Гидеон Јанк: Тражио Алаха, пронашао Христа
понедељак, 11 јануар 2021

 Увод „Борбе за веру“:

Хришћанство и ислам?

Апстрахујмо историју хришћанско – муслиманских односа, причу о џихаду, и све савремене теме из ове области. Не вређајмо муслимане, јер ничију веру нити смемо, нити треба да вређамо. Али, истина је истина: Господ Исус Христос. Ислам не зна истину, јер не верује у Свету Тројицу и Христа као Бога. То је сама срж.  Свештеномученик Данило Сисојев о томе је рекао:

         „Пажљиво читање Јеванђеља на очигледан начин показује искључивост богосиновства Исуса Христа. Он се назива Јединородним (тј. Јединим Рођеним) Сином Бога (Јн. 1:18) што се никако не може објаснити са исламске тачке гледишта (који, узгред речено, потпуно одбацује саму могућност синовских односа човека са Богом). Притом, нико од људи у Јеванђељу не приписује себи таква имена која приличе и могућа су само за Бога: „Истина, Живот“ (Јн. 14:6), „Васкрсење“ (Јн. 11:25), „Почетак“ (Јн. 8:25), „Светлост свету“ (Јн.9:5). Нико никада није говорио „Ко је видио Мене, видио је Оца“ (Јн. 14:9). Како може створено биће рећи тако нешто о себи? Како створено биће може рећи: „Све је Мени предао Отац Мој“ (Мт. 11:27)? Ко, осим Бог може да каже: „Ја сам Алфа и Омега, Први и Посљедњи, Почетак и Свршетак“ (Отк. 22:13). А све то о Себи говори Исус! Па и Његове речи: „Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10:30) у контексту јасно показују и једну природу Личности Тројице и једнакост у сили Оца и Сина. Да, хришћани могу бити причасни Тројичном животу. У Крштењу се усиновљујемо Оцу кроз Сина у Светом Духу и зато нам је откривена у искуству тајна Божанског Јединства. Али, наравно, наше јединство са Богом само је одсјај вечног јединства Јединородног са Његовим Оцем. Да већ не наводим безбројне примере из Пророка који су прорицали да ће Месија бити „Бог силни“ (Ис. 9:6), апостоле који су говорили да је Христос „који је над свима Бог благословени у вијекове“ (Рм. 9:5), „истинити Бог и живот вечни“ (1 Јн, 5:20). Овде треба бити доследан – или је Исус лагао – значи да је лажни пророк, или није лагао – значи да је истинити Бог – Син истинитог Бога. Реално Јеванђеље не даје никакву могућност (сем ако не узмеш маказе у руке) да од реалног историјског Исуса Христа, Сина Божијег направиш „Ису, роба Алаховог“ кога је Мухамед измислио. Наравно, може се галамити да су, тобож, хришћани изопачили Јеванђеље, али доказа томе нема, тим пре што и Коран шаље муслимане Инџилу (Јеванђељу – прим.прев.) као потврду своје умишљене истине. Наводи из Корана су потпуно бесмислени. Треба прво доказати да је Бог дао Коран, а затим се позивати на њега. А да би се то урадило, прво је потребно објаснити зашто је Алах, ако је Свемогућ, допустио потпуно кварење Својих претходних Писама, која се тако радикално разилазе са поетским стваралаштвом Мухамеда и где је гаранција да се и сам текст Корана није подвргао таквом истом кварењу (узимајући у обзир да не поседујемо списе из времена Мухамеда).“                                      

Дакле, обраћење из ислама у хришћанство значи сусрет са Истином. Повест о америчком муслиману Набиљу Курејшију, који је из ислама прешао у протестантизам мора бити пропраћена помињањем чињенице – протестантизам није пунота хришћанске истине, али је чак и он дубљи у односу на исламску верзију монотеизма. Понављамо: немамо намеру да вређамо ничију веру, али морамо нашим читаоцима ставити до знања колико је хришћанско Откривење пунота Истине. Православна Црква га чува и нуди свима. Будимо благодарни Богу што смо православни, али знајмо – коме је више дато, од њега се више и тражи.  

