Раде Јанковић: Глосе исписане на маргини једне полемике са "зилотима"
недеља, 13 децембар 2020

 И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ

...но избави нас од злога.

1.

Православна Црква је воинствујућа црква. Ми смо, дакле, у рату али не против крви и тела него против духова злобе у поднебесју и против господара теме овога света. (Ефесцима: 6;12) Овај се рат води и на Небу. На Небу води га војска анђела предвођена архистратегом Архангелом Михаилом; на Земљи овај рат воде: верни народ, свештена јерархија и монаштво. Сви заједно чине једну свету, саборну и апостолску Цркву.

2.

       Линија фронта у овом рату јесте граница где се додирују светлост и тама. Светлост коју твори и излива Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог; и тама коју творе и изливају господар таме овога света и његова поглаварства и власти у поднебесју. Православан је онај верник који чврсто стоји у рову и до смрти, непоколебиво, брани границу између таме и светлости. У том рову није ни удобно ни сасвим безбедно, може се погинути у сваком тренутку. Киша непрестано пада и ров је пун мутне воде и блата; ноћу је хладно и нема меког лежаја, једва ако може да се мало дремне између две битке; храна је оскудна, посна и стиже нередовно, углавном се гладује. Али прави борац све то подноси без роптања. Он ће све те муке истрпети и неће напустити свој полажај, ако треба и по цену живота.

3.

Самовољно напуштање борбеног положаја јесте дезертерство. У нашем православном рату, то се зове одступништво. Прави војник неће напустити борбени положај зато што му се не допада „стратешка замисао врховне команде“; или зато што је командант „стално пијан а познато је и да је женскарош“; или зато што командир „уопште не зна шта ради и само извршава наредбе више команде“: или зато што водник „не зна да командује а ја бих то могао много боље од њега“...

4.

Нема никакве користи од војника који мисле да је читав ланац командовања лоше постављен и да „све то треба посмењивати одмах, док је борба још у току“. Шта више, такви војници наносе само штету одбрани наших положаја. Кад самовољно напусте свој положај, они непријатељу без борбе предају део фронта. Ту настаје рупа у линији одбране кроз коју ће проћи непријатељ и удариће нам с леђа. Тада и цео фронт може да се сруши и да наступи катастрофа. Зато се у сваком рату одступништво кажњава најтежом казном. У нашем православном рату то је духовна смрт.

5.

Последњих година одбрамбени положаји наше Цркве ослабљени су више него икада у последња два века. Уместо нових, свежих бораца, ми смо у последњих пола века имали огромне губитке у људству због дезертерства – маловерија - и природне смене генерација. Најпре је природни процес старења покосио наше најбоље борце и команданте. Затим су неки наши команданти самовољно одлучили да закључе сепаратни мир са непријатељима и отишли су у екуменисте. Зато је један део верника с правом устао против ове издаје. Али неки међу нама, који од раније беху незадовољни млитавим вођењем борбених операција, како се њима чинило, одлучише да напусте заједнички фронт. И одоше у зилоте – у „православне хајдуке“, како рече један од њих.

6.

 Господар таме овога света искористио је пометњу у нашим борбеним редовима и кроз рупе у фронту убацио је у нашу позадину специјалне диверзантске одреде духова злобе у поднебесију. Зато смо били принуђени да се повучемо. Борба се једно време водила на прилазима наших храмова, затим у самој порти и на улазима у наше цркве и манастире. Али, када је барокна архитектура и иконографија преузела бригу да нам преуређује и поправља „застарели византизам“, линија фронта померила се у корист непријатеља. Сада се она налази у самој цркви. Ту смо, у доба барока, претрпели први велики пораз. Зато нам се данас са иконостаса кезе: свидеће око у троуглу, изопачени крстови, пентаграми, коринтски стубови и вреже са змајевима и аждајама.

7.

Други велики пораз било је укидање црквенословенског као богослужбеног језика. Готово истовремено у обесвећени барокни храм ушао је и профани језик „простих паора“, чиме су света богослужења изгубила онај мистични карактер и дубину звука који су долазили из архаичне древности црквенословенског језика. Тако су богослужења постајала све више и више само пуки ритуали лишени „страха Божјег“; лишени оне строгости која извире из мистичне дубине светог језика, његовог звука, ритма, интонације... Трећи велики пораз било је склапање Конкордата са Ватиканом...

