БОРБА ЗА ВЕРУ - Шта се догађа у Грчкој Цркви... већ неколико великих ревнитеља Православља пало у ђавољи екуменизам

Фанар, Грчка и екуменизам: да ћи се се Грчка Црква ујединити с јеретицима

Грчки јерарси и теолози који су се раније противили екуменизму све се више залажу за овај покрет.

Пре неколико дана познати јерарх и теолог Грчке Цркве митрополит гортински Јеремија дао је изјаву према којој је „за нашу Цркву започео такозвани 'екуменски' покрет за дијалог са јеретицима читаве васељене с циљем да их врати истини“.

Митрополит Јеремија у екуменистичком покрету види велику корист и чак наводи речи грчких теолога у његову подршку. Истовремено, и сам владика сматра да само православни хришћани могу бити Црква, као Тело Христово, а све остале хришћанске конфесије називају се „црквама“ само у општем смислу ове речи. Међутим, то га не спречава да тврди да православни хришћани могу да направе компромис са инославнима „зато што су они наша бивша браћа“.

Да, деца Православне Цркве заиста треба да позивају јеретике к Истини. Али на чему треба да се заснива такав позив? Да ли је митрополит Јеремија увек био присталица екуменистичког покрета, и ако није, зашто је променио свој став? И, коначно, да ли постоје снаге заинтересоване да наведу што више грчких епископа и теолога да подрже екуменистички покрет?

Шта је митрополит Јеремија говорио о екуменизму до 2020. године?

Донедавно је митрополит Јеремија био један од бескомпромисних противника екуменизма и римокатоличанства међу епископима Грчке Православне Цркве. Заједно са митрополитом Серафимом пирејским и митрополитом Серафимом китирским, митрополит Јеремија се сматрао бранитељем чистоте православне вере и противником црквеног либерализма. Овде треба посебно напоменути да је управо овај епископ био међу оних неколико грчких архијереја који се нису плашили да не препознају нека „дела“ Критског сабора.

Митрополит Јеремија одбио је 2016. године да стави свој потпис на документ Критског сабора под насловом „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“, јер је сматрао да је то погрешно са догматске тачке гледишта. Тада се Владики није свидело што се јеретици у документу називају и „Цркве“ (2020. већ допушта ово име): „Како се могло догодити да је Свети и Велики Сабор на Криту инославне јеретичке заједнице назвао „Цркве“? Рекли су, написали и потписали термин „инославне хришћанске цркве“. Шта, сада су јеретици постали „Црква“? О каквој онда ЈЕДНОЈ Цркви говоримо у Символу Вере?"

Када су и где Свети Оци јереси и расколе називали „црквама“?

Нешто касније, митрополит Јеремија је изјавио да је „на Критском сабору било потребно отворено осудити две главне јереси нашег доба - папизам и екуменизам. Уместо тога, Сабор на Криту не само да није осудио ни једну јерес, већ их је, напротив, назвао „Цркве“ ... Када користимо израз „инославне Цркве“, мешамо неспојиво: признајемо да Црква може погрешити, а јеретици могу бити носиоци истине. То је - апсурд".

На Критском сабору је требало осудити две савремене јереси-екуменизам и папизам

У 2017. овај јерарх је веровао да је екуменизам „подмукли сатанистички покрет који жели да нашу праву веру помеша са лажним уверењима, промени је и заведе нас“. У исто време, он је тврдио да „ово није само јерес, то је зломислије које обухвата све јереси и заблуде“, а промовише га и подржава папа римски.

Дакле, још 2017. године митрополит Јеремија екуменизам назива „свејерес“ и „сатанистички покрет“, одбацује могућност употребе речи „Црква“ за јеретике. Три године касније, 2020. године, нагло мења свој став и чак се извињава за своје раније, антиекуменистичке ставове.

У већ поменутој „еклисиолошкој“ беседи, архијереј је, коментаришући речи Светог Јована Златоустог о неопходности проповеди међу иноверцима, рекао: „Видите ли, моји хришћани, шта Свети Оци говоре, и како сам вам ја другачије говорио, будући да сам био ревнитељ и одабрао погрешан правац? Опрости ми!".

"Ја ћу као патријарх Григорије бити обешен за своју веру"

Испоставља се да је, према Владики, његов претходни став митрополита био погрешан, а он сам, осуђујући екуменизам, био је ревнитељ. Зашто се све тако драматично променило?

