БОРБА ЗА ВЕРУ - Одговор "Борбе за веру" пречасном Велибору Џомићу

(Одговор на текст пречасног Велибора Џомића „Пречасни пред нечасним намерама)

Објашњавајући разлоге због којих пише одговор г. Жељку Которанину (овде:), пречасни Џомић између осталог каже: „Дужност ми је, истине и образа ради...“ Изгледа да пречасни Велибор до образа држи само на папиру, јер је у свом првом обраћању „Борби за веру“ обећао слање своје оригиналне дуже изјаве медијима: „С обзиром да се тренутно налазим на путу желим да најавим одговор г. Которанину, а Вама ћу том приликом доставити оригиналну дужу изјаву коју сам једино дао за два медија: дневном листу ВИЈЕСТИ и, након њих, БОРБИ.“ Ово обећање пречасни Џомић је дао 1.9.2009. (по папском календару). Да није испунио обећање подсетили смо га 13. 9. 2009. Но, наш труд у том погледу био је узалудан.

Разлог за своје прво обраћање „Борби за веру“ дана 1.9.2009. Џомић је навео то што смо наводно „својевремено пренели једну погрешну симбиозу погрешно препричане“ његове изјаве „о хермафродитним, тј. двополно рођеним особама“. На то је, по њему, „на свој препознатљив начин, са ироничним насловом и извртањем изнетих чињеница, реаговао, г. Жељко Которанин.“

Неиспуњавањем свог обећања, пречасни Велибор је само јавно потврдио оно што је несумњиво: „Борба за веру“ увек сведочи и говори истину, и није нетачно интерпретила његове изјаве за медије, већ је пренела оно што је он заиста и рекао. Да је Џомић послао своје изјаве, то би се лако установило. Но, овако је још корисније. Ствар је изведена на чистац. Џомић своје оригиналне изјаве крије као змија ноге, како се не би видело да је заиста рекао то што покушава да оспори. Симптоматично је да Џомић није јавно демантовао ни једну итерпретацију својих изјава. Његове изјаве пренели су многи медији па чак и сајтови „GejEcho“, „Queer.ba“, „Gey.hr“, „Montenegro gey portal“. Очигледно је да су изјаве пречасног Велибора наишле да топао пријем код грађана Содома и Гоморе. У том, дакле, правцу ветар дува! Над овом би чињеницом пречасни Велибор требао озбиљно да се замисли!

Но, сматрамо сврсисходним да поступимо по оној народној „ако коза лаже, рог не лаже“, те ћемо, ради поређења, објавити и изјаву пречасног Велибора дату „Вијестима“ (пошто се на ту изјаву позива као валидну), и оно што смо ми на „Борби за веру“ пренели. Дакле:

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПРИЗНАЈЕ ОСОБЕ КОЈЕ СУ ПРОМИЈЕНИЛЕ ПОЛ ЗА ВЈЕРНИКЕ КАО И СВЕ ДРУГЕ

Подгорица – Трансџендери, особе које су промијениле пол, могу да се крсте и вјенчавају у Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве, потврдио је јуче “Вијестима” протојереј мр Велибор Џомић, парох подгорички и стручњак за црквено право.

Званичан став СПЦ је, према његовим тврдњама, да је транс особама “благословено коришћење дарова цркве Христове од кршћења до причешћа”.

“С обзиром на то да промјена пола не представља уобичајену појаву, црквени поступак са таквим особама је другачији као што је, на примјер, другачији поступак када је младожења старији од младе више од 15 година или млада од младожење више од три године”, казао је јуче Џомић.

Он је објаснио да особа која је због медицинске оправданости промијенила пол може да користи благодати светих тајни, али да са својим стањем мора да упозна свештеника.

“Свештеник је као духовник дужан да ту особу саслуша и поучи упознајући га са ставом Цркве Христове. Након тога, пароху се мора доставити ваљана медицинска документација која свједочи да се операцијама није приступило из хира, него из разлога медицинске нужности”, објаснио је парох подгорички.

Документација се, према његовим ријечима, са молбом просљеђује вишим црквеним властима, а свете тајне и обреди над таквим особама се обављају тек након благослова надлежног епископа.

“Промјене о којима говоримо морају бити евидентиране у црквеним матичним књигама”, казао је парох подгорички.

Према тврдњама Џомића, такав став СПЦ је још 1986. године формулисао патријарх Павле као епископ Рашко-призренски.

“Хируршка промјена пола представља појаву новијег датума са којом се Црква кроз претходне вјекове није сусретала из простог разглога што медицинска наука није била на таквом степену развоја као што је данас”, објаснио је Џомић.

Он је казао да у случају крштења и вјенчања трансродних особа постоје двије ситуације: да ли је особа прво крштена, па онда приступила промјени пола или обрнуто, напомињући да се света тајна крштења не понавља ни у једном случају.

“Крштење се врши над личношћу, а не над полом”, казао је Џомић.

Он је истакао да, иако је изражена разлика полности на земљи, полне способности немају метафизички, вјечни значај.