8.

Зилоти, међутим, тврде: све је почело прихватањем новог календара! Шта рећи на то осим да зилоти плитко ору, што је недопустиво за некога ко је одлучио да радикално раскине за „лажним православљем“. Тачно се зна, издаја је почела у пролеће 1807. године када је на десну обалу Саве крочио одбегли монах Доситеј са џаком кромпира у наручју. По рођењу звао се Димитрије Обрадовић и био је „слободни зидар“ у време када је дошао у тек ослобођени Београд, са задатком да нас покристи новом вером: протестанским рационализмом. Дакле, ако заиста желимо да се оделимо од демонизма „Новог Доба“, онда морамо почети од тог кобног дана у пролеће 1807. године и од плејаде латинизованих „интелектуалаца“: Гаврила Стефановића Венцловића, Захарија Орфелина, Томе Месмера, Лукијана Мушицког, Доситеја Обардовића, Вука Стефановића Караџића... И прочих, и прочих, и прочих...     

9.

Данас се налазимо у фази одлучне битке. Шачица преосталих бранилаца нашла се у окружењу. С једне стране опкољени смо модернистима међу којима су најбројнији тзв. „либерални хришћани“ - екуменисти и православни језуити. С друге стране обруч око нас стежу зилоти и православни неостаљинисти. Зилоти би са гнушањем одбацили тврдњу да постоји веза између њих и православних неостаљиниста. Али, ако коза лаже рогови не лажу! Заједничко им је: искључивост, гордост, самољубље и увереност у своју посебност. Парафразирајући Стаљина: „Ми зилоти смо људи посебног кова!“

10.

Они не могу да схвате да у духовном рату који водимо могу да постоје и „зелени“. Припадници Зелене Армије у руском грађанском рату били су они који су се истовремено борили и против „црвених“ и против „белих“; против циониста пресвучених у бољшевике и против масона пресвучених у монархисте. (Пре него ће постати „бели официри“, масони са еполетама приморали су цара Николаја II да абдицира у корист својег брата великог кнеза Михаила, који је био масон!) Зелени су били углавном сељаци. Ратовали су у својим сељачким оделима без икаквих ознака. Само су на својим сељачким капама имали мали зелени крст. Њихова девиза била је: Удри беле док не поцрвене – удри црвене док не побеле!

11.

Од недавно је на друштвеним мрежама изненада постао актуелан и популаран отац Сергеј (Романов), игуман средњеуралског женског манастира Пресвете Богородице. Он грми против Руске парвославне цркве и проклиње екуменисте у својим недељним хомилијама. На зиду своје монашке келије држи једну поред друге слике патријарха Алексеја II и Стаљина. Један од скитова у манастиру којим управља „баћушка“ Сергеј зове се „Стаљинград“...

12.

А ево шта каже један зилот. „Стаљиново дело у Новом, Трећем Риму није мање од Константиновог - он је потпуно елиминисао раскол, очистио Русију од јеретика и расколника, у православљу ујединио Нови Рим, а затим обновљену Цркву, очишћену од јеретика, ’славну цркву која нема мрље и боре‘ (Ефесцима 5:27), предао Патријарху, уредну и постројену за последњу битку. То је управо вечни идеал симфоније православног Царства. Ко га је још тако идеално и потпуно испунио у историји?“ Отац Сергеј (Романов) сложио би се са њим. Шта их онда задржава да се не уједине?... 

13.

Пошто граница између фронта и позадине више није јасна, борци за веру принуђени су да организују кружну одбрану. То значи да више нема повлачења! Кружна одбрана омогућиће нам да скратимо линију фронта и да прегрупишемо и концетришемо наше снаге на главним правцима напада. Тако ћемо ефикасније искористи наше предности и ресурсе. И управо сада када нам треба свака „мушка рука“ која може да понесе терет крста, као онај добри Симон из Кирине, наши дојучерашњи саборци, „православни хајдуци“, окренуше нам леђа.

14.