+ + +

ПИТАЊЕ ОБРАЋЕЊА  

Свесно обраћање у другу религију увек иде уз много проблема. Проблеми околине - неразумевање, притисак, презир и стигматизација све до убиства одступника, од стране блиских, окружења и бивших истоверујућих. И проблеми унутрашњи су озбиљни, а понекад је то и потпуна промена ситема схватања, погледа на свет, вредности и начина живота, непрекидан стрес (посебно када је промена вере на силу, тј. када није добровољна).

Управо тако, о сличној ситуацији, отворено и драматично говори херој ове приче - Набиљ Курејши. Његова књига је изузетно смео покушај  јавног објављивања "историје једног конвертита", зато што је херој и аутор ове приче прешао са ислама на хришћанство.

   Обично су данас популарни супротни случајеви: како је неко, не баш много побожан хришћанин, атеиста, "паганин" (или чак следбедник јудаизма) примио ислам. Али, ево сада и супротног примера.

   С друге стране, популарном Њу Ејџ гуруу Ошо Раџнишу приписују се речи: "Осетите радост стално мењајујући религије“. Набиљ Курејши, прошавши кроз горчину душевних искушења и друштвених трвења, искусио је огромну радост, примивши Христа.

ПИТАЊЕ МОНОТЕИЗМА          

Ипак, при свој драматичности историје и општег значаја проблематике обраћеништва проблем избора аутора налази се УНУТАР аврамовског монотеистичког дискурса. Набиљ Курејши је морао да бира између Бога Курана и Бога Библије. А да су, у смислу алтернативе, код њега били "пагански" бог Один, Шива или не-Бог Буда? Наравно, током две хиљаде година хришћанство је, заједно с јудаизмом и исламом, формирало и условило европску цивилизацију, али сада она мора одговорити изазовима глобалног постмодернизма – мора дати одговор ратоборном атеизму и оживелом неопаганизму, вишемиленијумском индуизму и нетеистичком будизму и таоизму. А уједно и заводљивим предлозима мноштва секти, култова и других национално-револуционарних покрета. Одговор хришћанства мора бити такав да одговара сваком укусу, а нарочито нихилистичком одсуству сваког укуса.

ШТА ЈЕ ПРОШАО КУРЕЈШИ?

Основне тачке сукоба, назначене су већ у предговору: то је и сукоб култура, "натоварен на муслимана рођеног у САД", и то што је хришћанско учење за муслимана "туђе и увредљиво" и представља "сакривање истине о исламу". Плус искрена емоционалност аутора, истина, спојена с критичким, рационалним расуђивањем.

Пријатељ аутора Ли Стробел у предговору запажа "изузетан ум" и "осећајно и састрадавајуће" срце Набиља Курејшија. То су два значајна, обавезна квалитета, захваљујући којима муслиман по рођењу и васпитању може да се одлучи на дијалог а онда на потрагу и критичко преиспитивање (ум), а затим и на прихватање Христа (срце): "Он темељно просејава историјска сведочанства, вешто се оријентише у богословским и философским лавиринтима. Смело и упорно је ишао својим путем - и није се заустављао, чак и када му је, навикнуто од детињства, измицало тло опод ногама". Наравно, Набиљ Курејши није једини муслиман који је прешао на хришћанство, али не можемо рећи да је таква врста обраћеништва распрострањена појава. Неки његови пријатењи и колеге, који су прошли истим путем, говоре о сложености и подробностима тог процеса у прилогу књиге, у коме још  има и чланака неких проучавалаца Светог Писма на посебно важне теме као што су истинитост и аутентичност Новог Завета - или Курана.

