе ђакониса у оном облику у којем је она постојала у раној Византији, то јест, да упоредо са ђаконима оне присуствују у олтару за време богослужења" (стр. 25) иако две странице пре тога Поспеловски позива радикалној реформацији традиционалног богослужења (читање наглас "тајних молитава", русификација литургијских текстова, скраћивање богослужења) управо због тога што је "обредна страна православног богослужења... копија византијских дворских церемонија" (стр. 22). То значи да је у једном случају пракса древне Цркве ("византијске дворске церемоније") кочница богослужбене реформе а у другом случају повод да се у православно богослужење уведе први степен женског свештенства – установа ђакониса (као "у раној Византији").

Увођење установе ђакониса пројектовао је још Веденски. Такође су "Жива црква", СОДАЦ и други истицали у својим програмима богослужбено–канонских реформи увођење у црквену праксу установе ђакониса а на "Сабору" обновљенаша 1923. године неки говорници су предлагали да се уведе и установа презвитериса!

Календарска реформа је један од најважнијих услова радикалне реформације Православне Цркве10 јер се приликом преласка на римокатолички грегоријански календар нарушава низ саборских одлука и црквених установа, нарочито богослужбени Устав, изложен у Типику.

На обновљенашком разбојничком скупу – лажном сабору из 1923. године "митрополит" Антонин Грановски је прочитао реферат "О реформи календара"; резултат тога је био да је "сабор" у својој резолуцији усвојеној без расправе прихватио да је неопходно прећи на нови (грегоријански) календар од 12. јуна 1923. године иако су верници наставили да славе празнике по старом календару и нису посећивали храмове на празнике по новом календару.

Под притиском богоборачке бољшевичке власти и најсветији партијарх Тихон је, уведен у заблуду од стране Константинопољског партијарха–модернисте Мелетија Четвртог, који је сањао да спроведе "живоцрквеничке" реформе у целој Православној Цркви11, изгледа пристао да уведе у Руској Цркви нови календар али црквени народ као "чувар вере Православне" није прихватио ову погубну новотарију и тиме је покушај антиканонских новина у Руској патријаршијској Цркви с Божијом помоћу пропао. Руска Црква је поново потврдила одлуку Сверуског помесног сабора 1917–1918. године који је одбацио нови календар и упркос снажном притиску бољшевика сачувала је свој календар а тиме и црквено предање12.

За нужност промене црквеног календара (старог календара) на странама римокатоличких новина које излазе на руском језику Руска мисао (1994, бр. 4032) залагао се протојереј Ј. Свиридов а с почетком рада "Хришћанског црквено–друштвеног канала" који предводи исти протојереј, наметљива пропаганда неопходности што скоријег преласка РПЦ на такозвани грегоријански календар чује се непрестано, при чему се аргументи које истичу у његов прилог свештеници Чистјаков, Лапшин и исти протојереј Свиридов, одликују вапијућом неписменошћу и непознавањем суштине "календарског проблема". Идеја реформе црквеног календара присутна је и у књизи јеромонаха Илариона Алфејева Тајна вере (Москва, 1996).

 

Парохијска реформа

Из програма црквених реформи "Живе цркве" 1922. године: "Парохијска реформа претпоставља низ битних промена у структури црквене управе и у међусобном односу клира и мирјана. Реформа захтева ново одређење парохије као 'литургијске заједнице коју уједињује свештеник око свог храма'. Она претпоставља широки демократизам парохијског живота све до избора клира од стране мирјана, што треба и да се испољи у ранохришћанском обичају да духовне руководиоце заједнице заједнички бирају представници мирјана и свештенства" (Жива црква, 1922, бр. 10). Изборност свих пастира, почев од ђакона па све до епископа, била је предвиђена и у програму СОДАЦ, који је саставио Веденски.

Изборност клира од стране мирјана предлагали су још 1907. године присталица црквене обнове свештеник–распоп, члан Државне Думе Н. Огњев и други црквени либерали: "Парохијама мора бити дато право да себи бирају чланове црквене општине... Изборно начело мора да прожме цело уређење цркве одозго до доле" (Н. Огњев, На прагу реформи руске цркве и свештенства, Петроград, 1907, стр. 16).

Исто то је предлагано и у програму Савеза "Црквени препород" епископа Антонина Грановског: "5. У духу слободног народњаштва, на начин црквене економије скупина прихвата изборно начело за цело црквено уређење одозго до доле".

Парохијској реформи се поклања посебна пажња у "мисионарско–општинској" парохији свештеника Г. Кочеткова. У том циљу одржавају се сваке године такозвани "преображенски сабори" на тему "Парохија у Православљу", конференције, издају се зборници материјала посвећени управо реформи парохије која треба да постане нова литургијска заједница обједињена држањем "полулитургијских агапа" затвореног типа и која се састоји од по броју невеликих братстава и "породица" на челу с "презвитером" – главом "породице", где се, у складу с приликама, врше све тајне, као и од такозваних заједница "које су се већ усавршиле и осветиле" код о. Г. Кочеткова. По мишљењу свештеника Кочеткова неопходан је "избор клира свих степена на општем сабору свих верника, то јест, правих чланова свог евхаристијског сабора" (Православна заједница, 1995, бр. 28, стр. 46).