Тако се преко ноћи нађосмо на супротним странама. Зилоти више не ратују за Цркву у којој смо сви кршени и до јуче заједно стојали на литургији. Нашли су нову Цркву, кажу: ону „праву“ - „Истинску православну цркву“. А нас оптужују да водимо узалудану борбу изнутра јер је све већ изгубљено: Сатана је освојио Српску православну цркву и Дух Свети више не дејствује у њој. Сачекују нас у бусији и говоре нам да се заправо боримо на страни Сатане а не за „истинско православље“, јер ако смо са екуменистима у истој Цркви и ми смо екуменисти. Зато саветују да бежимо „главом без обзира“ из „лажне Православне Цркве“ док још има времена за бежање, а времена је мало остало, кажу, те ако желимо да се спасимо, морамо одмах да ускочимо у њихову „истинску православну барку“.

15.

Расуђивање о Сетом Духу озбиљна је тема која захтева велики духовни опит а поврх тога и благодат Божју, јер ништа не бива без благодати Божје. На тој теми многи су се оклизнули и пали у јерес, као што су пали римокатолички јеретици у Символу вере (filioque). Зато се ни многи свети оци и духоносни старци нису усуђивали да расуђују о Светом Духу. Али чим су провели неколико година на Светој Гори, а нарочито у манастиру Есфигмену, наши млађани зилоти уобразише да су већ сасвим довољно „стручни“ да расуђују где Свети Дух борави а где га више нема. И, наравно, закључише: Свети Дух издашно излива своју благодат само у зилотским црквама док га у „лажним православним црквама“ више нема.

16.

Невоља је, међутим, што не знамо која је од тих „истинских православних цркава“ најистинитија. Кад су се зилоти оделили од „лажне Цркве“ поцепали су хитон Господњи на два дела. Али ни то није био крај поделама! Сада настављају да „свој комад хитона“ цепају на фронцле. Данас има најмање 6 зилотских фракција и свака од њих тврди да је благодат Светог Духа баш у њиховој фракцији. Тако су подвижништво ради задобијања благодати Светог Духа, зилоти претворили у чисто надгорњавање. За наше спасење више није довољно бити зилот, сада се ради о томе да се буде највећи зилот међу зилотима. Зато Свети Дух мора да буде „само с њима“ а комшији - „нека цркне крава“!

17.

Православни верник који иде уском стазом између светлисти и таме овога света јесте „онај који сада задржава“ да се у један заједнички фронт не уједине православни језуити и екуменисти, с „десне стране“ уске стазе, и православни неостаљинисти и зилоти, с „леве стране“ уске стазе - сви они, дакле, који „сеју поред пута и на камену и у трњу“. (Матеј: 19;23) Нека се православни верник не саблазни и не клоне духом ако се једнога дана, ипак, по Божјем допуштењу, против оних који иду уском стазом, који „сеју на доброј земљи“, уједине сви кваритељи који „бацају кукољ по пшеници“ на већ засејаној њиви Господњој. Јер Антихрист мора да дође, а да би дошао мора да се уједине сви који су скренули са уске стазе.

18.

Да ли је могуће да се „леви“ и „десни“ уједине против православља? Историја нас учи да је могуће. То се дешавало у прошлисти, и не једном. Године 1939. Стаљин и Хитлер склопили су савез и поделили Европу као комад швацарског сира. Стаљин је узео пола Пољске, део Финске (Јужна Карелија), Естонију, Летонију и Литванију. Кад је пропао овај савез са Хитлером, Стаљин је склопио савез са западним плутократијама, Америком и Енглеском, које су стуб данашњег сатанистичког  „Новог светског поретка“...

19.

Има много озбиљних наговештаја да ће Антихриста изнедрити ова иста спрега. Спрега „левих“ и „десних“: 1. ватиканских и православних језуита; 2. криптокомунизам кинеских технократа, културних марксиста са Запада и православних неостаљиниста; 3. јеврејских фундаменталиста и хришћанских циониста (разне протестанске деноминације: мормони, пентакосталци, баптисти, пребитеријанци и др.) У том контексту, као наговештај доласка Антихриста, видим и везу која се помаља између православаног зилота и православног неостаљинисте. Та веза није природна! Али Антихрист ће бити обдарен способношћу да у један чвор веже све, па и оно што је до сада било немогуће повезати. У ту сврху послужиће му синкретизам који је један од његових начина деловања. Ево како би то могло да изгледа.

