Са Христом кроз тешку болест – искуство брата Милана
уторак, 11 август 2020

 ВЕРА, БОЛЕСТ, ИСЦЕЛЕЊЕ

УМЕСТО УВОДА  

Живимо у доба сумтњи и искушења небивалих до сада. Једно је везано и за болест која се свету пропагира као ковид, корона, САРС-КОВ 2, итд. Шта је питању, наука још не зна. Али људи преживљавају, понекад и смртну опасност. Међу њима су и православнин хришћани, наша браћа и сестре. Потписник ових редова замолио је неке од њих да своја искуства опишу, на поуку свима који желе да се учврсте у вери у милост Божју и у најтежим околностима. Знајмо: Господ је увек са нама, чак и у долини сенке смрти.  (ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ)

+ + +

 „При оваквој Божанској посети човек се отрежњује, повлачи у себе, увиђа да је ништаван и полазан као трава, као цвет пољски...” (из беседе прве,  у другој недељи великог поста) Свети Јован Крноштатски, „Велики Пост”.

   На вече другог дана Васкрса, почело је да се испољава обољење преко температуре. Под утиском празника, али свестан своје немарности у дотадашњем посту, као и пре њега, то сам прихватио као благу казну. Многе дужности сам одвећ формално испуњавао, без потребне посвећености. Таквим поступцима сам изазвао напетост у себи, али они су само моја кривица и одговорност.

   Болест је напредовала, и седмог дана од почетка, задржан сам у болници након прегледа. Снагу сам убрзано губио, и дошао до стања за интензивну негу. У тој слабости нисам имао концентрацију за молитву, само сам повремено у мислима изговарао по неку кратку молитву. Ишло ми је у прилог што је тело било веома исцрпљено, страсти нису могле да делују. Иако слабе концентрације, разум ми је био ведар, и са лакоћом бих одбио било какву грешну помисао кад би дошла.

   Медицинско особље било је љубазно, снебивао сам се да их питам било шта о мом стању, видећи колико су преокупирани обавезама. Ни они мени нису ништа говорили, само би питали како се осећам, и давали прописану терапију.

   Једног јутра, кроз полусан, дошла ми је у мисао следећа слика: Око мене је графитно сива атмосфера, а ја шетам по равној плочи, али убрзо стижем до обода, и видим да се од њега простире нека стрма раван, која на некој даљини, као у маглу, улази у некакву таму. Са плоче гледам у ту стрмину и таму, свестан да тамо није добро, али ме нешто силно привлачи да склизнем доле, и одлучујем да кренем, осећам да ме на том путу чекају страсти и насладе. Као дете без страха, ја бих свесно да закорачим преко обода, али скоро стварно осетих огромне шаке које ме држе преко груди, исто као родитељ кад држи дете, и не дозвољава да посрне пошто још није проходало.

   О том призору сам размишљао повремено, и сагласио сам се да је стање мог духа такво, да свесно хоћу да посрнем. Ипак нисам очајавао, препустио сам се Богу, како Он хоће нека ми буде, надао сам се у Његову милост и молио да ми опрости. Веровао сам да ћу преболети ову болест и нисам се плашио. Божје старање о нама много је веће него што помишљамо.

   Моји ближњи су били обавештени да су мале шансе да преживим, и да буду спремни за лоше вести. Како ја о томе нисам ништа знао, чудио сам се што ми често шаљу поруке и питају за стање, одговорио бих да ми је добро, само да сам уморан, и био уверен да је њихова велика брига резултат пропаганде ове болести.

   Наредног дана речено ми је да се спакујем и да ћу бити премештен у Крагујевац. Од кревета до санитетског возила превезен сам инвалидским колицима. Велики напор сам уложио да устанем из колица и легнем на кревет у возилу, тад сам увидео колико сам слаб, након те две секунде мог напора, осећао сам се као после трчања до изнемоглости. На кревет сам се сручио, и дуго нисам могао да се повратим, уз максималну дозу кисеоника. Док сам лежао, још покушавајући да дођем до даха, из групе медицинског особља што су нас пратили, неко ми довикну: „Бори се, да се вратиш жив и здрав”. Само сам климнуо главом и махнуо руком, нисам имао снаге за више. Видео сам да им је жао, будући да су знали какво ми је стање, а нису могли да ми помогну.

У Крагујевцу је било веома тешко првих пар дана. У почетку сам јео по неки залогај на силу, али после неког времена апетит се отворио и тад сам већ знао да сам на путу опоравка.

Велико је пожртвовање здравствених радника, не треба олако о њима доносити закључке, замислите себе у њиховој ситуацији. У незавидном су положају, будући да и њихове породице негодују због толике њихове преданости за бригу о туђем здрављу. Велико је и пожртвовање свих који су се молили и моле се, јер је и за њих борба била тешка. Бог нека их све награди. Слава Богу за све!

Последњи пут ажурирано ( петак, 02 октобар 2020 )