У Србију је из Кине ушло око двије милијарде еура, али је ту ријеч о инвестицијама само у мањем дијелу те суме.Владајућа номенклатура у Србији већ годинама се хвали енормним приливом страних инвестиција у нашу земљу. Информативне емисије у медијима оданим владајућој партији препуни су славопојки мудрим владарима који су од Србије направили рај за стране инвеститоре. Међу улагачима из иностранства напредњачки функционери највише истичу Кину.
Председник Србије Александар Вучић је недавно у разговору са чланом Политбироа КП Кине и секретаром Секретаријата Централног комитета КПК Јангом Сијаодуом устврдио да Кину и Србију повезује “челично пријатељство”.
Вучић се ту није зауставио, кад га понесу емоције председник не зна за доста, већ је говорио и о порасту среће у Србији за коју је заслужна Кина: “Захвални смо Си Ђинпингу што је довео једну од најважнијих инвестиција у нашу земљу и охрабрио кинеске инвеститоре да долазе у Србију, као и за то што је кроз пројекат ‘Један појас, један пут’ допринео срећи других народа, у овом случају српског”.
Пријатељство и срећу о којима говори председник, премијерка Владе Србије Ана Брнабић преточила је у конкретне бројке, рекавши да су “укупно кинеске инвестиције у пројекте који су већ реализовани, на којима се ради и који се планирају, достигле 10 милијарди евра”. Све би то било готово бајковито, а Србија би ускоро искоренила незапосленост и почела да увози радну снагу – само кад би било истинито.
Инвестиције и кредити нису синоними
Нажалост, стварност се помало разликује од пропагандних прича владајућих напредњака. У Србију је из Кине ушло око две милијарди евра, али је ту реч о инвестицијама само у мањем делу те суме. Три четвртине тог новца уопште не чине инвестиције, већ кредити. И остали аранжмани које су српске власти договориле с Кинезима задржаће исти однос између инвестиција и кредита, дакле 1:3. А инвестиције и кредити нису баш синоними, што знају и председник и премијерка, само се праве луди како би створили утисак да су успешни и да раде нешто добро за своју земљу.
За разлику од инвестиција, кредити морају да се враћају, и то с дебелом каматом, што значи да наши функционери задужују генерације које долазе и стављају им на терет обавезе за које је велико питање да ли ће моћи да их испуне. Кредити које Србија узима од Кине су далеко неповољнији од задуживања код неких других кредитора, рецимо из западних земаља. Примера ради, Србија је узела кредит од Кине за изградњу Коридора 11, за деоницу аутопута од Сурчина до Обреновца која износи 17,6 километара, у износу од 208 милиона евра. Каматна стопа за тај кредит износи три посто, док је кредит који је Србија 2009. године узела од Светске банке за изградњу Коридора 10 имао камату од 1,19 посто. Притом, Кина давање кредита условљава још неким погодностима за себе, па се тако Влада Србије обавезала да ће кинеске компаније градити аутопут, а да ће српске компаније у том послу учествовати са максимално 49 процената.
Тако изгледа класичан кинески модел давања кредита: земља која узима зајам за инфраструктурне пројекте обично се обавезује да ће кинеске фирме градити, и то кинеским материјалом. Није ни то све, стручњаци су веома скептични по питању цене аутопута, јер 17,6 километара кроз равницу никако не може да кошта 208 милиона евра, у најгорем случају та цена би износила највише 150 милиона евра. Откуд оних скоро 60 милиона евра вишка, то само Бог, Вучић и Си Ђинпинг знају.
Кинески перпетуум мобиле
Додатни проблем је што се кредити од Кине узимају под нетранспарентним условима, без икаквог тендера, кроз директно уговарање преко међудржавних споразума, као да су у питању две приватне компаније, а не државни органи који задужују сопствене грађане, не питајући их ништа, а успут и не поштују законе сопствене земље. Када су у мају у Скупштини Србије усвајани споразуми о зајмовима са Кином вредни више од милијарду евра, организација Транспарентност Србија је саопштила да се тиме заобилази Закон о јавним набавкама.
Иста организација је обавестила јавност да се зајам узима од кинеске Еxпорт-Импорт Банке “ради изградње пруге од Новог сада до Келебије, а посао ће бити поверен кинеским фирмама Цхина Раилwаy Интернатионал и Цхина Цоммуницатионс Цонструцтион Цомпанy (ЦЦЦЦ)”. Потоња компанија је такође извођач уговора вредног 523,5 милиона долара за ауто-пут од Прељине до Пожеге.
Они којима је посао да спроводе у дело законе ове земље, користе сваку прилику да те законе заобиђу, само ако их кинески пријатељи лепо замоле. Тако, на пример, у уговору за деоницу пруге од Београда до Старе Пазове стоји да су „финансијер и инвеститор (Влада Србије и компанија Инфраструктуре железнице) у обавези да предузму све процедуре како би омогућили да извођач радова (кинески конзорцијум) буде изузет од плаћања ПДВ и царина пошто уговор о кредиту између кинеске банке и Србије ступи на снагу“.
