БОРБА ЗА ВЕРУ - Димитрије Марковић: ”Историчар” Горан Шарић: Исус је био халуциногена биљка?

Димитрије Марковић: ”Историчар” Горан Шарић: Исус је био халуциногена биљка?

недеља, 07 март 2021

Нажалост, неретко и православни Срби деле објаве Горана Шарића, који се лажно представља као историчар (о чему пишемо на крају текста) па је ова кратка анализа намењена на првом месту њима, у складу са речима “Нико не може два господара служити:јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24).

Прво, Горан Шарић изражава сумњу да је Исус Христос уопште постојао, из чега следи да не верује у ни у безгрешно зачеће Пресвете Богородице, оваплоћење Богочовека, Његов живот на земљи, учење и чуда, па самим тим ни у Његово Васкрсење.

У једној емисији (1), на питање новинара ”Значи, Исус је постојао дефинитивно?” Шарић даје следећи одговор: ”Па, овако. Не можемо изван сумње, сваке разумне сумње доказати да је постојао. Међутим, постоје јаке индиције да је једна таква личност постојала. Значи, имамо барем једно двадесет верзија ко је то био. Имаш ону књигу ”Цезаров месија” где се каже да је пројекат Рима, имаш да је пројекат Жидова. Да су Жидови уствари једног мирољубивог пророка подвалили поганима, па су погани постали мирољубиви итд. Мислим има ту разних теорија, овај, ко је био Исус. Неки кажу да је, уствари, тај мирољубиви месија био производ Рима да би умирио Жидове, јер су Жидови највећи проблем Рима. Седамдесете дижу огроман устанак, па онда још један…”

Допуштајући, ипак, да је можда неко под тим именом постојао, Горан Шарић јасно ставља до знања да Он није био Син Божији, Богочовек и Спаситељ како на учи Свето Писмо, већ очигледно обичан човек, иако побожан (”мирољубиви пророк”, ”мирољубиви месија”), који је био злоупотребљен од стране Јевреја или Римљана.

Најпре скренимо пажњу на то да о Христу као историјској личности не говоре само хришћански писци, Јеванђелисти, Свети Оци, црквени историчари и други учени хришћани већ и људи изван Цркве. Међу онима који су хронолошки били најмање удаљени времену Христовог живота су Тацит и Јосиф Флавије.

Гај Корнилије Тацит (Gaius Cornelius Tacitus), један од најзначајнијих античких историчара, који је је рођен око 55. а умро око 115. године, даје нам потврду о Исусу као историјској личности у ”Аналима” (књига 15, поглавље 44) следећим речима:

“Нерон је свалио кривицу и задао посебна мучења групи… званој у народу Хришћани. Христос, од кога је та група добила име, је подвргнут најгорој казни за време владавине Тиберија, коју је извршио један од наших прокуратора Понтије Пилат, и најгоре празноверје, угушено за моменат, појавило се не само у Јудеји, првом извору зла, него чак и у Риму…” (2)

О Христу и Хришћанима је у својој књизи ”Јеврејске старине” писао и јеврејски историчар Јосиф Флавије, рођен око 37. године. Он износи податке о најважнијим датумима политичког живота Јевреја, укључујући и податке о времену владавине Ирода и Понтија Пилата, који су историчарима послужили за за утврђивање времена Христовог рођења и Његовог страдања.

Када је реч о подацима које Јосиф Флавије износи а који потврђују Христа као историјску личност међу њих спадају они наведени у 18. књизи, 3. глава и у 20. књизи, 19. глава.

У 18. Књизи читамо: ”У то је време живео Исус, који је био мудар човек, уколико је уопште умесно назвати га човеком; јер је он починио прекрасна дела, и био учитељ таквих лјуди који су са задовољством примали истину. К себи је привукао једнако много Јевреја и велики број пагана. Он је био Христос, Месија. А када га је Пилат, на наговор главних лјуди међу нама, осудио на разапињање, они који су га волели најпре га се нису одрекли, јер им се он поново појавио жив након три дана, као што су пророци Божији прорекли ове и безброј других предивних ствари о њему. А род хришћана, тако названих по њему, до данас није изумро.”

И док се око овог навода води расправа међу научницима, да ли је аутентичан или је реч о евентуалној хришћанској интерполацији, то није случај са речима из 20. књиге, које се прихватају као аутентичне:

“Фестус је био мртав, и Албинус је био све само не на путу; и он оформи групу судија, и изведе пред њих брата Исусовог, кога зваше Христ, чије име беше Јаков, и неке друге; и када их оптужише да су кршили закон, наредише да их каменују…”

Коначно, на Шарићево двоумљење о постојању или непостојању Христа као историјске личности, одговор даје и Свети Јустин Ћелијски у ”Догматици православне Цркве” (3) следећи логику коју је тешко довести у питање:

”Када би Господ Исус био само истинити Бог, а не и истинити човек, Он не би могао на онако реалан начин ући у историју човечанства, нити значити за човека оно што сада значи. … Једино телесном, опипљивом, човечанском реалношћу своје Личности Господ Исус је могао створити Нови Завет, јавити се као стварни одговор на сва питања људског духа, и постати за људе незаменљива вредност и једина утеха. Да Господ Христос није човек, не би било еванђелске историје. Само из физичке, човечанске стварности Христове Личности потекла је, и непрестано истиче, историска стварност Хришћанства као једине благе вести у овом горком свету. Исус Христос — истинити човек, извор је те стварности; уклоните тај извор, пресахнуће река хришћанске вере. Да Исус Христос није био истинити човек, Он не би могао основати Хришћанство као историску стварност и силу, јер се на бајци, на привиђењу, на сабласти не би могла сазидати огромна зграда историског Хришћанства: Црква. Зар би некњижевни, прости, сиромашни рибари галилејски пошли за Господом Исусом, да Он није био стварни човек, човечански реалан у свима својим делима, мислима, речима и целокупном животу свом? И зар би они због привиђења и помоћу привиђења могли запалити свет новом вером? … Као очевици и пратиоци Бога у телу свети Апостоли само сведоче оно што видеше и чуше; њихова је дужност и позив, сва апостолска дужност и сав апостолски позив: да сведоче што видеше и чуше за све време Исусова боравка међу њима, почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе на небо.”

