Стеван Зивлак: Зашто је убијен Патријарх Лукијан Богдановић
среда, 09 септембар 2020

 Убиство Патријарха српског Лукијана Богдановића, последњег Архиепископа карловачког, у септембру 1913, било је, данас је извесно, увертира у Први светски рат. Убијен је у оквиру припрема Аустроугарске за коначан обрачун са Србијом, а тај злочин је годинама, иако је у питању високи црквени великодостојник, прећуткиван.

Академик Василије Крестић наводи да је Патријарх Богдановић дошао  на патријаршијски престо 1908, после смрти патријарха Георгија Бранковића, био је мађарски држављанин, Мађари су га и поставили и подржавали као човека од поверења. Међутим, у балканским ратовима доказао је да није мађарофил. Уз његову помоћ и благослов слата је огромна помоћ Срба из Угарске браћи преко Саве и Дунава.

То је једна од ствари коју бечки двор никако није могао да му заборави. Од њега је, због лакше контроле, тражено и да седиште патријаршије из Сремских Карловаца премести у Будим, што је одбио. Такође му није опроштено што је за епископа будимског изабран Георгије Зубковић, а не угарски фаворит Георгије Видицки.

Прича о патријарховој смрти почиње у лето 1913. године, када је пошао на лечење у Јоакимову бању, близу Карлсбада, одакле је продужио у Бадгаштајн.

Српска победа у балканским ратовима реметила је равнотежу и планове Аустроугарске. Патријарх је пошао код цара у Беч да објасни разлоге своје подршке и помоћи Србима, и успут свратио у бању на одмор. Угари су одлучили да га ликвидирају. Постоје докази да су га убила два полицајца на мосту. Један му је ишао у сусрет спреда, други отпозади. Завршио је у потоку , наводи Василије Крестић.

Патријарх је, 2. новембра, сахрањен у Сремским Карловцима, испод олтара Горње цркве. Цар Фрањо Јосиф је на сахрану послао царског и краљевског подмаршала Адолфа барона Ремена-Баренфелда, а српски краљ генерала Божу Јанковића.

По речима академика Крестића, Србија је дужна да се брани од покушаја прекрајања историје и да публикује сва документа која доказују њену невиност. Међутим, иза немачке историографије, баш као и иза њихове економије, стоји далеко више новца. Они су до сада објавили више од 200 књига, док смо ми једва добили паре да објавимо своју грађу. Србија и ту касни јер су све силе већ објавиле своју дипломатску грађу 1903-1914, која показује њихову улогу у предвечерје рата каже Крестић.

Догађај је расветљен 1922. када је архимандрит Георгије Видицки у „Патријаршијском гласнику“ обзнанио нове чињенице. Он је јула 1913. боравио у Карлсбаду. Тада га је на поверљив разговор позвао један неименовани мађарски гроф, који је претпостављао да је Видицки, после неуспелог именовања за будимског владику, непријатељски расположен према патријарху Лукијану. Гроф му је поверио планове групе угарских политичара да по сваку цену Лукијана Богдановића онемогуће, „морално или физички“, да даље обавља дужности.

Идеја је била да се овим убиством српски корпус у Аустроугарској обезглави и одвоји од Србије, посебно зато што је било доста Срба међу официрима. Србија је после балканских ратова постала мала регионална сила, која се ширила на југ. С друге стране Саве и Дунава радило се на покатоличењу и мађаризацији српског живља. Велики су били притисци и на српску црквену аутономију , сматра историчар Жарко Димић.

Карловачка патријаршија  је чврсто организационо окупљала око себе православне народе на Балкану и подржавала њихову тежњу за изградњом националне државе Јужних Славена. То је био велики проблем за нарасле колонијалне апетите Немачке царевине и Аустроугарске, који су једини правац својих колонијалних освајања и експанзионистичких тежњи видели управо продор на југ преко реке Саве и Дунава и долазак до Босфора и Дарданела. У томе им је велика сметња била управо Карловачка патријаршија која је организујући у континуитету огромну помоћ у новцу, добровољцима , оружју, храни и опреми својој браћи јужно од Саве и Дунава, пресудно помогла Први и Други српски устанак и Балканске ратове те омогућили израстање независне Србије у регионалну силу на Балкану.

Академик Крестић додаје да је прича о Лукијану Богдановићу дуго била „намерно заборављена“, јер су власти после Другог рата покушале идеолошки да обезвреде цркву, која је у то време била не само верски, но и национални стуб друштва. Зато је значајно да се шира јавност, а посебно с обзиром на немачке и аустријске покушаје ревизије историје, обавести и о овом догађају.