Није тешко досетити се до чега треба да доведе оваква изборност клира од стране мирјана: у такозваној "Свето–Филаретовској московској вишој православној школи" за неколико година је већ припремљена читава армија потенцијалних реформатора "конзервативног" Православља, којима су потпуно туђе светоотачке традиције, васпитаних на либерално–модернистичком богословљу и обновљенашкој богослужбеној пракси. Ти "васпитаници МВПХШ" само и чекају време када ће путем "демократских избора" бити постављени за старешине нових парохија које се отварају, где ће моћи у потпуности да примене у пракси своју реформаторску активност. Не моле узалуд чланови Кочетковљевог братства “Сретење” у свом Прогласу најсветијем партијарху од 8. фебруара 1994. године да почну да рукополажу "за ђаконе и свештенике кандидате Братства". "Али дипломце тих школа (МВПХШ и "Отвореног православног универзитета 'А. Мењ' – С. Н.) – жали се Д. Поспеловски - за сада не рукополажу" (Весник РХД, бр. 172, стр. 223). "Велике наде полажемо у рукоположење свештенослужитеља који су чланови наших заједница. Али партијаршија то одуговлачи, не одлучује се да шири наше искуство" – жали се свештеник Г. Кочетков (Нова Европа, 1992, бр. 1, стр. 82).

Дакле, упоредивши програме црквених (литургијских, канонских, догматских и парохијских) реформи обновљенаштва 20-их година и савремених модерниста, откривамо потпуну подударност гледишта и прејемственост циљева по питању револуционарног преуређења Цркве. Зато изјаве савремених апологета “просвећеног православља” да се суштина обновљенаштва састојала само у симбиози идеја хришћанства и комунизма и у расколу од патријаршијске Цркве, изгледају смишљено лажна и теже да прикрију антиправославну суштину покрета за рушење Цркве путем изопачавања њеног вероучења и порицања њеног предања.

О томе да обновљенаши 20-их година нису били само расколници говори форма коју је у Петрограду практиковао епископ Мануил Лемешевски, форма покајања кроз јавно читање Символа вере с амвона пред народом од стране бивших обновљенашких свештеника (тако се у крило Цркве примају јеретици). Храмови у којима су служили обовљенаши често су се поново освећивали великим чином (на пример, Сретенски манастир у Москви од стране епископа Илариона Тројицког). Када су 1925. године обновљенаши, због потпуног отпадања верног народа од њих, почели да воде преговоре с “тихоновским” архијерејима о “примирју” карактеристичан је био одговор Уфимског ариепископа Јована Појаркова: “Спремни смо да примимо обновљенаше у општење под условом потпуног одрицања од свих новотарија које су ушле у живот обновљенашке цркве почев од 1922. године” (наведено по књизи: А. Левитин–Краснов, В. Шавров, Огледи…, стр. 501). Православни епископи Јарански Нектарије и Омски Виктор називали су обновљенашку цркву јеретичком (осим њеног расколничког карактера).

 

“Од нас изиђоше, али не беху од нас”

Као што се, на пример, правац обновљенашке “Живе цркве” по низу тачака разликовао од других обновљенашких скупина (посебно од Савеза “Црквени препород” епископа Антонина Грановског по питању односа према монаштву и ожењеном епископату), треба поменути и разлике у реформаторском раду савремених обновљенаша иако су свим револуционарима–реформаторима заједничка следећа својства: неразумевање и, услед тога, порицање значаја предања Цркве и прилагођавање духу овога света.

Свештеник Георгије Кочетков са својим харизматичним заједницама–породицама покушава, како му се чини, да опонаша праксу древне Цркве: такозване “полулитургијске агапе”, “нерукоположени презвитери” с посебним напрсним крстовима, који оглашавају “неправе чланове цркве”, “улазак и излазак из пустиње” оглашаваних по систему “презвитера Георгија” и сл. При томе и сам “презвитер Георгије” Кочетков признаје: “Не знам постоји ли током последњих векова слично црквено искуство” (Православна заједница, 1996, бр. 31, стр. 61). “Слично црквено искуство” које одбацује готово двехиљадегодишње искуство Цркве представља покушај да се дрво врати натраг у семе.

На тај начин, ако ту имамо посла са својеврсном “преоријентацијом у времену” са отворено протестантском харизматичном нијансом, у случају о. Aлександра Борисова и других клирика његовог храма (о. Г. Чистјакова и о. В. Лапшина) као да се ради о “приоријентацији у простору”: ту се не тежи “препороду” заједнице древне цркве, већ уношењу у Православље савремене западне либералне римокатоличке и протестантске праксе (екуменске заједнице у Тезеу, Библијска друштва, савремено римокатоличко богословље и сл.).

Сасвим је природно што се савремени црквени реформатори, како већ рекосмо, на све могуће начине супротстављају поистовећивању њиховог рада са обновљенаштвом 20-их година. У ту сврху они су чак спремни да богохулно упоређују своје богослужбене реформе ни мање ни више него… с наслеђем новомученика и исповедника руских! У свом часопису Православна заједница о. Георгије Кочетков отворено то и изјављује:

“Ми имамо право да се осећамо као насленици новомученика руских и исповедника када тежимо:

… једноставности односа између клирика различитих степена и између клира и народа (није случајно то што су се, на пример, у нашем храму појавиле ниске царске двери и ниска олтарска преграда);

… једноставности литургијског језика, што се такође изражава у искуству русификације и превода на руски језик црквенословенских богослужбених текстова:

… колико је то могуће, слободи од свега спољашњег, чак и од икона;

… породичном духу црквене заједнице…” (1994, бр. 4–5).

