Већ оздрављајући, он се присетио свога сна, када је још лежао у врелини и бунилу. Њему се приснило у болести, као да је цео свет осуђен да буде жртва неке страшне, нечувене и невиђене куге која је ишла из Азије у Европу. Сви су морали да умру, осим неколицине, веома малобројних, изабраних. Појавиле су су некакве нове трихинеле, бића микроскопска, која су се усељавала у људе.
Али, та бића су били духови, обдарени умом и вољом. Људи, примивши их у себе постајали су истог часа ђавоимани и као сишли с ума. Али никада, никада људи нису сматрали себе тако умним и непоколебљивим у истини, као што су себе сматрали заражени. Никада нису сматрали непоколебљивијим и чвршћим своја расуђивања, своје научне закључке, своја морална убеђења и веровања. Цела села, цели градови и народи заражавали су се и силазили с ума. Сви су били у уземирењу и нису схватали један другога, свако је мислио да се у њему самом налази истина, гледајући на друге, ударао је себе у груди, плакао и ломио себи руке. Нису знали кога и како да суде, нису могли да се усагласе шта да рачунају за зло а шта за добро. Нису знали кога осудиђивати а кога оправдавати. Људи су убијали један другог у некаквој бесмисленој злоби. Ишли један на другог целим војскама, али војске, већ у походу, одједном су се почеле раздирати изнутра, поредак се пореметио, војници кидисали једни на друге, клали се и секли, гризли и јели међусобно. У градовима су по цео дан звонила звона на узбуну: сазивали су све, али ко и због чега зове - нико није знао а сви су били узнемирени и узбуњени. Напустили су обичне занате јер је свако предлагао своје мисли, своје предлоге за промене и нису се могли усагласити; напуштена је земљорадња. Понегде су људи бежали у гомилама, договарали се заједно о нечему, клели се да се не растају - али истог тренутка су почињали нешто сасвим друго од онога што су сами претпостављали, почињали да окривљују један другог, тукли се и секли се међусобно. Почели су пожари, почела је глад. Све је гинуло. Зло је расло и ширило се све даље и даље. Спасити се, у целом свету, могло је само неколико људи. То су били чисти и изабрани, предвиђени да зачну нови род људи и нови живот, да обнове и очисте земљу, али нико и нигде није видео те људе, нико им није чуо ни једне речи нити гласа.
"Злочин и казна", Ф.М. Достојевски
Пети сан Раскољникова
То је сан о светској катастрофи, крају света, сан-апокалипса и пророчки сан, у коме је представљено пророчанство Достојевског о светском рату или револуцији.
Сан - упозорење, после кога се Раскољников коначно разочарава у своју теорију о праву силнога на убиство, чак и ради племенитог циља.