Из Шарићевих речи можемо да закључимо да се позива и на књигу ”Цезаров месија” (Caesar’s Messiah) Џозефа Атвила (Joseph Atwill) у којој аутор тврди да су и Христос и Јеванђеља производ и политичко средство Рима.

Даље, признајући евентуално Христово постојање али само као човека, Шарић у потпуности негира део другог члана Символа вере у коме се каже да верујемо ”у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало”.

Одговор на ово ћемо поново дати речима некадашњег професора Богословског факултета, Светог Јустина Ћелијског.

”Божанство Исуса из Назарета је основна стварност у Новом Завету; из ње ничу све друге новозаветне стварности и истине. Као зраци из сунца, тако божанска чудеса Исусова природно истичу из чудесне Личности његове. Не сведоче само божанска дела Исусова о Њему да је Бог, него и Божанско ученье његово сведочи о Њему да је Он — Бог и Господ. … Исуса прате божанске тајне и красе божанске особине од самог рођења. И при крштењу на Јордану Он објављује Себе као Друго Лице Пресвете Тројице, као Сина Божјег, као Бога. Сам Бог Отац гласом с неба сведочи за Њега: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи. Ове исте речи поновио је Бог Отац при Спаситељевом преображењу на Тавору, када је Спас беседио са светим пророцима Мојсијем и Илијом о своме искупитељском страдању за спасење рода људског. Али најубедљивији доказ о томе да је Исус заиста Бог и Господ, дат нам је у Његовом чудесном и славном васкрсењу. Очигледном стварношћу свог васкрслог тела Спаситељ неодољиво утиче и на таквог скептика, какав је био апостол Тома, да овај усхићено и радосно кличе: Господ мој и Бог мој[18]. Апостол Тома је опипао тело свога Господа, вели свети Јован Касијан, и посведочио да је Он Бог, јер се Исус не може делити од Бога. Како Спасово васкрсење, тако и Његово вазнесење, и слање Духа Светог на апостоле, показују и непобитно доказују да је Исус из Назарета заиста Бог и Господ. … Како Исус иде по мору, и слушају Га ветрови и воде, ако заиста није Бог? Како Исус укроћује два неукротива бесомучника гергесинска; како изгони из њих безбројне ђаволе; како Га ђаволи моле, и слушају, као свога господара, ако Он није истинити Бог?[38] Како Исус отпушта грехе, када то само Бог може чинити и учинити; и како Он види мисли људске, ако није Бог? Како Исус васкреава Јаирову кћер, и одећом својом исцељује од неисцељиве болести жену крвоточиву, ако није Бог и Господ? Како Он васкрсава Лазара, који је већ четири дана био мртав, ако није заиста Бог? Како Он додиром руке своје исцељује два слепца, ако није Бог? Како Он исцељује немог бесомучника, и чини оно што се нигда није видело у Израиљу, ако није Бог? Како Он претвара воду у вино, ако није Бог?”, пише, између осталог, о Христу као истинитом Богу, Свети Јустин Ћелијски (4).

Даље, Шарић нам хришћанство представља као синкретистичку религију, или пре као секту, а не као Богом откривену истину: ”Јудаизам је један елемент кршћанства, други елемент су те зороастризам, митраизам, трећи елемент је поганство. Значи, кршћанство је стварно микс свега, јер оно је и опстало тако што је један папа рек’о ”покрстите њихове богове”. Што год су могли су апсорбирали у ту своју религију, и онда она врло мало личи кад ти гледаш, рецимо, на Стари завет и кршћанство. Рецимо, ти у Старом завету уопће немаш , а ни у Новом, култ светаца.” (5)

”За разлику од природних религија, које су дело човека, натприродна Хришћанска религија је дело самога Бога; до те религије човек није дошао својим умом него му је она дата у натприродном Божјем Откривењу, које је свој врхунац и пуноћу достигло доласком у свет и оваплоћењем Сина Божјег, Господа Исуса Христа,” пише Свети Јустин Ћелијски у књизи ”Основно богословље”.

У Старом и Новом Завету нема светаца и много другог чега има у каснијем периоду развоја Цркве из истих разлога из којих зрно пшенице пре него што се посеје и не никне нема корен, стабљику, листове, клас, прашнике, и друге делове које има након тога. И као што се из посејаног зрна све развија у одређено време тако се и у самој Цркви све дешавало и дешава се онда када дође одговарајуће време (Јн. 2,4).

Осим тога, Шарић овде покушава да раздвоји Стари и Нови Завет, говори о дисконтинуитету, представљајући Нови Завет као нешто ново и другачије, а не као довршетак и испуњење Старог Завета упркос Христовим речима ”Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем нето да испуним,” каже Христос (Мт. 5,17)

Али ни ово јеретичко учење није ништа ново. Један од најранијих и најпознатијих јеретика који је проповедао неспојивост Старог и Новог Завета био је Маркион из Синопе у Понту, у Малој Азији, кога је његов отац, синопски епископ, одлучио од Цркве.

Ако боље размислимо, и наше лично искуство нам указује на нешто сасвим супротно од онога о чему Шарић говори. А то је да без познавања Старог Завета не бисмо могли у потпуности разумети Нови.

Овде свакако морамо указати и на чињеницу до које су дошли истраживачи, а то је да већина наших средњевековних писаца више цитира Стари него Нови Завет. (6) Једино је Свети Сава више цитирао Нови Завет, док код Теодосија налазимо приближно исти број цитата из Старог и Новог Завета.