Идеје обновљенаша 20-их година о. Георгију су веома драге: “Обновљенаштво је постављало и реалне, живе, актуелне проблеме пред црквеном свешћу. Оно се трудило да живи те проблеме. У извесном свом делу оно је учило чак да се ти проблеми решавају црквено, онако како треба. Обновљенаштво није само црна мрља у историји, тамо је било разних људи који су такође гинули у логорима” (Православна заједница, 1996, бр. 3, стр. 71). Али у логорима су гинули и крвави злочинци, као на пример, вође богоборачке власти из такозване Лењинове гарде. Зато нема никаквих разлога да се у погибији појединих обновљенаша види жртва која се приноси за Христа и за Цркву.

Мисионарско–општинска парохија коју је створио о. Г. Кочетков и целокупни рад “Сретенског братства” одликују се харизматичним елитизмом (о томе говори постојање такозваних заједница “које су се већ усавршиле и осветиле”). Наведимо неколико цитата из интервјуа старијег катихизатора Кетихетичке школе при МВПХШ С. Смирнова са свештеником Г. Кочетковом (Православна заједница, 1996, бр. 31, стр. 53–55).

С. Смирнов: Из ваших речи произлази да се само у Вашој парохији води жив црквени живот… Тешко ми је да замислим човека који, прочитавши овај текст, не би рекао: ‘Разуме се, о. Георгије Кочетков сматра да је само код њега Црква’.

О. Георгије: … Ствар је у томе што у овом свету Црква апсолутно није пројављена нигде. И никада неће бити пројављена апсолутно. И све о чему говоримо су релативне ствари… Исто то можемо да говоримо, на пример, о монаштву… Међу монасима може бити светих људи који су хиљаду пута бољи од свих нас. Али при томе, ако се говори о облику уређења, ипак ћу дати предност ономе што се ради, на пример, код нас у односу на оно што се ради у савременим манастирима… Али, како кажу, перспективу, будућност, има оно што радимо ми. У то немам никакве сумње. У том смислу смо ми у Русији за сада једина парохија (подвукао аутор – С.Н.)… Не може се заобићи наше мисионарско–катихетичко искуство. Не може! Исто то треба рећи о нашем искуству заједнице. Оно је принципијелно важно. Можда смо ми врло лоши извршиоци онога што нам је Бог открио. Али Бог је хтео да нам то открије и Он је то учинио… А сада што се тиче богослужења. У принципу и ту треба радити оно што ми радимо...”

Модернисти–обновљенаши зато и неће да се одвоје од РПЦ јер сматрају својом дужношћу, па чак и подвигом, да појачано раде на ширењу својих гледишта, да би тим гледиштима обезбедили потпуну превласт унутар Цркве, да би их учинили изразом опште црквене свести, и на тај начин, најзад, прекројили целу Цркву у складу са својим идеалима. Они сањају да будући Помесни сабор РПЦ буде спроведен по узору на Други ватикански сабор (1962–1965) који је прогласио идеју “аggiornamentо” (“осавремењавања”, то јест, приближавања Цркве савременом свету а у суштини – духу овога света) и који је спровео у живот римокатоличке цркве револуционарне литургијске и канонске реформе, након чега је 40% римокатоличког свештенства скинуло са себе мантију а посећеност храмова се нагло смањила. На сличан “ађорнаменто”, то јест, посветовњачење наше Цркве рачунају и домаћи обновитељи Православља.

Често се присталице радикалних црквених реформи, а посебно русификације богослужбеног језика, непрестано жале на то да су револуционарни догађаји 1917–1918. године насилно прекинули пут преображаја којим је кренула наша Црква у то доба. Али оваква је “историософија” пре својствена неверујућем разуму, него православном поимању које види у свим катаклизмама преблаги Промисао Божији и које извлачи одговарајуће закључке из тих поука одозго. Видети благу вољу Божију у томе што су богослужбене реформе (посебно, преиспитивање и прекрајање литургијских текстова) биле промислитељно прекинуте допуштењем револуционарних потреса омогућава нам и то што су управо исти ти револуционарни догађаји и подстакли учеснике сабора да донесу историјску одлуку – да обнове патријаршију у Руској Цркви док су се недуго пре тога још увек водиле дискусије поводом патријаршијској облика црквене управе и њене присталице нипошто нису биле у већини.

Ево шта је писао најсветији патријарх Тихон о недопустивости увођења новотарија у црквено–богослужбену праксу у Посланици од 4/17. новембра 1921. године:

“… Вршећи богослужење по чину који потиче из древног доба и којег се држи цела Православна Црква, ми имамо јединство с Црквом свих времена и живимо животом целе Цркве… У таквом односу… мора да буде непромењено велико и спасоносно јединство црквених основа и предања...

Божанствена лепота нашег истинито-поучног у свом садржају и благотворно–делатног богослужења, како су га створили векови апостолске верности, молитвеног горења, подвижничког напора и светоотачке мудрости и како га је Црква запечатила у чиновима, правилима и типику, мора да се сачува у светој Православној Руској Цркви неприкосновено, као највеће и најсвештеније њено наслеђе…”

Наведимо одговор на ову патријаршијску Посланицу идеолога и лидера обновљенаштва, лажног митрополита Веденског:

“Под утицајем Петра Пољанског Тихон потписује декрет који забрањује било какве новине у Цркви под претњом крајњих мера црквеног кажњавања. Декрет се разашиље по целој Русији и посебан одјек изазива у Петрограду. Ту готово целокупно свештенство тај декрет поздравља као нешто што најзад докрајчује реакционарима неугодну појаву… Протојереј Бојарски хоће да напусти активни рад, други одлучују да се не потчине ни по коју цену, тврдећи да тај декрет задире у њихову религиозну савест. Али, уопштено гледано, све су то појединачни случајеви. Мрачни оци протојереји и црностотинаши–епископи тријумфују. Мучно ми је да се чак и сећам тог периода” (А. Веденски, Црква и држава, Москва 1923, стр. 241–242).

