Браћо Срби, Дан победе или век роства!?
понедељак, 11 мај 2020

 Приметно је да већина људи у нашем народу увелико прославља одређене празнике, па чак и крсне славе, а да немају сазнање о дубљем значењу светковина и празника које славе. При овоме је карактеристично да огромна већина не жели ни да сазна, да уђе дубље у смисао, суштину и историјску позадину самих празника које прослављају.

Из овога је јасно да поменути не сагледавају најважније, а то је сам духовни значај и духовни печат који сваки празник, било хришћански, било антихришћански, носи са собом и то не само за нас данашње, него још и пре за оне који су живели у време догађаја које празник одсликава, као и за оне који ће доћи после нас. Кад је однос једног народа према веома важном сегменту свог народног живота –сећању на битне догађаје из своје прошлости и њиховом прослављању зарад јасније будућности – овако немаран, онда се том народу може свашта подметнути као светиња и као истина. А куда то може да одведе – јасно видимо и осећамо свих ових година и десетлећа.

Последњих година смо били сведоци прослављања једног таквог празника. Наиме, 9. маја свечано је прослављен „велики“ међународни празник Дан победе над фашизмом. И мање – више сви медији – писани и електронски, без разлике и без обзира да ли припадају позицији или опозицији, они зависни и они „независни“, који се клањају Западу и који намигују Истоку, духа екуменистичког или духа ревнитељског, медији наклоњени првој, другој или пак трећој Србији – сви су се утркивали да огласе и нагласе овај „велики“ дан и велику победу над фашизмом, ма шта год то значило. Држани су говори, упућиване су честитке и на Исток и на Запад, организоване су мање и веће прославе, марширали су победиви и непобедиви пукови, полагани су венци на споменике „ослободиоцима“, завијориле се црвене заставе, засијала се црвена звезда са пет пера, значка пролетера. Једном речју, у свој пуноти се поново јавио дух социјалистичке „ослободилачке“ интернационале из 1945. године. Атмосфера милина, само нам је још фалила „херојска“ клика „ослободилаца“,на челу са својим маршалом и доживотним председником, који је обожавао да псује Мајку Божју.

Домаћим ЕУ и НАТО фанатицимаје овај интернационални празник је свакако мио пошто га прослављају „напредни“ западњаци, окренути демократским вредностима у које спада и бомбардовање осиромашеним уранијумом свих који не мисле као они. С друге стране, онима у дефанзиви, патриотама и противницима НАТО-а и ЕУ је годило то што се овај празник, уз војне параде, увелико слави и у Москви. Што се тиче и Запада и Москве, сигурноје да они имају своје разлоге због којих прослављају овај празник. То засад оставимо њима и запитајмо се шта је са нама православним Србима! Да ли је и за нас 9. мај 1945. године био дан победе и искорак у слободу, или је пак ово била коначна потврда националне катастрофе која је отпочела са 27. мартом 1941. године? Да ли се ми православни Срби питамо и да ли расуђујемо јели уистину србски православни народ победио тог 9. маја 1945. Године или је пак тих дана наш народ коначно бачен у духовно, културно и физичко ропство које траје до дана данашњег?

Неколико простих и за сваки иоле здрав разум лако схватљивих чињеница које јасно  говоре о  томе ко су заиста били „ослободиоци“ Србије и србског народа 1945 г.

„Ослободилачка“ војска која је „донела слободу“ у Србију и Београд није на себи имала никаква хришћанска, национална, верска, нити било каква друга обележја која припадају србском националном бићу и која представљају православни словенски србски народ. Што је још важније, та војска није имали ни дух, ни мисао који припадају  србском народу и војсци србској, већ су, управо супротно томе, „ослободиоци“ били духа антихришћанског, духа који није подносио православље, па самим тим ни србство. Знамења и симболи које су „ослободиоци“ носили били су звезда петокрака, срп и чекић, црвена пролетерска застава, тачније сва богоборна јудео-комунистичка, сатанистичка, антихришћанска, антисловенска, па самим тим, јасно је, и антисрбска обележја и симболи. Да ли се од овакве војске могла очекивати слобода?! Да подсетимо да су под овим обележјима крвнички и сатанистички ритуално погубљени љубљени нам Цар Николај II Романов и цела царска породица. Под овим истим симболима бољшевизма и црвеног интернационализма, а у ствари, јудео-комунистичког сатанизма, које су носили ти наводни ослободиоци Београда и Србије, годинама су након Октобарске револуције по Русији хапшени, затварани, мучени и убијани милиони православних Руса, било да су они свештена лица, монаси или прост народ. У данима после „ослобођења“ '45-те“ исто је чињено и у „ослобођеном“ Београду и у „слободној“ Србији. Небројено много православних храмова су „ослободиоци“ затворили, срушили, запалили, а од руке им је ишло и потапање православних цркава и манастира, у чему, видимо, не заостају ни њихови потомци и следбеници данас. Колико је православних Срба, свештеника, србских домаћина побијено или утамничено након „ослобођења“ – ни дан – данас се не зна! Нема података ни о томе колико је србске имовине, земљишта и србских кућа конфисковано од стране „ослободилаца“. А шта тек рећи о томе да су управо ови „ослободиоци“ отворили границу према увек непријатељској Албанији и тад је, у ствари отпочела предаја Косова и Метохије Шиптарима, док је, у исто време, Србима прогнаним током Другог светског рата са Косова и Метохије законом било забрањено да се врате у свој Јерусалим. Исти ти „ослободиоци“ су кроз свој пројекат колонизације расељавали Србе са србских вековних подручја из Крајине, Далмације, Лике, Кордуна, те су тако отворили врата данашњој независној Хрватској.

