„Шарли ебдо“ је отворено антихришћански колико и антимуслимански часопис, у ком се могу наћи одурне карикатуре Богородице и Христа. Никад им се није омакло да увриједе Јевреје
Предсједник Француске по други пут је стао на грабље, и њихова дуга дршка поново га је звекнула по лицу. Француски производи нестали су с полица у арапским и турским радњама; усред пандемије полетјеле су главе с рамена; прокључале страсти, срџба, призвук грађанског рата. „Vous l’avez voulu“ – сами сте тражили, Емануеле Макрон! Исто смо већ видјели 2015. Зашто сте притиснули дугме Replay? Свако може нагазити на грабље једанпут, али учинити исту грешку двапут није знак бистрине, осим ако је овакав одговор управо оно што се хтјело.
Макрон је сигурно бистар тип. Имао је добрих разлога да испровоцира муслимане у Француској. Не будући човјек идеологије, хтјео је да украде гласаче деснице од госпођице Ле Пен.
Већ виђено је поново покренуо Шарли ебдо. Мали сатирични часопис незнатне умјетничке вриједности, који обично објављује карикатуре лошег укуса којима је мјесто на зидовима јавних тоалета, не би могао опстати без новчане подршке француске владе. Сад је поново објавио скаредну карикатуру Мухамеда. Муслиманским имигрантима и њиховој дјеци није пријала таква увреда своје вјере. Да бисте боље разумјели, замислите да се неко у присуству Јеврејина грохотом насмије на помен Холокауста. Чак ни тихи и сталожени људи не воле кад их неко вријеђа. Сама појава карикатуре није била толико значајна док јој Макрон није дао јавну и добро организовану подршку. Поздравио је објављивање карикатуре и додао неколико пробраних и увредљивих фраза против ислама. То је био окидач.
Тартиф би био поносан на Макронове ријечи да је Шарли ебдо прави носилац француског републиканског духа и љубави према неспутаној слободи изражавања. Не би ваљало ни да је истина, а није. Француска, и читав свијет, усред су огромне офанзиве на слободу говора. Фејсбук укида налоге и уклања објаве, Гугл потискује неподобне сајтове из претраге. Предлог новог закона о сузбијању мржње у Шкотској предвиђа криминализовање изражавања неподобног мишљења чак и у сопствена четири зида.
Француска је на челу јуриша на слободу говора. Нови закон предвиђа забрану „говора мржње“ на друштвеним мрежама, обавезујући интернет платформе и програме за претраживање да уклоне спорне садржаје – укључујући вјерски фанатизам – у року од 24 часа, уз пријетњу новчаном казном од преко милион евра. Овај и други закони за сузбијање мржње примјењују се за заштиту Јевреја, али – зачуђујуће – не и муслимана и хришћана.
Главном уреднику Шарлија ебдоа познате су те дискриминаторске одредбе, и подржава их. Како је послије сусрета с њима написао новинар Спајкда: „Бијар [уредник] није присталица потпуне слободе говора. Подржава француске законе којима се кажњава порицање Холокауста и изражава наклоност према законима о говору мржње. Подржава истрагу против француског комичара Дидонеа, више пута хапшеног због изјава да је Шоа небитан догађај. ‘Не смијете говорити против Јевреја, али нападати вјеру сиромашних муслиманских имиграната сасвим је у реду, јер су то људи без икаквог значаја, који би ваљало да науче ко им је газда и која је права вјера њихове нове домовине (да напоменем: није хришћанство). Праве ли проблеме – утолико боље, јер се онда по њима може жестоко ударити’.“
У теорији, у Француској је законом забрањено вријеђање муслиманске (или хришћанске) вјере. Европски суд за људска права пресудио је у том смислу у неколико случајева – нпр. Институт Ото Премингер против Аустрије, Вонгроув против Уједињеног краљевства и Пуси рајот против Русије, гдје је у образложењу пресуде између осталог стајало:
„Пошто је тужилац свој наступ извео у цркви, која је мјесто за вјерску службу, Суд заузима становиште да се интервенција (државних органа реда) може сматрати легитимном заштитом права трећих страна.“
Такви поступци би требало да су незаконити, али изгледа да нису. Непоштен однос води даљем заоштравању – муслимане су на суду исмијали кад су се пожалили на Шарлијеве скаредне карикатуре, али кад Јевреји поднесу тужбу, скоро увијек се пресуђује у њихову корист.