”Пуноћом и реалношћу своје Личности и живота Исус из Назарета преставља Собом дословно испуњење и потпуно остварење свега онога што је у Старом Завету о божанском Месији претсказано, проречено, обећано, прасликовано. Са најбуквалнијом историјском тачношћу и верношћу на Њему се испунило све што је претсказано о божанском Спаситељу. Стари Завет је пророковао, прасликовао и очекивао Месију који ће својом Божанском личношћу и делатношћу спасти род људски од греха и смрти; Нови Завет је сав изграђен на чињеницама које непобитно показују и доказују да је Исус из Назарета заиста многоочекивани божански Месија, заиста Син Божји, заиста Бог и Господ. Својом божанском правдом Стари Завет је ушао у новозаветну стварност, и тако постао њен саставни део…”, пише у ”Догматици” (7) Преподобни Јустин Ћелијски.

”Два Завета учинио је Бог са родом човечијим: Стари и Нови. Стари Завет учинио је Бог онда док је род људски био још млад и по годинама и по греху, а Нови Завет онда кад је род људски постао стар и по годинама и по греху. Први Завет заснован је на закону Божјем и на крвној жртви Божјих животиња. Тим Заветом Бог се драговољно обавезао давати човеку добар и дуг живот на земљи и свако земаљско обиље с колена на колено, а човек се од своје стране обавезао испуњавати прописани закон Божји и приносити Богу крвне жртве од Божјих животиња. Бог је одржао Завет од Своје стране, но човек га је свега погазио грешећи против Бога Заветодавца и очекујући упорно да му Бог ипак даје све – безусловно. Кроз ту обману Створитеља свога род човечији се уболестио до смрти. Тада је Створитељ људи учинио Нови Завет с човеком. Тај Нови Завет заснован је на љубави Оца и на крвној жртви Сина Божјег. Тим Заветом Бог се драговољно обавезао дати човеку вечни живот и царство небеско, а човек се од своје стране обавезао одговорити љубављу на љубав, и жртвовати себе васцелог Оцу свом небеском. То је Нови Завет – љубав и жртва с обе стране,” пише Свети Владика Николај.

Ево како нам Шарић описује и објашњава Божић, празник Рождества Христовог:

”Значи, Божић не постоји. У Библији нико не слави рођендане осим фараона и Херода, значи негативци. Значи, Божић у прва три столећа кршћанства не постоји. Опет, то је био најсветији празник свих ранијих религија. Зимски солстициј код нас, коло године, кад умире стари Бог, умире сунце, јер наш Бог је сунце, он умире у огњу и поново се у огњу рађа. Зато ми палимо Бадњак.”

Када је реч о покушају Шарића, као и других турбо-фолк историчара и новопагана, да хришћанство и хришћанске празнике повежу са паганизмом, астрономским појавама и слично, морамо да имамо у виду речи Светог Јустина Ћелијског да ”по свету који носи у себи човек суди о свету око себе”.

У почетку Божић се није празновао посебно, на дан када се сада празнује, већ се празновао заједно са Богојављењем, о чему говори Свети Јован Златоусти, у својој беседи на овај празник, и објашњава разлоге: ”Јер многи празнују и име празника знају, али не знају узрок настанка празника. Да се данашњи празник зове Богојављење свима је познато; али какво је ово богојављење и да ли је једно или су два, то већ слабо ко зна… Зато је потребно да вашој љубави кажем да није једно богојављење него два. Једно је ово које прослављамо и оно је прошло, а друго је будуће, које ће се тек са свршетком овог времена појавити. … Али зашто богојављењем није назван дан у који се Христос родио већ онај у који је крштен? … Зашто се овај празник назива Богојављење? Зато што Христос не беше свима познат када се родио, но тек онда када се крстио јер до овога дана многи га не познаваху. А да га многи не познаваху и да нису знали ко је он, послушај шта каже Јован Крститељ: “Међу вама стоји кога ви не знате” (Јн. 1, 26). Али није ни чудо што многи нису познавали када га и сам Крститељ до тога дана није познавао. “И ја га – говори он – не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим.” (Јн. 1, 33).” (8)

Потпуно је погрешно и бесмислено изводити било какве закључке само на основу тога што се Божић као самосталан празник почео прослављати нешто касније, онако како то ради Шарић. Такви закључци су произвољни и не говоре ништа о самом празнику али говоре доста о ономе ко их изводи и његовим мотивима. Произвољни закључци, у складу са постављеним циљевима, су једна од карактеристика турбо-фолк историчара.

Ево како, за разлику од Шарића, Божић описује и објашњава Свети Владика Николај Охридски и Жички:

”Емануил – с нама је Бог. Не идол, и не идеја, и не слутња ни теорија, него истински и прави, вечни Бог. Он се родио као младенац од приснодјеве Марије. Празник Његовог рођења – колико нам је познато – само се на српском језику од свих језика на свету назива Божић или Богић, што ће рећи Мали Бог. Као што би сина царевог назвали царевићем, или сина краљевог краљевићем, тако су Срби од старине назвали Сина Божијег – Божић. Дан Његовог рођења, дакле, назвали су Срби по суштини или по битности Рођенога у тај дан – Божић. Како је то дивно, и пуно разума и словесне красоте! … Када су Јевреју питали Господа Христа ко је Он, добили су одговор: Почетак. Заиста Он је почетак стварања, почетак обновљења, почетак словесности, почетак свега доброга и славнога. Догма о Његовом ваплоћењу почетна је догма наше вере у том смислу што су се кроз њу објавиле и схватиле и све остале велике догме. Као што се рефлектором у ноћи разбијају тмине на све стране унаокруг и просипа светлост по невидљивим предметима те постају видљиви тако се вером у Емануила – т. ј. у присутнога Бога, у Бога у телу међу телеснима, расипа светлост на тајне неба и земље, те тамно постаје светло, и далеко блиско, и непојамно појамно, и проречено остварено.” (10)

Дакле, славећи Божић, славимо оваплоћење Богочовека Христа и почетак нашег спасења а не астрономске појаве нити било шта друго.