Ко је био Лукијан Богдановић, последњи Карловачки Патријарх?

У  години јубилеја, стогодишњице Уједињења у Српску православну цркву, не можемо а да не поменемо зверски убијеног последњег Патријарха Карловачке патријаршије, Лукијана Богдановића.

Неоправдано нападан за живота, недовољно подржан од тадашњих политичких партија србског народа у Аустроугарској монархији, неприхваћен од доброг дела епископата, Патријарх Лукијан је достојно заступао интересе србског народа, штитио историјска права и привилегије србске,   учврстио устројство Карловачке Патријаршије а његова допринос победама србске војске у Балканским ратовима је био немерљив и драгоцен, то је управо био разлог његовог зверског убиства од стране угарских власти.

Лукијан Богдановић (Лазар Богдановић), рођен је 10. маја 1867. у Баји од оца Александра, трговца, и мајке Милице рођене Летић.

Основну школу и гимназију завршио је у Баји, а Карловачку богословију 1889. године. Затим је студирао права на Митрополитском Лицеју у Јегри и положио  испите са одличним успехом. Замонашио га је по чину мале схиме у манастиру Беочину 16. јула 1891. протосинђел Никанор Поповић касније епископ темишварски.

Рукоположен је 21. јула исте године за јерођакона у манастиру Раковцу. Приликом освећења храма у Сремској Митровици, 6. октобра 1891, произведен је у чин протођакона, а за архиђакона произведен је у Даљу на Цвети 1894. Следеће године рукоположен је у чин презвитера синђела у Саборној карловачкој цркви. На Св. Николу исте године произведен је за протосинђела, а 29. децембра за архимандрита беочинског. Рукоположења и сва производства извршио је патријарх Георгије (Бранковић).

 Од монашења па до 1. децембра 1891, био је конзисторијални подбележник епархије бачке у Новом Саду и у исто време предавао је веронауку у гимназији, вишој грађанској, трговачкој и девојачкој школи. Почетком децембра исте године постављен је за катихету у Сремским Карловцима, где је службовао до краја школске 1893/4. извесно време предавао је црквено појање у Карловачкој богословији. Првог априла 1894. постављен је за конзисторијалног бележника архидијецезалне управе и у исто време за актуара гимназијског патроната у Сремским Карловцима.

После смрти епископа будимског Јеремије (Мађаревића) именован је 10. новембра 1896. за патријарашког мандатара Епархије будимске, а крајем јануара 1897. за администратора. За епископа будимског изабран је једногласно 6. децембра 1897. Хиротонисао га је 13. марта 1898. патријарх Георгије (Бранковић) са епископима: горњокарловачким Михаилом (Грујићем) и вршачким Гаврилом (Змејановићем). Његовим заузимањем за неколико година утрошено је на издржавање школа око 100.000 круна. Ускоро се показала потреба за оснивањем одбора за прикупљање прилога за подизање нових школа и прилогом од 10.000 круна он постаје највећи приложник. Храм у Чобанцу је обновио својим личним средствима. Када је српским вероисповедним школама запретила опасност да буду затворене епископ Лукијан је, као члан Горњег дома, устао против повреда права српског народа у име целог епископата Карловачке митрополије и гласао против предложеног законског предлога.

После смрти епископа темишварског Никанора администрирао је темишварском епархијом све до избора епископа др Георгија (Летића). 

Смрћу патријарха Георгија Бранковића остао је упражњен патријарашки престо у Сремским Карловцима. И поред многобројних спекулација и нагађања, на избор новог првојерарха Карловачке митрополије се чекало доста дуго. Именовањем будимског епископа Лукијана Богдановића за Администратора Митрополије 3. марта 1908., почело је разрешење ове кризе која је довела до застоја послова везаних за финансијско и административно функционисање Митрополије. Ускоро је под председништвом Администратора одржана и прва седница Митрополијског савета. Такође 28. марта 1908. стигла је и потврда Манастирске уредбе, која је донета на Црквенонародном сабору 14. фебруара 1907.

Администратор Богдановић је за 2/15. мај сазвао седницу Митрополијског савета са циљем да се организује изборни Црквено-народни сабор.

Нешто раније почетком фебруара епископи су се састали на конференцији на којој се расправљало о избору патријарха и сазива Црквено-народног сабора. Председник Владе Угарске Шандор Векерле је акт потписао са даном 6. априлом 1908. налажући Администратору Митрополије да преузме све личне ствари и драгоцености покојног патријарха Бранковића.