Стога у Француској (и остатку Запада) није остало скоро ништа од слободе изражавања, и Макронова изјава да би Шарлијеве карикатуре требало славити као знак Liberté звучи изразито дволично и погрешно, као кад је Џорџ Буш рекао „Мрзе нас што живимо слободно“. Као со на рану, послије овог Макроновог одобрења, почело се с наметањем те Шарлијеве скаредности свим муслиманима у Француској. У школама је један час посвећен образовању дјеце о овим порнографским карикатурама. Тврдило се (немам начина да провјерим) да је убијени наставник на часу показивао ову карикатуру Мухамеда, и да је наводно показао још једну, претходно рекавши ученицима муслиманима да ако их то вријеђа могу изаћи из учионице. Могу мислити каква би се кука и мотка дигла да је учитељ предложио ученицима Јеврејима да изађу из учионице. Узнемирени родитељи ђака муслимана отишли су у полицију да се жале. Учитељ је уложио противжалбу због клевете.
Учитеља је недуго потом убио осамнаестогодишњак чеченског поријекла (који је живјео у Француској од своје шесте године), и наводно му откинуо главу, да би га истог тренутка убила полиција. Услиједио је талас панике у Француској, при чему су се Макрон и Ле Пенова утркивали у изјавама којима се тражило кажњавање муслимана. Наводи се да су муслимански екстремисти напали вјернике у цркви у Ници и убили троје или четворо. Један радикални француски интернет портал назвао је ово операцијом под лажном заставом, чији је циљ да се људи терором присиле да прихвате ново закључавање.
Могуће да је то била операција под лажном заставом, јер с муслиманске стране нико није прихватио одговорност, а уз то француска тајна служба позната је по том да убија оне које је претходно послала да изврше чин. Убиство младог Чечена уклапа се у такав сценарио. Сљедећи терористички чин, пуцањ на грчког православног свештеника у Лиону, такође је приписано крвожедним муслиманима, док се није открило да је починилац други православни монах који је имао нерашчишћене личне рачуне с убијеним. Потом је напад у Лиону прекривен велом заборава.
Макрон је затворио све цркве у Француској. Изгледа да је француска влада хтјела да створи окружење за вјерски рат хришћана и муслимана. Још мрачнији је разлог због ког су чеченски побуњеници/терористи доведени у Француску, као и прогнаници/терористи из Сирије, Либије и Авганистана, учесници крвавих грађанских ратова у својим земљама. Они су извјесно били опасни.
Зна се да је енглеска обавјештајна служба користила либијске избјеглице сумњивог животописа ради мијешања у унутрашње послове Либије, и да су двојица терориста, Салман и Хашем Абеди, побјегла из Либије уз помоћ енглеске владе бродом енглеске морнарице (HMS Enterprise), да би 2017. у Манчестеру извршили терористички чин у ком је страдало и рањено много људи. Зна се да су Руси од Енглеске и Француске тражили изручење Чечена осумњичених за тероризам, и да су били одбијени.
Тешко је вјеровати да су ови тврдокорни терористи доведени у Западну Европу из хуманитарних разлога или с надом да ће постати узорни грађани. Вјероватније је да су доведени управо ради стварања подземне терористичке мреже с намјером да страхом присиле становништво на покорност – као вирус корона, само на други начин. Поједини људи страдају, али сврха је постигнута: доносе се нови противтерористички закони и повећава степен надзора становништва. Владе и обавјештајне службе хоће да нас држе у страху, а тероризам је поуздано средство да би се то постигло. Све је дио рата који елите воде против народа и недовољно поуздане демократије.
Један од главих руских банкара Герман Греф рекао је на Петроградском међународном економском форуму (SPIEF) 2012. оно што његови западни ортаци мисле, али никад не би изговорили:
„Хоћу да вам кажем да говорите страшне ствари. Предлажете да се власт преда у руке народа. Али кад би људи знали за све што се дешава, њима би било изузетно тешко манипулисати. Кад знају шта се дешава, људи неће да се њима манипулише. Зато је Кабала тајно учење већ три хиљаде година. Контрола маса подразумијева елеменат манипулације. Како би се живјело и управљало друштвом у ком су информације свима подједнако доступне, у ком свако има прилику да информацију добије непосредовано? Како живјети у таквом друштву? Ваше размишљање је застрашујуће.“
Можда баш идеја имиграције из ратом разорених подручја има везе с намјером западних елита да покрену грађански рат ниског интензитета у својим државама, упоредо растачући друштвене споне успостављене вијековима заједничког живота.
Прећи ћемо на суштинске разлоге због којих је Макрон одлучио да долије уље на стално тињајућу ватру раздора.
Живахни идеолог француске крајње деснице је Ерик Земур, алжирски Јевреј. Каже да је био љевичар док није открио муслимане и почео свој лични рат против њих.
Њему је, одавно, допуштено да на главним телевизијама у Француској каже ствари због којих би свако други био ухапшен и стрпан у затвор. Он позива да се заустави усељавање странаца (што је разумно), али се не зауставља на томе, већ говори о масовним депортацијама, позивајући заправо на грађански рат против француских грађана муслимана, представљајући себе као заштитника римокатоличке Француске.
