СЛУЧАЈ „ШАРИЋ“. ШТА КАЖУ КАНОНИ?
Стање у СПЦ као организацији је и даље тешко и трагично. Најновији догађаји то показују. Рецимо, случај епископа Шарића, викара патријарха Иринеја, кога оптужују за ствари крајње криминалне – од неморалног живота и кршења монашких завета до отмице човека који је на то указао.
Наравно да православни хришћанин не сме да се бави моралним суђењем клирицима, али, ако је саблазан јавна и ако од ње потиче велика штета по душе верника, зар епископат није дужан да истражи и пресуди у једном таквом случају? Уместо тога, ми добијамом изјаве патријарха у стилу „Мож` да бидне, а не мора да значи“, а оптужени неће ни прстом да мрдне да би са себе скинуо сумњу јавне саблазни. Овакви поступци су НЕДОПУСТИВИ, и већ су нанели огромну штету, јер народ не зна о чему је реч. Синод је, ако је реч о лажи тужитеља, дужан да хитно објави деманти и одбрани епископа Стефана, и да покрене црквено – судски поступак против клеветника, који је припадник СПЦ. Ако је тужитељ у праву, поступак се покреће против онога који је погазио своје завете и хушкао на отмицу сведока својих недела. Много пута смо већ имали велике саблазни. Довољно је сетити се случаја епископа Пахомија (који је заташакао његов покровитељ, владика бачки Иринеј ) или епископа зворничко – тузланског Василија Качавенде, за кога се и даље не зна да ли је смењен због неморала или што се борио за Републику Српску. Шта ће народ да мисли ако је истина да епископ твори блуд и налаже отмице? Шта је то – мафија или духовништво?
Зато се обраћамо јавности: тражимо да се случај канонски разреши, и да се скине љага са епископата. Зар је много то што тражимо?
БИСКУП ГРГУР У АКЦИЈИ
Наравно да није само то: бискуп Гргур се толико осилио да више скоро ни не носи мантију (јер у њу, као ни у православног Христа, не верује), него се свуда појављује глуматајући Џорџа Клунија, а нарочиту пажњу посвећује Хрватима и слугрења им, као што је то чини кад се дружио са бискупом дубровачким, правим, од папе постављеним, Матом Узинићем. Недавно је био у Јасеновцу, на освештању црквице Новомученика Јасеновачких, и тамо је одржао јадну и бедну хрватопоклоничку беседу која се сва састојала од приче да не смемо никога да мрзимо, а за коју су Новомученици били само повод. То није ни чудо, јер га је у Јасеновац звао епископ славонски Јован, чувени рокер и падобранац, који се, поучен од оних који своје патње у Другом светском рату нуде као једини прави геноцид у 20. веку (други и нису баш толико страдали, више су „страдуцкали“), стално смањује број српских јасеновачких жртава. Чим је Гргур, преко воље, обавио своју глумачку улогу у Јасеновцу, похитао је да руча у цивилки у Загребу са својим другом, либералним хрватским „повијесничаром“ Јовићем. Мало политика, мало цивилка – и ето нам новог председничког кандидата „удружене опозиције“ на пресдедничким изборима у Србији 2020. Ко зна? Све је могуће. Само, бар за сада, није могуће да се бискуп Гргур покаје за своје папистичко бесрамље и изговарање „филиокве“, као и за короноверство коме се суштински препустио као одступник од православне истине.
ЧИЈИ ЈЕ ДУХОВНИ СИН БИСКУП ГРГУР?