Горан Шарић на једном месту каже да је Апокалипсис (Откривење) Светог Апостола Јована кабалистички спис: ”Рецимо, та задња књига Библије, Откривење је писана… то је први кабалистички спис.” (11)

Али, ни овај напад Шарића на Откривење није ништа ново.

”Откривење (или на грчком Апокалипса) св. апостола Јована Богослова последња је књига Светога Писма: њоме се завршава канон богонадахнутих књига (Библија). Та књига садржи пророчанства о будућности, о судбинама света. човечанства и Цркве у време од првог до Другог доласка Христовог, тј. до свршетка света.

И у древности, а нарочито за последња два века, исказивано је мнење у хришћанској књижевности да Откривење није иаписао апостол Јован Богослов, него нека друга личност по имену Јован. То мнење је исказивано да би се поткопао ауторитет те књиге у очима већине верника Хришћанске Цркве, јер садржај и циљ ове књиге изазива у непријатељима Цркве силну мржњу и напор да се свим средствима умањи њен значај,” пише протојереј Александар Колесников у књизи ”Апокалипса. Тумачење Откривења светог Јована Богослова.”

Као што знамо, и као што пише и протојереј Александар Колесников, Откривење Светог Апостола Јована је једна од књига писаних по надахнућу Светог Духа коју је Црква и уврстила у канон и на којој се, у складу са тим темељи учење Правослване цркве. Дакле, Шарић сматра себе за мудријег од свих духоносних Светих Отаца који су дали свој суд о Откривењу. Међу њима је и Свети Андреј Кесаријски који у уводу Тумачења Откривења каже:

”Када су ме многи, имајући због велике љубави коју осећају према мени боље мишљење о мојој разборитости него што би требало, молили да протумачим Апокалипсу (Откривење) Јована Богослова и да ова виђења применим на времена која су затим уследила, често сам одлагао да се прихватим нечега што надмашује моје снаге, знајући да је разјашњење онога што је Свети тајанствено видео и што треба да се деси у будућности дело великог разума, просветљеног божанственим Духом.” (12)

Због чега Шарић напада Откривење можда ћемо најбоље разумети из речи Светог Владике Николаја које налазимо у његовом ”Катихизису” (Вера Светих, Катихизис Источне Православне Цркве). На питање ”Како би требало онда назвати књигу Откривења у поређењу с Јеванђељима?” Свети Владика одговара: ”Требало би је назвати: Књига о крајњој ПОБЕДИ основних истина садржаних у јеванђељима НА КРАЈУ СВЕТСКЕ ДРАМЕ у којој је главни јунак од почетка био Исус Христос, наш Господ и Спаситељ.”

За оне мање упућене наведимо и неколико реченица о томе шта је кабала, а подробније информације се могу пронаћи у текстовима чије делове цитирамо.

Епископ Александар Милеант о Кабали, између осталог, каже следеће: ”Непосредни циљ Кабализма јесте да открије скривено значење које наводно запечаћено у Тори (првих пет књига Светог Писма, написаних од стране Пророка Мојсеја) и да јој дода мистичне идеје, које су преношене усмено. У сврху разоткривања скривеног смисла у Тори, кабалисти су израдили сложени метод нумеролошких рачунања, комбинованих са премештањем слова у библијском тексту. … У практичној примени, кабалисти су створили методе „беле“ магије, предсказивања будућности, призивања душа мртвих, егзорцизма демона, хиромантије (просветљење гледањем у длан), ношење амајлија и задобијања мистичког просветљења. Древни кабалисти су се сматрали мајсторима алхемије и астрологије. Кабала приписује велики значај, мистичким значењим бројева и слова, али и магијској моћи библијских имена Бога.” (13)

”Кабала представља фантастичку мешавину езотеријског окултизма помешану са незнабожачким религиозно-философским идејама. Она сведочи о потпуном отпадању од великог и спасавајућег библијског учења. Људи који у свом слепилу почињу да се баве кабалом, не бивајући свесни тога, праве договор са паклом,” пише јеромонах Јов Гумеров. (14)

Шарић на крају доводи у питање и то да је свети Јован Богослов аутор Откривења.

У вези свега претходно реченог довољно је само подсетити на оно што смо претходно већ рекли – Горан Шарић по свету који носи у себи суди о свету око себе, јер “не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло плодове добре рађати.” (Мт. 7, 18)

О тумачењу Светог писма Горан Шарић каже: ”Ти мораш познават и јако пуно литературе и поганске. Рецимо, Исус је у Откривењу описан као божица Хеката, која је била грчка богиња и тако.”

Дакле, осим што је ”пројекат Рима” и ”пројекат Жидова”, Христос је и ”божица Хеката”. Боже сачувај!

Али ни овде Шарић не износи ништа ново, покушаји да се хришћанство повеже са митологијама различитих народа су постојали и пре Шарића и на то су већ дати одговори, па их овде нећемо понављати. Довољно је констатовати само то да Шарић стоји на истој, антихришћанској, позицији на којој и они, а на супротној од светог Владике Николаја који каже да ‘‘хришћанска вера није ни налик на друге вере и друга веровања у свету. Јер друге су вере од људи са земље и од земље; од људи који су говорили о духовном свету или по своме природном разуму или по обмани од злих духова. … Имајући савршену веру у Христа и Његову Радосну Вест, оци и учитељи цркве енергично су одбацили философије јелинске и мистерије азијске и афричке. Чак и они који су се у Атини школовали у философији, као Златоуст, Василије и Григорије Богослов; исто и они који су били рођени Египћани или Араби, као свети Антоније, Макарије, Исак Сирин, Јефрем Сирин, и други.

