Пад Запада и инфилтрација схоластике у Православну Цркву
среда, 22 јул 2020

 Порука И. Марковићу, 12.11.2018.г.

Читам твоју расправу о римокатоличкој теологији. Ја бих рекао да је Бернард од Клервоа био донекле близак Православљу. Није му ваљало што је позивао на крсташки рат. Он се и противио Петру Абелару, једном од првих схоластика. Шта мислиш за њега?

Бруно Келнски је био човек доста близак Православљу, посебно у његовом схваћању аскетизма.

Читао сам недавно дело од опата Сен Денија тј. Сугера. Чини се да је био доста близак томе духу. Тако ми се чини, али он је ипак изменио архитектуру из темеља на западу Европе, увевши готику.

Све је ипак пропало од папе Гргура 7, схоластика и Инокентија 3.

Запад је имао другачији развој Православља у раном средњем веку него исток. То је била доста другачија цивилизација него Византија. Били су доста мање развијени, такође и што се тиче литературе. Донекле су и нагињали због те неразвијености на неко барбарско хришћанство, више у Франачкој и међу Викинзима, а најмање у Британији и Ирској. Понегде нису били довољно ни покрштени, као што је било код Викинга и доста код Франака.

С друге стране је било великог подвижништва, побожности и огромне вере као нпр. у данашњој Британији, Ирској, Франачкој ...

Људи су схватали веру озбиљно и сам живот, за разлику од развијеног средњег века. Од 11. века више се живот схваћа неозбиљно као нека забава, а губи се осећај светости и поштовања према њиховим светињама. 

На Западу од пада Римског царства литература се углавном састоји од житија светих. Ипак та одређена неразвијеност и суров живот потиче огромну веру и побожност, па тако нпр. имамо у Енглеској сасвим по њима уобичајено мишљење да када се монаси заједно моле могу да чине чуда, као што се спомиње у житији св. Катберта. Било је на западу великих светаца и подвижништва као нпр. у Ирској где су понегде монаси живели у изузетно суровим условима нпр. острво Скелиг Мајкл (ирски Sceilig Mhichíl).

У теорији све образовање људи у раном средњем веку се сводило на манастирске школе и школе при великим храмовима. Управо из тих школа су и произашли каснији, а и данашњи Универзитети. Управо то постаје и кључ схоластике и образовне револуције, у којем се средиште образовања помиче из манастира и катедрала у Универзитете, значи издвојене и делимично секуларне институције. Управо, са растом моћи Универзитета који имају сасвим другачији приступ теологији и знању него манастири мења се и само схваћање теологије и самим тиме постоји извртање теологије, тј. мајке свих знања, путем схоластике. Сами Универзитети кроз векове омогућују и претварају се у антихришћанске институције, како их данас често можемо видети. Тако сада постоје професори који седе у својим универзитетским столицама и боре се против Бога са скоро истим логичким методама као и схоластици који су користили исте логичке методе да се боре за Бога. 

У црквеној уметности и уопштено у ликовној уметности рани средњи век показује озбиљност схваћања живота, дубину и осећај светости те страхопоштовање према Христу, Цркви и свецима. Присутна и традиција сликања која се одржава вековима тј. нема новотарија. У Православној цркви сликање битних догађаја Христова живота тј. Божић, Богојављење, Распеће, Васкрсење, Вазнесење се одржава у црквеној уметности идентично или 99% идентично од најранијих времена развоја црквене уметности тј. од 4. века (када Хришћани добијају могућност слободног развоја своје уметности, а понегде и раније) па све до данас. Нпр. постоји приказ Рођења Христовог готово идентичан од једно 3. века па све до данас, слике Вазнесења (од најраније што сам видео) из једно 6. века све до данас су идентично, и друго. Што се тиче запада у раном средњем веку они се држе те традиције, тако да можемо видети готово идентичне или у потпуности идентичне слике Вазнесења, Божића код Англосаксонаца све до средине 11. века, такође код Франака и у тзв. Отонској уметности 10. и 11. века. Међутим, постепено се ово мења тако да се Божић приказује од средине 14. века пуно другачије и то због "виђења" неке "свете" Бригите у 14. веку. Од тада се Христос приказује гол, Богородица је расплела косу, и томе слично. Тако уједно, Вазнесење се приказује другачије. Уопштено сам стил сликања постепено се све више мења. Ренесанса ставља у потпуности тачку на све то и уништава све остатке старе уметности. Анђели постају гола, дебела деца од краја 15. века, иако се свуда анђели раније виђају као младићи са крилима као што се може видети нпр. на слици краља Ричарда 2 у Енглеској (14. век) те свуда где се виђају анђели у уметности. Виђамо на западу у раном средњем веку у рукописима готово увек биљне преплете изузетно сличне као на истоку. Преплети се преплићу и чине праве чворове као нпр. на каменом приказу шлема кнеза Лазара (грб) у Хиландару. Касније је тај преплет одбачен на западу. Црквене слике постепено на западу постају једноставно лепе и ништа више. Свети догађаји су обасвећени. Богородица постепено постаје само лепа жена и ништа више.