Имајте на уму да митрополит Јеремија говори о „почетку екуменистичког покрета“ за своју Цркву, очигледно мислећи на Грчку Цркву. Јер, до недавно, Грчка Црква није активно учествовала у овом покрету и чак га је осудила. Владике, чија смо имена горе поменули, а међу којима је био и владика Јеремија, били су категорички против „дијалога“ са јеретицима. Њихово мишљење о овом питању је било најутицајније.

Но, у последње време ситуација се нагло променила и Грчка Црква, коју представљају њени појединачни јерарси, све више заговара екуменизам. А то је, највероватније, због курса патријарха Вартоломеја (којег Грци називају „оцем рода“) за јединство са римокатолицима и протестантима.

Према речима шефа Фанара, дијалог са римокатолицима је приоритет Константинопољске патријаршије. Важно је нагласити да овај „дијалог“ не подразумева решавање догматских разлика и не помиње потребу покајања од стране римокатолика, јер, према патријарху Вартоломеју, „постоје само историјске разлике између православних хришћана и католика, али не и догматске разлике“. Овакав приступ разумевању „дијалога“ не спречава поглавара Фанара да се сасвим спокојно моли са римокатолицима и у то укључује представнике Свете Горе Атонске.

Представници Константинопољске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама отишли су и даље од себи надређеног шефа. Тако је митрополит чикашки Натанаил изјавио да свештенство нема право никоме да забрани приступање Причешћу, јер се ова особа може више не вратити у Цркву. Наравно, ова забрана је првенствено намењена римокатолицима и протестантима. Због тога папа у свом обраћању поглавару Фанара говори о „заједничарењу Цркава, које захтева храбре кораке“, а поглавар фанариотске архиепископије у Сједињеним Државама, архиепископ Елпидофорос, сматра да за ово треба да Константинопољска патријаршија „превазиђе фундаментализам у другим Помесним Црквама“. У исто време, према Елпидофоросу, фундаментализам треба схватити као критику Сабора на Криту и одбацивање екуменистичког покрета.

Није изненађујуће што је борба против фундаментализма започела управо са Грчком Црквом, која је веома зависна од Фанара. А једна од „жртава“ ове борбе, можда, био је митрополит гортински Јеремија. Наравно, његова реторика још увек не садржи тако искрене тезе као оне фанарских јерараха у Сједињеним Државама, али курс предузет према учешћу у екуменистичком процесу већ много говори.

Не може се рећи да је Грчка у потпуности пала. У ГПЦ још увек постоје епископи који бескомпромисно бране чистоту вере. Најоштрији противник екуменизма остаје митрополит Серефим Пирејски, по чијем мишљењу је ово претеча антихристове религије. Владика је оштро осудио заједничке молитве са јеретицима и пожалио се да Свети синод ГПЦ на њих није реаговао ни на који начин: „Молитве православних и инославних још једном потврђују да се оживљавање екуменизма одвија неуморно, без наде да ће га осудити Свети синод“.

Штавише, у изјави Пирејске митрополије каже се да посебно разорну улогу у свему томе имају „црквени поглавари (патријарси, архиепископи и епископи), као и многи свештеници, теолози и лаици, који су, нажалост, искварени и прожети идеологијом екуменизма или су под притиском утицајних политичара “.

Речи и позиција митрополита пирејског налазе огроман одзив како код обичних верника Грчке, тако и код многих епископа којима се не свиђа ток „дијалога“ са јеретицима, што не подразумева њихово придруживање Цркви покајањем, већ чисто механичко придруживање на основу „јединства вере“... И њихови страхови су у потпуности оправдани. Ево речи архиепископа Елпидофороса: „Данас, као никада раније, морамо размишљати не само о својим разликама, већ и предвидети уједињење наших Цркава кроз новооткривено искуство заједништва, засновано на: узајамном признању, заједничком исповедању вере, прихватању различитости, литургијском општењу, синодалности и саборности мисије и евангелизација, супсидијарност, обнова и реформа и, коначно, улога папства “.

Још један познати теолог и духовни писац, чије су књиге волели многи православни хришћани, предложио је „излаз“. Ово је митрополит навпатски Јеротеј (Влахос), који је тренутно гласноговорник константинопољског патријарха унутар Грчке Цркве.

У једном од својих последњих теолошких чланака, Владика, који се бави питањем „разнообразности мишљења у Цркви“, пише: „Морамо се покоравати гласу Цркве који је изразио Свети Синод Цркве ... Морамо следити одлуке Цркве, претпостављајући љубав и мир изнад свега, како бисмо избегли дискриминације и расколе... Имамо Цркву у којој ћемо се покоравати и нећемо слушати сваког духовника, теолога, учитеља који нашу Свету Православну Цркву упознаје са страним традицијама, страним моралом, страним учењима, индивидуалним и верским парадигмама “.