20.

Један православни зилот пише о Стаљину („бившем богослову“) овако: „И никако се не може рећи да је Стаљин, по образовању богослов, био безбожник. Он је само Бога вешто склонио из видокруга тешко болесног друштва у превирању, на другу страну једначине, привремено, док не одузме и не сабере познате факторе са различитим предзнацима. И то је учинио: негативне је одузео, позитивне је сабрао, и сабране их предао Богу и сјединио са њим. (Е.Петровић: Правосалвни језуит Радета Јанковића, невешт фото-робот иконе звери – www.sloven.org.rs) А један православни неостаљинист пише о Стаљину („Великом Вођи“) овако: „Као православни публициста, држаћу се онога на чему инсистирам у историјским темама, о улози Промисли у историјским процесима, па и овај текст представља покушај осветљавања личности Јосифа Висарионовича Стаљина управо кроз такво промишљање о историјским процесима... Када се све ово има у виду, постаје јасан смисао пројаве Државне иконе Мајке Божије са руским царским скиптром у руци, постаје јасно да је овај најоклеветанији човек ХХ века, Промишљу Господњом залутао у комунизам да би спасао Русију од пропасти. (Р.Гојковић: Велика победа је имала и Великог Вођу – www.srbin.info)

21.

Ставите прст на чело ви који се тако лако поигравате са „именом и делом“ Стаљина и још једном размислите: нису ли 40.000.000 убијених православних Руса само крвна жртва уграђена у темеље „Новог светског поретка“? Додајте томе и 1.000.000 Срба које су побили хрватске усташе („десни“) и србски комунисти („леви“) - Стаљинови ученици и слуге Коминтерне. Да ли је овај сатанистички пир последица „новог календара“? Или је последица уговора са Сатаном: 1. уговора који су закључили Моша Пијаде и Миле Будак у митровачкој казниони двадесетих година прошлог века; 2. уговора који су закључили са Ватиканом србски православни језуити тридесетих година прошлог века?... 

22.

Уска стаза је танка као длака. Она повезује нашу земаљску, воинствујућу Цркву, са нашом небеском, торжаствујућом Црквом. Уска стаза полази из окружења у којем се сада налазимо и пролази по средини људског срца; затим кроз људски ум, а одтле стреми увис, право ка Небу. Она није лагана шетња поравнатом „трим стазом“ него дуготрајно и напорно пењање лествицом до „врата небеских“ – оном лествицом која се у сну указала старозаветном Јакову. (Мојсије I: 28;12-17) Том лествицом пео се и Св. Јован Лествичник и сви православни подвижници који следе његов пут.

23.

На том путу ка небеској Цркви сусрећемо наше христољубиве претке: наше свеце, подвижнике и мученике за веру; преподобне старце, духоносне оце, учитеље цркве и анђеле који се „пењу“ и „силазе“ овом уском стазом. (Мојсије I: 28;12) Они нам осветљавају пут и придржавају нас да не паднемо са лествице, у наручје „Господара таме овога света“. Јер, лево и десно од нас је тама у којој царује „Господар таме овога света“.

24.

Они који иду овом уском стазом, то су они који сада задржавају таму овога света. Они су карика која повезује нашу воинствујућу и торжаствујућу Цркву. Са обе стране уске стазе, и лево и десно, налазе сви они који тумарају у тами овога света. Неки од њих саде ноћу кукољ преко њиве на којој је Господ већ посејао пшеницу; други, имају добро семе али га улудо расипају бацајући га покрај пута, у трње и на каменита места. Такви су наши зилоти. Они имају добро православно семе али га сеју на погрешном месту, зато неће убрати плодове од посејаног. Што су бацили поред пута, позобаће им птице; што су бацицили у трње, трње ће га подавити; а што су бацили на каменита места увенуће на сунцу, јер немајући довољно земље неће пустити дубоке жиле. (Матеј: 13;4-7)

25.