Али, Гргур је само духовни син једног глумца, који одавно глуми великог патриоту – умировљеног – неумиреног епископа „Тасе“, о коме смо давно, 2013, писали и опомињали:
| „Је ли могуће да се сад овако буса у своја родољубива и косовскометохијска прса („Груди моје балканске“) Атанасије, човек који је са братом Амфилохијем натерао владику Артемија да повуче тужбу против НАТО држава које су дозволиле шиптарски погром над српским светињама Косова и Метохије 2004. године? И то је урадио баш он, владика Атанасије, који је убедио владику Артемија да тужбу покрене, па му чак нашао и адвоката из Израела, и онда га, јер су га НАТОВЦИ притисли („Кријеш Младића, а? Учествовао си у рату, а? Одмах у Хаг, Тасо! Осим ако...“) натерао да тужбу повуче? Је ли могуће да је сад овакав косовометохијски заточник човек који је оптуживао владику Артемија да је организовао атентате на своје свештенике? Је ли то беше онај Атанасије који је дошао да разори канонски поредак епархије рашко-призренске, оптужујући владику Артемија за најстрашнија злодела против Цркве и народа, онај Атанасије што је, као Џејмс Бонд, спроведен до Грачанице, у зиму 2010, у пратњи људи Тадићевог режима и сокољен од Млађе Ђорђевића, Тадићевог саветника за СПЦ и Републику Српску, који је Тасу и брата му Амфилохијa пратио и на недавном митингу на коме су се борили против независног Косова, а у Београду? Је ли то тај Таса косовољубац који је поломио све браве на собама и келијама у Грачаници и заменио их, спречавајући канонску примопредају епархијских дужности? Је ли то тај храбри заточник који је, како је дошао на Косово и Метохију, почео да од Шиптара и „међународне заједнице“ прима тобож „обновљене“ цркве и манастире оштећене 2004. године, који су, како својевремено записа једна сведокиња, „обновљени“ тако „добро“ да се у њима може служити Литургија без кишобрана? Је ли то онај Атанасије чију су беседу о љубави и „суживоту“ на Космету, одржану у „обновљеној“ цркви светог Ђорђа у Призрену тако одушевљено поздравили кфоровци и Шиптари - по писању новина „Правда“ 27-28. фебруара 2010, кфоровски командант, немачки генерал Менфред Хофмајер, за Дојче веле тада је рекао: „Ово је за нас била веома важна служба, нарочито зато што је владика изговорио помирујуће речи. Разговарао сам и са саветником председника Србије Бориса Тадића (Млађаном Ђорђевићем) и он ми је слично изјавио“, а секретар Исламске заједнице Косова Ресуљ ефендија Реџепи рече да им је драго да „господин Јефтић не иде стопама његовог претходника и да само сеје мржњу међу људима тј верницима“? Је ли то онај „Таса“ што је званичним актом од 14. фебруара 2010. забранио помињање канонског епископа рашко – призренског Артемија, коме, у том часу, није било ни суђено, ни пресуђено, и који је, по свим канонима и уставу СПЦ, био надлежни архијереј? Је ли то онај што је пљувао Марка Јакшића, Милана Ивановића, Драгана Велића и друге Србе са Косова и Метохије, бранитеље свете земље, који су молили да се хаос не прави и да се не тера са Косова човек који се, како те, 2010, у „Печату“ рече Марко Јакшић, „целим својим бићем годинама, месецима, покушавао да спаси наш Космет, знам колико је снаге и енергије и здравља потрошио да се КиМ не отцепи од Централне Србије“? Је ли то беше онај што са Правног факултета у Крагујевцу, скупа са својим братом Амфилохијем, истера на улицу асистента Зорана Чворовића, оца двоје деце, само зато што је објавио књигу „Истина о случају владике Артемија“ (истераше га факултетске власти, али после „Тасиног“ и Амфилохијевог писма)? Је ли то онај Атанасије који није хтео да чује Србина с Косова, Драгомира Костића, кад је вапио: „Зар тако, браћо архијереји, са својим братом архијерејем? Зар се тако поступа са Човеком? Зар се тако поступа са човеком који је постао Симбол косовског човека? Косовског Србина?