Истим епитетима награђује 1924. године православне и Антонин Грановски: “Тихоновци су опскуранти, реакционари, црностотинаши, тврдоглавци, христомрзитељи”. Антонин је говорио о себи: “Реформистички рад иницијатора СЦВ, епископа Антонина, почео је још под спокојним самодржављем патријарха и тада је изазвао његово незадовољство и репресију… Тихон је послао званичну забрану: не одступати ни у чему од опште праксе да се служи онако како сви то раде, иначе је претио репресијама”.

Године 1994. видели смо потпуно аналоган сукоб између о. Г. Кочеткова који се бавио самовољним реформаторским радом и најсветијег патријарха Алексија који је позвао неообновљенаша, као и својевремено патријарх Тихон, да не одступа ни у чему од црквеног предања.

Ко је на основу публикација црквене и антицрквене штампе с почетка 1994. године био барем мало упознат са ситуацијом око “Сретенског братства” свештеника Кочеткова, након што су московско свештенство и мирјани у својим прогласима активно иступили у одбрану свештеног карактера црквенословенског богослужбеног језика, не може да не примети запањујућу сличност у реакцији Веденског, Антонина Грановског и данашњих црквених либерала на поступке патријараха у одбрану православног богослужења од модернизма и протестантствујућег реформаторства. Чак је и терминологија коју користе Веденски, Антонин Грановски и заштитници “гоњеног” и “прогоњеног” од стране “конзервативних црквених кругова” о. Г. Кочеткова, једна иста: “реакциоари”, “црностотинаши”, “опскуранти” и слично (видети, на пример, Хришћански весник, 1994, бр. 3–4; или Весник РХД, бр. 172 који су оперативно објављени у јеку тих догађаја)13.

У другом прогласу најсветијег патријарха Тихона од 1. јула 1923. године о обновљенашима и положају Руске Цркве говорило се, између осталог, следеће: “Тежак положај доживљава Православна Црква. Појавило се много разних скупина с идејама ‘црквене обнове’… Ти обновљенаши свесно или несвесно гурају Православну Цркву у секташтво: уводе потпуно непотребне црквене реформе, одступајући од канона Православне Цркве. Ми не можемо да одобримо никакве реформе које је усвојио бивши сабор (обновљенашки – С.Н.)… Упоредо с тим, користећи неред у нашој Цркви, римски папа на све могуће начине тежи да наметне Руској Правоскавној Цркви римокатолицизам и уз подршку пољских власти се на територији Пољске већ затварају православни храмови а многи од њих су претворени у римокатоличке… Разни секташи – баптисти, евангелисти и други, као противници Православља, такође улажу све напоре да умање значај Православне Цркве, да привуку на своју страну православне људе. Свима њима изјављујемо да Црква Православна неће дозволити да буде претворена у секташке скупине и надамо се да неће одступити ни за корак од свог учења”.

У посланици патријарховог заменика митрополита Јарославског Агатангела архипастирима, пастирима и свој деци Руске Православне Цркве од 18. јуна 1923. године између осталог се каже: “Браћо и сестре у Господу, наша духовна децо! Чувајте јединство свете вере у савезу братског мира; не препуштајте се смутњи коју нови људи теже да унесу у ваша срца поводом учења наше православне вере; не приклањајте се саблазнима којима они хоће да вас преваре, вршећи промене у православном богослужењу, не делујући законитим путевима саборског одлучивања, већ по својој иницијативи и схватању, не слушајући глас древних васељенских отаца и великих подвижника који су створили наше црквене типике”.

И најзад, навешћемо неколико изјава о обновљенашким лидерима 20-их година и показаћемо однос православног народа према обновљенаштву.

О једном од главних црквених радикалних реформатора, епископу Антонину Грановском, оштру карактеристику дао је митрополит Антоније Храповицки: “У потпуности допуштам могућност да се међу 40.000 руског свештенства и монаштва нашло неколико хуља које су устале против најсветијег патријарха и које на свом челу имају свима познатог развратника, пијаницу и нихилисту који је био клијент душевне болнице још пре 20 година” (наведено по књизи: Протојереј Владислав Ципин, Историја Руске Православне Цркве 1917–1990, Москва, 1994, стр. 57).

Митрополит Евлогије Георгијевски у својим успоменама о Антонину Грановском истиче: “У том човеку је било нечег кобног, демонског, наравствено исквареног од младости;” “Страшна, мрачна фигура” (Пут мог живота. Успомене, Москва 1994).

Из излагања епископа Виницког (Камењец–Подољског) Амвросија Пољанског на скупу архијереја у Донском манастиру у септембру 1923. године:

