Уважена редакцијо,

Јављам се на Задушнице уочи Тројица, кад у цркви клечимо и молимо се за покој душа чак и оних који су у аду, јер и њих Бог, ако и мало наде има за спасење њихово, спасава молитвама свог народа.         

На Задушнице, побожни Србин излази на гробље.  Шта је гробље? Чуваоница блага Божијег. Њива Божија у коју је посејано најдрагоценије семе. Прах отаца и матера наших. Колико уздаха се отело над овим гробовима. Колико суза се излило на травицу по овим хумкама. Колико молитви је прошапутано међу овим каменим белезима. Колико љубави је уклесано у ова шарена слова. У гроздове. У голубове. Колико биографија је исписано по овим каменим књигама... Из рањених и ојађених срца по каменом спомењу залелекали стихови бола за прерано преминулим младенцима...

Ишаране розете, цветићи, вињаге... Пењу се из траве уз спомење навише. Ка врху. А на врху крст. А око крста: ИС ХС NИ КА. Победник. Васкрситељ. Спаситељ. Ту на врху се зауставља поглед. Застаје суза. Јаук се претвара у шапат. Бол се претапа у наду. Није све пропало.

Нисам пророк, ни пророчки син, али од нас Срба слаба посла. Јер, ударише неки међу нама – и то не неки, него они који се посветише монаштву, и то не неки – него неке, монахиње, на гробља и гробове. Како? Зашто? Где?

Све се десило у Благовештењу под Кабларом, у Светој Гори нашег владике Николаја.           

Погледајте фотографије на којима су споменици монаха и добротвора те древне светиње (у којој је замонашен блажено-почивши патријарх Павле); погледајте те скршене камене књиге које до јуче вековаху  над гробовима којима смо са страхом и трепетом приносили воштанице, крстили се при поменима, парастосима и задушницама и крај којих смо уз мирис тамљана узносили молитве за покој душа оних чији прах на том месту чекаше васкрсење мртвијех и живот будућега века; погледајте како данас те светиње, авај!!! безбожје, бездушје,безумље, одсуство страха од Бога и стида од људи суноврати на депонију крај цркотина и неупотрбљивих старудија и лампарија. Срушен је гроб монаха Михаила, оца чувеног архимандрита Митрофана, који је пре рата бринуо о свим овчарско – кабларским манастирима, и гроб једног добротвора, који је  своју имовину завештао Благовештењу. Тако су раније раскопали старо гробље у манастиру Жичи (за време покојниог владике Хризостома). Па шта је ово? Ко је ово одобрио? Куда ово води?

Шиптари нам руше гробља – ајде, то је јасно, непријатељи су... Али, зашто се руши спомење овчарско – кабларских манастира? Не играјте се. Рекао је владика наш свети Николај за Цркву и гробље: “Гробља су спаваонице деце њене, усипалнице многих милиарди отаца и браће наше, хранилнице свештенога праха њиховога, најчудеснија гардероба, где се чува порфира од крви и меса, порфира у којој су становале времено душе најмилијих наших, и у којој ће — само у још улепшаној, очишћеној и васкрслој — опет становати. У ту свету гардеробу биће положена ускоро и наша тела. То треба да нас радује а не жалости. Јер ми одлазимо у већу државу живих него што смо били. Број наших сродника у пратњи ништаван је према броју оних који нас тамо дочекују. Тамо ћемо се сјединити са оцима нашим и братијом. „А шта је тако добро и тако красно но живети браћи скупа?“ Заједно са милиардама браће наше ми ћемо почивати — чекајући. Чекајући док сва деца наша, унуци и праунуци — колико их Творац жели да има — прођу наш пут на земљи и легну уз нас. Зато је разумније радовати се томе него жалостити се, радовати се онако као што се радујемо кад полазимо из наше бедне паланке у неки велики град о чијој смо красоти и чистоти и многољудности само слушали. А град упокојених највећи је град што постоји у овоме свету, и највећа држава, где нас чека безбројна родбина наша и — загрљај Оца отаца наших. Ми смо више странци и усамљеници у овоме свету него што ћемо бити у свету упокојених. Докле се негатори циља смрти ужасавају од смрти ми хришћани, као деца Христа васкрслога, кличемо: „Гдје ти је, о смрти, жалац?“ Ускликнимо, дакле, с љубављу и утројмо: Христова „побједа прождрије смрт“ /I Кор. 15, 54-55/.

Стари Кабларац