“ Је ли то онај Атанасије који нас је брукао пред светом, и за кога је америчка публицисткиња и пријатељ српског народа Џулија Горин 2010. записала: „Треба имати на уму да се епископ Атанасије, док је у потпуности владао својим менталним способностима, одрекао функције епископа пре 11 година због доказане физичке неспособности, што је потврдио СА Сабор. Али сада тај исти Свети сабор њега сматра способним да управља епархијом која пуних 11 година преживљава најтежа искушења“? Је ли то онај Таса чији је брат Амфилохије на слави цркве у Вучитрну у августу примио срдачно Иљбера Хису, координатора у Влади Косова за спровођење плана за Север Косова и Метохије (о чему је писала „Правда“ 5. августа 2010.), прaвдајући то традиционалним српским славским гостољубљем (као што је Буловић правдао посету Џозефа Бајдена Дечанима 2009, иако ју је владика Артемије забранио)? Још много тога би имало да се каже и напише, али је и ово довољно. Спроводећи духовно братоубиство и разгонећи монахе са Косова, он је директни саучесник у предаји Космета НАТО-у и Шиптарима, за шта сада оптужује само Буловића. „Тасино“ писмо је, међутим, корисно по оној народној – заклела се земља рају да се тајне све сазнају. Тако смо из пера главног теолога - новотарца СПЦ, „Тасе“, добили доказ за оно што ми годинама говоримо - да Иринеј Буловић из сенке управља целом Црквом и пише саопштења не обзирући се на Сабор. Буловић је главни упропаститељ СПЦ, јер је човек Фанара и Ватикана, а има највећу моћ, која не потиче из црквених кругова, него из његове повезаности са световним центрима моћи, који га редовно снабдевају подацима о стању српског епископата, на основу којих дотични врши своје уцене и комбиновања на Сабору. Прави патријарх има исто име као и формални патријарх, али му је презиме Буловић, а не Гавриловић. Али, шта је главни циљ и смисао овог писма? То није одбрана Космета, него духовног чеда „Тасиног“, познатог самопроглашеног бискупа херцеговачког, фудбалера, тенисера, кошаркаша, књижевника и романописца, бизнисмена светског гласа, возача скупих аута и џипова, носиоца „паћоти“ ципелица и зуба вредних десетак хиљада евра и, по „Таси“, великог борца за српску сиротињу, сирочета, љуби га (духовни) тајка, владике Григорија, главног представника џет сета из „мученичке нам Херцеговине“ (која је заиста мученичка јер су је усташе клале и убијале, а сад је за владику добила човека који најогавније шурује с хрватским бискупом Узинићем, клечи на његовим службама, прима награде за толеранцију хрватског „Вечерњака“, прича глупости о Иви Андрићу, који је српски, и само српски, писац, а не „заједнички“, и брука целу СПЦ својим срамним поступцима, какво је стављање храмова под хипотеку зарад добијања кредита)... Пошто је владика Григорије, који је својевремено помагао „Таси“ у пацификацији владике Артемија, сад у шкрипцу, јер сви медији пишу о њему и његовим делима http://borbazaveru.info/content/view/5800/77/; http://borbazaveru.info/content/view/5799/37/; http://borbazaveru.info/content/view/5705/37/) треба га одбранити као „заточника Косова“ и великог пријатеља сирочади (и он је сироче, љуби га (духовни) тајка)! Уместо да му, као истински духовни отац, очита вакелу и лупи две - три клемпе, као што је радио тамо где је смео и могао, и то без икаквог разлога (само да би доказао своју моћ и силу), „Таса“ брани своје „сироче“, познато по невиђено луксузном животу, сироче које потиче из планинске забити Вареша, које, док није постало епископ није знало како живи џет сет, а сад живи као џет сет и лети авионом на Ноу Камп стадион да гледа Барселону (знамо све о том летењу „сирочета“)... А зашто га брани? Зато што га духовне чедо трпи и храни, и, ако би га „Таса“ озбиљније грдио, био би, под старе дане, „ногиран“ из Тврдоша... Зато је пред „Гришом“ „Таса“ мањи од маковог зрна... Пошто је већ поменуо првосвештеника Илија, који је благо корео своје синове кад су скрнавили светињу, владика Атанасије могао би да себи каже – ЛЕКАРУ, ИЗЛЕЧИ СЕ САМ, и да више не брани своје духовно чедо, јер тој одбрани, осим неколицине „незнавених“, више нико не верује. Владика Атанасије треба да зна: он више никога не може да превари, осим самог себе. А себе ће варати док се јавно не покаје и не замоли Бога и народ за опроштај због толико саблазни које је произвео у СПЦ, што му ми са „Борбе за веру“ искрено и срдачно желимо.