Баш ови свети оци најбољи познаваоци паганских философија и верских мистерија, и то из прве руке и на свом матерњем језику, били су најодлучнији браниоци јединоспасавајуће вере у Евангелије, у Радосну Вест Човека са неба. Ни најмањи компромис нису они допуштали ни с ким и ни с чим што је од земље и са земље, што је од човека и по човеку, и што је настало или постало ван Христа и његовог Евангелија.” (15)

Додајмо на крају и ове речи Новог Златоустог: ”Видите ли, браћо, где расте и где сазрева зло? Не у крилима Божјим него у мислима људским. У мисли људске зло бива посејано од силе демонске, или од страсти телесних. У мислима људским зло расте, и грана се, и размножава се, и цвета, и листа, и најзад плодове показује.”

Шарић даље каже: ”Моје мишљење, моје приватно мишљење које не могу сто посто доказати је да је постојао стварно један учитељ, Исус, Јешуа, који је им’о једно просветљење учење, ти кад гледаш Исус ,- Буда врло слично. Значи, постојао је један учитељ а онда су његове ријечи тумачиле разне секте: неке су биле за сиротињу, неке су биле за… Чак је један врхунски експерт за списе с Мртвог мора каже да је Исус уствари био халуциногена некаква биљка итд.” (16)

Шарић овде вероватно мисли на књигу ”The Sacred Mushroom and the Cross: A Study of the Nature and Origins of Christianity Within the Fertility Cults of the Ancient Near East” Џона Марка Алегроа (John Marco Allegro) у којој аутор тврди да Христос никада није постојао као историјска личност већ да је био митолошка творевина раних хришћана под утицајем психоактивних екстраката гљива попут псилоцибина.

У вези са овим можемо само да завапимо заједно са Светим Игњатијем Брјанчаниновом: ”Авај, какво помрачење! Авај, какав пад ума!”

Подсетимо се у вези са овом теоријом на покушај да се и Васкрсење Христово објасни халуцинацијама апостола:

”Визионарно-халуцинациска хипотеза састоји се у овоме: Исус Христос је умро и био сахрањен, али није васкрсао. Његови ученици нису никако могли да се помире са тим да је заувек нестало њиховог омиљеног учитеља. Узбуђени и потресени голготском катастрофом, а вођени љубављу према учитељу, њима се причинило да су видели Христа васкрслог и живог. Сећање на старозаветна пророштва, сећање на речи самог учитеља да ће после три дана васкрснути, растројеност нерава, све је то учинило да су се код ученика почеле јављати халуцинације. У души егзалтиране Магдалине планула је прва искра вере. Та се искра, при додиру са ученицима, развила у велики пламен који је код њих изазвао халуцинације, те су они своје сопствене представе о васкрслом Исусу примили за стварна објективна факта. Ова теорија нема ни психолошке ни историјске услове, да би могла бити истинита. Познато је: Апостоли су били преплашени свим оним што се десило са Христом; у њиховој души је владало и преовлађивало осећање страха. То осећање је онемогућавало и најмању веру у васкрсење Христово, а камоли веру пуну ентузијазма, веру која би измислила васкрсење Христово и на тој измишљотини сазидала огромну зграду историјског Хришћанства. Од њиховог психичког стања било је далеко свако очекивање васкрсења Христовог. То се јасно види из напора васкрслог Спаситеља да им докаже најопипљивијим и најочигледнијим средствима истинитост свога васкрсења и стварност свога васкрслог тела. Малаксали свим бићем, они се јадају: “А ми се надасмо да је Он Онај који ће избавити Израиља”. Да они нису били ни под каквом аутосугестијом ни сугестијом види се из тога, што они сматрају појаву васкрслог Христа за утвару, за привиђење, због чега и траже да га опипају. Обично се халуцинације појављују само или код чула слуха, или код чула вида, или код чула пипања. А ученици Христови истовремено и гледају Христа, и разговарају с Њим, и пипају Га. И то се понавља много пута у току четрдесет дана, и то не само код једанаесторице него и код више од 500 хришћана. Но, ако би се могла и за тренутак допустити ова теорија, зна се да халуцинације трају извесно време, и кад се људи врате у нормално стање, оне ишчезавају, а људи онда увиђају своју обману. Али код ученика Христових то ни у ком погледу није случај. Они су ревносни и неустрашиви проповедници васкрслог Христа, не само док им се васкрсли Господ јављао у току четрдесет дана после свог васкрсења, него такви остају до краја својих живота. И још: ту су веру оставили својим ученицима, а ови опет својима, и тако редом до данашњега дана. Тако стварна и бесмртна вера могла је понићи, и поникла је, само из стварне чињенице васкрсења Христовог. Апостоли, а за њима и остали хришћани, нису се плашили никакве смрти нити се плаше, јер су убеђени у Христово и у своје васкрсење. То је извор њихове вере, њихове проповеди, њиховог ентузијазма, њихове неустрашивости, њиховог радосног мучеништва и страдања, и њиховог усхићеног умирања за васкрслог Господа Христа и његову истину.”(17)

”Кажу да се Константин на самрти крстио, то је под упитником…,” каже даље Шарић.

О крштењу Константина Великог читамо код Јевсевија Памфила, који га је познавао и који је писао његовом животу, а то као историјску чињеницу износе и бројни историчари. Између осталих, опис Константиновог крштења доноси и британски историчар Тимоти Барнс (Barnes, Timothy David) професор Универзитета у Единбургу, у књизи ”Constantine and Eusebius” (стр. 259-260). Књига се може пронаћи и у електронском облику на интернету. (18)

Горан Шарић неретко говори и о ванземаљцима. Тако у једној емисији он каже да су нефилими ванземаљци (19). О нефилимима се говори у Старом Завету, с тим што се у нашем преводу уместо речи ”нефилими” користи реч ”дивови”: ”А бијаше тада дивова на земљи; а и послије, кад се синови Божји састајаху са кћерима човјечијим, па им оне рађаху синове; то бијаху силни људи, од старине на гласу.” (Пост. 6,4.)