Позвавши се на Св. апостола Павла (посланица Галатима), Џомић је поручио да „нема мушко ни женско, него су пред Богом једно“.

Џомић је казао јуче да се Марко Бојанић, вјерник СПЦ, може вјенчати у тој цркви, те да само треба да приложи адекватну документацију која потврђује да је промијенио пол из медицински оправданих разлога.

“Црквена правила су таква каква јесу, и једнако важе за све”, казао је Џомић.

ТЕКСТ ОБЈАВЉЕН НА „БОРБИ ЗА ВЕРУ“ 19. АВГУСТА 2009.

17. август 2009. | 11:30 | Извор: Борба, Вијести Београд -- Особе које су промениле пол могу да се крсте и венчавају у Митрополији црногорско-приморској СПЦ, каже подгорички парох Велибор Џомић.

Протојереј Велибор Џомић, који је стручњак за црквено право, изјавио је за “Вијести” да је званичан став СПЦ да је транс особама “благословено коришћење дарова цркве Христове од кршћења до причешћа".

“С обзиром на то да промена пола не представља уобичајену појаву, црквени поступак са таквим особама је другачији као што је, на пример, другачији поступак када је младожења старији од младе више од 15 година или млада од младожење више од три године", рекао је Џомић.

Он је објаснио да особа која је због медицинске оправданости променила пол може да користи благодати светих тајни, али да са својим стањем мора да упозна свештеника.

“Свештеник је као духовник дужан да ту особу саслуша и поучи упознајући је са ставом Цркве Христове. Након тога, пароху се мора доставити ваљана медицинска документација која сведочи да се операцијама није приступило из хира, него из разлога медицинске нужности", објаснио је парох подгорички.

Документација се, према његовим речима, са молбом прослеђује вишим црквеним властима, а свете тајне и обреди над таквим особама се обављају тек након благослова надлежног епископа.

“Промене о којима говоримо морају бити евидентиране у црквеним матичним књигама", рекао је парох подгорички.

Према тврдњама Џомића, такав став СПЦ је још 1986. године формулисао партријарх Павле као епископ рашко-призренски.

“Хируршка промена пола представља појаву новијег датума са којом се Црква кроз претходне векове није сусретала из простог разлога што медицинска наука није била на таквом степену развоја као што је данас", објаснио је Џомић.

Он је рекао да у случају крштења и венчања трансродних особа постоје две ситуације: да ли је особа прво крштена, па онда приступила промени пола или обрнуто, напомињући да се света тајна крштења не понавља ни у једном случају.

“Крштење се врши над личношћу, а не над полом", рекао је Џомић. Он је истакао да, иако је изражена разлика полности на земљи, полне способности немају метафизички, вечни значај.

Позвавши се на светог апостола Павла (посланица Галатима), Џомић је поручио да “нема мушко ни женско, него су пред Богом једно".

Пре него што наставимо са писањем, сматрамо веома важним да напоменемо да пречасни Велибор у својој изјави „Вијестима“ говори управо о транссексуалцима – трансџендерима (звучи учено, „да се Власи не досете“) а не о биолошки хермафродитним особама, како је у свом одговору покушао да прикаже и притом инсинуира г. Жељку Которанину да је заменио тезе у свом тексту и да не познаје материју, јер, тобоже, не разликује транссексуалце од хермафродита. Јасно је о чему је говорио пречасни Велибор у својим изјавама медијима. О томе сведочи и чињеница да је неколико геј сајтова пренело његову изјаву „Вијестима“ и „Борби“, а да притом ни једну интерпретацију својих изјава медијима није демантовао.

Када се у „Вијестима“ и „Борби“ појавио став свештеника Велибора Џомића о особама које су промениле пол и њиховом животу у Цркви, г. Жељко Которанин је реаговао својим текстом. Зашто? Зато што је то озбиљно и тешко питање, на које се не сме олако одговарати, нити се оно може свести само на медицину. То је питање богословља и канона, а Жељко Которанин се биоетиком већ бавио. У свом огледу „Да ли је Бог творац зла?“, писаном у фебруару 1999. године, он је српским екуменистима поставио питање зашто учествују у Светском савету цркава кад тамо толеришу содомисте као пуноправне чланове, који тврде да воле Исуса. Ако се зна да теолози – новотарци, попут Јована Зизјуласа, тврде да је хомосексуалност нека врста биолошки предодређеног стања, а не греховна страст, онда је разумљиво што се г. Которанин упитао да ли су ставови пречасног Велибора Џомића у складу са учењем Цркве. Уосталом, ако је пречасни Велибор био оштећен погрешним преношењем својих ставова, он је могао да реагује и демантује злонамерне новинаре, као што смо већ рекли, а он то, до данас, није учинио. Г. Которанин је, због тога, помислио да отац Џомић, као правник Митрополије црногорско-приморске и правни саветник њеног првојерарха, изражава званичан став ове епархије и њеног архијереја, који је, на жалост, од светоотачког ревнитеља Предања, у последње време постао подржавалац несаборности и самовоље новотараца и учесник богослужбене реформе, хиперекумениста и, упркос прописима, вишегодишњи местобљуститељ патријарашког трона, с претензијама да га коначно заузме.