„Микуљски камен“ је једно такво место. Пре Другог светског рата било је то царство сточара и одметника: Ивана Бабеића, Лазара Радовановића и Петра Струјића. Данас је то дивљина. У кругу од око 50 километара у пречнику нама ни једне живе душе, ни једне стално настањене колибе. Ако у Србији постоји место које је православље само овлаш прекрило танком скрамом - а понегде ни толико! – онда је то овај део Хомоља, у троуглу од Петровца на Млави до Злота код Бора, и од Злота до Рудне Главе код Мајданпека. Све до данас овде су паганска веровања и светковине ишли руку под руку са „православљем“, влашком магијом и вештичарењем.

26.

Овде, међу вуковима, врачарама и дивљим свињама - у „срцу таме“! - зилоти су основали манастир Нови Стјеник. Десетак младих монахиња овде ревнује за „истинско православље“. Бацају добро семе на каменито место, у трње, далеко од уске стазе. Коме? Ко жање њихов труд?...

27.

Од својег настанка Црква је стално била изложена нападима јеретика. И све док Сатана не буде поново свезан и бачен у ад, Црква ће бити у сталном рату са јересима. Свети оци су знали да су јереси само искушења Сатане која се дешавају по Божјем допуштењу ради нашег спасења. Апостол Павле је чак допуштао да јереси буду међу нама да се види онај међу нама који је постојан. (Коринћанима I: 11;19) А апостол Јаков је говорио: „Блажен је онај човјек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који га љубе.“ (Посланица: 1;12)

28.

Зато наши благочестиви преци нису падали у очајање и маловерије него су трпели искушења, сабирали све своје духовне и умне снаге и борили се против јереси. Никоме никада није пало на памет да напусти једну свету, саборну и апостолску Цркву - да би побегао од јеретика. Знали су: ако напусте бојно поље препустиће удове мистичног тела Христовог, воинствујућу Цркву – Сатани. И да ће се тиме оделити и од главе мистичног тела Христовог – од торжаствујуће Цркве. Јер Исус Христос не гледа благонаклоно на оне који растржу његово мистично тело, зато упозорава: „Свако царство које се раздјели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати.“ (Матеј: 12;25)

29.

Да ли је онда раскол исправан одговор на јерес? Одвојити се од Цркве због архијереја који су пали у јерес?... Екуменизам је, без сумње, јерес над јересима. Свејерес, како је говорио отац Јустин Ћелијски. Али он ипак није напустио Цркву него је остао у њој и наставио је да се бори унутар црквеног поретка који је већ био захваћен екуменизмом. Са зилотске тачке гледишта био је то погрешан потез. Требало је да прекине општење са патријархом и епископима који су издали православље када су Српску православну цркву привели Светском савету цркава; требало је да иступи из „лажне Цркве“ или да буде изопштен и да оснује нову – „Истинску православну цркву“.

30.

Али, коме да остави „стару Цркву“? Коме да остави стару мајку у тренутку кад су јој колена клецнула а рука задрхтала? Кад јој је наша помоћ најпотребнија? Сме ли син да напусти малаксалу мајку и борац да напусти положај у јеку најжешће борбе?... 

31.

Ко иде уском стазом мора знати да је икономија Цркве усклађена са Божјим планом историје (временски) и са домостројем православне васељене на Земљи (просторно). Кад кажемо да је Црква једна, саборна и недељива, то није прост збир делова него пунота свих њених удова. Црква мисли и дише дахом и главом Исуса Христоса. Тако се ритам земљске (воинствујуће) Цркве усклађује са ритмом небеске (торжаствујуће) Цркве. Ако, дакле, на земљи дође до пометње то значи да на Небу, из неких нама непознатих разлога, постоји потреба за пометњом. („Не пада снег да помори свет него да свака зверка покаже свој траг.“)

32.

Екуменизам је отров који Сатана убризгава у тело војинствујуће Цркве са намером да нас убије. Бог ово допушта али задржава руку Сатане да мера отрова не пређе смртоносну дозу - јер жели да отров искористи за наше духовно оздрављење и спасење! Као добар лекар који у лек ставља и мало отрова да би убио болест у човеку, тако и Бог у искушљења ставља и мало отрова - не да би нас убио него да би ојачао наш одбрамбени систем! Бог нас искушава екуменизмом до мере наше издржљивости. Ако искушење још траје то значи да снага нашег трпљења још није исцрпљена, колико год се нама чинило да смо на ивици клонућа. (А „ко је поган, нека се још погани; и ко је свет, нека се још свети,“ – Откривење: 22;11)  

33.