“За мене, вероватно и за друге који су овде присутни, Евдоким Мешчерски уопште није високопреосвећени митрополит, већ бивши архиепископ, зато што се присајединио отпадницима, самозваном свештенству које се одвојило од најсветијег патријарха и од Цркве Христове. Сами просудите ко је од њих био главни? Бивши епископ Антонин Грановски који је био умировљен у Заиконоспаском манастиру. Он је из личних разлога устао против патријарха Тихона а њему су се придружили и други свештеници и монаси с мрачном прошлошћу. Антонин је постао богохулник. Он, као што нам је познато, устаје против поштовања светих угодника Божијих… иконостас назива непотребном преградом за коју је, по његовим речима, дошло време да се сломи, не признаје крштење мале деце и причешћује на римокатолички начин. Епископ Леонид Скобејев нам је мало позната личност али он је несумњиво поткупљен да би поткопао канонске темеље светог Православља. Веденски, бивши петроградски свештеник, а сада ожењени архијереј – изгледа да је јеврејског порекла; свештеник Бојарски изражавао се богохулно на њиховом незаконитом сабору 1923. године против поштовања светих моштију. Ето ти порочни људи су и устали против најсветијег патријарха Тихона и светог Православља и најсветији патријарх у сваком случају није могао да им повери управљање Црквом и образовање НЦУ. Некима од тих лица је било поверено да само среде патријаршијску канцеларију а они су, искористивши прилику, самовољно заграбили и патријаршијску власт у своје руке, основали НЦУ и подржали незаконити сабор. Њима се придружио и бивши архиепископ Евдоким Мешчерски и самим тим се одвојио од Цркве Христове, те зато не може бити законити архијереј”… (наведено по књизи: Патријарх Тихон и историја руске црквене смутње, саставио М. Губоњин, Петроград, 1994, стр. 173–174).

Из писма једног православног протојереја у Петроград својој духовној деци: "Боље је остати без храма, без епископа и умрети без причешћа, него се удаљити од истине православне и имати молитвено општење са живоцрквеницима и обновљенашима".

Црквеног расколоучитеља и пробисвета о. А. Веденског заједно са о. Ј. Белковом у мају 1922. године анатемисао је и одлучио од Цркве свештеномученик митрополит Петроградски Венијамин. Епископ Антонин Грановски био је подвргнут крајем новембра 1921. године забрани свештенослужења од стране најсветијег патријарха Тихона управо "у вези с његовим новотаријама самовољно уведеним у богослужења", које су изазвале код верника огромну саблазан а касније је Антонин био одлучен од Цркве због раскола. У мају 1922. године епископ Антонин се појавио на суду у својству експерта у случају поводом отпора одузимању црквених дргаоцености у Москви. Последица његове "експертизе" било је стрељање пет московских свештеника. Након годину дана на обновљенашком "помесном сабору" Антонин потписује, између осталих, изузетно срамну одлуку о лишавању чина најсветијег патријарха Тихона.

Викарни епископ Вјатске епархије Јарански епископ Нектарије је 1925. године писао: "Богомрског обновљенашког покрета се одричем и анатемишем га. Богомрски разбојнички такозвани сабор 1923. године у Москви са свим његовим одлукама анатемишем..." (Огледи..., стр. 501).

У Вјатки су обновљенашког "митрополита" Евдокима Мешчерског православни верници дочекали повицима: “Доле јеретици и крвопије!"

Реч "обновљенаш" постала је за велику масу верника синоним "кваритеља вере", "рушитеља Цркве"; с том речју су се повезивали и религиозно–наравствени пороци јер су многи обновљенашки свештенослужитељи, често другобрачни а понекад и трећебрачни, носили кратку косу, световну одећу, бријали се, пушили јавно, возили се с дамама кочијама (као А. Веденски), посећивали позоришта и тако даље, што у свести верника никако није могло да се усклади с ликом служитеља Христовог. У верном народу обновљенашима су врло дуго давали надимке "живци", "црвени попови".

"Богомољце" који су посећивали проповеди Веденског тачно карактерише очевидац тих догађаја Н. П. Окуњев: "Па то и нису богомољци, већ љубитељи скандалозних представа и узбудљивих предавања. Данас су на предавању ‘архиепископа’ Александра Веденског који расправља о притворности ‘Тихоновог покајања’ а сутра на предавању професора Запихалова који држи предавање о полној хигијени – слушаоци су исти на оба предавања" (Дневник Московљанина 1917–1924, Париз 1990, стр. 579).

У јесен 1922. године један казански обновљенашки протојереј је писао: "Шта да радимо са сељацима? Неће ни да чују ни за 'Живу цркву' ни за Највишу црквену управу" (Живот и религија, 1922, бр. 1). И то није било само у почетном периоду реформаторског рада обновљенаша. Што је време више протицало, то је више расла мржња и дубока одвратност према "Живој цркви" која је одлучно ломила старе и уобичајене норме црквеног живота. У једном од својих извештаја НЦУ Казанска епархијска управа је истицала: "Сама реч 'Жива црква' постала је омрзнута и с њом су се доводили у везу сви пороци и наравствени преступи". И парохијско свештенство је изражавало своје незадовољство радикализмом "Живе цркве".

Огромне масе обичних верника васпитаних у духу непоколебљивости Православне вере, инстинктивно су осећале неистину обновљенаштва, непријатељски су се односиле према црквеним реформама, бојале се кварења вере својих отаца и дедова, окретале леђа ожењеним епископима. О томе сведочи читав низ докумената – записника парохијских и епархијских скупштина свештенства и мирјана. Иста слика се могла видети и приликом покушаја обновљенаша да "оживе", да промене богослужење, да укину црквенословенски језик, да пређу на нови календар. Управо је конзервативизам сачувао Цркву и збијао масе верника око ње.

На својим јавним наступима Веденски, који је понекад састављао и спискове "контраревоуционарног свештенства" и предавао их познатим државним инстанцама, добијао је доста порука следећег садржаја: "Буди проклет, Јудо, издајниче, због твојих иступа против православне вере и њених пастира. Иди у пакао најкрајњи својим учитељима – ђаволима". "Другови Веденски и Калиновски! Јуда је продао Христа за 30 сребрњака. Одговорите нам за колико сте ви продали патријарха Тихона" и тако даље.