ПРИЧА СА ЗАПАДНЕ СТРАНЕ

Уосталом, неке сумње у идејну адекватност и намере аутора јављају се већ у првим редовима, у изразима захвалности, којима почиње књига. "С трепетом гледам на то, какве истакнуте људе је довео до мене  да би оставрио „пројекат“ и да би мени помогао и указао прави пут...".

Само означавање тог духовног узлета, о чијем крајњем значењу аутор говори током целог свог приповедања, и у исто то време назива свој отворени исказ о том узлету "пројектом", - сведочи о многом. Тачније, о нечем конкретном, што је необично за руског читаоца, али уобичајено за западног човека, чак иако је он родом са Блиског истока. "Читајући ову причу, ви ћете заједно са мном проћи мој животни пут и упознати ме, као што се упознаје неко близак...". Ти аутори, упечатљиво,  или умеју да обједине или не умеју да одвоје лично и опште, интимно и јавно, свештено и профано, говорећи свима не само о својој сексуалности него и о својој религиозности. И често од тога стичу од тога профит - лајкове (свиђања на друштвеним мрежама), популарност, новац на рачуну. У западних бизнис-гуруа не јављају се, како видимо, сумње и "спознајни несклад" пред  питањем - како објавити књигу типа "Како сам читаву година живела по Библији" од Рејчел Еванс. Можда је то једна од последица политичке коректности и атомизованости хипериндивидуализма...

И друго, на истом месту стоји- "призвао Бог". И даље - "Молим се за то да би сусрет са Богом Живим преобразио вас као и мене". Слични описи као и "пословни" приступ к свему, укључујући веру и религију, својствени протестантима, да би се што раније подразумевало (а потом и потврђивало) где је тачно "привео Бог" самог Набиља Курешија.

   МИСИОНАРЕЊЕ НА ПРОТЕСТАНТСКИ НАЧИН

"Последње уводне напомене" такође много објашњавају о мотивацији аутора.  "Искрено сам благодаран за то што сте решили да прочитате ову књигу. Постоји много представа о Богу и различитости међу њима имају своје значење. Нема никаквог "једног истинитог Бога", истог у свим религијама!" - добро, Курејши бар није прихватио Њу Ејџ екуменизам после првог обраћења које би, у том случају, било религиозно бесмислено. "Да сам знао како је безгранична љубав Божија, како преображава човека Његова милост и благодат, како ослобађа Његов живот и Његова смрт - ја бих похрлио Њему трчећи и то много раније. Молим се за то да ова књига читаоцима да слободу и силу да би, заборавивши на све, похрлили ка Оцу. Ради тога је дошао Исус: "да би ми имали живот, и имали га у изобиљу" (Ин: 10, 10). Аутор недвосмислено разматра своју књигу као средство душеспасоносне проповеди, мисионарства. Да ли је и требало очекивати друго од бившег муслимана, чија религија му је прописивала активно мисионарство,  и садашњег проповедника чије је служење  - евангелизација?

Посебно занимљива је последња фраза овог дела: "Велика част за мене је то што се ви (читаоци) изабрали моју причу као део свога спиритуалног пута". То јест, аутор сматра свој текст као достигнуће, прекретницу, део пута хипотетичког Боготражитеља. Других мотивација у читатеља не може бити или они Набиља Курешија не занимају? Наравно, сама одредница - "део свога  спиритуалниг пута - је типично њуејџерска. Има још један важан тренутак, поменут и предговору, на кога вреди обратити пажњу као знак захвалности аутора. То је његова жеља да упозна хришћанске читаоце и неверујуће с "мистичком лепотом ислама, која је очарала милијарде муслимана", да им покаже како муслимани мисле и шта осећају. О томе је више од пола књиге. Ради тога, да би читаоци научили "боље разумети своје ближње - муслимане и научили да их воле тако како их воли Исус", - опет непосредна упутница на протестантизам. Зашто? Не само по доброти душевној, из хуманих, толерантних или политички коректних схватања, него и из мисионарских циљева, за које је предвиђен трећи део књиге: "Снабдети читаоца чињеницама и знањима која доказују исправност Благе Вести – о смрти Исуса на крсту, Његово васкрсење из мртвих, Његово исповедање Себе Богом - јасно сведочи историја. <...> У ствари, ми немамо основа да верујемо да Мухамед или Куран говоре истину о Богу".