Такође, што се тиче музике, раније музика тј. раном средњем веку је пуно мирнија и одише неком светошћу, као што си могао да послушаш код Ангилберта (9. век, Франачка). Постоји нпр. песма жала над смрћу Карла великог, коју је написао неки монах из италијанског манастира Бобио. Та песма је изузетно слична песми која се дан данас пева у нашој Цркви на велики петак, а зове се Жал Мајке Божије (или томе слично, дугачка песма). Постоји тај неки исти дух како на западу тако на истоку. Саме речи песме о Карлу су као да ју је написао неко са Правосланог истока.

Ваљало би то све једном проучавати, тај рани средњи век, на првом месту њихову цркву.

Шта се нама догађа.

Ми се управо скроз схоластичимо и постајемо као римокатолици.

Код нас је теолошко образовање у потпуности, нормално, пренесено на факултете што је уствари прави схоластички модел, тј. теологија се учи на факултетима, издвојеним од манастира. А требало би бити да постоје школе при манастирима које поучавају теологију на разини факултета. Теолози се баве углавном догмама цео живот, мало се ко уопште бави проучавањем аскетизма. Теологија губи свој центар у монаштву, духовности и постаје обична расправљачка и логичка категорија. Постаје права схоластика. Као таква она и рађа свакакве наказне мисли, јер је лишена корена те тако добијамо мисли да је душа смртна и да спава после смрти, да је Христос био човек и пре ваплоћења и слично. Значи, јављају се прави плодови схоластике. Исто као што су се на западу у средњем веку појављивале праве наказне филозифије, управо у самом центру теологије на западу, тј. на теолошком факултету у Паризу (као нпр. Наказна филозофија, „теологија“ Сигера од Брабанта), тако да се можемо згражати и чудити како су се те мисле и тврдње и родиле у самом центру теологије код њих. Тако се исто данас можемо чудити шта код нас мисле данашњи теолози, образовани на београдском теолошком факултету.

Сви смо ми мање више схоластици, по систему размишљања, понашања и друго. Могу да се рационалисти атеисти западњаци бусају у прса колико хоће својим "рационалуизмом" они су права деца схоластике тј. схоластичког рационализма. "Вук длаку мења, али ћуд никако." Тако су они само променили длаку, а ти рационалисти атеисти су у души остали схоластици схоластици. Они су права деца оних побожних монаха схоластика, права деца Томе Аквинског, Петра Абелара, Данс Скота и осталих. Само су финесе различите, заправо они су прави изроди схоластика и њихове дубоке логике, ови су прилично "деца по расту", наспрам њих.

Даље, што се тиче  у вези нас. Ми прилично постајемо римокатолици. Колико сам приметио монаси у манастирима једу месо, нема баш старог монаштва код нас. Шта је уствари то. То је право преузимање римокатоличког система монаштва где подвижништво постепено нестаје и све монаштво се своди на учење теологије тј. значи  образовање (схола). Па то је права схоластика.

Монах постаје владика, али само онај који је јако образован. Мора да заврши све више школа и онда може бити владика. То је баш западњачки. Владике живе на дворовима, а не као код нпр. Срба у средњем веку, када су владике живеле у манастирима. Шта је то. То је ушло код нас од римокатолика, код њих је постало нормално од развијеног средњег века да бискупи живе на дворовима, а често и да се богате и то доста. Тако су временом прешли у једно средином 15. веку у страшну исквареност и раскош. Надам се да неће тако бити и код нас.

Бунт данашњих наших теолога је исто као бунт ондашњих схоластика из 11. века. То је као бунт Петр Абелара који се борио за нову теологију, бацајући морал и остало за леђа као нешто сувишно.

Шта је Зоран Ђуровић ако не нови Петар Абелар. Само га успореди. Нећеш ли видети Абелара у њему.

Шта је што се тиче црквене уметности код нас. Како све иде код нас путем како сам описао тако постоји и застрањења у црквеној уметности. То је тај израз бунта и револуције. И није за чудити да баш Зораново сликарство одише тиме.

Револуција се одвија у Цркви.

То је револуција схоластике.

 

Аутор: Ж.

https://istorijskiblog.blogspot.com/

   
 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 24 јул 2020 )