Штавише, Шарић чак допушта могућност да су људе створили ванземаљци. (20)

Како је веровање у ванземаљце веома раширено међу турбо-фолк историчарима неопходно је да дамо нешто опширније објашњење ове појаве, па у ту сврху наводимо део поглавља ”Знаци са неба” из књиге Светог Серафима Роуза ”Православље и религија будућности”.

”После Другог светског рата на Западу је наступила поплава далекоисточних религија и култова, а упоредо ширила се и појава, која на први поглед није имала никакве везе са религијом, – то је појава „неидентификованих летећих објеката” (НЛО). … Али oвом појавом бавили су се и чувени научници по наредби неких влада. Та научна истраживања нису дала позитиван резултат, јер нису могла да докажу да су ти летећи објекти – стварно физички. Међутим, најновије хипотезе научника доводе истраживаче ових појава до „руба стварнасти”, на границу психичке и духовне стварности којој ови научни истраживачи нису у стању да приђу.

Захваљујући богатству светоотачког знања о Светом Писму, православни посматрач има велико преимућство да оцени те нове хипотезе о феномену „неидентификованих летећих објеката”. Православни посматрач ипак је мање заинтересован за саме те појаве а више за менталитет који их прати: како људи обично тумаче НЛО, и зашто? Један од првих који је приступио питању НЛО, на тај начин, био је чувени швајцарски психолог Карл Г. Јунг. У својој књизи ,,Летећи тањири: један модерни мит о стварима виђеним на небу, он је покушао да објасни ову појаву као нешто што има психолошки и религијски смисао. И мада он није покушао да ове феномене прогласи за „објективну стварност”, ипак их је сместио у област људскога знања којој они заиста и припадају. Потоњи истраживачи, који су почињали своја испитивања од „објективне” стране, а не од психолошке димензије овога питања и сами су увидели да је без „психичке” хипотезе немогуће објаснити овај феномен.”

Након што се на неколико страна обрађује научну фантастику у вези са овим питањем Свети Серафим даље, између осталог, пише:

”Многи научници узели су у обзир ову појаву не због физичке доказаности о њој, него због чињенице да су многи озбиљни и разборити људи видели нешто незаборавно за цео живот. Ту није реч о сну. Према томе, истраживање треба да се окрене ка области психологије, а не ка „физичком доказивању” ових летелица. Забелешке о појавама НЛО представљају збирку „невероватних прича које су нам казане од стране људи којима се може веровати.” Нешто ипак постоји иза много хиљада озбиљних извештаја о тим објектима.

Др Хајнек је разврстао ове појаве у шест врста сусрета. Прва врста представља „ноћне летове”. Све се објашњава као појава метеора, како су их видели компетентни људи као авионски пилоти, контролори лета и полицајци. Друга врста су „дискови по дану”. Они су касније били преименовани у „летеће тањире”. У трећу категорију спадају радарски опажаји летећих предмета са брзином изнад пет хиљада километара. Сведоци ових појава били су емоционално уздрмани. Они су били суочени са нечим загонетним. Четврта категарија се назива „близак сусрет прве врсте”, где се ради о блиском виђењу светлуцаве летелице на земљи. Очевици су толико запањени да нису били у стању да то сниме, мада им је камера била при руци. Пету категорију чине „блиски сусрети друге врсте”. Овде разлику уноси чињеница да је летелица оставила траг на месту свога приземљења: сасушене су ове биљке на том месту. Међутим, делић такве виђене летелице никада није био донесен, а ни наводни траг на земљишту нији био убедљив.

Најзанимљивији извештај о тим летелицама расправља о шестој категорији која се зове „блиски сусрети треће врсте” – то су описани доживљаји о сусрету са „живим бићима” или „хуманоидима” – управљачима тих летелица.

„Блиски сусрети” током седамдесетих година павезани су са „паранормалним” или окултним феноменима. Људи понекад сањају чудан сан управо пре појаве НЛО. Неки тврде да су добили телепатске поруке од „хуманоида”. Други тврде да те летелице не долазе и не одлазе великом брзином, него се једноставно ту „материјализују” и изненада „дематеријализују”… Неки ооветљени светлошћу из тих летелица добијају „чудесна исцелења”, док у другим случајевима појаве НЛО узрокују леукемију и друге болести озрачења. Често имају и трагачне психолошке последице: блесавост, лудило, самоубиство… Ова наглашена „пхсихичка црта” приликом виђења НЛО навела је истраживаче да повежу виђења НЛО са oкултним појавама и да траже кључ за разумевање појава НЛО у психичким последицама које оне производе. Многи од истраживача указали су на сличност између појава НЛО и спиритизма XIX века који је такође спајао психичке феномене са чудним физичким последицама, само са много примитивнијом „техником”. Примећено је да савремено човечанство има појачану пријемчивост за тајанствене појаве окултизма.

Шта се, уствари, дешава приликом сусрета са НЛО? Провера људског веровања. Шири се, нарочито међу омладином, опчињеност далеким просторима, психичким феноменима на рубу свести и реалности…

Закључак је следећи: зато што су људи занемарили хришћанство и очекују „спаситеље” из далеких космичких простора, јављају им се слике међупланетарних летелица и ванземаљских бића. Иза тих привићења су демони.