С КАКВИМ СЕ СУМЊАМА СРЕО?        

У уводу, започињући основни део књиге, аутор у узвишеном духу, својственом свом приповедању,  набраја све сумње и духовна искуства која су га обузела после  пажљивог и критичког изучавања ислама, а посебно рођење оваплоћеног Бога "од жене" (у Светом писму се наводи: "од девојке", што је битна разлика,- прим. прев.), и неопходности крсне смрти Бога ради спасења људи, а такође релевантност Курана као Божије Речи и истинитости предања о светости Мухамеда...            

Глава "Разноликост ислама" показује још један добар разлог који је, вероватно, олакшао прелаз Курејшија у хришћанство. Он је припадао "ахмадијама" – „модернистичком“ правцу у исламу, основаном 1889 године од стране Мирзе Гулама Ахмета. Овај је себе прогласио "реформатором" посусталог ислама и другим доласком Исе - Исуса Христа - и Махдија (Месије ислама) у једном лицу, и уједно - испуњењем месијанских очекивања других религија. Ахмадијевци верују да је његов долазак био предсказан самим Мухамедом, и у пророке урачунавају Заратустру, Кришну, Буду и Конфучија. Овакво саморекламирање заједно са усмерењем на "првобитни ислам" и "очишћење" постали су разлог сталних прогона од стране "традиционалнијих" муслимана, али и разлог за активно мисионарење следбеницима Мирзе Гулама Ахмеда. Умногоме захваљујући ахмадијевцима запад се први пут упознао са Исламом - под руководством првог калифа заједнице ахмадијеваца Куран је био преведен на енглески језик и основана прва мисија у Енглеској. Ахмадијевци активно донирају, подржавају развој науке, категорички су противници тероризма и џихада као религиозног рата. Све то јасно је допринело конвертитству Набиља Курејшија. Из уважавања према својој претходној вери и сународницима аутор је посветио посебан чланак, у прилогу књиге, проблемима идентитета ахмадијеваца. У емоционалном набоју он опет и опет понавља: секта (сада он тако назива своје бивше јединоверце) ахмадијеваца су исти као и традиционални муслимани - Мирза Гулам Ахмед је само покушао да нас врати исламу Мухамеда.

   СУКОБ КУЛТУРА                                

Није прошло ни без проблема прилагођавања другачијој средини и култури, посебно што је га је све то снашло у периоду пубертета. "Читајући ову књигу, ви ћете ући у круг мојих сродника и пријатеља, увидећете и осетићете моју благословену исламску младост, сазнаћете изнутра каквав терет се полаже на муслимана рођеног у САД и видећете сукоб култура. Гледајући ме испод ока, схватићете колико чудним и увредљивим се чини муслиманима хришћанско учење; затим, заједно са мном почећете да се борите с историјским чињеницама Јеванђеља, заједно са мном осетићете како се под вама губи тло под ногама, када вам се (као и мени) открију скривене истине о исламу... Овде, у месту Вирџинија Бич, ја сам стекао прве озбиљне пријатеље, овде сам се први пут замислио о својој будућности. Овде сам први пут осетио да су моја исламска култура и моје америчко окружење непријатељи један другом. И овде сам такође, када је дошло време, решио да напустим ислам, и са њим - сав свој претходни живот".