Иста атмосфера је пратила и наступе другог грабљивца стада Христовог – Антонина Грановског. У једној поруци коју је примио стајало је: "Лажни епископ Антонин, хуља и убица. Ићи против бољшевика значи признати Христа и Њему служити". У другој поруци је речено: "На тебе народ гледа као на прљаву свињу: ти не можеш бити епископ зато што си провокатор!"

Дакле, видимо да је програм савремених представника црквеног либерализма по питању реформисања Православља апсолутно идентичан захтевима који су истицани пре више од 70 година од стране идеолога обновљенашког покрета (Титљинов, Грановски, Веденски и други представници такозваног "прогресивног свештенства"), захтевима који су носили исто тако као и сада антицрквени и рушилачки карактер. Зато је сасвим законито што су обновљенаши, почевши идејом "оживљавања" Цркве, завршили гнусном сарадњом с новим богоборачким режимом.

Тим тужним финалом Господ је хтео да покаже "плодове" које неизбежно доноси дрво такозваног "просвећеног", “обновљеног православља”.

Друге "плодове" идеја реформације Православне Цркве и није могла дати. Ако је 1918. године у листу Застава Христа свештеник Веденски писао да после избора патријарха у Цркви треба остати само да би се уништила патријаршија изнутра, треба се замислити ради чега остају у Руској Православној Цркви савремени обновљенаши.

 

Примедбе:

1. Из излагања најсветијег патријарха Алексија на московском епархијском сабору 23. децембра 1994. године поводом књиге о. Александра Борисова Побелеле њиве: "Прочитао сам је... То није православна књига... Та књига неће никога просветити... То је апологија реформаторства. То је апологија протестантизма... Књига има антиправославни карактер... У тој књизи је сав баптистички и протестантски арсенал... Та књига је смишљени ударац Православљу: то је поткопавање Православља.

У закључку је најсветији патријарх захвалио московском свештенству због отпора који је на том скупу пружило неообновљенаштву.

2. Одлучен од Цркве указом од 9.10.1923. године.

3. Депутат Гљеб Јакуњин који ужива симпатије и ауторитет код неких црквених реформатора и у данашње време оличава ратоборно антиправославље веома отворено се изјашњава у листу Русија, 1995, бр. 3 (217): "Узгред, чије ће власништво бити тај храм (Христа Спаситеља – С.Н.)? Као што знате, он је био затворен 1918. године  и поново отворен 20-их година и у то време тамо су служили они такозвани (!) расколници на челу с митрополитом (!) Александром Веденским, које сада (!) зову обновљенашима. Тамо су се скупљале хиљаде људи и слушале су изврсне проповеди владике Александра..."

4. Навешћемо неколико "образаца" преводилачког стваралаштва о. Г. Кочеткова (очигледно, у коауторству са академиком Аверинцевом) из брошуре "Православно богослужење. Русификовани текстови вечерња, јутрења, литургије св. Јована Златоуста”, издање МВПХШ, 1994:

црквенословенски текст:                                    Превод о. Г. Кочеткова:

О благорастворенији воздухов...                   За благодатно време...

Паки и паки миром...                                        Поново и поново у миру...

Свјете тихи...                                                         О, Светлости сјајна...

Приснодјеви Марији                                         Свагда деве Марије

Честњејшују Херувим...                                    Достојнију од Херувима...

Всјакоје диханије да хвалит Господа         Све што дише да хвали Господа

Взбраној војеводје побједитељнаја...                                                                                          Војвоткињи која се

подигла на оружје за нас...

 

У парохијама украјинских аутокефалиста који такође одбацују црквенословенски језик у корист народног, у акатисту Благовести Мајци Божијој уместо припева: "Радујсја, Невјесто неневјестнаја" пева се "Радуј се, Девојко неиспрошена". Шта је то горе од оца Георгија?

5. Овде о. Георгије приказује као општу тенденцију појединачни случај свештеника Василија Адаменка, који тек што се вратио из обновљенашког раскола и којем је дозвољено да са својом заједницом држи богослужење на њима уобичајеном руском језику, у циљу што скоријег превазилажења погубног раскола. Тај појединачни случај, ма колико то било чудно, стално се наводи у разним публикацијама као доказ да, наводно, нису само обновљенаши користили у богослужењу руски језик.

Што се тиче свештеника Василија Адаменка, који је око десет година био упоран у обновљенашком расколу, он је још кад му је било 23 године тражио благослов за превод богослужбених текстова од о. Јована Кронштанског али није га добио, а затим је тражио благослов за слично "стваралаштво" од најсветијег патријарха Тихона али је и ту био одбијен (видети Часопис московске патријаршије, 1994, бр. 2, стр. 81). После преласка на обновљенаштво самовољно је почео да се бави преводима богослужбених књига, практикујући, као и други реформатори-расколници, службе на руском језику при отвореним царским дверима, читање наглас тајних свештеничких молитава, певање народних религиозних песама, општу исповест... Тридесетих година о. Василије се покајао због обновљенаштва а затим је био ухапшен и стрељан али то није повод за оправдање његовог претходног реформаторско–расколничког рада. Али о. Георгије Кочетков намерно покушава да замрси то јасно питање. У предговору свог издања богослужбених текстова које је сам русификовао (Москва, 1924) он поново изјављује: "'Обновљенаши', насупрот раширеном (не зна се ко га је раширио) (?) мишљењу, не само што нису доприносили руском богослужењу у Руској цркви, него су га отворено прогањали. Тако је поглавар 'живоцрквеника' митрополит Александар Веденски отворено одбацивао искуство коришћења руског језика од стране о. Василија Адаменка" (стр. 9).