Џон Кил, који је иначе агностик у религији пише: „НЛО појаве личе на нижу врсту варијација демонолошких феномена који постоје од давнина”. … Многи извештаји о НЛО појавама указују на њихову поражавајућу сличност са описима демонске поседнутости (бесомучности). Такав феномен одавно су знали теолози и парапсихолози.

Неки евангелички протестанти објавили су недавно своје изучавање и закључили да су НЛО појаве чисто демонске по свом пореклу. Православни истраживач не може не закључити то исто. Тачно је да су многа виђења „ванземаљских летелица” само плод халуцинације и обмане, али је немогуће одбацити сва сведочења толико многих извештаја о појави НЛО. Тачно је такође да на спиритистичким сеансама многи медиуми варају људе, међутим, сам медиумистички спиритизам, када је заиста аутентачан, он непорециво производи стварне „паранормалне” феномене под утицајем демона. У томе смислу, имајући исти демонски извор, НЛО појаве нису ништа мање стварне – но демонска виђења у спиритизму.

Најзагонетнија страна појаве НЛО – а – чудно мешање физичких и психичких обележја у њима – не представља никакву загонетку за православне хришћане који су читали духовне књиге, нарочито Житија Светих. У тим старим књигама демони се јављају тако запањујуће стварни као да имају „физичка тела”, мада је „материја” у њима тако истанчана да није опазива за људе ако им „духовне очи” нису отворене, било по вољи Божијој (као у случају код светих људи) било против воље Божије (као у случају код вештица и медиума).

Православна духовна књижевност има много примера демонских појава које се потпуно поклапају са НЛО виђењима: чудесно се јаве наизглед „опипљива” бића као предмети (то су или демони или њихове нестварне сенке) који за трен се „материјализују” и „дематеријализују”, увек са циљем да запање и растроје људе, водећи их коначно ка погибији. Најчувенији догађаји такве природе описани су у Житију светог Антонија египатског (IV век) и светога Кипријана картагинског (III век), који се сам, пре обраћења у хришћанство, бавио црном магијом.”

Након што наводи један пример из Житија Светог Мартина Туронског где се демонска сила јавља као ,,физичка” слично данашњим ,,блиским сусретима” и пример демонског ”киднаповања” из Житија Светог Нила Сорског, сасвим сличног ,,одвођењу” људи у летелице од стране ,,ванземаљаца”, Свети Серафим наставља:

”Такве приче о демонским нападима биле су честе у ранијим вековима. Знак духовне кризе данас је у томе да модерни људи, упркос њиховој гордој „просвећености” и „мудрости”, опет су се суочили са таквим ирационалним доживљајима, али немају више хришћанско мерило којим би могли да их објасне. Савремени истраживачи прилазе овим доживљајима као „просвећени” људи који хоће да наметну свој научни метод опажања и у духовну област, а немогуће је приближити се њој „објективно”, него само вером. (Вера је као поклон од Бога у облику двогледа: ако га ставиш на очи – видећеш и невидиви свет; ако ли не – остајеш кратковид). Физички свет је морално неутралан и може се познати доста добро објективним опажањем, али невидиви (духовни) свет обухвата бића која могу бити и добра и зла, а њих „објективни” истражитељ нема могућности да разликује, уколико не прихвати библијско Откривење које је невидиви Бог дао човеку.

Од почетка хришћанства демони се можда нису никада тако отворено јављали као данас. Они користе духовну необразованост и лаковерност оних људи који су поверовали у долазак „посетилаца из далеких простора” који би, као „виша бића” сада узели судбину човечанства у своје руке. … „Неидентификовани летећи објекти” су само најновија медиумистичка техника којом ђаво врбује нове поклонике свог тамног царства. То је ужасан знак колико су људи постали пријемчиви за демонски утицај – као никада пре у хришћанској ери. У прошлом веку било је обавезно да се додир са демонима обави у тамној соби за сеансе, међутим сада – довољно је да човек гледа у поднебесје (али и сада претежно ноћу). Човечанство је изгубило и ону најмању хришћанску трезвеност (ако ти се нешто натприродно јави – затвори очи, прекрсти се и реци у себи: „Ако је ово виђење од Бога, нисам достојан да видим; ако није од Бога – нећу да видим!” Уколико се то виђење понавља, онда треба отићи духовнику који има дар разликовања духова и он ће ти разјаснити ту појаву”). Сада, на жалост, људи су спремни да се клањају било каквом „чуду” које долази „са неба”.

Та лаковерност види се и у популарности филмова о „ванземаљцима”, у којима је лако препознати једва прерушене демоне.

…Порука ових НЛО појава је ова: припремнте се за долазак Антихриста. Он ће наступити као „спаситељ” и владар овога света. Можда ће и он доћи и јавити се у ваздуху (поднебесју) да би више личио на Христа (Матеј 24:30; Дела апостолска 1:11). Можда ће тек тада,,посетиоци из далеких простора” јавно слетети на земљу да би принели „космичко” поклоњење своме гадном господару. У Књизи Откривења (13:13) наговештен је запањујући демонски призор последњих дана света, када ће Антихрист – помоћу Сатане – успети да изазове пад „ватре са неба”. У сваком случају, демонска порука човечанству гласи: очекујте избављење, не од хришћанске вере у невидивога Бога, него од летећих тањира „са неба”. Један од знакова последњих времена је да ће бити „страхоте и знаци велики са неба” (Лука 21:11).

Пошто ће ое Антихрист наметати људима највише из ваздуха, свети Симеон Нови Богослов је зато упозорио хришћане који се моле да не гледају на небо јер зли дуси живе у поднебесју и чине разне обмане у ваздуху (Добротољубље). „Људи неће разумети да чуда Антихриста немају разуман циљ, ни одређено значење, него да су она пуна лажи, као чудовишна, злобна, бесмислена играрија – са циљем да их заведе и опчини помпезним, празним, глупим призором”. „Опасно је поклонити тим демонским појавама ма и најмању пажњу, јер нечиста слика има погубан утисак на ум, и он се тако подвргава озбиљном искушењу”.