Другим речима, кинеске компаније, за разлику од српских, не морају да плаћају ни ПДВ ни царине, само нека нам Кинези дају неповољне кредите, а онда тај новац нека одмах врате својим компанијама које ће градити пруге и аутопутеве, за које је зајам и узет. Финансијаска конструкција је затворена, Кини се враћа 80 до 90 посто новца, а то је ваљда нешто најближе перпетууму мобиле што постоји.
Заплена дужничке имовине
Није Србија ту никакав изузетак, Кина на сличан начин даје кредите широм света, углавном неразвијеним земљама, користећи лоше стање њихове економије и локалне владе склоне корупцији, како би им наметнула услове који су неупоредиво повољнији по зајмодавца него по дужника. Кина је постала највећи светски кредитор, одобривши у последњих 19 година кредите у вредности од преко 700 милијарди долара. У многим задуженим земљама дуг према Кини износи и више од четвртине БДП-а. Најгори је случај Џибутија који Кини дугује износ скоро у висини годишњег БДП-а, затим следи полинезијска Краљевина Тонга (око 42 посто БДП-а), па Малдиви (нешто више од 30 посто).
Шта се дешава кад задужене земље нису у стању да исплате дуговања Кини, најбоље се види на конкретним примерима. Поменути Џибути је био принуђен да Кини уступи војну базу, Шри Ланка је Кини предала луку на управљање, Еквадор је био принуђен да у замену за кредит препусти Кинезима 80 посто производње нафте, а Пакистан је морао да тражи хитан кредит од ММФ-а јер није више могао да сервисира огроман дуг према Кини. Тако изгледа кад Кина с неким негује – како то вели Вучић – “челично пријатељство”. Од челичног кинеског загрљаја малима и нејакима пуцају кости и државна економија.
Србији не прета ова опасност, бар за сада, али друге земље у региону су већ у проблему, а будућност ни Србији не доноси ништа добро, с обзиром на темпо такозваних “кинеских инвестиција”, како кредитима тепају председник и премијерка. Европски комесар за проширење Јоханес Хан је пре неколико месеци изразио “забринутост за социоекономске и финансијске ефекте које би кинеске инвестиције могле да имају”, наводећи као пример Црну Гору у којој је јавни дуг скочио на више од 70 посто БДП-а услед узимања кредита од 809 милиона евра од кинеске државне банке Еxпорт-Импорт за изградњу аутопута.
Упозорења са Запада
Хан је упозорио да Кина тако остварује политички утицај на Балкан и настоји да “будуће чланице Европске уније претвори у своје ‘тројанске коње’", као и да постоји опасност да балканске земље постану жртве “дужничке дипломатије”. Хан упозорава да велики зајмови за инфраструктуру узети од Кине доводе у опасност крхке привреде наших земаља, те да је то у супротности са циљевима ЕУ – а то су “побољшање стабилности и економског развоја на Балкану”. Слично упозорење стигло је и од 16 сенатора из САД-а који кажу да је циљ Кине да “примамљиве кредите претворе у политички капитал у земљама које буду имале проблема са враћањем зајма”.
Српско руководство, наравно, нимало не хаје за упозорења из оног дела света у чијем друштву би, наводно, желели да виде Србију. Вучић се хвали како је на форуму “Појас и пут” српска делегација добила право да говори, а да је он држао завршни говор на скупу у Пекингу, у чему види “изненађујућу част”. Ко не би допустио два говора тако послушним партнерима који пристају на све неповољне услове, још се тиме хвале и непрестано траже нове кредите од којих највећу корист има кинеска страна. Вучић се хвали и тиме што је Си Ђинпинг “иако код Кинеза нема грљења и љубљења, више пута извео некакав полузагрљај, што они изузетно ретко раде”, те да “то значи да поштује Србију”. Тај полузагрљај који Вучић оптимистички тумачи као израз поштовања, неутралном посматрачу највише личи на призоре са природњачких ТВ канала у којима питон дави неку несрећну животињу.
Коруптивне и компаративне предности
Иако су кинески кредити неповољнији од оних који долазе са Запада, они за српске власти имају неколико предности. Пре свега, доступнији су, јер је узимање европских кредита условљено сложеним процедурама које подразумевају спровођење реформи, процену финансијске стабилности пројекта, транспарентност, јавне расправе о процедурама набавке, утицај на животну средину и сличне услове карактеристичне за демократски свет. Са Кином тих проблема нема, такви услови их не занимају, баш као ни судбина дужника.
Осим доступности, кинески кредити су привлачни српским владарима и због већих могућности за корупцију, у коју су наши политичари огрезли до балчака. Читав процес се одвија нетранспарентно, кроз личне договоре, без тендера, конкурса, других понуђача и конкуренције – што је пословна средина у којој се напредњачки политичари осећају као риба у води. То што ће будуће генерације морати да отплаћују неповољне кредите, не брине их много, јер то њихово потомство неће ни осетити. Захваљујући родитељима који вредно раде за будућност сопствених породица, њихова деца ће по занимању бити - богати наследници. Да су имали амбицију да их погађају муке обичних грађана Србије, Вучић, Брнабић и напредна компанија би се бавили неким поштеним послом, а не политиком.
Извор: "Al Jazeera"