Могли бисмо помислити да "митрополит" у својој цркви Захарија и Јелисавете никада није вршио "експерименте коришћења руског језика" а да о. Василије Адаменко, русификујући богослужења, није припадао обновљенашима. Чак је и Антонин Грановски потврђивао да је "Веденски неколико пута служио са мном ту (русификовану од стране Антонина – С.Н.) литургију и говорио: та литургија производи потресан утисак". Истина, обновљенаши су касније били принуђени да се делимично врате црквенословенском богослужбеном језику јер је црквени народ одбијао да посећује храмове где се служба вршила на руском. Навешћемо још један пример који показује који  је језик чувала и признавала патријаршијска Црква. Када је бољшевички "оберпрокурор" Тучков 1924. године захтевао од најсветијег патријарха Тихона и патријаршијског Синода да се на богослужењу помиње совјетска власт Тучкову је било речено да те речи нису у духу богослужбеног језика и да је израз "совјетска власт" немогуће изразити црквенословенским језиком. Дакле, ко је заправо одбацивао "експеримент коришћења руског језика"?

6. Иза свих красноречивих прича о неопходности русификације црквенословенских богослужбених текстова и самовољних "превода" неких чинова на "живи" језик може се, између осталог, скривати и потпуно другачији циљ него што је онај који непрестано износе у многобројним публикацијама о. Георгије Кочетков и његови истомишљеници. Тај циљ је да се, под изговором стварања богослужења које би било разумљивије ширем кругу верника, у богослужбениим књигама (Октоиху, Триоду посном и цветном) изврши преиспитивање низа текстова који садрже покаткад нимало лепе речи о Јеврејима. Преседан за то већ постоји. Тако је, за љубав Јевреја, код римокатолика била промењена служба Великог петка да би се уклонило из ње све оно негативно што се говори у тој служби о онима који су разапели Христа. У интервјуу, објављеном у 117. броју Весника РХД, протојереј Александар Мењ се, позвавши да се изврши деканонизација руских светих - преподобног Евстратија Печерског и младенца мученика Гаврила Белосточког, заложио такође и за преиспитивање православних богослужбених текстова, тако што би се из њих избацили "напади" и "оштри изрази против Јевреја" које наводно садрже ти текстови.

Иступајући на Мењевским сусретима 11. септембра 1993. године,  свештеник Кочетков је  фактички потврдио ову претпоставку: " Например, у вези са односима према Јудејцима и Јеврејима уопште. Мислим да су свима нама познати црквени богослужбени текстови које данас више није баш згодно читати у цркви. Паметни чатци и свештенослужитељи (!) их једноставно изостављају... и од таквог изостављања ништа се, у принципу, не мења и не губи, чак, чини ми се, сасвим обрнуто. Али нису сви чатци и свештенослужитељи паметни, што је по себи нормално: неки од њих читају све одреда, те се зато догађају разни испади у односу на Јевреје, поводом онога чега се Црква држи у свом учењу... (!)" (Православна заједница, 1994, бр. 3, стр. 4). Док свештеник А. Борисов у својој књизи Побелеле њиве оптужује целокупно православно свештенство за антисемитизам свештеник Г. Кочетков види антисемитизам чак у богослужбеним текстовима, па чак и учењу Цркве. Тако се припрема идеолошка база за погром Православља у Русији. (Сетимо се тајне директиве Уљанова–Лењина о стрељању црностотинашког свештенства).

Навешћемо још један пример. У римокатоличком часопису на руском језику Нова Европа (1995, бр. 7) у којем објављује цео "цвет престоничког неообновљенаштва: Борисов, Кочетков, Чистјаков (исти је и члан уређивачког савета тог часописа), А. Гостев, Игнатије Крекшин и други, извесни професор Верешчагин, разоварајући с потпредседником Светског јеврејског конгреса Г. Ригнером и идући у сусрет маштањима и жељама свог уваженог саговорника, предлаже такође да се преиспита низ богослужбених текстова и сугерише како се то може лукаво остварити, не изазивајући природни гнев православних "ортодокса": "Текстови са антијудејским призвуком срећу се пре свега у богослужењима Страсне седмице, то јест, они се читају свега једном годишње, те их зато верници не знају напамет. По мом смиреном мишљењу обичног парохијанина, они се могу преформулисати и тако да промене текста не привуку озбиљнију пажњу. Уосталом – упозорава довитљиви професор Верешчагин – треба рачунати и на могућност упорног отпора..." (стр. 99).

Сувишно је напомињати да у православном богослужењу, напола изграђеном од Давидових псалама, ликова из историје древног Израиља, као и прослављених старозаветних израиљских праведника и пророка, антијеврејских испада нема и не може бити! Али разобличавања "безумних Јудејаца" који нису познали у Исусу Христу свог Месију и који су га предали на смрт, заиста има. Међутим, оваквих разобличавања има и на многим местима у Светом Писму. Изгледа да није далеко време када ће се Руско библијско друштво чији је председник свештеник А. Борисов почети бавити цензуром текстова Новог Завета у складу с његовим појмом "антисемитске агитације и пропаганде". Зато је ревизија историјских текстова истоветна ревизији историје Цркве и представља по својој суштини антихришћанску идеју.

7. Још је 20-их година познати проповедник свештеник Валентин Свенцицки упозоравао: "Свако ко практикује општу исповест... мора да зна да даје свој допринос антицрквеној ствари".