Пошто је о тој и таквој самовољи Високопреосвећеног г. Амфилохија већ писао, г. Жељко Которанин је стекао утисак да се реформе и новотарије настављају – овог пута у области биоетике, па је зато реаговао. Уредништво „Борбе за веру“ је објавило текст свог угледног сарадника, желећи да се покрене дијалог по овом важном питању. Објавило је, без обзира на тон, и одговор пречасног Велибора – увек се трудећи да полемике дају допринос нашој заједничкој борби за Истину у Христу.

Г. Жељко Которанин је устврдио да даље неће полемисати са пречасним Велибором због, како је рекао, „неуљудности писања“ и „изврнутог приказивања“ његовог текста. Но, ми смо узели на себе дужност да пречасном Велибору дамо одговор, не либећи се ни тежих (али братских) речи тамо где нам се чини да наш цењени критичар свесно замењује тезе и говори, како кажу правници, само pro domo sua.

Као ученик бившег епископа Атанасија Јевтића, који га је и рукоположио, пречасни Велибор Џомић је увек спреман да свог опонента изложи порузи. У ироничном контексту навођене су речи др Миодрага Петровића да г. Жељка Котонарина „краси блистав ум као дар од Бога“, и да његова душа, због вере и чистоте, мирише као босиљак (због тога га г. Петровић и „замишља као босиљак“, а не зато што Жељко Которанин припада свету флоре.) Такође, он под наводнике ставља (као да је реч о туђим, а не његовим сопственим речима) тврдњу да је Которанин „неприкосновени тумач Светих Канона за широке народне масе од Чачка до шатре у Војловици“. Под „шатром у Војловици“ пречасни Џомић подразумева, с благословом епископа Никанора, скуп свештенства, монаштва и народа у манастиру Војловици, у дане Св. Никоја Жичког, почетком маја 2009. године, коме се, између осталих, обратио и г. Которанин. Но, израз „шатра“ има за циљ да истакне како није реч о једном богомољачком сабрању, него о вашарско-циркуској манифестацији, при чему се г. Которанин своди на некаквог забављача „незнавеног“ (израз А. Јевтића) народа.

И тако даље, и томе слично. И непрестано инсистирање на изразу „Жељко Жугић, алијас Которанин“ има за циљ да укаже на Которанинову псеудонимију као на нешто сумњиво и проблематично.

Јасно се види да пречасни отац Велибор није испунио своју намеру да се уздржи од „сувишних и тежих речи“. Но, мора му се признати да му је стил много уздржљивији од стила његовог узора бившег епископа Атанасија Јевтића, који је, после инцидента у Душковцима, Жељка Которанина прозивао као „болесног младића“ под снажним утицајем „црног мага“ Миодрага Петровића. Сада се тај стил приближава стилу митрополита Амфилохија, који овако описује посету своју и владике бачког Иринеја римском папи Јовану Павлу II 1993. („Светигора“, 15-16/1993.):

Сагласно одлуци Светог Архијерејског Сабора од прошле године и по налогу Светог Архијерејског Синода, преосвећени епископ Бачки Иринеј и ја учинили смо званичну посјету папи Јовану Павлу II у Риму. Повод за ту посјету био је позив Римокатоличке цркве упућен још 1991. године нашој Цркви да пошаље своје представнике на међународну Синоду бискупа Римокатоличке цркве. Наша Црква није могла да учествује на том скупу, као што се отказала да учествује у "заједничкој молитви за мир" у Асизију 9.ог јануара ове године, али је Сабор још раније упутио писмо папи у којем је речено да је Српска Православна Црква спремна да пошаље делегацију да непосредно разговара са папом о питањима која су од обостраног интереса. Тако смо као гости "Заједнице младих Св. Егидије" на челу са дон Винћенцом Паљом, боравили у Риму недељу дана. Том приликом били смо примљени у италијанској влади од министра Емилија Коломба, бившег амбасадора у Југославији Вента, као и генералног секретара Министарства спољних послова Бруна Ботаја. Поред Папе у Ватикану смо разговарали са Кардиналом Касидијем, предсједником Конгрегације "Правда и мир" и "Једно срце", Кардиналом Ечегајем, предсједником Конгрегације за јединство Хришћана и његовим сарадницима, Кардиналом Мартинијем у Милану и другим одговорним личностима Римокатоличке Цркве.