“ Толико о епископу Атанасију и бискупу Гргуру још 2013. „ЂЕДО“: ШТА ЈЕ САД ПА ТО? А ево и о митрополиту Амфилохију. Ми смо, као и увек, подржавали и подржавамо борбу нашег народа у Црној Гори за своја верска, национална и грађанска права, и увек смо осуђивали усташки режим Мила Ђукановића, који је ударио и на наше највеће светиње, од Цетиња до Острога. Нисмо никад оспоравали ни обнову црквеног живота у Црној Гори, па ни, својевремену, улогу митрополита Амфилохија у тој обнови. Али нисмо могли да прећутимо, и нећемо да прећутимо, да је митрополит Амфилохије, од младости ревнитељ Православља, постао један од најутицајних новотараца и реформатора у СПЦ, о чему је давно писано као о сукобу митрополита Амфилохија са јеромонахом Амфилохијем. Екуменизам и литургијска рефирма, сталне посете римском папи и Ватикану, као и шуровање са идејом полуаутокефалности „Православне Цркве у Црној Гори“ су ствари на које смо увек упозоравали као на опасности. А најскривенија од свих опасности – сујета која руши православну потку духовне изградње. И усред борбе за светиње у Црној Гори спеваше песму „Ђедо“, да велича митрополита Амфилохија. Православни су увек бежали од похвала и сујете, јер похвале и сујета су човекоугодништво. А ова песма се не пева Христу, него смртном човеку, пролазном, од кога се за живота ствара култ – што није потребно ни њему, ни народу, ни СПЦ. Заслуге су једно, сујета је друго – а сујета је основа политиканства, које нас већ деценијама руши и разара баш у СПЦ. https://www.youtube.com/watch?time_continue=1&v=zF7
СТАЛНО СЕ ПРЕИСПИТУЈЕМО |
Ако неко сматра да Уредништво сајта „Бора за веру“ не мисли о својим поступцима и не труди се да их усклади са учењем наше вере, тај греши. Знајући да ћемо Богу одговарати за све што чинимо и говоримо, трудимо се да се редовно преиспитујемо и тражимо одговор на питање – да ли је оно што радимо благословено и корисно. Зато се повремено оглашавамо ставовима који читаоце треба да подсете на наша преиспитивања и размишљања, а са циљем да се поправимо и исправимо тамо где грешимо. Зато ево наших најновијих размишљања, вама, драги читаоци,на увид.
1.Основни став „Борбе за веру“ увек је био – неопходна нам је борба за веру једном предату светима (Јуд. 1,3). Ми ту веру нисмо измислили – она нам је дата од Христа и Цркве. Ми је бранимо да би она бранила нас, као што нас је вековима хранила и бранила од сваког зла. У борби за веру ми нарочито морамо пазити на лажи и фалсификате, да не бисмо пали у духовну пропаст и препустили се вуцима уместо пастира.
2. Као што знате, борећи се за веру, ми никад нисмо скретали ни лево – у екуменизам, ни десно – у лажни зилотизам, и никад нисмо позивали своје читаоце да напуштају СПЦ, мада смо били критични према свима онима, у мантији и без мантије, који руше ред и поредак. У своје време смо, 2013, одговорили на нападе епископа „Тасе“, и сада то понављамо:“ Зашто је епископ Атанасије оклеветао „Борбу за веру“? У чему се огледа „антиепископски“ и „антицрквени“ карактер нашег сајта? (овде не можемо не приметити, да је еп. написао најпре „антиепископски“, па тек онда „антицрквени“. То је у складу са новотарским учењем да је епископ црква).
Из речи „антиепископски“ и „антицрквени“ произилази да је начелан став нашег сајта антиепископство и антицрквеност. Ми не можемо ову лаж прећутати. Јер, против Цркве су расколници и јеретици и сви други богоборци, а недао Бог да ми међу таквима икада будемо. Ми бисмо лако личне увреде отрпели, и то би нам било на духовну корист, али паушално изнесену тврдњу – лаж да радимо против Цркве и епископа, ми не можемо прећутати.