Све су то, драга браћо и сестре, плодови Другог светског рата и „слободе“ стигле 9. маја 1945. г. Стога се запитајмо се да ли је разумно да ми овај дан сматрамо некаквим Даном победе и да га прослављамо, без обзира шта мисле и шта чине и Запад и Москва! 

И да ли се одиста победом и ослобођењем једног народа може назвати догађај после кога више десетина тисућа припадника тог истог народа, лажно оптужених за издају и сарадњу са окупатором, буде стрељано, а они који су имали среће буду од стране „ослободилаца“, уз асистенцију савезника, „само“ доживотно протерани ван своје отаџбине?

Није ли, са ове историјске дистанце, јасно да је тзв. Дан победе, у ствари, дан великог и трагичног србског удеса? Други светски рат у Србији, баш као и Први светски рату Русији, самоје лукаво искориштен како би се после православних Руса и србски словенски православни народ бацио на колена и поробио од стране мрзитеља Христа, а помоћу јудео-комунистичке секте. Јасно је да шака комуниста фанатика, без финансијске и логистичке помоћи која им је стизала од наших западних „савезника“ и војне помоћи од совјетске Црвене армије не би никад „ослободила“, тачније не би никад завојевала Србијом. Знали су светски владари из сенке да србски православни народ никада не би могао да усвоји идеју и мисао коју је носила антихришћанска Европа, али јудео-комунистичку идеју и мисао, лукаво прикривену и маскирану иза појмова ослобођење, правда и једнакост и која долази са Истока, Срби ће лако прогутати  и прихватитии те тако себи навући омчу око врата. А како би се то десило, било је потребно најпре Краљевину Југославију, под овим мислимо на србски народ, увући у рат и бацити под ноге Хитлеровој машинерији, разбити га, а онда кроз ратна збивања убацити црвену бољшевичку кугу и комунистичку звер, која је носилац сваке безбожне идеје, сваке антихришћанске мисли, носилац свега противног Богу, вери, традицији, породици, људскости. Овде је од неизмерне важности казати да је немачком шестоаприлском нападу на Краљевину Југославију претходио чувени „велики“ догађај од 27. марта 1941. г. Наиме, тог 27. марта  јудео-масони су преко наших „вајних пријатеља и савезника“ Енглеза и њихове тајне службе, а све уз помоћ сарадника унутар србских политичких и војних кругова, организовали пуч којем су следиле ДЕМОНстрације (сама реч јасно каже о корену, виду и крајњим намерама овакве политичке борбе) на улицама Београда. Разлог нађен за организовање ДЕМОНстрација био је споразум потписан између Краљевине Југославије и Хитлерове Немачке. Истине ради треба казати да је поменути споразум са Немачком био свакако један несрећан документ, али у том моменту и у ондашњим историјским, друштвеним и геополитичким околностима, по Краљевину Југославију и самим тим по србски народ, ипак једино спасавајући документ, што ће каснији догађаји и потврдити. Дакле, резултат пуча није био само свргавање одиста нејаког и политички слабог, али ипак законитог вршиоца власти у Краљевини Југославији намесника кнеза Павла Карађорђевића, већ и гурање у рат целог србског народа и бацање под точкове многоструко јачој немачкој машинерији. Важно је напоменути и противуставно постављање на престо малолетног наследника круне принца Петра II Карађорђевића.