Прије свега, и прије свиx ових састанака, поклонили смо се светињама древнога Рима, којих није мало. Сусрет са Древним Римом, светим Римом, Римом Светих Мученика одувијек је за мене био нешто изузетно и незаборавно, нарочито сада послије већ скоро тридесетак година како у њему нијесам био. Цркве са мозаицима из IV и V вијека, као напр. црква Санта Марија ди Трастевере, Санта Марија Мађоре и др. чувају изворни дух старохришћански. Њему очевидно стреми и поменута "Заједница младих Св.Егидије" која има хиљаде чланова не само у Италији него и шире у свијету и која је уз то духовно надахњивана православном духовношћу и побожношћу. Било је лијепо видјети по њиховим собама, по њиховим салама православне иконе, Мајке Божије Владимирске и друге, видјети начин на који они организују свој духовни живот, њихову настројеност молитви. Свако вече ти младићи и дјевојке се скупљају у цркву Санта Марија ди Трастевере, на хиљаду њих, гдје у тишини читају псалме, поју духовне пјесме, нарочито по старом григоријанском напјеву. Имају и једну капелицу гдје у току дана ко хоће дође и моли се. Они изричито кажу да не могу замислити своје постојање без Православног Истока. Морам да признам да раније нијесам имао прилике да у Римокатоличкој Цркви сретнем покрет са таквом здравом усмјереношћу. Једно од задужења тог покрета је и брига о одбаченој дјеци, помагање и старих и болесних и помагање у храни оних који немају средстава за живот. Свакодневно се поставља трпеза за сиромашне. Примили су нас са таквом љубављу, да је то за нас било нешто изненађујуће. На њиховом вечерњем скупу замолили су нас да и ми нешто отпјевамо, отпјевали смо "Богородице Дјево", на почетку, на крају их благословили и ја проповиједао. Дирљиво је било видјети хиљаду младића и дјевојака, у тој огромној базилици с каквом пажњом слушају ријеч Божју. Ријетко кад сам имао тако пажљиве слушаоце. Било је видно да их је тако дубоко дирнуло то што сам говорио, међу том дјецом осјетио сам се као међу најрођенијима. И онда схватиш колико је народ пријемчивији за праве ствари од оних који воде народ, и колико лажне информације трују људске односе и односе међу народима. Ова "Заједница" је узела за свога заштитника Светог Егидија, једног Православног Грка, монаха, који је у V вијеку кренуо са Истока, прешао преко Италије у Француску гдје је и окончао земаљски живот. Веома поштован на Западу, као и сви светитељи првих вјекова, без обзира да ли су са Истока или Запада, као што су и код нас поштовани светитељи Запада из истог времена.

У Милану, гдје смо посјетили кардинала Мартинија налазе се мошти Светог Амвросија Миланског великог светитеља, као и мошти Светих Мученика Гервасија, Протасија и Келса. Тамо се пјевају богослужбене пјесме чије мелодије су једне од најстаријих у хришћанству, јер Милано је био центар Цркве још од цара Константина, који је у њему издао Едикт о слободи хришћана 31 године. Те мелодије су сличне староруским црквеним мелодијам "старообрјадаца". Иако је велико одстојање једних од других, то је сродно заједничко наслеђе првог миленијума хришћанства. Јединство културе и духа Истока и Запада све до XI, XII, па чак и ХIII вијека више је него јасно. Одвајање Римске Патријаршије од Источних Патријархата 1054. г, било је joш увијек један формални чин који није могао одмах да се непосредно одрази на живот хришћана у разним крајевима Истока и Запада. Требало је времена да дође до диференцирања Запада, што се и десило нарочито послије крсташких ратова.

У иначе, заиста отвореним и искреним разговорима које смо водили са кардиналима, у Конгрегацији за јединство хришћана, као и у италијанској влади и код папе, оно на чему смо инсистирали било је чуђење и запрепашћење наше Цркве због тог изненадног, неприпремљеног и пребрзог признавања Словеније и Хрватске, а нарочито Босне и Херцеговине. Изричито смо рекли да се то сматра код нас једним од главних разлога и узрока крвопрлића. Говорили смо о томе да ће та одлука Ватикана имати и далекосежне посљедице и за будућност узајамних односа јер утврђује и подгријава неповјерење српског народа према Римокатоличкој цркви. Отворено смо рекли да наш народ добрим дијелом сва та зла приписује тој одлуци и таквом понашању Ватикана. Владика Иринеј је придодао да оно што нас такође мучи и што изазива велике недоумице у нашем народу је чињеница да у Босни и Херцеговини под једном истом командом против Православних Срба ратују муслимани и римокатолици.

Пријем код папе био је заиста свечан. Разговарали смо више од сата. Папа је рекао да је то историјски сусрет, што заиста и јесте, јер је то први пут да два Православна епископа Српска буду на пријему код папе од времена Светог Саве. Надајмо се да је то почетак једног непосреднијег односа и да ће кроз тај непосреднији однос бити могуће да се презентира међународној јавности ко смо и шта желимо, и то са наше стране а не са стране оних који то не знају или су злонамерни. Било је ријечи о посјети Патријарха Павла папи, што је остало отворено.