ХРИШЋАНСТВО И НЕМОРАЛ

Противречност култура, у многоме засноване на предрасусама, уопштавањима и веровању речима ауторитета, одлично илуструје агресивно одбијање, крајње релативно хришћанског, Запада, посебно САД. Курејши пише: "Једна од највећих заблуда у свему томе је та - да муслимански имигранти често повезују распрострањену на Западу неморалност- лаж с хришћанством и, не умећи да мисле критички, праве закључке: То је повезано (неморал и хришћанство). Запад је место хришћанско и америчко; значи, бити хришћанином значи живети као Американац. По мишљењу многих муслимана, управо је хришћанство створило развратну и бестидну културу, каквом је ми познајемо. Следствено томе, хришћанство је - гнусоба пред лицем Божијим".

   ЏИХАД КАО СВЕТИ РАТ?                   

Коначно, аутора је занимало и такво проблематично схватање и појаву у исламу као што је џихад - свети рат. Наводим већи цитат који добро осветљава тај актуелни проблем: "Муслимане на Западу, као правило, уче веома мирољубиву верзију ислама. Западним муслиманима, као Баџију и мени, говоре да је Мухамед водио само одбрамбене ратове и да се само на заштиту од свирепих непријатеља односе неки сурови стихови у Курану. Џихад се овде предствља као нешто изразито мирно, у првом реду - као унутрашња борба са сопственим приземним (одвратним) жељама. Зато на питање о својој религији западни муслимани искрено говоре то што верују: да је ислам - религија мира. Али на истоку је рапрострањено кудикамо оштрије (ригидније) схватање ислама. Тамо уче, да ислам превазилази све друге религије и начине живота и да Алах хоће да се владавина ислама установи по целом свету. Под џихадом се често подразумева борба против непријатеља ислама - и борба је потпуно стварна. И када блискоисточне муслимане питају о њиховој религији, они такође искрено говоре то у шта верују: ислам је обавезан да подјарми свет!

Тако да, ако ми одређујемо ислам сагласно томе у шта верују његови следбеници онда морамо доћи до закључка: некада је он - религија мира, а некада - није. Али ако одређујемо ислам више традиционалистички, као систем веровања и упражњавања којима је подучавао Мухамед, одговор на то питање показаће се много више  недвосмисленим...                  

Најстарији историјски извори нам саопштавају: Мухамед је водио освајачке ратове и понекад користио насиље за достизање својих циљева. Чак је и прва велика битка у историји ислама - битка код Бедре - била разбојнички напад људи Мухамедових на трговачки караван из Меке (муслимани из Медине, предвођени Мухамедом, напали су курејшите из Меке, предвођене Абу-Џехлом - 624 године)...Реч "џихад" он је користио и у духовном, и у материјалном смислу, али је давао предност последњем. Мирољубиве практике ислама засноване су на каснијим и, већином, западним тумачењима учења Мухамеда, а жестоке и суровије варијанте су укорењене у његовој древној историји.“    

КУЛТ МУХАМЕДА          

Курејши обавештава читаоца о узроцима душевног бола код муслимана, којима муслимански ум реагује на било каква критичка помињања Мухамеда. Слично томе, за обичног муслимана Мухамед је "већи светац" него сам Алах: "Према муслиманима, који сумњају у Алаха, други муслимани се односе трпељиво; али сумње у Мухамеда воде ка искључењу из заједнице - или и горем од тога. Иако сваки муслиман са спремношћу признаје, да је Мухамед - само човек, то значи, теоретски да као и сваки други човек може погрешити, често Мухамеда поштују као беспрекорног хероја. Исламско богословље чак му је дало титулу ал-Инсан ал-Камил - "човек који је достигао савршенство".

