Зоран Милошевић: Национализам и омладина
петак, 05 јун 2020

 ,,Ко их води 

 Нема Светог Саве, нема духа његовог.

 А кога има ако Христа Бога нема,

ако Светог Саве нема?“

Ове речи нашег светитеља одзвањају Србијом. Одзвањају лутајући  и тражећи плодно тле како би се на њега прихватиле и кренуле да дају плодове. Пуно је земље наоколо али није она сва тако плодна, не прихвати сваки део ње једнаком мером ове речи из којих плодови ничу.

Ова земља је ипак давала добре плодове па је и Домаћин временом заволео и некако је посебно чувао и штитио од олуја и непогода, али и очекивао још добрих плодова из ње.

Србија, земља која је слободу платила најскупље. Скупље од свих других народа. И као да је осуђена да и даље плаћа, као да све до сада није било довољно. Нема краја изгледа. Наша Србија сада изгледа јако измрцварено, уморно и бледо. Бог је за најјаче спремио и најтеже испите. Јер Он допушта да се мучимо онолико колико смо у стању да поднесемо. Из овога можемо закључити да нас Бог јако цени и да је временом допуштао да нам се дешавају одређене ствари не да би нас уништио него баш супротно, да би нас приближио Њему. Јер доброте и угођаји овога света и телесна уживања нас више удаљавају од Бога а везују за овоземаљско.

Размишљајући зашто Бог допушта народу, који је дао толико светих људи, да се мучи, каква је то љубав ако гледаш некога како се мучи. Зар и мајка не удари своје дете када види да се приближава литици или врућем шпорету. А зар мајке не воле своју децу? Није нам дато да видимо оно што Он види. Нешто што ми мислимо да је за нас добро можда и није баш тако.

Од боја на Косову када смо додирнули небо преко Карађорђа, Цера, васкрсле Србије на Кајмакчалану дођосмо и до Кошара! Колику тежину има само ова реченица која носи векове у себи. Која је уздрмала све земаљске законе, пркоси времену, иде у загрљај небеском.

Када говоримо да је Србија уморна и исцрпљена, многи ће рећи због силних ратова и битака. Да ли је заиста тако? Мислим да није.

Умор је дошао из равнодушности према овим подвизима.

Измрцвареност из непоштовања.

Поводљивост из незнања.

Зло из невере.

Ако смо ми наследили ову земљу од тако великих људи а ми је не поштујемо ни пола како су је они поштовали, ми је онда не заслужујемо. И поред тога не поштујемо ни оне који су нам је оставили. Шта смо онда ми. Како се зове онај који нешто вредно добије на поклон а онда пљује оног који му је то поклонио и то шта му је поклонио? Бирајте како ћете га звати, језик нам је богат, има избора.

Историја нам је показала да ми као народ не можемо да будемо потпуно физички уништени или поробљени. Ма колико год се неки трудили. Али можда много битније показала је и нашим напријатељима нешто. Схватили су. Србе неће страх за овоземаљски живот натерати да постану робови или да промене оно у шта верују како би добили овоземаљске угођаја и тапшање по рамену. Србе ратовима не могу уништити. Све су схватили.

План уништења нашег народа се већ дуже времена води другачијом методом.

Одвојити Србина од свог корена, од своје традиције од свега оног што га србином и чини. И он ће сам себе уништити, поробити без било какве борбе.

Јер одвојиш ли стабло од корена након неког времена само ће да се осуши и падне, не треба секира ни тестера. Осушен лист и без ветра пада.

Е сада који је то наш корен ? Без кога неможемо. Исти онај као и сваком човеку на земљи.

Корен нам је Бог. Вера у њега и дух који нам он даје. Смисао и снага. Утеха и надање. Он нас чека шта год било у овом животу. Чека нас да нам одреди колику смо плату стекли за живота. Заборавимо ли то, лако ће са нама управљати и лако ће нас поробити.

Постоје нека три нивоа лукавства која би смо требали знати. Смишљена од оног који представља зло.

Прва два су лакша, трећи је највеће оружје зла.

Први ниво се огледа у томе да нам зло стално говори:

Иди ти у цркву, пости али иди и опијај се, проводи се, лудуј, па опет у цркву.

Та идеја је лоша по слуге зла јер онај који иде у цркву чуће да се не треба опијати, лудовати, дрогирати па ће се ипак спасити.

Други ниво се огледа у томе да се убеде људи да нема Бога ни оног супротног, да нема ни раја ни пакла да је све то измиљено. Та идеја да се тако лажу људи је мало боља али опет није савршена јер ко познаје и чита свете књиге чуће праву истину и спасиће се.

Трећи ниво најлукавији од стране оног који се бори да наше душе заведе:

Полако сутра ћеш, млад си, не жури са покајањем, проживи све, па ћеш пред смрт та се кајеш.

Да ли ми знамо време нашег краја и када ће смрт доћи ?

,,Срб је христов радује се смрти“.

Застанимо сада да размислимо. Да ли се треба бојити смрти? Страх је нормална појава и свако од нас га осећа и сваком је живот мио. Оправдан је страх, али не страх такав да се због њега каља образ. Једини страх који требамо имати је шта ћемо рећи Богу када након смрти овоземаљске станемо испред њега и покушамо да подигнемо главу и погледамо у Њега. Да ли ћемо се постидети, свако хоће. Али да ли имамо оправдања за своје греха. Јер по заслузи добићемо и место за вечни живот, имамо два начина таквог живота, један је рај, погађајте који је други?

„Страх животу каља образ често“  зато пазимо.

Зато наша омладина мора да зна. Од ње много зависи. Много.

Омладина држи у рукама мач. Са њиме може бранити земљу али може бити њен џелат.

Омладине не сме бити заведена од лажног национализма који нам се намеће.

Национализма ког су нам огадили појединци који себе називају тако и бусају се у груди.

Лажне војводе и четници. Они који смрде на комунизам себе називају родољубима.

Прави изворни национализам није политички правац како нам говоре у данашњим временима, то је духовност. То је љубав према својој земљи и традицији али и поштовање других. Показати другима како се воли смоја земља, брани и не продаје се вера за вечеру.

Национализму је у сржи љубав.

„Србија је вечна док су јој деца верна“

Али верна идеји Светосавља. Овај народ нам је дао толико светлих примера ко су прави срби и шта значи патриотизам, национализам, родољубље.

Замислите кад би сви на свету волели своје, чували га не желећи туђе и не мешати се у туђе ствари. А притом поштовали свакога. Јер ако не поштујемо своје како ћемо туђе поштовати и ценити.

Не дозволите да вам огаде национализам, већ се вратите традицији, вери и коренима.

За крај разграничите ову реченицу и замислите се над њом.

Наше тате и деке нису исто што и наши оци и дедови !

Последњи пут ажурирано ( субота, 06 јун 2020 )