Гледајући величанствени Рим, владика Иринеј и ја размишљали смо о томе како су различите судбине народа на овој земљи! Овдје имате један град који са малим изузецима континуирано траје вјековима. Зграде у њему из времена чак прије Христа стоје и данас. У цркви Санта Марија ди Трастевере сваки камен од времена цара Константина траје до дана данашњега, нема прекида културе, цивилизације, тог тока народног живота. И онда то упоредиш са нашим просторима гдје свако ново окољење мора да гради и обнавља оно што је разорено, тако да градња на њима личи на зидање Скадра на Бојани. Питали смо се: -које ли је боље од тога двога? Чија ли је судбина ближа Богу? Чини ми се да су народи који су историјски посматрано привидно на губитку, ипак, дубље посматрано, на добитку. Јер, огромна је опасност та везаност за дјела руку људских, и преко њих за овоземаљско царство. И Нови свјетски поредак, такође сав је у том духу инкарнације у овосвјетско и овоземаљско. Он не зна шта то значи Царство Небеско. Тамо је, дакле, град који "остаје". А на нашим просторима ми имамо "Град који чекамо". Немамо овдје града који остаје, као што се каже у Откровењу Јовановом, него чекамо "Град који ће доћи". Јер ови наши земни градови се брзо руше, и кад би и хтио да се за њих ухватиш, не можеш, измичу ти као пјена из руку. Наше косовско опрједељење за Царство Небеско извире управо из тог осјећања пролазности свега што је земаљско, људске моћи, славе, власти.

Били смо и у цркви Светог Климента Римског, гдје је сахрањен Просветитељ Словенски Кирило. Ражалостили смо се видјевши да су изнад његовог гроба плоче Словака, Чеха, Пољака, Хрвата, Бугара, Македонаца, Руса, свачије име сем нашег! Ако Бог да да једном одемо на поклоничко путовање светима древнога Рима, и да поставимо и ми плочу на гробу Светог Кирила.“

Кад ту изјаву митрополита човек прочита, чини му се да папа и римокатолици само што нису постали православци. Међутим, две године касније папа тражи бомбардовање Срба у Босни, а паписти остају паписти. Пет година касније, папа за свеца проглашава Степинца! Једина је истина (а њоме се митрополит хвалио) да су владика Иринеј и он први српски архијереји који су посетили папу после осамсто година. Реторика заиста чини чудо! Али, често су то само привиди.

И још нешто: Џомић је своје полемике почео са Димитријем Љотићем (иако је, док је добијао паре од „збораша“, овога звао „политичар с крстом“ и једним од тројице српских мученика – уз Дражу и Недића). Острашћеност те „антиљотићевске“ борбе (крајње необјективне, наравно) ипак се и даље понекад осети.

Пречасни Џомић непрестано тврди како се ни хермафродити, ни транссексуалци не крштавају поново. То је пуки труизам: НИКО СЕ, НИКАД, НЕ КРШТАВА ПОНОВО. Чак и сатаниста, који се одрекне крштења, приликом пријема у Цркву се САМО МИРОПОМАЗУЈЕ.

Ни хомосексуалци се не крштавају поново – они се Цркви враћају кроз покајање, исповест и епитимију.

Но, ако хермафродит јесте такав БИОЛОШКИ, а транссексуалац ПСИХОЛОШКИ, онда то не значи да овај други има право на Св. Тајне – док се не покаје. Ту је и разлика између евнуха који су се сами ушкопили и оних који су на силу ушкопљени. Један од узрока осуде Оригена на V Васељенском сабору би је његово самоушкопљење – из разлога, на први поглед, подвижничких: као учитељ младих, међу којима је било и девојака, он није желео да даје повод за саблазан и клевете. То је, можда, проистицало из његове теологије, по којој ће људи о васкрсењу бити лишени полних одлика, па ће чак васкрснути без полних удова.

Пречасни Велибор је, како каже, све време инсистирао на биолошком хермафродитизму (што смо показали да није тачно), а не на транссексуализму (као питању којим се бавио). Међутим, он је, у складу са ставовима др Перовића, показао важно разумевање за проблем „транссексуализма“ које се, у ово доба смутње у свим областима, па и у области полног идентитета, лако може помешати са транссексуализмом, о коме Ирина Силујанова пише:

Почетком деведесетих година домаћи стручњаци су сасвим једнозначно дефинисали транссексуализам као „сексуалну деформацију, осећај припадности супротном полу", или „као најоштрије изражену средишну групу урођеног хомосексуализма". Те дефиниције одговарале су 9. Ревизији Међународне класификације болести из 1975. године, у којој је транссексуализам, поред хомосексуализма, сврстан у поглавље Сексуалне девијације и поремећаји.

У Уводу у 10. Ревизију сасвим се исправно истиче да су се у XX веку збиле суштинске промене у структури патологије код популације. Међутим, до суштинских промена долази и у схватању саме патологије. У 10. Ревизији јасно се разграничавају „поремећаји сексуалне преференције" од „поремећаја сексуалне идентификације". У ове поремећаје убраја се и транссексуализам. Он се дефинише као „жеља да се живи и да се буде прихваћен као лице супротног пола, обично подударна са осећањем неадекватности или нелагодности због свога анатомског пола и жељом да се добије хормонска и хируршка терапија с циљем да се властито тело што је могуће боље прилагоди изабраном полу."

