В. Димитријевић: Будимо храбри, прославимо Васкрс како доликује православнима – без страха и стида |
среда, 15 април 2020 | |
ТАЈНА ЗЛА СЕ ВИШЕ НЕ КРИЈЕНеколико година пре револуције, руски архиеписко Никон (Pождественски) писао је: “Свет добра, светлости и лепоте и свет зла, таме и свакојаке изопачености бескрајно су супротстављени један другом, до потпуног узајамног порицања; али човек живи усред ова два света, нагињући својом слободном вољом час на страну добра, час на страну зла. Његово срце је у стању да се узноси до највиших висина небеских, ка самом престолу Бога Творца и Сведржитеља, и да се спушта до паклених дубина сатанских; духовна природа човека може да се усавршава до богоуподобљења (богосличности) и да ниспада до ођавољености.А опасност за човека је у томе што он не може да стоји у једној тачки: или иде ка савршенству или пада надоле у моралном погледу, при чему и у једном и у другом случају он повлачи за собом друге, људе који долазе у додир с њим.Од давнине су постојали значајни људи и једног и другог типа. Хришћанска прошлост нам је показала најузвишеније примере духовног савршенства светих људи; паганство нам је показало супротне примере. Сведејствујућа сила спасавајуће благодати изабира себи из свих народа земаљских све оне који су у стању да усвоје спасење у Христу – тако се савршава тајна спасења људи; сатана лови у своје замке све оне који не постају способни за примање благодати Божје: тако се савршава тајна безакоња, о којој говори св. Апостол Павле. И што се више приближава крају број Богом одређених дана постојања овога света, тим дрскији постаје непријатељ Божји у ширењу свога царства, тим се ужасније разоткривају дубине сатанине, о којим пише св. Апостол Јован Богослов, тим више се открива и тајна безакоња. У наше доба зло више не сматра потребним да се само лицемерно скрива под именом добра: оно без икаквог двоумљења објављује да управо оно и јесте истинско добро. И до каквих се заиста ужасних крајности разрастају замисли сатане у борби са добром – страшно је и помислити!“ Тако је, пре октобра 1917, писао владика Никон. Данас, читав век после бољшевичке револуције, светом влада дух сатанизма, који се ничег не стиди и ничег не боји, и сваки дан показује да је на путу тријумфа. ОКУЛТНИ УДАР НА НАШ НАРОД Стигло ми је писмо од брата у Христу, Александра Сарачевића, који каже:“Ти си 30. 09. 2019 објавио чланак- Богородичин град на удару паганизма; Тада је тек отворена изложба- Чистач; М. Абрамовић, па ти сада шаљем само неколико података који могу бити тема за размишљање. Наиме, изложба је отворена 21. септембра 2019., на Малу Госпојину, празник рођења Оне која је родила Христа Спаситеља и Цара Славе, а затворена је 20. јануара 2020., на Јовањдан, Сабор Св. Јована који је крстио тог истог Цара Славе. Претеча је о Христу говорио: ,,Њему је лопата у руци па ће отријебити гумно своје, и скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим” (Мат. 3,12), што знали да ће почистити гумно своје, па ће Он бити, метафорички, божански Чистач, који ће очистити Цркву Своју од сваке нечистоте и увести је у Царство Небеско, док ће нечиста плева завршити у огњу. Њему су се поклонили сви они који су чекали избављење од патњи, греха, болести и смрти. Намерно сам назвао Христа Царем Славе јер, након овог периода подсмевања нечастивог православним празницима, 21. 09. до 20. 01. настао је период вируса са именом- круна (асоцира на неког другог владара- цара), који се појављује изгледа као неки други Чистач (дарвиновски- чисти оне који су најслабије прилагођени) који доноси хаос и страх у свету и припрема терен за примање вакцина, за које је Бил Гејтс рекао да су једно од средстава да се светска популација смањи на милијарду, а уз то и да се чипује ради контроле. И овој круни се поклањају како они који су на линији Гејтса, тако и они који верују да без чипа (вакцине) неће моћи да преживе и, на жалост, они који у своме маловерју немају поверења у Христа као избавитеља од патњи, греха, болести и смрти. Још да напоменем да је Београд седми (симболично) и последњи град у коме се ова изложба одржава, а први је био Стокхолм: 18. 01.- 21.05. 2017. (Тада се у време одржавања изложбе 17. 04. 2017. десио терористички напад екстремних исламиста у Стокхолму у коме је погинуло 5 а тешко повређено 14 људи. ) Окултисти раде своје, а на нама је да се тргнемо из своје изненађености и да радимо своје, односно Христово.“ А радимо ли дело Божје? ЗА ШТА СМО КРИВИ?За оне међу православнима, који, како рече Писмо, имају самом обличје побожности, а силе њене су се одрекли, и који верују да је у свету „све у реду“, оваква анализа делује као „претеривање“. За оне који мисле о Богу и души окултистичко загађивање наше средине не да није безопасно, него од нас одгони благодат Божју и излаже нас свим невољама, међу којима је и пандемија панике везане за вирус корона, која нас је заточила у куће и не дозвољава нам да идемо у храмове на Васкрс. Али, наравно, пошто хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени, увек се морамо питати – како смо допустили да нас ђаво овако посрами и обрука.(Види: ГЕЈ ПАРАДА И МАРИНА АБРАМОВИЋ: БОГОРОДИЧИН ГРАД НА УДАРУ ПАГАНИЗМА) Постали смо млаки, неревносни, изгубљени за благодат. Наша вера је формална и хладна, лишена животних сокова. Волели бисмо да будемо хришћани, а да нас то ништа не кошта. Зато смо допустили да Кроулијева следбеница, Марина Абрамовић, уради то што је урадила. А шта нас тек чека? Чека нас, ако се не покајамо и јавно не устанемо у одбрану хришћанских и породичних вредности, потпуна пропаст (Види: Beograd gej prestonica?!), од које нас неће спасити никакве маске и никаква самоизолација. Јер, Небеска Србија, препуна мученика закланих за реч Божју, неће дозволити скрнављење земље натопљене њиховом крвљу. КАКО ДА СЕ ИСКУПИМО?Један од начина да се искупимо за свој кукавичлук и духовну беду јесте да храбро сведочимо веру – између осталог, и тражењем да нам се омогући да прославимо васкрење Христово. У томе нека нам буде поука Светог владике Николаја, из „Мисионарских писама“: „Ту недавно причао ми је један млади Црногорац: Био сам, вели, у војсци и нисам се стидео своје вере. Но зато сам претрпео многе горчине. Построји каплар нашу десетину па викне мени: Иване, ко је твој Бог? А ја одмах одговорим: мој Бог је Свевишњи на небеси. А он мени шамар по једном образу. -Ја сам, вели каплар, твој Бог! – Не, ниси, одговорим ја, ти си мој каплар а мој Бог је на небеси. Опет шамар по другом образу. А мене не боли, него ми се срце шири од неке милине што нешто мало муке и ја подносим за Господа и Творца свога.– Благо теби, Иване, рекнем му ја, што си исмеван и шамаран Бога ради. А сад и теби и Ивану кажем: Радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на небесима.“ (Види: МИСИОНАРСКА ПИСМА). Зато прославимо Васкрс онако како доликује, без страха и стида пред капларима овога света! Господе, благослови!
Извор: „Србин.инфо“ |
|
Последњи пут ажурирано ( среда, 15 април 2020 ) |