Именовање министра правде Антала Гинтера за комесара Црквено-народног сабора ишло је у прилог тези да се држава врло озбиљно бавила питањем избор Карловачког првојерарха.

Комесар Гинтер је отварајући Сабор нагласио љубав Владара према својим поданицима и додао да сазив Сабора из 1906. има мандат да изабере новог митрополита - патријарха. Такође уз помну анализу свих пристиглих предмета, дошло се до закључка да се на првом месту мора водити рачуна о Цркви и да се прво мора изабрати нови црквени поглавар. Тек после избора патријарха може се решавати читав низ питања, или се може сазвати нови Сабор. Јасно је речено да се ниједна одлука не може сматрати пуноважном док се не изабере патријарх. Одређен је рок за избор од  три дана. Владика Мирон Николић је после тога као најстарији епископ по посвећењу отворио Сабор, позивајући на мир и слогу, наглашавајући да су Срби за два века Митрополије бирали свега 17 архипастира и да се избор мора учинити сталожено и мудро.

Приликом првог гласања 19. јула / 1. августа 1908. већину гласова је добио вршачки владика Гаврило Змејановић, кандидат радикалне странке са 40 гласова, док је пакрачки Мирон Николић добио 30 гласова. Нешто после тога са комесаром Гинтером су за Будимпешту отпутовали Ђорђе Красојевић и Мита Мушицки, којима се прикључио и Никола Марковић- Ердељан. Радикалску делегацију су примили Векерле, Кошут и Апоњи, а Красојевић је лично изнео молбу да се потврди Змејановић. Комесар Гинтер је подржао предлог, а касније ће слично учинити и гроф Теодор Баћањи, Арпад Телеки и велики жупан Аладар Бала. Векерлеов одговор делегацији био је пун симпатија за Србе, али без директног одговора.

Ипак, Шандор Векерле је сматрао да вршачки владика Змејановић није погодна личност за патријарха. Он је одбио његову потврду јер је тврдио да патријарх мора смирити сукобе, а пошто је Змејановић радикалски опредељен да ће се сукобити само продубити. Такође Векерле је отворено говорио да патријарх мора знати мађарски, што није случај са Змејановићем. Стога је он предложио да се гласа за епископа будимског Лукијана Богдановића.

Нови сазив Црквено-народног сабора је потврђен за 2/ 15. септембар 1908. У рескрипту који је пратио позив, наглашено је да се владика вршачки Змејановић исључује из могућности за избор због незнања мађарског језика (што је дефинисано за великодостојнике одлукама Угарског сабора из 1840 и 1843/1844). Помен Апоњија о могућности стварања Мађарске православне цркве био је још један од видова притиска уочи наставка Српског Црквено-народног сабора.

У самом рескрипту од стране Франц Јозефа је стајало да је 1. августа добио молбу да се потврди избор Гаврила Змејановића за српског патријарха, али да у себи не осећа побуду да потврдом одобри тај избор. Такође искључивањем поменуте особе из могућности поновног избора, наређује се нова изборна седница (датум 16. август 1908.). Исти текст је на мађарском прочитао и комесар Гинтер.

На седници 6. септембра 1908. (пета седница) је владика бачки Митрофан Шевић добио потребне гласове, али је он одбио да се прихвати патријарашког звања. За Шевића је гласало 40 посланика (радикала), за Мирона Николића 27 (самосталци и Полит -Десанчић) и за будимског Лукијана 3 гласа (Евген Думча, прота Недељковић и Милош Ђорђевић).

У свом образложењу потписаном 6/ 19. септембра, бачки епископ Митрофан Шевић је тврдио да је избор обављен без његовог пристанка и воље, па стога не може да се прихвати патријарашког звања. Исту изјаву је пред Сабором прочитао и комесар Гинтер на мађарском.

Коначно 9./ 22. септембра 1908. (6 седница) изабран је будимски владика Лукијан, који је на гласању добио 39 гласова, док је пакрачки владика Мирон Николић добио 25  гласова.

Патријарх је обећао 20% (140 000 круна) својих прихода за свештеничке плате и пензије. Додатну сенку на избор патријарха Лукијана је бацала чињеница да епископи нису хтели да гласају за њега и поред претњи које је упутио комесар Гинтер. Ниједан владика није гласао за српског патријарха, што говори само за себе о поделама у Јерархији тога доба.