Међу факторима одбојног друштвеног односа према транссексуалцима челно место заузима схватање транссексуализма као појаве блиске ономе што се обично сматра „сексуалном перверзијом", тј. недовољно јасно разликовање властитог транссексуализма од хомосексуализма, хермафродитизма, бисексуалности. Међу побројаним стањима постоји и извесна узајамна повезаност, али и битне разлике. Хермафродитизам је карактеристика организма са обележјима анатомске и физиолошке двополности, бисексуалност је карактеристика личности са двополном оријентацијом сексуалних афинитета. Транссексуализам је емоционална психичка карактеристика личности која негира свој биолошки пол. Последњих година међу стручњацима преовлађује мишљење да то стање има најмање везе са сексуалним девијацијама. Они сматрају да доживљавање себе као неког „другог" настаје у детињству и да по правилу прати формирање свести и самосвести. Транссексуалац тежи „васпостављању" пола хируршким путем, за разлику, на пример, од хомосексуалца који по правилу и не разматра ту идеју.

Тежња транссексуалца да доведе грађу свога тела у склад са психичким осећањем полне припадности, тј. жеља да добије хируршко лечење, данас се може задовољити у медицинској пракси. Транссексуална хирургија јесте један од њених нових развојних праваца који је постао одраз реалних промена у морално-философској и правној свести европског човека. Медицински развој тога правца постао је на известан начин медицинско средство за обезбеђивање тих промена, средство за сервисирање права пацијента, конкретно права на промену пола.

Први пут је операција „корекције пола" изведена 1951. године у Данској. У данашње време и на Западу и у Русији извођење сличних операција попримило је рутински карактер. На пример, према сведочанству др А. С. Акопјана, директора Центра за хуману репродукцију, у последњих пет година у Центру је обављено око 200 таквих операција. Тај број сведочи о томе да транссексуалци нису бројна група становништва. Према статистици, 1 од 100.000 људи испољава обележја транссексуализма. Али без обзира на квантитативну незнатност, степен емоционалног деловања појаве транссексуализма на друштвену свест - о томе бар сведочи савремена штампа - врло је велик. Шта је разлог томе?

Сам термин „транссексуализам" увео је 1954. Г. Бенјамин. Поставља се питање: да ли је то стање принципијелно ново, тј. пример савремених промена у структури патологије становништва, или је та појава била већ позната у култури? Истраживања показују да она не само што је била позната, него је и много пута описана. В. В. Розанов је ту појаву називао „физичком содомијом" и посматрао ју је као физиолошки основ различитих облика религијске егзалтације који се срећу и у паганству и у религијским сектама попут хлистовства или скопчества. На пример, познат је термин припадника ове последње секте, ушкопљеника - „чистота", који је означавао „одсецање удова срамних" -и био главно обележје припадности секти.

Наводећи различите чињенице које је сакупио др А. Форел у својој књизи Сексуално осећање (1909), В. В. Розанов описује овакав типичан случај. Пацијент признаје: „Последњих година ни за трен нисам престао да се осећам женом... Наш брак (пацијент је био ожењен), изузев тренутака спајања, оставља утисак као да заједно живе две жене, од којих се једна прерушава у мушкарца... Све то ужасно оптерећује, боље је бити или постати импотентан..." Коментаришући то сведочанство, В. В. Розанов пише: „Какво запањујуће признање, које до краја, дубински објашњава религијско шкопљење."

С пуно основа може се тврдити да је у древним културама управо транссексуализам у знатној мери дефинисао настанак низа религијско-мистичких култова, попут, на пример, Молоха, чији су „свештеници" неговали обред кастрације. Тај обред сасвим се може објаснити као сведочанство „неодољивога физиолошког и психолошког гађења" према властитоме полу, а само шкопљење као тријумфално ослобођење од тога гађења. Позивајући се на древне изворе, Розанов падсећа на обичај који је Мојсије прогонио, по којем су се „мушкарци одевали у женске хаљине и обрнуто. Младићи као да су се претварали у девојке пошто би се посветили божанству, тј. пошто би се одрекли репродуктивних органа."

У Библији се може прочитати: „У сабор Господњи да не улази ни утучен ни ушкопљен" (5. Мој, 23,1). Библијско Предање је вековима изграђивала стабилно негативан однос према „жртвама пола", насупрот паганској култури. „Изузетост" која је у паганству добијала религијску обојеност, у хришћанској култури третирала се као својеврсна изопштеност, попримајући размере моралне и друштвене изолације. Та традиција створила је архетип негативног морално-емоционалног односа према транссексуалцима, који се данас претвара у проблем социјалне адаптације транссексуалаца.

