Послушај, Сине, науке моје.
Савет сад хоћу да ти дам.
Похрани мудрост у срце своје,
Док јоште, Сине, на очи гледам.
Не дотичи се жене туђе.
Са њених усана капље мед.
Ал' нема од тог грђе и луђе,
Па место меда кусаћеш јед.
Грло јој је мекше од уља,
Ал' крај је њезин препун драча;
Вртлог вулканске лаве и муља
И оштар попут двосеклог мача.
Погледом мами ка клети смрти.
Мириси њени до пакла воде.
Немој, Сине, душу затрти,
Јер ласке њене у гроб своде.
Многе је она оборила -
Здробиће Ти срце на комаде.
И многе је душе побила,
И вргла у мрачне аде.
Са својег извора жеђ да толиш
И што тече из студенца твога.
Да замкама туђинки одолиш
Имаш силу благослова мога.
Благословен да је извор Твој!
Радуј се свагда жени својој.
Невољу сваку за њу одстој.
И сву љубав своју подари Њој.
Држи мој савет и бићеш жив!
У зеницу ока похрани га.
Не буди слаб, на туђе рањив,
И бићеш чио живота свога.
Од истог аутора:
- Мирослав Јеремић, песник: Мој "50. псалам"