„У православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве“
четвртак, 25 јун 2020

 Да ли је недавна изјава о. Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског, изречена на трибини „Религија, философија и наука у 21. вијеку“, да "СПЦ није најпримеренији назив за једну Православну Цркву као што то није ни Руска ни Бугарска“, истргнута из контекста и "причана више језиком теологије а не језиком литија“ или је то само још једна коцкица у мозаику апостасије и опште издаје која је данас присутна у свим сферама бивствовања србског народа?

        Да ли је она, са несагледивим последицама на могући унутарнационални сукоб, опаснија и од самог спорног Закона о слободама вероисповести? Да ли има битних разлика између ове и изјаве Анте Павелића да „у православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве“? Зашто је Патријарх србски Иринеј рекао да је стање СПЦ у Црној Гори тако тешко као да православни Срби живе у србофобној НДХ, да ли се ова изјава делом односила не само на световне, већ и на део Црквених власти у Црној Гори? Може ли се повући паралела са покушајима остваривања панхеленистичких претензија у појединим северноамеричким и западноевропским епархијама СПЦ?

Желео бих овом приликом да укажем на једну суштински важну реченицу, чије разумевање омогућава схватање читавог контекста, да „треба да се угледамо на Сабор на Криту који није био васељенски јер су неке Цркве одустале у последњем моменту, али је имао амбиције да буде са темама такав“.

Шта је овај лажни сабор представљао, шта му је претходило и какве последице изазива по Православље? Шта нам говори чињеница да је припреман у између осталог у Шамбезију, у Швајцарској, а да су га за време одржавања обезбеђивали амерички маринци?

Још 1927.г. након састанка у Шамбезију је Св. Ава Јустин србском читалаштву представио књигу светогорског подвижника Данила „Глас из Св. Горе о намераваном Васељенском Сабору", о коме се већ неколико година причало. У тој књижици, коју је отац Јустин сматрао књучном за ову тематику, наведени су критеријуми да би један сабор био васељенски: Сабори су увек сабирани ради борбе против јереси које су угрожавале веру Цркве. Њих нису сазивали ни папе, ни патријарси, него благочетиви цареви, који су бринули о чистоти православне вере. На њима је вођена расправа о вери, која је оповргавала јерес, а затим су обликовани православни догмати, који су морали бити у складу са Светим Писмом и Предањем Цркве, као и са претходним саборима. Те одлуке је морала да прими пунота Цркве – од епископа до лаика, чланова народа Божјег; по речима Светог Максима Исповедника, „правилност догмата даје вредност саборима”. Наиме, и јеретици су имали своје саборе, на којима је често било више епископа него на саборима Цркве Православне, али ти сабори нису важили јер нису стајали у истини, па су називани разбојничким.

Грузијски патријарх Илија је изнео став да су васељенски сабори увек били због јереси, а да се таква тема за 2016. ни не помиње.

Одлука Синода Бугарске Православне Цркве је да „Сабор одржан на Криту није ни велики, ни свети, ни Васељенски“. „Коначни критеријум за потврђивање Васељенских сабора јесте будна догматска свест целе пуноће Православља. Систем васељенских и Свеправославних сабора не може да обезбеди аутоматску или механичку исправност исповедања вере православних хришћана.“

Да ли је овај вучји сабор, којег бројни званичници СПЦ називају као „Свети и Велики Православни Сабор“, „са темама имао амбиције да буде васељенски“? Да ли он може бити Велики ако на њему нису учествовале четири Помесне Православне Цркве?

По речима оца Саве Лавриота, члана герондије светог манастира Велика Лавра, овај тзв. Свети и Велики Сабор, сазван у Православној академији Крита, заправо је један лажни, антиправославни и екуменистички сабор (по узору на II Ватикански концил), а не православни сабор како то мисле многи епископи, клирици и лаици.

На овом “Сабору“ се озакоњују све јереси које су биле осуђене од Васељенских Сабора и подржава еклисиолошка јерес, по први пут у историји Цркве, која каже да се Црква Христова не изједначује само са Православном Црквом, већ да се шири и на јеретичке групације које немају Православну Веру. Подржава се став, такође први пут у Црквеној историји, који каже да јереси које немају Православну Веру, као и друге религије које не верују у Тројединог Бога – спашавају, односно пружају спасавајућу благодат Светог Духа.

И све ово се догодило са крајњим циљем како би се Православна Црква синкретистички ујединила, дакле без истоветности у Православној Вери неподељене Цркве из првог миленијума – са папизмом, који је већ прихватио религијски синкретизам на II Ватиканском концилу (1962-1965), и кроз папизам ујединила, такође синкретистички (дакле саморазумљиво без било каквог јединства у Православној Вери) са осталим религијама у једну светску религију која ће се поклонити Антихристу, а као што је познато, по Апостолу Павлу, Антихрист ће издићи самог себе и поставити себе изнад било ког Б(б)ога или објекта обожавања у тој мери, да ће седети као “Бог“ у Светињи над светињама (тачније у Соломоновом храму који ће се подићи, али и у хришћанским храмовима који ће се потчинити Антихристу) и покушаће лукавим триковима да покаже себе као наводно правог Бога (II Сол. 2,4).

Прелазна фаза ка овом синкретичком уједињењу је преузимање заграничних епархија под окриље Фанара, као и стварање нових Помесних Цркава директно подређених византијском папи.

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне!

 

youtube.com
 
          Извор: Фејсбук страница Војислава Крстића
Последњи пут ажурирано ( петак, 26 јун 2020 )