Многи „контактирани очевици” „ванземаљаца” добро знају истинитост ових речи јер се мало њих извукло из опчињености ако су као наивни радозналци гледали та надприродна виђења. Чак су и научници, НЛО истраживачи, упозоравали људе да „бављење НЛО „ванземаљцима” може бити опасно колико и бављење црном магијом. Демони се служе овим надприродним појавама као мрежом у коју падају неуротични лаковерни и незрели. Тим појавама они узрокују параноидну шизофренију, демономанију, па чак и самоубиство. Наивно интересовање за НЛО може постати разорна опсесија. Стога препоручујем родитељима да не дозволе својој деци такву опасну забаву. Учитељи и сви одрасли треба да одвраћају малолетне да се баве тиме.”

Живимо у времену када су демони, под маском „хуманоида”, постали видиви хиљадама људи који су изгубили благодат Божију. То служи као упозорење православним хришћанима да буду опрезнији и трезвенији на путу спасења, знајући да искушење не долази само од лажних религија, него чак и од наизглед физичких предмета, као сатанских мамаца. Хришћани ранијих векова знали су за те ђаволоке замке. Међутим, људи модерног доба после „проосветитељства” XVIII века не верују да ђаво постоји, па је њему утолико лакше да их заведе. Епидемија се најбрже шири ако људи не верују да постоје бактерије. Међутим, колико су невидиве бактерије опасне за тело, толико су невидиви демони опаснији за душу…

НЛО појава је изазов православним хршићанима да се држе свог испробаног духовног живота а да се не поводе за помодним идејама новог времена. Православни хришћанин, као трезвени мистичар, зна да су звезде горе и наша земља доле једнако удаљене од изгубљеног раја коме он стреми. Он је део страдалног човечанства коме је Син Божији дао (као поклон) спасење – својом Жртвом на Крсту. Он зна да човек не треба ,,да еволуира” у неко ,,више биће”. Он нема разлога да верује у нека ,,високо еволуирана” бића на другим планетама, али добро зна да заиста постоје ,,виши невидиви умови” у свету око нас. Њих има две врсте: једни служе Богу и помажу човеку (ангели), а други су против Бога и желе да заразе човека својом завишћу и злобом, вукући га у погибију (демони). Хришћанин зна да човек, због самољубља и слабости лако пада у заблуду, у ,,бајке”, где се обећава успон у ,,више стање духа” или контакт са ,,вишим бићима”, без духовног аскетског живота и без Светих тајни Цркве Православне.

Управо је та жеља за надприродним виђењима бекство од духовне борбе коју хришћански живот претпоставља. Православни хришћанин нема поверења у своју способност да разликује добре и зле духове, зато он утолико пре чврсто се држи библијских и светоотачких савета, које му је Црква Христова дала за живот вечни. Такав трезвеношћу наоружан хришћанин је отпоран на ову лажну религију будућности, грозну религију Антихриста – било у ком облику да се она јави. Други људи, ван Цркве у по следњем поколењу – могу бити спасени једино чудом Божије љубави.”

Овде смо навели само мали део јеретичких и сатанистичких учења Горана Шарића али сасвим довољно да стекнемо право слику о њему.

Веома је важно да кажемо да се Горан Шарић лажно представља као историчар. Наиме, по сопственом признању, Шарић има ”докторат” са Института за националну историју Мирољуба Петровића.(22) На истом месту каже да је студирао и на АТФ-у и да је његова теза била ”Исус из Назарета повијесна особа.” АТФ је Адвентистички теолошки факултет у Марушевцу , у Хрватској. Према подацима хрватске ”Агенције за знаност и високо образовање” за 2020 годину АТФ нема акредитацију. (23) Факултет исте секте, иако под нешто другачијим називом постоји и у Београду (24) али ни он, према подацима Национално тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) нема акредитацију. (25) Према информацијама које се могу наћи на презентацијама ових ”факултета” они имају међународну акредитацију али већ из самог назива (Adventist Acrediting Association) је јасно да је реч о њиховом сопственом акредитационом телу (26), тачније асоцијацији Цркве адвентиста седмог дана којој припадају и наведени факултети. Ово је слична ситуација као и са фиктивним акредитационим телом које је основао Мирољуб Петровић за своје институте. Ако имамо у виду да је Петровић следбеник управо ове секте (Адвентисти седмог дана) онда можда у томе треба тражити разлог чињеници да је Горан Шарић управо код њега ”докторирао” након студија на АТФ-у. И коначно, када је реч о тези коју наводи Шарић, уколико се њен назив (”Исус из Назарета повијесна особа”) унесе у интернет претраживач у резултатима се неће појавити никаква веза тог наслова са Гораном Шарићем већ књига са идентичним називом коју је написао католички свештеник проф. др Томислав Иванчић.

Када је реч о самој секти адвентиста (суботара) о њој се подробнији подаци могу наћи у књизи официра полиције Зорана Луковића ”Верске секте, приручник за самоодбрану” и књизи др Лазара Милина ”Црква и секте”.

Аутор: Димитрије Марковић

06.03.2021

Литература:

1) https://www.youtube.com/watch?v=OpCV940lPT0

2) https://en.wikisource.org/wiki/The_Annals_(Tacitus)/Book_15#44

3) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/6/

4) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/5/

5) https://www.youtube.com/watch?v=Oo2at9lnlOs

6) Станоје Станојевић и др Душан Глумац, Свето писмо у нашим старим споменицима, Јужнословенски филолог, Књига 11-13, Београд 1931. стр. 228

7) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/5/

8) http://crkva-bezanijska.rs/na-bogojavljanje/

9) https://www.youtube.com/watch?v=Oo2at9lnlOs