У интервјуу који је дао недељнику „Експрес“, бивши митрополит Порфирије је рекао (има томе више годиница) – а питање је било крајње јасно: „Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство?“
“Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета.“
Ма, браво! То је прави пастир! Не зна колико му је пастве прешло у туђи тор, али зна да је једини начин да се паства сачува да се чини добро свима и служи Литургија. А не тражи залутале овце, не позива на одговорност вукове који су им душу растрзали, не брине о њима. Ништа он не зна, осим да се са Загребом воли јавно, онако сентиш, у духу песама Арсена Дедића.
Књига митрополита Порфирија "Загреб и ја се волимо јавно"
(ЛИНК:)
Ево шта се зна о судбини Срба у Хрватској о којој Порфирије нешто мало зна, али му је важно да служи литургију и да се са Загребом јавно дружи. Ово је писмо Владе Републике Српске Крајине у изгнанству од априла 2006. године:
„Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Државној заједници Србије и Црне Горе и да их подсети да је у Републици Хрватској, од 1990. до данас, уз терор и претње, покатоличено око 30.000 Срба – о томе је обавестио високодостојник Српске православне цркве - Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован (''Политика'', 14. април 2006, друга страна). Влада подсећа дипломатско-конзуларна представништва да је превођење деце из једне групе у другу злочин геноцида – предвиђен у Резолуцији Генералне скупштине ОУН, бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. и њеној Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида (члан 2, тачка ''е'').
Влада се усуђује да подсети дипломатско-конзуларна представништва да је Република Хрватска могла да спроводи злочин геноцида над Србима, јер су је издашно помагале, од 1990. до 1995, европске државе - у првом реду, чланице Европске заједнице (данас уније). Због тога, нико није позвао Хрватску на одговорност. Због тога, ни једна чланица УН, ни једна међународна организација и Света Столица нису одговорили на захтев Владе РСК из 1993. године да се Хрватска спречи у вршењу злочина геноцида – покатоличавањем верника Српске православне цркве. Тада су свима достављена имена хрватских свештеника и адресе римокатоличких цркава у Загребу, где су покатоличена српска деца, али нико није реаговао – па ни Савет безбедности.
Верујући да је данас свет спремнији да се суочи с истином о овом геноциду над Србима, па је Влада (2005) писала и Његовој Светости Папи Јовану Павлу Другом, а, касније, и Његовој Светости Папи Бенедикту Шеснаестом, али су њихове светости прећутале Владино упозорење. Запрепашћује чињеница да се дипломатско представништво Свете Столице у Београду није огласило на неколико ургенција у вези са католичењем српских породица у Хрватској.
Влада РСК моли ДКП да пренесу својим владама да је цивилизацијска обавеза сваке од њих да испитају околности и размере хрватског злочина геноцида над Србима и да затраже од Свете Столице да стави међународним посредницима (ОУН, ЕУ, ОЕБС) на располагање матичне књиге крштених у хрватским римокатоличким црквама. Влада РСК обавештава ДКП у Београду да ће ово писмо имати карактер отвореног – због потпуне државне и медијске блокаде у Европи информација о обесправљеном и прогнаном српском народу.“
Значи, претходни митрополит загребачко – љубљански, блаженопочивши Јован Павловић, је знао, прецизно, да је покатоличено 30 хиљада Срба, усред мира, а донедавни архијереј, садашњи патријарх, није имао појма. Наравно да је митрополит Порфирије увек све могао да сазна о католичењу Срба после 1991, али је, једноставно, лагао, да би са Загребом могао да се воли јавно, а са Ватиканом и јавно и тајно.
Ето, браћо и сестре, каквој се заштити можете надати од садашњег српског патријарха. Сасвим сте у праву – никаквој!
Наставиће се...
- О загребачком брату и папорукољупцу патријарху Порфирију (1.део)