Његов званични супарник, идеолог либералне Француске, јесте Бернар Анри Леви, BHL, такође Јевреј из Сјеверне Африке, један од заговорника изазивања грађанских ратова у Сирији и Либији, и подстрекач исламских фанатика у тим земљама на свргавање секуларних социјалистичких режима. Подржава усељавање странаца и један дио године проводи у Маракешу (Мароко).
Ова два Јевреја воде Француску путем вјерског раздора, свако са стране за коју је задужен. Не подсјећа ли нас то на Ротшилда и Троцког, бескрупулозног банкара и ватреног револуционара, који су потпалили класне сукобе, свако са своје стране, како је сматрао Честертон?
Ово је мишљење француског писца мароканског поријекла Јусуфа Индија. Он сматра да су Јевреји систематски прожимали муслиманске и хришћанске елите ради подстрекивања ратова између муслимана и хришћана, од којих би искључиву корист имали Јевреји.
Према Индију, ционизам није почео с Теодором Херцлом, већ је дубоко укоријењен у кабалистичкој есхатологији средњег вијека.
Карл Шмит, велики философ свог доба, рекао је 1942. да Јевреји уживају у колосалној борби два чудовишта, Левијатана (Енглеска и САД) и Бехемота (Њемачка), „и радосно трљају руке, очекујући да се ови међусобно изнуре“.
Авнер Бен Закен, израелски мислилац, у свом изванредном огледу каже да је Бенјамин Нетанијаху отишао у Француску послије прве епизоде са Шарлијем и подржао вође тамошњих Јевреја називајући их „новим колективним Исаком Абраванелом“. Двије године потом, вође Јевреја у Француској именовале су Емануела Макрона за Предсједника републике, каже француско-јеврејски блогер под именом Царфат (иврит назив за Француску).
Француски председник Емануел Макрон, заједно са министром унутрашњих послова Жералом Дарманеном и министром просвете Жаном Мишелом Бланкером, после убиства у Паризу, 16. 10. 2020. (Фото: Абдулмонам Еаса/АП фото)
У свом опширном и подробном огледу Царфат наводи неколико виђенијих Јевреја (Серж Вајнберг, Жак Атали и други) који су код Давида де Ротшилда јамчили за Макрона. Макрон је 2011. постао млађи ортак код Ротшилда, зарађујући велики новац. Одрадио је сваки динар – преварио је Ле монд, предсједника Оланда, државу Француску, радио све што су Ротшилди од њега тражили, и заузврат добио да буде предсједник Француске.
Ерик Земур, ватрени гласноговорник крајње деснице, коментатор с ударним термином на једној од најгледанијих телевизија, идеалан је да поведе (захваљујући корони) психотичну Француску (и Европу) у вјерски рат између хришћанства и ислама.
Француски новинар Ерик Монтана, хришћанин, написао је:
„Земур је двоструки агент у служби Сукоба цивилизација и ционистичког покрета који потхрањује атмосферу непрекидне напетости у Француској. Земур провоцира раскол и долива уље на ватру нечувено криминализујући наше сународнике муслиманске вјере, угрожавајући грађански мир у нашој земљи. Земур је јавна опасност која, иако вишеструко осуђиван због подстицања расне и вјерске мржње, остаје скандалозно присутна у медијима…“
Бар можемо рећи да противници муслимана нису хришћани. Јер, Шарли ебдо је отворено антихришћански колико и антимуслимански часопис, у ком се могу наћи одурне карикатуре Богородице и Христа, као и папе и цркве. (Никад им се није омакло да увриједе Јевреје.)
Истински хришћански став изразио је архиепископ Севастијски Теодосије. Осудио је изругивање муслиманима у Француској и широм свијета. „Говор мржње служи политици, завади па владајʻ. Хришћани и муслимани морају зацементирати културу братства и заједништва и радити заједно, више него икад, да би поразили планове и завјере који иду на то да нас подијеле и унесу раздор у наше редове“, рекао је палестински архиепископ.
P.S. Много пажње се посвећује начину убијања од стране наводних терориста. А откидање главе је заправо у потпуности француски начин. Најчешћи начин извршења смртне казне била је гиљотина (попут електричне столице у САД). Французи су откинули главу свом краљу и краљици. Током Битке за Алжир, француски падобранци играли су фудбал с откинутим главама побуњеника. Наполеон је донијео откидање главе на Блиски исток, а не обратно. Приликом освајања Египта, чувши за устанак у једном селу, генерал Бонапарта наредио је свом ађутанту Кроазјеу да оде тамо, опколи цијело племе, побије мушкарце све до једног, а жене и дјецу да доведе у Каиро. Наређење је смјеста извршено. Многе жене и дјеца, који су ишли пјешке, поумирали су у путу, и неколико часова касније магарци натоварени врећама појавили су се на главном тргу у Каиру. Кад су вреће развезане, главе погубљених мушкараца окривљеног племена закотрљале су се тргом. Треба ли да кажемо: „Ко што чини, себи чини“?
Извор: "Стање ствари"