У Арцаху (Нагорно-Карабах) бесни прави рат. 27. септембра азербејџанска војска је одпочела масиван напад. Овај пут уз отворену подршку Турске, која је овде упутила натовске борбене авионе F-16. Осим тога, са севера Сирије (који терористи, уз подршку Турске, још незаконито контролишу), војни транспортни авиони, преко Турске, превозе џихадисте за помоћ азербејџанским снагама. После пет дана, о томе су се, заједнички, изјаснили Француска, Русија и САД.

29. септембра је председник Азербејџана Илхам Алијев изјавио да је његова држава од Јерменије пет пута јача по броју становника. Али „велики“ Азербејџан и “огромна” Турска не могу да успешно доврше агресију против Јермена.

Напади десетинама тенкова и вишецевних бацача ракета настављају се већ пети дан. По проценама Армије одбране Арцаха, непријатељ је изгубио преко стотину тенкова и оклопних возила, неколико хеликоптера. Исто колико за све време војне у Карабаху у 1992-94. Тада су стране у сукобу углавном користиле наоружање преостало из доба Савјетског Савеза, док сада употребљавају оно што су куповале од тада - све време.

У неким годинама је војни буџет Азербејџана био већи него цео буџет Јерменије. Али ни то не поможе Азербејџану и Турској: нису успели да напредују.

Председник Турске Ердоган је више шута изјавио је да ће помоћи турски Азербејџан, да би, једном заувек, било “решено питање”, које се не решава 30. година. У јулу је Азербејџан напао границу са Јерменијом и, после још једне неуспешне провокације, спровео јзаједничке војне маневре са Турском. Сада се против јерменских снага користе турски авиони F-16 (Азербејџан их нема, јер натовске авионе не купује). До сада, савезници негирају њихово присуство. Азербејџан је од Турске добио плаћенике исламисте, који су ратовали у Сирији под окриљем те исте Турске.

Арцах има у већини јерменско становништво, али је средином 1930-их, одлуком совјетске владе, прикључен Азербајџану. Крајем 80-их, Нагорно- Карабашка аутономна област је, у складу са тадашњим законодавством Совјетског Савеза, изгласала резолуцију о издвајању аутономне области из тада још совјетског Азербејџана. После распада СССР-а, Баку је планирао да потпуно освоји Арцах и етнички га очисти од Јермена. Али се Рат за Нагорно-Карабах 1994. године завршио победом јерменских снага. Нагорно-Карабах није укључен у састав Јерменије, да се не би спалили сви мостови за мировни преговор и трајно решење сукоба. Тако се, уз Републику Јерменију, појавила још једна јерменска република – Арцах.

Вође Азербејџана су све време изјављивали да ће решавати сукоб по своме, а статус кво (непризнати, али стварно постојући јерменски Карабах) је користан само за Јерменију. Значи ли ово да Азербејџан покушава да нешто измени? Не – све провокације чине Јермени, каже влада у Бакуу.

У реду, треба само одговарати на питање, зашто процвоцирати ако имаш корисни статус кво? На ово питање нема одговора, осим једног: аутор овог чланка је Јерменин, који међу Србима спроводи пропаганду за јерменски новац.

Али новца Азербејџан има много више. На милијарде долара од нафте, због којих неки политичари и организације у Србији култивишу мит о томе, да Јермени у сваком сукобу, због својих интереса, подржавају право народа на самоопредељење, што значи и незакониту владу такозване Републике Косово.

Али у стварности Јерменија до сада није признала “Косово” и не намерава да то учини. Али држава, једна од првих која је признала "Републику Косово", била је... Турска, која свим снагама пoдржава Азербејџан. А када је у Београд из Бакуа пристигао авион са помоћи против коронавируса, амбасадор Азербејџана беседи о “древном српско-азербејџанском пријатељству”.

Можда је човек у праву. Турски зуби јесу се “дружили” са српским песницама, стотинама година, и 1389. године. Сада исто такво “пријатељство” Турцима и Азерима указују Јермени - да би заштитили своје родитеље и децу.

Извор: "Ћирилизовано"