Зато мудар човек не одлучује само по својој памети него помно прати знамења које нам Бог шаље са Неба. Православни језуити, екуменизам, неостаљинизам, корона, ратови и револуције све су то истовремено и искушљења и знамења које нам Бог шаље са Неба да нас упозори. Али је модерни верник, утегнут у своје рационалистичко резоновање, изгубио моћ да созерцава ова знамења па зато у њима види само тегобу и опасност за своје спасење. У томе је заблуда зилота: они у екуменизму виде опасност и беже од Цркве. Не треба бежати од искушљња! Са искушењима се треба борити као што се Јаков ’рвао у тами, мислећи да се ’рве са човеком. (Мојсије I: 32;24-27) Не треба бежати у дивље пределе Хомоља него се борити овде где се води одсудна битка, испред иконостаса – јер кваритељ је дошао до самих царских двери и до завесице изнад њих.

34.

Овде треба пружити одсудну битку. Ту треба сакупити све преостале снаге, продубити ровове, ојачати грудобране, допунити резерве хране, воде и муниције. Али, наш циљ није бесконачна одбрана до последњег војника! Наш циљ је да истерамо јеретике из наших храмова, из парохијских и епископских дворова, из манастира и богословија. Ми већ сада треба да се припремамо за пробој из окружења и за контранапад. Али узалуд су сви наши напори ако услед недисциплине и дезертерства доће онај тренутак када врховни командант мора да објави да је наступило расуло, и када мора да нареди: од сада нека се свако спасава сам како зна и уме. Но, и тада ће комада доћи као последица знамења са Неба! 

35.

Знамења су видљиве поруке којим Бог пројављује јединство земаљске (воинствујуће) и небеске (торжаствујуће) Цркве. Зато, ни један војник Цркве да не напушта свој положај док не стигне наредба са Неба! Ако неко мисли, дакле, да се већ сад треба одвојити од „лажне Цркве“, зато што су се јеретици намножили, нека најпре погледа у Небо. Шаље ли нам Небо таква знамења? Падају ли звезде са Неба? Да ли су воде већ постале горке као пелен? Да ли нас већ гоне и убијају Христа ради? Да ли су устали једни на друге сви народи и сва царства?... Слава Богу, још не! Нека знамења су се, међутим, већ појавила: глад, болести, безакоње, земљотреси... Али, то „још није крај“! Све је то само „почетак страдања“. (Матеј: 24;6-8)

36.

Још смо, дакле, на почетку страдања а неки међу нама већ су се одметнули „у хајдуке“. Они се позивају на 15. правило Првог и другог цариградског сабора (889. и 890. године), које тумаче широко, онако како њима одговара. А ради се о томе да ово правило треба тумачити врло рестриктиво (уско) из најмање два разлога: историјског и телеолошког (циљног). Не треба губити из вида историјски тренутак у којем је ово правило донето. Било је то у време патријарха Фотија, када је дошло до оштрог сукоба између Рима и Константинопоља који се умало није окончао расколом, какав ће бити онај који се десио два века касније (1054. године). Разлог за сазивање поменутог сабора била је осуда додатка filioque који је Рим почео да намеће и потврђивање никејског Символа вере. Тек у том историјском контексту могуће је правилно протумачити ово правило и циљ његовог доношења.

37.

Начин на који зилоти тумаче ово правило, међутим, губи из вида историјски контекст и циљ. Другим речима, зилоти се боре за православље али се не боре по правилу него искривљују правило. А онај који се не бори по правилу, каже апостол Павле, неће добити венац спасења. (Тимотију II: 2;5) Тако, пренебрегавајући средишњи део 15. правила у којем се каже – „а такав је познат саборима или светим оцима“ – по њиховом тумачењу испада да свако може одступити од својег епископа за којег је претходно утврдио да је овај пао у јерес. Тиме се на тобоже „канонски начин“ оправдава самовољно одвајање од једне свете, саборне и апостолске Цркве. Рестриктивно тумачење поменутог правила, међутим, узима у обзир и историјске и телеолошке разлоге. Тада ствар изгледа мало другачије.  

