Уредништво: Осврт на писање „зилота“ Евсевија Петровића |
петак, 01 јануар 2021 | |
„Јер им сведочим да имају ревност за Бога,али не по разуму” (Рим. 10,2) Реакције читалацa на писање Евсевија Петровића (овде:); поновно појашњење око писама читалаца Поводом текста брата Евсевија Петровића, јавило нам се више читалаца са реакцијама, због чега дајемо ово саопштење. Пре свега, желимо да истакнемо, по ко зна који пут, оно што јасно пише у заглављу рубрике „Писма посетилаца“: „Ставови изнети у писмима посетилаца представљају ставове аутора тих писама. Ти се ставови могу, али не морају нужно слагати са ставовима Уредништва сајта. Уредништво писма посетилаца објављује у циљу вођења унутарцрквеног дијалога, без кога нема изласка из садашње духовне кризе.“ У том циљу, дакле, јуче смо објавили текст Евсевија Петровића. Подсетићемо, такође, да смо 7. септембра 2019. године објавили један Евсевијев текст, за који смо дали следећи увод: >>Уредништво „Борбе за веру“ увек се труди да својим читаоцима омогући да кажу шта мисле и осећају поводом стања у нашој Цркви. Учинили смо тако и овога пута, објављујући писмо господина Евсевија Петровића, припадника старокалендарске групе „матејеваца“. Писмо одише великом бригом и болом због духовног стања у коме се налази српски народ, па смо сматрали да га, због те бриге и бола, вреди објавити. Такође, јасно је да нам је Евсевије Петровић, као Србин православне вере, увек ближи од паписта и протестаната, с којима шурују „наши“ екуменци – издајници светог Саве и његових завета. Ипак, став „Борбе за веру“ се зна, и он је од почетка јасан. Ми смо изразити противници сваког раскола у Цркви, јер расколи воде даљем дробљењу, а не излечењу онога што треба лечити. Зато својим читаоцима, као став Уредништва сајта, нудимо текстове оца Рафаила Карелина (први текст овде:) и оца Лазара Абашидзеа који нас упозоравају на опасност од раскола.<< „Зилот“ Евсевије Петровић - наш заблудели брат Иначе, Евсевија Петровића сматрамо заблуделим братом коме треба помоћи. Нико савестан кад види дављеника не оставља га да се удави, већ се стара да га спасе. Евсевије Петровић припада групи наших некадашњих ревносних верника који су, саблажњени свејересју екуменизма, напустили СПЦ и отишли у раскол. А ко код искочи из Цркве – Нове Нојеве Барке – он је дављеник коме је духовна смрт извесна. Евсевије Петровић је - отпавши од СПЦ - отишао у раскол старокалендараца „матејеваца“. Но, ни ту се није одржао. А то увек тако и бива када се изгуби благодат коју само Црква даје. То је, најчешће, пут без повратка. Ту се тоне у пропаст све дубље и дубље. У све ситнију фрагментацију. Свакако, ми пропаст, као што рекосмо, не желимо ни Евсевију нити било ком другом човеку, већ желимо да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1. Тим. 2,4). Шта је Црква и припадност Цркви У самоумишљености и духовној прелести, Евсевије тврди: „Ја сам припадник СПЦ (не окупиране институције београдске патријаршије, него слободне земаљске филијале Небеске Србије)”. Ово је типично протестантско секташтво, у коме сваки верник жели да оствари лични однос са Богом. Духовна прелест и гордост, које су узрок сваког отпадања од Цркве, потамњују ум отпалих тако да се не могу опоменути ни громогласних истина, заправо догми Цркве, од којих је једна она коју је изрекао Свети Кипријан Картагински: „Коме Црква није мати, томе ни Бог није Отац“. Евсевије тврди је је припадник неке имагинарне „земаљске филијале Небеске Србије“, пренебрегаваћи чињеницу да Црква не само да је мистично – духовно Тело Христово, чији су удови сједињени причешћем од тог Истог Тела, већ је и земаљска установа, стриктно омеђена (просторним) границама. То се недвосмислено види из посланица Светог Апостола Павла, који неке од тих посланица почиње речима: Цркви Божијој која је у Коринту, Светима који су у Ефесу, Цркви Божијој која је у Риму... „Црква“ брата Евсевија нема границе. Или се, мегаломански, простире на читаву Васељену? „Камење“ које је проговорило и „ресет“ Цркве Евсевије себе доживљава као васељенског учитеља, изниклог из „камења које је проговорило“. Сви су отпали, он је међу реткима који су остали и опстали. То није ништа ново. Тако су мислили, од вајкада, сви расколници. Сам наслов његовог текста „ресет Цркве“ је - јерес. По њему је Црква „забаговала“, па јој је потребан ресет (чак ни у пренесеном значењу такве се речи не смеју доводити у везу са Црквом). Сваки раскол почива на неверовању у речи Христове да ће сазидати Цркву своју којој ни врата ада неће одолети. Веровање да Цркву треба поправити, „ресетовати“ јесте хула да Духа Светога. Јер, Дух Свети руководи Њом, Свеспасоном, и присутан је у Њој све док и један канонски епископ са својим свештенством и паством стоји у истини Православља. А таквих – конкретно у СПЦ – није један, већ их је више. Постоји само једна Српска Православна Црква Нити има више Српских Цркава, како то Евсевије тврди. Постоји само једна. Где је та Црква? Која је то Црква? Поновићемо, по ко зна који пут: Српска Православна Црква су они епископи, свештеници и мирјани који верују православно и држе се светопредањског поретка свих богослужења. Али, да не испадне да ми умујепо по своме, приводимо за сведока