Аналитички тим "Борбе за веру": О загребачком брату и папорукољупцу патријарху Порфирију (3.део)
недеља, 07 март 2021

   ПОРФИРИЈЕ КРИВОТВОРИТЕЉ НЕГИРА МИТАРСТВА

Основно питање које се поставља кад је нови патријарх у питању уопште није питање да ли је он „Вучићев човек“. То чак није ни питање да ли је он „Буловићев човек“. То није ни питање, ма колико било важно, о његовом ставу према Косову и Метохији као саставном делу српске државе. То је увек питање какву веру тај човек исповеда и чему ће да учи народ за који је Христос умро и васкрсао. Хоће ли нас учити истини или лажи. Јер је истина вера основа свега што су Срби икад били, па и наше тапије на Косово и Метохију.

Новоизабрани (или новодоведени, јер очито је да првог бирања није ни било) патријарх Порфирије је, тешко нама,  човек који лажно учи о основним питањима вере. Рецимо, о судбини душе после смрти.

Да чујемо његове лажи.             

 “Шта каже хришћанска теологија o митарствима?

То је питање које је актуелно међу хришћанима. Па да кажемо, ја лично не верујем да постоји тако шематски пут и одлазак наш из овога света у наручје Божије, као што је то приказано кроз митарства. Јер је то у директној супротности са нашим доживљајем Бога, као Бога љубави. И будући да се у митарствима говори о томе да човекова душа, када оде из овога света, пролази разне степенике, па онда долази на сваком степену анђео и испитује и на једном нивоу шта смо учинили лоше, а шта смо учинили добро, па онда ако превагне добро идемо даље, ако превагне ово што је лоше онда не идемо даље. Разуме се да је то једно, по мени, пежоративно представљање уопште самога Бога. Ми говоримо о Богу као Богу љубави и говоримо о томе да не постоји ништа што ми можемо учинити да би смо условили Божију љубав. Она је безусловна и она се нама априори даје. Поента је само у томе да ли ми можемо да препознамо ту љубав и да је сместимо у себе, да ли ми заправо довољно чезнемо за том љубављу. То је као кад имате, рецимо, родитеља који воли безусловно своје дете, а дете, будући да је нешто погрешило, плаши се да га отац неће прихватити, међутим када дође отац и кад из читавог његовог бића, из покрета, из речи исијава љубав, дете се аутоматски ослобађа својих страхова и схвата да су они били беспредметни, да су били необјективни. Када говоримо, дакле, о односу човековом са Богом и у контексту митарстава, овде се ради о томе да ли ће дете, то јест човек, моћи да прихвати ту Божију љубав, да ли је чезнуо за том љубављу, да ли је био жедан те љубави. Уколико постоји човек, а такавих сигурно има, ја се надам да их нема много, али има их зато што човек има слободу, слободу и да одбаци љубав Божију. Дакле могуће је да постоје људи који не прихватају Бога, неће заједницу са њим, не прихватају Његов поредак и Његов свет и, напросто, када се појави тај Бог и када дође до експлозије Божанске љубави, они једноставно неће моћи да прихвате ту љубав, гнушаће се те љубави, покушаваће да избегну, да побегну од те љубави, али у вечности то неће бити могуће. И зато и кажемо да управо та љубав, како рекох та експлозија љубави, ће да се излије на све људе и стога ће, за оне који нису желели заједницу са Богом, то присуство љубави Божије бити за њих мучење. Ако говоримо о митарствима, и морам да кажем да то нигде не постоји као учење Цркве, које је рецимо кроз саборе потврђено или да кажемо као догма унутар Цркве. У житијима светих, постоје различита искуства која су индивидуална искуства и која Бог некоме даје да би се тај неко пробудио и преумио. Сви ми имамо понеко искуство са Богом, али то је само наше искуство и Бог се сваком од нас открива на свакоме својствен начин. Тако да искуства, лична, односа са Богом није ,пре свега по правилу, добро уопштавати, а понека уопштавања и узимања туђих искустава као своје искуство итекако може да буде погрешно да нас одведе на стрампутицу и да заправо доведе до паралисања наших могућности и наших талената и дарова. Ово сам хтео да кажем, ако би смо прихватили, рецимо, митарства као нешто што изражава учење Православне Цркве, онда тајна љубави аутоматски губи своју позицију и свoје место и однос човеков са Богом се претвара у један механички, то јест један јуридички однос, где Бог није ништа више, ништа друго осим једнога судије који је написао законик, пустио га на земљу, ставио га у историју и ко у односу на тај законик испуњава правила закона може да прође и да дође у његове одаје, ко не испуњава не може да дође. Али не постоји такав који је испунио у апсолутно смислу те речи тај закон, што не значи када смо помињали мало страх, страх је напросто иманентан сваком човеку, зато што живимо у историји и што ми Бога још увек не видимо лицем к лицу. Када би смо видели Бога лицем к лицу, ми би смо били потпуно сигурни у ту љубав. Страх, морам да кажем, да га и ја имам и готово да нема човека који нема страха. Разуме се страх може бити и позитиван, али тај страх од, можда, антропоморфних представа о нашој будућој ситуацији, о нашој ситуацији и статусу у вечности, је у директној спрези са квалитетом вере, која значи поверење у љубав Божију. Значи, кад год се појави страх, имамо проблем са вером, то јест ми можда рационално, вербално изражавамо своју веру или боље рећи говоримо о својој вери управо попут онога капетана из јеванћеља који каже: “Верујем Господе помози моме неверју”, то јест ми верујемо и хоћемо да верујемо, трудимо се да верујемо, али је наша вера крхка и слабашна и самим тим отвара простор присуству страха у нашем животу. Страх од смрти је напросто, ваљда, једино што сигурно сваки човек има. Онај који нема страха од смрти, а самим тим и страха заправо од будућег, од онога што је неизвесно што нам тек предстоји, свако то има.”