О ави Агатону се причало следеће: "Дошли су код њега неки монаси чувши за његов велики дар расуђивања. Желећи да испитају хоће ли се он наљутити питају га: "Јеси ли ти Агатон? Чули смо за тебе да си горд човек?" Он договара: "Да, то је тачно." Они га опет питају: "Јеси ли ти Агатон, празнослов и клеветник?" Он одговара: "Јесам." И опет говоре: "Јеси ли ти Агатон јеретик?" Он одлучно одговара: "Не, нисам јеретик." Затим га упиташе: "Реци нам, зашто си на прва питања давао потврдан одговор, а последње ниси издржао?" Он им одговори: "Признајем да имам прве пороке, јер је то признање корисно за моју душу, а бити јеретик значи бити отпадник од Бога, а ја не желим да будем отпадник од Бога." Чувши ово они се зачудише његовом дару расуђивања и одоше, добивши поуку.
Сајт „Борба за веру“ настао је као одговор оних који су увидевши кварење вере и црквеног поретка од стране самовољних, Цркви непослушних епископа и свештеника, примили к знању и к срцу речи светитеља Божијих: "Заповест је Господња да не останемо неми у временима кад је вера у опасности. Када је вера у питању нико нема право да каже, ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?"(Св. Теодор Студит). Ми нисмо имали право остати неми и незаинтересовани. Преци наши не оставише нам блага земаљскога, али нам оставише чисту и неукаљану веру – благо којим се небо и вечни живот купују. И вечно им на томе хвала! Наша је света дужност да оставимо деци својој, и потомцима својим, исту такву веру - чисту и неукаљану: "Пре свега остављај синовима својим у наслеђе непорочну веру и свете догмате да би не само синове него и унуке привео Господу путем Православља" (Преп. Јован Лествичник, "Реч пастиру", гл. 14).
"Да би се чувала истина треба је стећи, да би се стекла треба је упознати. На тај начин свако онај ко зна хришћанску истину постаје њен чувар, бранилац и заштитник. Што је више оних који знају истину тиме је већа њена заштита, тиме је она мање угрожена - не сама у себи него и међу људима. И, насупрот томе, што је мање оних који знају истину, мање је заштите против лажи, а тиме је опаснији положај истине међу нама. Јер, у том случају, ако се појави неко лажно учење, онај ко не зна истину ће га пропустити, зато што не уме да га препозна и разобличи. Од њега ће лаж прећи другом који, такође, не зна, од другог - трећем и тако даље. Лаж ће се тако проширити и потиснуће истину.“ Примивши к знању и к срцу горе цитиране речи Светог Игњатија Брјанчанинова, ми смо и покренули сајт „Борба за веру“.