Зашто је то тако? Све је довољно једноставно - Алах је бесконачно далек од овог света,  мада се каже у оном познатом ајетзу да је Он "ближе човеку, него срчана аорта". А Мухамед - скоро је исти човек као и сви ми, па нека је и савршен, и пророк. Зато је, за ислам, Мухамед - средиште и суштина целог ислама, а такође и основа исламског начина живота, културе, Логоса. Он је равноправан са Кураном:"Много важније за срце муслимана је то што Мухамед у себи оваплоћује ислам, што је постао  символом целе исламске цивилизације. Благодарећи хадисима и предањима исламска религија, култура, наслеђе, идентитет - све, апсолутно све је засновано на личности Мухамеда. Ето зашто критику личности Мухамеда муслимани доживљавају  исто тако болно као и личне нападе на себе и на све што им је драго.“                              

БОЛ РАСКИДА СА ЗАЈЕДНИЦОМ

Преобраћење муслимана у хришћанство - ствар је веома значајна, сложена, проблематична и обремењена многим последицама, нимало простим за једног конвертита. Зато Набиљ Курејши и говори да је "цена примања хришћанске Благе Вести за муслимана уистину огромна" За религиозног муслимана то означава губитак свих познанстава, пријатељских и пословних веза, које је он градио од најранијег детињства! Са преобраћеним муслиманом прекидају везе његови родитељи, браћа и сестре, муж или жена, деца"! У свом хиперемоционалном маниру он илуструје ову изјаву сопственом драматичном историјом, када је својим корацима на путу ка Христу он невољно, али по сили околности, наносио удар за ударом светињама своје породице, кидајући срца мајке и оца. У почетку, из потпуно разумљивог страха да им причињава тај велики бол он је одлагао тренутак сопственог крштења - све до тада, када родитељи случајно - или по молитви његовог друга - нису сазнали сами о томе, затим - када се оженио хришћанком и на крају решио да остави медицину ради јеванђеља.

ТРЕНУТАК ПРЕОКРЕТА            

На крају, при завршетку књиге, када је читалац заједно са аутором преживео мноштво душевних мука и психичких ломова и увидео како се он, муслиман до сржи, Набиљ Курејши, с напором, болно и у мукама поново рађа у хришћанина - аутор нам говори, шта је за њега био тренутак преокрета. То је било мистично искуство, виђење мноштва крстова:  "Одједном се смрачило око мене. Ја сам загледао у таму али ништа нисам могао да видим. Ишчезли су предмети око мене, ишчезао је зид на неколико корака од мога кревета. Уместо тога ја сам видео пред собом поље са стотинама крстова. Ти крстови су јарко сијали у околну таму! Моје сузе су тренутно усахле! Ја сам се следио, нисам могао да се померим" Чинило ми се да се време зауставило! Крстови, крстови, редови безбројних крстова су се простирали преда мном... И следећег тренутка виђење је ишчезло! Ја сам поново седео на крају кревета у хотелској соби!"                   

Али тврдоглавом Курејшију то се учинило мало и он упорно моли Бога да му пошаље сан, савршено поимајући да је његова подсвесна жеља да постане хришћанин и произвела ово искуство. С таквим критичким размишљањем наш проблематични конвертит тумачи своје снове - целих три, такође измољених у Бога.

СНОВИ У ИСЛАМУ        

О изузетној важности којој сновима придају муслимани, посвећена је глава "Снови верујућих". Она прозводи двојаки утисак - нешто у духу "Све то било би смешно, када не би било тако тужно". Како ислам, као и друге аврамовске религије, званично забрањује све врсте гатања, вештичарења, и осталу јефтину мистику, снови за муслимане су једини дозвољени начин комуникације са оностраним. Или са својом подсвешћу или са Алахом, како верују муслимани: "У  нашој култури прихваћено је озбиљно схватање снова, јер, у суштини, снови су једини признати начин за обичног муслимана да чује нешто непосредно од Бога. И за веровање у то постоје разлози: снови се, у стварности, често испуњавају.“     

Измољени снови Набиља показали су се очекивано предвидљиви, све више отворено указујући на немогућност одвраћања од његовог даљег хришћанског пута. У прилогу, популарни мисионар Џош Мекдауел описује мноштво случајева када су снови имали пресудан утицај на прелазак у хришћнство. То није озбиљно из перспективе предањског хришћанства, али Мекдауел у то верује...