великог Учитеља Цркве Свети Викентије Лирински: Учење о Цркви Светог Викентија Лиринског ''Често сам се врло ревносно и са нејвећом пажњом обраћао многим људима украшеним светошћу и даром поучавања: са питањем на који начин је најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разликујем истину васељенске вере од лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали од речи до речи овакав одговор: ако неко – ја, или други, или било ко – хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру – као прво, ауторитетом Светог Писма, а као друго, Предањем Васељенске Католичанске Цркве… У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост (Universitas), старину (Antiquitas), сагласност (Consesio). Следити свеопштост – значи признавати за истиниту само ону веру коју исповеда цела Црква широм света; следити старину – значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се држали наши Свети Оци и преци; и на крају, следити сагласност – значи из старине прихватити само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.“ Евсевијеве нетачности (да ли злонамерности?) У Евсевијевом тексту има, иначе, сијасет нетачности и произвољности. Ми се нећемо свима бавити подробно, али ћемо указати на једну. Он каже: >>Патријаршијска номенклатура СПЦ, условно подељена на „ревнитеље литургијске обнове и икуменизма“ и „традиционалисте“ („новотарце“ и „старотарце“)<< Ово тврђење је, најбалаже речено, нетачно. Јер, у СПЦ, као ни у читавој Васељени, не постоје никакви „старотарци“! Они које Евсевије погрдно назива „старотарци“ заправо су следбеници Светог Предања. Односно, правоверни. Нити они припадају јеретичкој патријаршијској номенклатури, како он тврди. Правоверни, као доследни следбеници учења Цркве, јесу Црква, док је патријаршијска номенклатура јерес – екуменистичка, новотарска и коронаверска. Зашто смо објавили Евсевијев текст и његово недело – објава наше приватне преписке Како бисмо показали нашим цењеним читаоцима да нам је објавом Евсевијевог текста једини циљ био да га као заблуделог брата прихватимо, да осети да је на „Борби за веру“, која је сајт правоверних Срба – међу својима, међу браћом, која су раширила руке у загрљај, да га приме у дом из кога је, као блудни син, отишао. Нисмо се освртали чак ни на то што је он, у јесен 2019. године, учинио једну лошу ствар према „Борби за веру“. Наиме, без нашег одобрења, објавио је нашу приватну преписку, нешто што је – бар за нас – светиња. Дописивао се мејлом са нама, у намери да нас неуке и заблуделе поучи. Испровоцирао је наше одговоре, иако смо знали да је полемика са њим, као и са сваким расколником, неплодоносна, а потом је ту преписку објавио на секташком сајту неких од „зилота“. Узгред буди речено, за дванаест година постојања „Борбе за веру“, приватна преписка нам је злоупотребљена само два пута – први пут је то, пре десетак година – учинио секретар тадашњег епископа рашко-призренског Артемија Симеон Виловски и 2019., као што рекосмо, „зилот“ Евсевије Петровић. Наша приватна преписка коју је Евсевије учинио јавном Но, пошто је Евсевије нашу преписку учинио јавном, ми ћемо и нашим читаоцима ставити на увид то наше писмо, како би могли видети наш став према Евсевију и свим такозваним „зилотима“, односно људима који су напустили СПЦ и пали у раскол. Ево нашег мејла из кога објављујемо само оно што се односи директно на њега:
Као што се види, како смо писали брату Евсевију приватно, тако му пишемо и јавно. Пружамо руку заблуделом брату, кога „све ране његовог рода боле“ И тада, као и из његовог последњег текста, ми смо чули вапај заблуделог брата. Чули смо вапај брата који осећа да се „дави“ и вапије за помоћ. Чули смо вапај брата „кога све ране његовог рода боле“. Јер, из његовог писања види се да пати и душом болује због раскољавања српског народа. Ево шта он каже о томе: „Међу нама је данас више табора него што је било племена Израиљевих… Који би био смисао у „сечи кнезова“ српске цркве у једној јесењој ноћи, ако све треба да остане и настави по старом?... Данас, када је у свету наступило време глобалног „Великог ресета“ (како нам објашњавају сатанини техно-фашисти који владају светом, и преносе њихови капои у електронском конц-логору новог светског поретка), Срби су разједињенији и раскољенији него икад у својој трагичној историји. Ако се каже атомизирани, то неће бити хиперболично... Ово је Божји позив Србима на збор на месту истине. Позив на национални православни консензус – сагласје србског народа хришћанског о истини Православља данас... Ово је, дакле, Божји позив и последња прилика Србима да се разаберу, саберу и уједине у истини – истини Цркве“ Саборност и спасење Срба: постоји само један пут – враћање Цркви Чули смо твој вапај, брате Евсевије. Раскољеност српског народа те боли, као и нас, као и сваког честитог Србина. Боли те и институционални распад СПЦ. Шта је решење? Шта је пут? Решење и пут су – враћање у Српску Цркву свих оних који су од ње отпали. Како екуменистичких јеретика, тако и „зилотских“ расколника. и свих осталих самовољних зборишта. А то ће бити могуће само онима који (по)верују у непобедивост Цркве. Почујмо Светог Јована Златоустог:
|
|
Последњи пут ажурирано ( субота, 02 јануар 2021 ) |