Видите ли ви, који клевећете и лажете и свагда се притивите истини: „Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда притивите Духу Светоме (Дела 7, 51); „Ви који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте“ (Дела 7, 53); видите ли да и светитељи Божији помињу камење које ће завикати („Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован“). О камењу које ће завикати говорио је и Спаситељ наш Исус Христос: „А када се он већ приближи подножју Горе Маслинске, поче све мноштво ученика у радости хвалити Бога громким гласом за сва чудеса која видеше. Говорећи: Благословен цар који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висинама! И неки од фарисеја из народа рекоше му: Учитељу, забрани ученицима својим. И одговарајући рече им: Кажем вам, ако они ућуте, камење ће повикати“ (Лк. 19,37 – 40). Када ућуташе они који су морали говорити, камење је проговорило. Зар до сада нисте спознали да је по Савиној и Лазаревој светој Србији, натопљеној крвљу мученика безбројних, пострадалих на коцу и конопцу висећи, камење проговорило и славопој Богу вечноме узноси борећи се за светињу вере праве! И ми, најмањи и најјнедостојнији међу браћом многобројном, јесмо ово камење које је проговорило, о коме је пророковао Претеча Господњи, о коме је Господ Славе говорио, о коме су и верне слуге Његове – светитељи говорили. Небо се пролама од плача Небеске Србије. Зар ви, рушитељи Цркве светосавске, не чусте плач духовног прародитеља нашег Светог Саве? Зар је Сава узалудно исплакао срце своје пред живим небесима? Није! Сава је плакао да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере! Ове узвишене речи, речи истините и духоносне, изговорио је још један житељ Небеске Србије, који у Царству Славе Вечне, борави поред Светог Саве и клечећи проси од Господа милост народу своме – Свети Николај Жички и Свесрпски. Камење у земаљској Србији орошено је и поквашено и заливено крвљу и сузама Честитога Кнеза и славне му војске; заливено је сузама и крвљу славних и честитих кнежева, благоверних царева и благочестивих царица, који окитише ову земљу Србинову славним задужбинама, белим црквама и манастирима; заливено је крвљу и сузама светих Патријараха српских, часних свештеника и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и таме чуваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и духоносци; крвљу и сузама те велике и племените војске наших благородних предака заливена је сва земља и сво камење земаљске Србије. Заливено је у оно време, да би у ово време, одсудно време постојања Србиновог, донело плода. И ево, пред нашим очима догађа се чудо Божије: камење давно заливено, оживело је у земаљској Србији и славу Богу узноси! И не говорите: И наш је отац Сава. Да сте деца Савина, чинили бисте дела Савина. Јер што ви чините, Сава није чинио. Сава је Цркву градио, а ви је рушите! „Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите, и не говорите у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути децу Аврааму“ (Мт. 3, 8-9). Ви сте читали, али нисте прочитано извршавали. Зато се куће ваше и распадоше страшно, кад ударише кише и дунуше ветрови искушења премногих. Нисте се уздали у Бога Живога, већ у своје страстима помрачене умове и своју празну ученост.
Ми нисмо против епископа, како против нас клеветнички говори један бивши епископ; ми нисмо против епископа, али нисмо ни безусловни послушници епископа. Услов је њихово стајање у истини. Ми се од Светог ап. Павла научисмо: „Ако ли вам и ми или анђео са неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гл. 1,8). Од Светог ап. Јована научисмо се: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема; а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима (2. Саб. Посл. Јов. 1, 9 -10).
Ми се не боримо ни против кога. Наши непријатељи нису од крви и меса. По мери снага наших волимо све људе. Ни оне који нас клеветају и лажи против нас говоре, ми не мрзимо. Али, када је вера наша света у питању, ми не правимо ни са ким компромисе и не гледамо ко је ко него праведан суд судимо: „Не судите по изгледу, него праведан суд судите“ (Јов. 7, 24). Ако бивши епископ Атанасије својим чињењима квари веру и руши Цркву, онда ми на нашем сајту постављамо текстове који оповргавају злочињење тог човека, текстове који износе истинито учење свете Цркве православне. Али ми, чинећи тако, не мрзимо овога човека! Ако епископ Игњатије Мидић квари веру и црквени поредак својим лажним учењима и самовољом, не поштујући Сабор своје Цркве, онда ми доносимо многобројне светоотачке текстове у којима је изложено истинито учење Цркве, којим побијамо лажна учења Игњатија Мидића. Али ми, чинећи тако, не мрзимо овога човека! Исти поступак примењујемо и према застрањивањима у вери још неких епископа. Ми пажљиво ослушкујемо шта говоре свети Божији и речи њихове извршујемо:„Пазимо се оних који се претварају да чувају истину и који говоре да су они прави руководиоци, али нису такви него су у заблуди, "варајући и варајући се" (2. Тим. 3, 13), "њима ће суд бити праведан" (Римљ. 3, 8). Чуваћемо веру и живот непорочан, не умањујући и не вређајући једно другим, него пребивајући цели и савршени" (Преподобни Теодор Студит).“
Како смо мислили и писали 2013, тако мислимо и пишемо данас, и, ако Бог да, до краја нашег живота. А свима желимо покајање и спасење.