8. Истина, краткотрајни прекид односа Руске Православне Цркве с Константинопољском патријаршијом од фебруара до маја 1996. године показао је да таква лојалност није безусловна ако постоји реална могућност сопственог доприноса рушењу целовитости мајке Цркве. Тако су од првих дана естонског сукоба неообновљенаши, који су се ујединили око "Хришћанско–друштвеног канала", иступили против законитих захтева Московске патријаршије, подржавши претензије Константинопоља у Естонији и дозволивши увреду како јерархије РПЦ, тако и православних Руса у Естонији. То је било вероватно изазвано задатком припреме одступнице у случају да Московска патријаршија ипак смогне у себи снаге да примени према неообновљенашима законите канонске забране.

Карактеристично је да је и познати распоп и бивши депутат Г. Јакуњин, иступајући 11. марта 1996. године на прес–конференцији у просторијама Руско–Америчког информативног пресцентра, изјавио да је у естонском црквеном сукобу Константинопољски патријарх "сто посто у праву", јер је дошло до "васпостављања законитих црквених институција које су насилно протеране из Естоније од стране совјетских окупатора 1944. године". На питање дописника Независних новина о контактима Константинопољске патријаршије с органима ЧК 20-их година и о подршци "живоцрквеницима" Јакуњин је отворено одговорио: "Упркос томе што су обновљенаши сарађивали са органима ЧК у њиховим реформама је било много тога преко потребног" (НК, 12.03.1996).

Као што је познато, Константинопољска патријашија – бедем обновљенаштва и модернизма 20. века – долазила је у сукоб с Московском патријаршијом не само 1996. године, него и у јеку обновљенашког раскола 1924. године када је Васељенски патријарх Григорије Седми признао обновљенашки "синод" за поглавара Руске Цркве. Након више од 70 година неообновљенаши су испољили узвратну солидарност с Константинопољском патријаршијом.

9. На опелу "првојерарха" 1946. године у храму св. Пимена крај сандука су биле присутне његове три жене, као и Александра Колонтај, организатор 20-их година прилично познатог друштва "Доле стид", касније амбасадор СССР у Шведској.

10. Старац Псково–Печерског манастира архимандрит Јован Крестјанкин одређује четири обележја апостасије у Цркви последњих времена:

а) прелазак на нови календар;

б) превод богослужења на руски језик;

в) екуменско зближавање и уједињавање с римокатолицима и другим инославнима;

г) осми "васељенски" сабор.

11. На иницијативу Константинопољског патријарха Мелетија Четвртог, познатог екуменисте и масона 1923. године су припремане следеће општеправославне реформе:

– увођење ожењеног епископата;

– увођење другобрачног свештенства;

– скраћивање богослужења;

– скраћивање и ублажавање постова;

– увођење новог календара;

– ширење екуменских веза;

– поједностављивање одеће свештенства уз укидање ношења браде и дуге косе...

Године 1923. архиепископ Финске Герман био је незаконито посвећен у епископски чин од стране Константинопољског патријарха Мелетија Четвртог, без икаквог пострижења у монаштво, па чак и у расофор. По речима митрополита Антонија Храповицког, "тај сумњиви епископ Герман, у световном оделу, избријан и подшишан, шета се улицама града на саблазан православних и на радост иновераца".

Антиправославни рад новокалендарца Германа Аава у Валаамском манастиру 20-их година – осуда, застрашивање, насилно исељавање из обитељи православних подвижника који су сачували верност црквеном календару а самим тим и апостолском учењу и светом предању Христове Цркве, подробно је описан у часопису Руски весник: "25. јун 1924... Данас смо дочекали епископа Карелског Германа... Има чудан изглед, без косе (подшишан је и обријан као протестантски пастор) и на левој руци носи две бурме... Неки наши оци и мирјани нису му прилазили да узму благослов, сматрајући да је неправилно постављен..." (1992, бр. 6, стр. 100). У истом часопису може се и видети "православни лик" епископа Германа Финског (стр. 98).

Као што је познато, од свих Православних Цркава само је Финска Црква, налазећи се у потпуној зависности од обновљенашке Констанитнопољске патријаршије, најдаље од свих кренула "путем реформи", прекинувши с вековима оствештаног православном Пасхалијом и нарушивши тиме читав низ саборских одлука.

12. Очување црквеног јулијанског календара од стране православних (такозвани старог календара) који се разликује од календара јеретика – паписта и протестаната – најважнији је услов опстанка Православља у савременом свету а према томе и опстанка самог тог света јер ће уништење Православља неизоставно изазвати као последицу зацарење антирхиста и крај земаљске историје човечанства.

Према искреном мишљењу римокатоличког оца Тондинија, које је овај изнео 1905. године, суштина проблема у вези с календаром не састоји се ни у чему другом до у прихватању или неприхватању папског примата у Цркви Христовој. А пошто, додаје затим Тондини, Православне Цркве не признају тај примат оне неће да прихвате ни предожену реформу календара (видети Црквени службени лист, 1906, бр. 36). У устима оца Тондинија ово отворено признање је веома драгоцено јер разоткрива истинске намере присталица реформисања црквеног календара.

13. Карактеристично је да “историчар” Д. Поспеловски назива "црвено–мркима" и организаторе међународне богословске конференције "Јединство Цркве", организоване у новембру 1994. године од стране Свето–Тихоновског богословског института и с благословом најсветијег патријарха Алексија Другог (видети Весник РХД¸ бр. 172, стр. 228).

 Превод са руског: Зоран Буљугић

Последњи пут ажурирано ( недеља, 19 јул 2009 )