Епископ тихвински Консантин Горјанов
По речима преп. Теодора Студита, света Литургија је понављање целог богочовечанског домостроја спасења. Ту се све – од Ваплоћења до Вазнесења – благодатно доживљава као живот нашег живота и душа наше душе. То се нарочито наглашава на крају Литургије св. Василија Великог:
„Испуни се и изврши се, колико је то у нашој моћи, тајна Твога домостроја спасења“ – тајна очовечења Бога и обожења човека. Сетимо се молитве пред причешће: „Ужасни се, човече, гледајући боготворну Крв“. „Божанско тело обожује ме и храни“. Као што изврсно пише о. Јустин Поповић: „Света евхаристија је врхунац богочовечанске реалности“. Богочовек Господ Исус Христос је постао видљива и бесмртна твар између неба и земље… Најубедљивији сведок тога је Црква, богочовечанско тело Христово. Црква је Тело Христово, евхаристија је Тело Христово. Истоветност у суштини. Црква у евхаристији, евхаристија у Цркви. Будући да је Тело Христово, Црква је саборно јединство, као и јединство саборности. То се тиче и евхаристије, као Тела Христовог: Јер је један хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо (1 Кор. 10, 17)“.2
И заиста: древни Оци су називали евхаристију јединством (ἔνωσις). Прво, зато што у њему долази до потпуног сједињења с Богочовеком Христом, друго, зато што се кроз Христа сједињујемо једни с другима. Као што се каже у Литургији св. Василија Великог после освећења светих дарова: „А нас све који се од једнога хлеба и једне чаше причешћујемо да сјединиш једне с другима у заједницу Духа Светога и да учиниш да се ниједан од нас не причести светим Телом и Крвљу Христа твога на суд или на осуду“.
Обраћам вашу пажњу на последње речи: „да се ниједан од нас не причести на суд или на осуду“. Наше јединство у Христу око евхаристијске Чаше не сме да буде јединство доброћудних харизматичара који свима све опраштају и који су снисходљиви према себи, оно мора бити доживљено, одстрадано, мора да буде резултат некаквог духовног напора и рада. Радост од богоопштења, од сједињења с Христом, мора да се сједини с великим страхопоштовањем и страхом Божијим, сазнањем да су Христове Тајне заиста страшне и да „онај који једе и пије недостојно на суд себи и на осуду једе и пије“. Ми знамо да „нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи“ Христу. И зато се никада нећемо одрећи сједињења у нашој пракси двеју тајни – евхаристије и исповести, покајања. Ту се не ради о томе да, ето, ми хоћемо да се прикажемо достојним пред лицем Онога Кога је недостојан цео свет, него се ту ради о предочишћењу, неопходном за примање Тајне, ради тога да не бисмо зачули речи: Пријатељу, како си дошао овамо без свадбеног руха (Мт. 22, 12).
Нажалост, горко искуство неких западноевропских парохија и цркава показало је да је одвајање исповести од причешћа у пракси довело до готово посвудашњег уништења тајне исповести, тако да често молба за исповест пред причешће наилази на искрено и нескривено чуђење. Духовне последице оваквог односа према исповести веома су жалосне – губитак покајничке самоконтроле, неосетљивост према својим страстима и губитак страха Божијег.
Ми неоспорно немамо намеру да затварамо очи пред тим да се често због великог броја причесника и, у складу с тим, исповедника, исповест често обавља сувише брзо и формално, да су код нас сувише често раширене такозване опште исповести када свештеник једноставно набраја грехе (или изговара проповед покајничког садржаја) и чита разрешну молитву практично не саслушавши никога. Оно што је у виду изузетка својевремено било дозвољено само св. Јовану Кронштатском, нажалост постало је општа пракса, како услед комунистичких гоњења и, у складу с тим, огромних тешкоћа у општењу између свештеника и пастве, тако и услед велике оптерећености наших пастира и њихове малобројности. Па ипак, одвајање исповести од причешћа у нашим условима довело би до опадања покајничке дисциплине и до непредвидивих последица. Зато је сада у низу парохија веома лепо видети обнављање индивидуалне, праве исповести, које води повећању броја исповедника и већој чистоти причешћивања међу паством.
ЕПИСКОП ТИХВИНСКИ КОНСТАНТИН ГОРЈАНОВ