Савремена Православна Црква не располаже званичним документима који фиксирају њен однос према овоме питању. Савремено решење тога питања у крилу Православне Цркве може дати током времена једино сама Црква. Колико су, међутим, доступна схватања, ово питање се у контексту савремене православне културе може поставити на следећи начин. Медицинска помоћ транссексуалцима треба да се пружа као средство лечења патологије сексуалне идентификације, али не као средство подршке сексопатолошким (трансвеститство, феминизирани хомосексуализам) и верско-секташким оријентацијама.“

Очито је, и више него јасно, да се овом осетљивом питању не може приступати једнозначно, па ни не основу једног, ма како скрупулозно писаног, чланка епископа (а сада патријарха) Павла (кога ми искрено волимо и поштујемо), поготову чланка насталог у доба које није имало јасан увид у развој биотехнологије и њену луциферијанску склоност да на силу мења поредак природе.

Низ фарисејски постављених питања г. Жељку Которанину (о односу верног народа према одлукама СА Сабора СПЦ) само су софистичке смицалице чији је једини циљ да покажу умеће пречасног Велибора у „разбуцавању“ опонената. Нарочито је софистичко његово позивање на Устав СПЦ („У ком члану важећег Устава СПЦ пише да су саборске одлуке епископата валидне тек када на њих пристане благоверни народ или их народ прихвати?“)

Прво и прво: чак и да тако нешто пише у Уставу СПЦ, то владикама – новотарцима не би значило ништа, јер они газе све саборске одлуке о служењу Св. Литургије од 1969. године наовамо и тумаче их како им се ћефне иако Устав СПЦ изричито каже да су саборске одлуке обавезне и извршне. Овај титоистички приступ црквеном праву (и Броз је говорио да судије не треба да се придржавају закона као пијани плота) био би примењен и на потенцијални члан Устава СПЦ о народном прихватању саборских одлука.

Међутим, Устав СПЦ не може бити у супротности с црквеним предањем, а оно јасно дефинише неопходност да саборске одлуке буду верне истини да би их народ Божији прихватио. Светоотачка је реч да није сваки скуп епископа сабор, него само оних који стоје у Истини. Или, како рече руски историчар Цркве, Болотов: „Васељенски сабор је онај сабор на коме се истинито чује глас читаве Васељенске цркве“ и додаје да се сви спољашњи знаци васељенскости сабора могу показати као варка ако се на сабору не чује Истина коју држи Црква у васељени. Процес прихватања неких одлука Сабора траје деценијама, па и дуже. То је оно receptio, без кога нема Цркве, јер, како кажу патријарси Истока у својој посланици из 1848., ни један епископ само по себи, ни сабор епископа самих по себи, нема тапију на Истину, него Истину чува целокупни народ Божји. Како је сведочио владика Данило, чији је текст о саборности и васељенскости Цркве, „Борба за веру“ већ објавила, у доба монотелитства, само један нерукоположени монах (даље, лаик), Св. Максим Исповедник, није пристао на монотелитску јерес, коју су исповедали и цар и сви патријарси Истока. И истина је била са Максимом, слава му и милост, а не са саборима епископа – човекоугодника. Саборност је била с ЈЕДНИМ ЧОВЕКОМ, и његов ОТПОР је био Богом благословен, без обзира на већину.

Слава Богу, наш СА Сабор СПЦ није јеретички, али у њему има епископа НАМЕРНО НЕПОСЛУШНИХ Сабору. И не само Сабору, него и Св. Предању. Зато се ругати оном делу народа Божијег који се против те непослушности бори, и постављати софистичка питања (попут оног схоластичког: „Да ли Свемогући може да створи камен који Он сам не може да подигне?“) не води нигде осим у ћорсокак. Јер, није саборност од Сабора, него је Сабор од саборности – пуноће Истине откривене у Христу, Архијереју свих архијереја.

И још нешто: одлуке Сабора које се тичу ароднације епархија, производње свећа, постављања или разрешавања овог или оног итд, народа Божијег се не тичу - он их само „прима к знању“. Али, питања вере и морала су онтолошке природе и ту не може бити roma locuta - causa finita.

Став Његове Светости, патријарха Павла, објављен у „Службеном глaснику“ СПЦ 1983. био је заснован на пажљивом изучавању проблема из перспективе оновременог теолошког и научног знања, и ту није ништа спорно. Међутим, тај став је, настао у време кад је операција промене пола заиста била реткост, и није била плод онога што се назива савремном „кризом полног идентитета“. Сам Патријарх се, у оно време, позивао на Ота Вајнингера, Јеврејина који је прешао у римокатолицизам, аутора чувене студије „Пол и карактер“, чија су становишта занимљива, али научно превазиђена (сам Вајнингер се, борећи се против својих хомосексуалних склоности, врло млад убио).

Што се тиче става Руске Православне Цркве, ми га преносимо у целини:

„Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (транссексуализам). Тежња за одрицањем од припадности оном полу који је Творац подарио човеку може да има искључиво погубне последице за даљи развој личности. „Промена пола” посредством хормонског дејства и спровођења хируршког захвата у највећем броју случајева не доводи до решавања психолошких проблема него до њиховог удвостручења, рађајући дубоку унутрашњу кризу. Црква не може да одобри ту врсту „побуне против Творца” и да за стварну призна вештачки измењену полну припадност. Ако је човек извршио „промену пола” пре крштења, он може приступити овој Св. Тајни као и сваки други грешник. Међутим, Црква га крсти као припадника оног пола, у којем је рођен. Рукоположење таквог човека и његово ступање у црквени брак су недопустиви.