38.

Са историјске тачке гледишта други део 15. правила је класични правни децизионизам, један гранични случај подигнут на ниво опште норме. Речено језиком филозофије, појединачно је подигнуто на ниво општег како би се разјаснило општим, будући да је опште, како каже Кјеркегор, за изузетак „строги господар и судија“. (Овде само узгред напомињем да је тзв. „развијени Запад“ тек хиљаду година касније, захваљујући најпре Кјеркегору (Или-или) а потом и Карлу Шмиту (Политичка теологија), дошао до спознаје о вези која постоји између правних појмова (децизије на пример) и теологије, што су наши свети оци и учитељи Цркве знали још у IX веку. Ово говори колико су реомејска правна мисао и теологија били напредни, али и о томе колико су сва „рационалистичка“ („крајње логичка“) тумачења са модерног Запада, данас, испод сваког допуштеног нивоа.)

39.

Извесно одступање у другом делу 15. правила очигледно је већ на први поглед, када се упореди са општом нормом која је озакоњена у 13, 14. и првом делу 15. правила. Тиме је на један општи начин решен неодређени број граничних случајева, да не би били решавани појединачним одлукама канонских судова. Потреба за децизијом проистекла је, дакле, из бремена актуелног историјског тренутака. Многи су мирјани, свештеници и монаси долазили у сукоб са својим епископима који су прихватили filioque и били су принуђени да се склоне на канонску територију правоверних епископа који су чували никејски Символ вере. Требало је таквим ревносницима пружити заштиту и то је учињено у другом делу 15. правила.

40.

Са телеолошке тачке гледишта погрешна је свака генерализација овог изузетка. Циљ поменутог правила није било подстицање раскола него, напротив, обуздавање његовог ширења у форми прозелитизма са Запада. Када се каже да су правоверни они који су одступили од епископа због јереси, то не значи да је допуштено одступити и од Цркве него значи: они су правоверни јер нису напустили Цркву него су пришли оном епископу који правилно исповеда православну веру. А када се каже јереси које су познате сабору или светим оцима, јасно је да се то не односи на јерес екуменизма која ће се појавити 1000 година касније него на оне јереси које су биле познате сабору и светим оцима до времена када је донето ово правило, то јест до IX века.

41.

Све док постоји макар један епископ, или свештеник, или монах који правилно исповеда православље, дужни смо да трпимо непогоду, да стојимо на стражи и са страхом Божјим да чекамо други Христов долазак. Тада ће Господ одвојити кукољ од пшенице. А они који већ сада чупају кукољ греше, јер чупајући кукољ чупају и пшеницу. (Матеј: 13;29, 30).

42.

Постоји ли, међутим, неки тренутак или нека околност када можемо да се оделимо од Цркве и без саборске одлуке а да нам то не буде на осуду? Када угледате „гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, гдје стоји на мјесту светоме“ – знајте да је наступио тај тренутак. Тада ће настати „невоља велика каква није била од постанка свијета до сада, нити ће бити.“ (Матеј: 24;21)

43.

Свемогући и добри Бог и наши свети саборци на Небу неће нас напустити! Они ће нам послати знамења која ће нам најавити невоље каквих није било од постанка света. Кад чујете да су Јевреји срушили џамију Ал Акса на Храмовој гори, и на њеном месту подигли Трећи храм, знајте да је наступио тренутак на који нас је упозорио Исус Христос: „Тада који буду у Јудеји нека бјеже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући; и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје.“ (Матеј: 24;15-18)

44.

Јер, тада ће се сви одступници, међу њима и православни језуити и екуменисти, поклонити „икони звери“ – Атихристу – који ће бити крунисан у јерусалимском Трећем храму. Православни језуити покушаће да обману правоверне али не за дуго. Јер, Господ ће нам по невољи тој послати и друго знамење: благодатни огањ престаће да силази с Неба! 

45.

А они који журе да претекну знамења исти су као и они берачи у винограду о којима је говорио Исус Христос. (Матеј: 20;8) Јер, Господ ће платити свима „од последњег до првог“ - по својој вољи, дакле, а не како бисмо ми то желели!

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 14 децембар 2020 )