Јеврејин, који је бранио Јерменију: његови утисци и размишљања из Арцаха
недеља, 25 октобар 2020

 Владимир Ружански рођен је у Саветском Савезу, више година живео jе у Израелу, а недавно се jе преселио у Jермениjу. Историчар, истраживач историjе Блиског Истока, Jевреjског народа, jевреjско-jерменских веза. Долазио као добровољац на одбрану Карабаха (Арцаха) од азербеанске офанзиве, коjа траjа од 27. септембра.

Долазили смо у Арцах (јерменски назив Карабаха) дуго после поноћи. Прво оно што сам увидео у Арцаху, била је звездана ноћ. Заклињем се, у целом животу нисам видео толико великих и светлих звезда! Када погледаш у ноћно небо Арцаха, изгледа ти, да, ако испружиш руку, додирнеш зцезде. Као човечки очи гледаjу на теби из далеког космоса...

Долазимо у велико склониште. Раниjе ту jе била школа, а сада криjу се жене и деца од неприjатељских  бомба и ракета. Тачниjе, сада они овде живе, jер су њихове куче уништене. Дечиjе очи су велике и jасне, као звезде у небу, на коjи смо гледао. У њиховим очима нема страха, само одраз воjне, коjа jе постала саставним делом живота.

Раниjе нисам разумео, зашто у саветским књигама о рату, коjи читао сам у детињству, писци (већина коjих ратовали су у Црвеноj армиjи у Другом светском рату) толико пишу о природи и о простим човечким радостима и тугама у мирно време. Сада то разумем: писали су о томе, jер има рат још више унутрашње ружноћи, кад jе упоређиван са савршенством мира и радничког живота,.

Jош jедна сцена ратног живота: напуштено стадо крава између непријатељем и нама. Сељаци су одлазили, спасајући се од непрекидних бомбардирања неприjатеља, а своjу говеду пустили су на вољу, да би не умрла од глада. Тако ове краве лутаjу око наших блиндажа, пасе траву, а ноћу врате се у напуштено село… Неколико пса по навици лаjу на њих. Краве пасе и хране својих телади чак и под ватром. Не имају другог начина.

Наш командант је легендаран. Геворг (јерменски варијант имена Ђорђе) је учесник још првог Карабашког рата, од првог и до посљедњег дана, демобилизиран официр. На овај рат ушао је као добровољац и редов. У мирном животу је заваривач највише категорије, сa 40-годишњим искуством. Задивљен сам колико jе енергичан, имајући готово 60 године. Иако је строг, је веома добар и тактичан.

Његову уметност објашњења има и не сваки професор. Говори увек мирно, јасно, кратко.

– Кад почне се гађање, држи уста отворени, да би не имаш контузију, – објашњава Геворг. Не пуцати, кад је непријатељ још далеко. Пуцати јединачном паљбом. Када већ буду пред тобом, можеш да пуцаш рафалном паљбом. И изнад свега: не пуцати без команде!

Једноставне истине, али у рату су као заповести из молитве. Рат их има својих.

Ја имам невелико ратно искуство, али момци већ су били у рату више пута.

 – Не мисли сада о кући. Само о томе, шта је сада потребно и шта биће  потребно сутра, – говори ми Геворг.

Момци покушавају да не  остављају ми самог.

– Када си сам, мислиш о својих ствари, а у рату то је опасно, – говори Геворг. И тако сеимо сви заједно док не настаје сумрак, и причамо. Због мене, да би ја их уразумео, сви причају на руском – још један знак високе културе.

Постали ми су као рођаци за ово кратко време. Вероватно није им лако са мном, јер сам старији и мање окретан од њих. Али они сви ми уће свему шта је потребно са великим тактом. Одлично осећају као сам затегнут.

Један од њих, Арман, у шали предложи ми да бројимо звезде у небу. А командант Геворг однекуд је добио за мене чашу арцахске дудове ракије. Немам већ страха, али сасвим не од ракије. Са таквим људима није могуће да имаш страх. Они нису само искусно војници, али најпре су људи. Никад нећу ти издати, ни оставити у опасности.

Нарек има 30 година. Куће су му остали мали син и жена трудница. Таквих, как Нарек, има овде готово свих. Показују ми слике и видео својих деца и наравно, недостаје им дом...

– Али све почиње од границе, – кратко прића ми Нарек. – Кућа, живот, све!

– Не можемо да останемо овде, кад тамо ратују 18-годишњаци! – причају ми сви. И тако они не само говори – они тако живе.

Жељни су да одлазе на фронт, а мене шаљу да о овим рату пишем…

И ево, пишем.

Први утисак, или радије убеђење, осниване на оном што сам видео: ратовати са Јерменима никоме не вреди. Израђени су од посебне легуре. Таквих није могуће савити ни сломити. Ко не вери, нек провери. Али лично ја не радим тога никоме. И не само регуларно војско, а и редовни људи, који у мирно време раде мирни радови. Али, кад постају војници, они су виртуози оружја. Осим тога, јерменски војник ниjе само неустрашив, али и прихватљив.

Укратко, са Јерменима је боље пријатељствовати, него ратовати, верујте. Таквих привржених пријатеља, као Јермени, једва пронађете.

Друго. Овај рат није само нова војна ескалација дуготрајног сукоба између Јерменијом и Азербејџаном. Ово је рат између хришћанском цивилизацијом и исламским фанатицима, који жуде да га уништавају.

Треће, у овом рату нико неће у стању да остане по страни. Имамо незаситног непријатеља, који неће бити сит само Арцахом. Следећим противником турске агресије могу да постају Грци, Срби, Руси са Донбаса, било ко.

Да то видите, довољно да долазите у Арцах и увидети разорени градови и села. Са оном што сам видео, сећам се одмах хронике Другог Светског рата. Азербејџан ради у Арцаху исто оно што су радили фашисти у окупираној територији Саветског Савеѕа и Југославије. И ако се историја повтори, то само зато што људи никако не желе да уразуме: туђег бола нема.

 

Извор: "Ћирилизовано"

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 25 октобар 2020 )