Ову јасну историјску чињеницу избегавају да кажу досадашња и званична, али и незванична историја, обе контролисане од стране њихових финансијера. Међутим, ваљда је данас јасно да су више зла и физичког уништења, а о духовној штети не треба ни говорити, Србима нанели комунисти, него Хитлерова Немачка и петстогодишње робство под Турцима. Да не буде забуне, комунизам и фашизам су само два краја истог јудео-масонског штапа и осмишљени су само с једном намером, да се помоћу њих, у тренутку наше слабости, поробе и подјарме православни словенски народи и да се укину и униште православне монархије. Како ни у два светска рата у томе нису успели у потпуности, креатори комунизма и фашизма, они који чекају свог месију и дишу злобом на све што љуби Христа, су актере ове две пошасти пресвукли у демократе, а демократију наметнули као ново друштвено уређење које треба да послужи дефинитивном уништењу православних народа.Стога нису за чуђење толика блискост и симпатије између оних који љубе Запад, домаћих демократа и Сорошевог невладиног сектора и некадашњих Титових „ослободилаца“. Сви су они дошли из исте кухиње, а данас обједињени, под маском антифашизма и борбе за људска права и слободе (познато!), у ствари, само настављају лукаву борбу против традиционалних патријархалних вредности и вере православне као једине препреке и бране коначном успостављању Новог светског поретка и доласку Антихриста.

Да ли ми данашњи Срби (овде мислим најпре на оне који се сматрају православнима) можемо јасно разлучити ко одиста припада србском роду? Да ли су то „ослободиоци“, предвођени сумњивим типом који се представљао као Тито или срсбком роду припада Свети Владика Николај Велимировић, који је због ових „ослободилаца“ морао да напусти отаџбину и да се упокоји  ван земље својих отаца и предака!? Да ли нашем роду припадају „ослободиоци“ од 9. и 15. маја 1945-те – Ђилас, Крцун, Дапчевић, Вукмановић Темпо, Крајачић, Стамболић итд. и њихови потомци, разни ознаши, удбаши, џелати и убице – или србском роду припада Преподобни Јустин Ћелијски, кога су управо горепоменути „ослободиоци“ прогонили и затварали?! Поставимо себи питање да ли би Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски заједно са Титом, Крцуном, Дапчевићеми њиховим духовним и политичким потомцима учествовали у прослави међународног глобалистичког празника Дана победе!? Сигурно је да не би јер као што се не слажу светлост и тама (Кор 2.6) тако се ни Крст не слаже са звездом петокраком, нити православље са богоборством, било да је оно у обличју комунизма, фашизма или демократије.

Црква Христова је вечна небоземна установа, коју чинимо како ми данашњи тако и сви они који се у Њој упокојише пре нас, као и они који ће доћи после нас. Након хапшења у Црној Гори, пребацивања у Србију преко Словеније, силног пребијања, мучења, паљења и чупања браде, терања да се „причешћује“ крвљу закланих четника, у јарузи крај Аранђеловца, од стране „ослободилаца“, месец дана након тзв. Дана победе, зверски је убијен Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац). Да ли је за њега и за многе друге православне Србе који завршише као он 9. мај празник који ми, њихови потомци,треба да прослављамо?! Ако 9. мај није празник за Свештеномученика Митрополита Јоаникија, за Светог Владику Николаја, за Преподобног Јустина ћелијског и многе друге страдалнике и прогнанике рода нашега, како тај дан може да буде празник за нас данашње Србе, ма шта о томе мислио цео свет, заједно са Лондоном, Москвом и Вашингтоном и шта год нам казивао наш пали разум, или пак политичари, геополитичари, аналитичари, историчари и ма било ко.

Наука Христова, казана кроз Свето Јеванђеље и преко Светих Апостола, стоји изнад свих људских умовања и мудровања, а Свети Јован Богослов нас учи:„Љубљени, не вјерујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свијет. По овоме разпознавајте Духа Божјег: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао није од Бога; и то је дух Антихриста, за којег сте чули да долази и већ је у свијету.“ (1. Јн 4. 1–3). Непобитна чињеница јесте да дух „ослободиоца“ од 9. маја 1945. године не признаје Исуса Христа ни као Бога ни као Спаситеља, нити признаје да је Христос у телу дошао! Дакле, њихов дух јесте дух Антихристов! Па како можемо славити победу Антихриста?!

Драга браћо и сестре, крајње је време и последњи час да ми православни Срби почнемо распознавати и одбацивати духове преобучене у разне „благодети“ и обећања, било да нам стижу са Запада, или са Истока, или пак од нас самих. Будимо своји, држећи се Господа, верујући само Њему и следујући Духу Његовом и прослављајмо само оне празнике који стоје у сагласју са Светим Јеванђељем и науком Христовом,  празнике које би славили они рода нашег, које је Господ познао и признао за Своје! Тад сигурно нећемо имати смутњу, сумњу и раздор и тада ћемо јасно знати ко смо, од Кога јесмо и Коме идемо. И тад ће сви ропски зидови пасти око нас. Нека би Бог дао!

 

Мирослав Вујанић

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 11 мај 2020 )