Лако је уочити да је кључна реч ових фраза „потчинити се“. Другим речима, ако је Синод донео било какву одлуку, онда се она мора строго следити и све појединачне „теолошке парадигме“ морају бити одбачене. Али чињеница је да су се свети Максим Исповедник, свети Марко Ефески, Свети Атанасије Велики и многи други Светитељи који у једном тренутку нису желели да прихвате синодске одлуке које су биле јеретичке.

И ово није само поређење ради поређења. Сада, према неким фанариотима, на челу Цркве није Христос, већ патријарх Вартоломеј, који је за истог митрополита Јеротеја (Влахоса) „видљиви симбол јединства Православља“.

Све ово значи да речи митрополита Јеремије гортинског о „благодатима екуменистичког покрета“ и његовом „почетку“ за Грчку Цркву могу значити да је Фанар почео да укључује Грчку и грчке јерархе у своје планове о уједињењу са римокатолицима. Патријарху Вартоломеју и његовим сапутницима потребан је позитиван поглед на њихову мисију, и у том смислу ГПЦ може играти посебну улогу. Задобивши подршку таквих ауторитативних теолога као што је митрополит гортински Јеремија, биће много лакше да спроведу своје планове међу свештенством и мирјанима Грчке.

Да ли је све тако светло са „екуменистичким покретом“?

Најоштрију позицију по питању екуменизма заузимао је архиепископ Серафим (Собољев), кога је наша Црква прославила међу Светима.

Према његовим речима, „на последњем извору екуменистичког покрета суочавамо се не само са исконским непријатељима наше Православне Цркве, већ и са оцем свих лажи и зла – ђаволом. Знајући његову суштину и циљеве, ми у потпуности одбацујемо екуменистички покрет, јер овде је одступање од православне вере, издаја и измена Христа... Стога нећемо учествовати на екуменистичким конференцијама. Морамо бити што даље од екуменистичког покрета “.

Екуменскички покрет траје у свету већ дуго, али још увек није виђено нешто од његових резултата у виду масовног придруживања јеретика Цркви. Стога изјава митрополита Јеремије о спремности православних на „компромисе са јеретицима“ изгледа прилично необично. Шта то тачно значи за нас? Другим речима, шта треба да жртвују православни хришћани да би се поново ујединили са инославнима? И уопште, зашто би припадници истинске Цркве ишли на било какву врсту компромиса како би се они који су отпали од ње придружили овој Цркви?

Заправо, у основи нас не деле „традиције“, не „обреди“, не „култура“, већ догме. То значи да сваки дијалог са јеретицима и инославнима треба да се заснива искључиво на догматским основама. Онај ко прихвата догме наше Цркве и може кроз покајање да уђе у јединство са Истином. У „Социјалној концепцији“ наше Цркве о томе се говори на следећи начин: „Православна Црква не може да призна „једнакост конфесија“. Они који су отпали од Цркве не могу се поново ујединити с њом у стању у којем су сада, постојеће догматске разлике морају се превазићи, а не једноставно заобићи“.

Међутим, посматрајући „дијалог“ који Фанар води са Ватиканом или са протестантима, не видимо никакву расправу о догматским питањима. Она се сматрају нечим неважним, нечим чиме се може касније позабавити. Истовремено, православни (још увек) архијереји истичу да Црква неће правити компромисе баш по тим питањима. И шта ће то бити? О овоме ћуте.

Али, по речима Преподобног Анатолија Оптинског, „јерес се шири свуда и превариће многе. Непријатељ рода људског деловаће лукаво како би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанству Исуса Христа, о достојанству Богородице, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога, учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове 'типике' приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће преузети власт над Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена“.

Стога можемо закључити да Фанаров покрет ка јединству са римокатолицима (без покајања потоњих) постаје све снажнији. Тренутно присталице овог „покрета“ покушавају да у то укључе и Грчку Православну Цркву, јер по мишљењу архиепископа Елпидофороса „унија са римокатолицима и уопште сви екуменистички напори треба да се чине у пуноћи Православне Цркве, а не појединачним Помесним Црквама“. Спремност на „компромисе“, као и одсуство проповеди о покајању и расправи о догматским принципима, говори да ће на крају бити жртвовано Православље, као што се већ догодило у време Фераро-Флорентинске уније.

Ко ће имати користи од овога? Углавном нико. Осим непријатеља људског рода.

Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“

Опремање текста фотографијама - "Борба за веру"