Емисија Агапе - одломак https://www.facebook.com/

Учење о митарствима је саставни део догматског учења Цркве о загробној судбини душе

Сви новотарци су познати по својим „експлозијама љубави“ – тако и Порфирије. Та је љубав толика да је, као бомба, побила многе и многе који се с њом нису слагали (сетимо се само прогона у Рашко – призренској епархији 2010. године!) Експлозивно пуни љубави, они су спремни да поричу учење Цркве о загробној судбини душе, и да тврде да оно није било догматизовано на Васељенским саборима. Наравно да није, јер су на саборима постављана питања јеретика на која су православни давали одговоре. На Првом и Другом сабору одгомаћено је да је Христос Бог, на Трећем да је Мајка Божја Богородица, на Четвртом да су божанска и људска природа у Христу сједињене неразделно и несливено, на Петом да ће муке непокајаних грешника бити вечне, на Шестом да Христос има и божанску и људску вољу, а на Седмом су одбрањене иконе. Чак ни јеретици нису оспоравали учење о митарствима као део аскетског светог предања. Сви свеци у историји Цркве су признавали и познавали митарства, и митарства су опевана у свим богослужбеним песмама. У житију Мајке Божје се каже да се она молила Богу да не види страшна лица злих демона кад буде излазила из тела! Од светог Антонија Великог до оца Јустина и владике Николаја митарства се сматрају неупитним. А ми смо добили – довели су нам – Порфирија Новотарца коме се митарства не свиђају, јер се, ако се у њих верује, не може у мантији у Лас Вегас (овде:).

Позивамо читаоце да не верују раслабљеним новотарцима којима је, као муслиманима у „Горском вијенцу“, правило: „Закон му је што му срце жуди – што не жуди, у коран не пише“. Новодоведни фалисфикатор ће, јер је вешт на речима, чешати људе како их уши сврбе, али – запамтите – ви ћете бити криви ако верујете њему, а не учењу Цркве. А Свети Сава зна шта ће и како ће.

И да се не заборави да Косово и Метохија почивају на истинитој вери каква је била вера једног од највећих косовских подвижника, светог Петра Коришког, о коме је Теодосије, ученик Светог Саве, писао као о човеку који је пред саму смрт молио Бога да спасе од митарстава, а није фантазирао о „експлозијама љубави“:

После тога, грозницом обузет и по природи људској мало поболевши, причести се божаственим и животворним светим Христовим тајнама, и рече: „Слава Богу за све“. Много и с многим сузама о исходу душе своје пред братијом много мољаше се, говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и мимо духове лукавства небурно и без препреке, без заседа и пакости, уз садејство и одбрану светих анђела твојих, и вођен и провођен њима тамо где ћу се теби, Богу мојему поклонити, и примити благо од тебе по великој милости и без осуде за многа моја зла дела“. И тако мир, и благослов, и заштиту од непријатеља у молитви имајући, уз то и последњи у Господу целов братији даде, и навршив дане своје у доброј старости, и поста подвизавање скончав, показа се добрим у Богу подвижником.“ (https://sr.m.wikisource.org/sr-ec/)

   На тој вери почива Српска Црква и косовски завет.

 

Наставиће се...


Последњи пут ажурирано ( понедељак, 08 март 2021 )