Приликом решавања питања пензионог осигурања свештеника, патријарх Лукијан је обећао стални годишњи допринос из својих личних средстава, а када је донета Мировинска уредба за српске православне свештенике у Српској православној митрополији карловачкој прилагао је сваке године 20% свог чистог прихода свештеничко-удовичком фонду, чиме је часно испунио дато обећање.

Још 1909. године патријарх Лукијан је основао Синодски фонд у који је прилагао 50.000 круна годишње за синодске и црквено-просветне циљеве. Свети архијерејски синод је на његову иницијативу 1911. донео Уредбу за дворско монашко свештенство у православној Митрополији карловачкој. У статус придворних монаха могао је бити примљен само академски образован младић православне вере и српске народности. Ово је била школа у којој су школовани млади монаси за више положаје у цркви.

Када је хрватско-славонско-далматинска влада крајем јануара 1909. одузела право јавности српској учитељској школи у Пакрацу, патријарх Лукијан је предузео одговарајуће кораке и школи је враћено право јавности.

Патријарховом иницијативом Благодјејање митрополита Стефана (Стратимировића) преуређено је у модерни гимназијски интернат Стефанеум у  којем је око четрдесет гимназијалаца имало бесплатан стан и храну. Великом заслугом патријарха Лукијана генерално је обновљена Саборна црква Св Николе, која је поново освећена 1910, о чему сведочи и спомен плоча у самој Цркви. На иницијативу патријарха настала је и чувена слика Уроша Предића Узбуркано море, која приказује Светог Николу који благосиља патријарха Лукијана који клечи пред њим тражећи благослов за спас цркве.

Слика се данас чува у Српској патријаршији у Београду. Портрет Богдановића из 1925. такође је дело Уроша Предића.

Устоличење патријарха Лукијана у највећој мери било је у сенци дешавања везаних за анексију Босне и Херцеговине. Све отвореније се писало да се зна датум анексије и да се више не може сакрити чињеница да ове српске покрајине долазе под власт Двојне монархије.

Датум устоличења је обнародован за 25. септембар/ 8. октобар 1908. Ускоро је свака вест почињала причом да се очекује анексија Босне и Херцеговине, па се сва јавност окретала ка овој горућој теми у решавању српског питања. У свом говору приликом устоличења патријарх Лукијан је рекао и да се нада на првом месту у Бога и своје вернике да ће тешко бреме патријарашког достојанства носити смирено и на корист Митрополији и за бољитак црквено-школске аутономије.

Дана 24. Септембра / 7. октобра званично је прочитан рескрипт цара Франца Јозефа о потврди патријарха Лукијана Богдановића. Краљевски комесар Гинтер такође је прочитао саопштење и проглас на мађарском језику .

Похваљена је мудрост и трезвеност саборских посланика, а саборске седнице су одложене до даљњег. Народ је хладно поздрављао патријарха. Атмосфера објављене анексије и самог начина избора патријарха допринела је оваквој ситуацији. Говор комесара Гинтера на мађарском у српској цркви посебно је био негативно прихваћен. Улазнице за устоличење такође су биле на мађарском. Заклетва је прочитана и изговорена на латинском језику.

Сви су поздравили благ и помирљив говор новог патријарха. Дан касније одржана је и прва седница Црквено-народног сабора под председништвом патријарха Лукијана.

На следећој седници (деветој 10. октобра) проглашено је да се Сабор одгађа на неодређено време. Тако је симболички анексијом Босне и Херцеговине почело управљање Митрополијом патријарха Лукијана Богдановића.  Још неколико важних догађаја се десило у неколико година колико је Богдановић био првојерарх. Током његовог управљања Митрополијом одржана су два Црквенонародна сабора 1910. и 1911. године, а Црквено-школска аутономија је у великој мери сужена чувеном Наредбом цара Франца Јозефа уз подршку Угарске владе 11. јула 1912. године.

Том приликом ван снаге су стављене многобројне одлуке српских Црквено-народних сабора. Укинуте су Уредба од 29. маја 1871. о привременом устројству епархија, Уредба од 29. маја 1871. о привременом устројству православног митрополитско- црквеног и народно-школског савета, Уредба од 29. маја 1871. о изборном реду Саборских посланика, Уредба од 14. маја 1875. о устројству Црквено-народног сабора, уредбе и одредбе које су настале из тумачења наведених, као и Статут од 23. марта 1908. године.

Стеван Зивлак

Последњи пут ажурирано ( петак, 11 септембар 2020 )