УМРИ ДА БИ СЕ РОДИО

Долином, ако не сенке смрти онда долином бола и разочарања, тим алхемијским  "Nigredo" (тама, црнило - израз у алхемији, означава потпуно разлагање или прву фазу саздавања филозофског камена; образовање из компоненти јединствене црне масе), "Радом у црном", завршавао се пут ка Христу и крсту Набиља Курејшија. Он је морао умрети у прошлом да би се родио поново: "Ја морам жртвовати живот да бих добио живот од Њега! То није клише, није свакодневна баналност! Блага Вест говори да ја морам да умрем!" Он се коначно разочарао у Куран и његовог Бога, тачније "бога" - сада с малим словом: "Али у Курану није било речи за мене. Бог, изображен у Курану, захтевао је "угађање" себи и "задовољавање" себе: тај бог волео је само оне, који су се повиновали њему, а непријатеље своје с радошћу је слао у паклени огањ...Куран ништа није говорио о палој природи човека, није говорио ни о том, како је палом човеку потребан Бог! Сада сам видео: то је, једноставно, књига закона састављена у седмом веку и за седми век!"   

БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ           

Њему је била потребна жива реч и сада је имао Библију. Важан тренутак - будући да Курејши има посла са целом библијском историјом "уопште", али помиње повремено и старозаветне пророке, - тај Бог, Ког је он тражио и нашао је - Бог Новог Завета, Бог -Тројица, Бог Коме се може, и треба, обратити лично: "Никада још нисам читао Библију, желећи да нађем у њој лични савет и руковођење - и нисам знао одакле да почнем. Али размислио сам да, вероватно, треба почети од Новог Завета, и отворио сам Јеванђеље од Матеја. Није прошло ни неколико минута и већ сам тамо нашао речи: "Блажени који плачу, јер ће се утешити"...

ТАЈНА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ           

Кључна дилема расуђивања Курејшија - догмат о тројичности Бога - решила се на забаван начин, бављењем органском хемијом. После неколико година сумњи и размишљања накупљена критична маса разрешила се овако: "Мој поглед се зауставио на екрану са три слике молекула. Покушао сам да објединим све што сам сазнао и да схватим. У сваком молекулу нитрата постоје три резонансне структуре у једно исто време. Три различите, посебне структуре. И у исто време оне су - једно. Три у једном. Три су - једно".

САВРЕМЕНИ ОБРАЋЕНИК

И тако, пред нама је историја савременог конвертита - не од оних који воле да се играју духовности, који мењају религије као модне ципеле. Набиљ Курејши, напустивши ислам и примивши Христа, извршио је  веома озбиљан, опасан и трауматичан корак, који је захтевао много храбрости и поштења; у првом реду пред самим собом. Зашто је он то учинио – односно, зашто је то могао да учини? Узрока и услова за то, како смо објаснили, било је потребно неколико. Од споњашњих, попут порекла, јер је он из породице муслиманских емиграната у Америку, где је имао непосредан као својеврсним искушењем. Ту је и припадност маргиналном и прогоњеном, либералном и прогресивном правцу ислама - ахмадијевском. Од унутрашњих - снажан ум и састрадално срце Набиља Курејшија. Таквога, како се каже, Сам Бог је водио да прими Христа што је он и учинио.

Остаје нада, да ова књига-откривење, ако и не постане део духовног пута читаоца и не наведе га да похрли ка свом новом Оцу, онда барем може да послужи као разумни  пример искрености, истрајности и посвећености, што је, првенствено, и потребно за једног Боготражитеља на  путу трагања за Господом.

 

Превод са руског и приређивање: В.Ј. и „Борба за веру“

Извор: «Credo.Press»


 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 11 јануар 2021 )