Требало би, међутим, правити разлику између транссексуализма и неправилне идентификације полне припадности у раном детињству, која је резултат лекарске грешке и повезана је с патологијом развоја полних обележја. У датом случају, хируршка корекција нема карактер промене пола.”

Дакле, Црква не дозвољава никакву промену пола засновану на „болесном осећању припадности супротном полу“, и не осуђује само оне код којих је, грешком лекара, у раном детињству извршена „неправилна идентификација полне припадности“.

Но, пошто се пречасни Велибор Џомић усрдно позива на др Перовића, као неприкосновени ауторитет, ми ћемо се подробно осврнути на његове ставове.

С обзиром да се пречасни Велибор Џомић позвао у свом тексту на Проф. др Саву Перовића, за кога је рекао да је „водећи светски уролог и члан Интернационалног комитета Светске здравствене организације за писање препорука за лечење болести трансџендеризма“ приступили смо претрази на итернету доступних података о њему. Укуцавши на Гуглу његово име и презиме, добили смо резултате. Четврти по реду резултат био је интервју др Перовића на сајту „ТрансСербиа.орг“. Интервју је пренет са радија Б92, што је свакако занимљиво. Но, још су занимљивији следећи подаци:

На самој насловној страни, одмах испод назива сајта, пише:

„Обавештавамо Вас да је у организацији Gayten- LGBT из Београда 30. августа 2006. почела са радом прва група (само) подршке за транс особе. Све заинтересоване особе се могу пријавити и распитати за додатне информације на е-маил: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели. “.

Укуцавши у претраживачу Gayten- LGBT, добили смо следећи сајт:

„GAYTEN LGBT“ Центар за промоцију права сексуалних мањина - Center for Promotion of LGBT Human Rights. На самој насловној страни добија се кратко обавештење о Gayten- LGBT организацији: GAYTEN-LGBT је организација основана у Београду, у мају 2001. године, а званично је регистрована при савезном Министарству правде Југославије, 19. новембра исте године.

GAYTEN-LGBT је проистекао из "Аркадије", геј-лезбејског лобија, основаног 1990. и званично регистрованог 1994. године. С обзиром да су оснивачи/це одлучили да се угаси рад ове организације, јавила се снажна потреба за организованим деловањем на пољу лезбејске, геј, бисексуалне и трансџендер (у даљем тексту: LGBT) (то су ови о којима говори В. Џомић-прим. „Борба за веру“) егзистенције, права и културе. Активисти/киње Gaytena-LGBT су учествовали у вишегодишњем пројекту "Кампања против хомофобије". У Србији, до сада није постојала организација која је у свом раду укључивала проблематику бисексуалних и трансџендер особа. Основна идеја активиста/киња Gaytena јесте подржавање и развијање културе толеранције и етике различитости. Прихватамо концепт феминистичких и queer теорија и покрета о разликовању пола и рода и залажемо се за самоодређење родног и психосексуалног идентитета. Принципи рада су нехијерархијски уз поштовање осталих етичких принципа (солидарност, подршка, оснаживање, транспарентност, антимилитаризам, неконфликтна комуникација...). Важно је истаћи да Gayten-LGBT ради на повезивању и заједничким активностима лезбејске, геј, бисексуалне и трансџендер популације, уз поштовање специфичности и разлика међу овим групацијама.“ (http://www.gay-serbia.com/gayten_lgbt/) (подлачења у тексту наша – „Борба за веру“).

Дакле, из горе наведених цитата види се да је највећи борац за „права и слободе“ трансџендер особа, „геј – лезбејски“ лоби. Отуда и интервју др Перовића на сајту „ТрансСербиа.орг“.

У поменутом интервјуу, др Перовић је изнео много проблематичних ставова, који очигледно нису такви за пречасног Велибора. Ево неких:

- Шта се дешава са Светском здравственом организацијом? На који начин она доживљава ову појаву?

- Па Светска здравствена организација јако је заинтересована за овај проблем промене пола због тога што је то једна медицинска права дијагноза, није је лако поставити, значи праву овај, као се зове дијагнозу тог транссексуализма, или сад трансџендеризма како се најновије зове. Пацијената нема баш мало. Негде сматра се да је некада било 1 на према 100000 да се рађа. Сада кажу да је 1 према 30 000. то је заиста релативно велика учесталост, и због тога здравствена, Светска здравствена организација је заинтересована јел је у лечењу тих пацијената и у дијагностици, доста било грешака постављених. На пример, у литератури, овој, није у литератури описано, али описано је овако неформално, да је око 1000 у свету до сада од кад је почела прва промена пола направљено грешака, негде око 1000.

- Ког типа грешака? Грешака у функционалности?

- Да се пацијент на пример мења у пол а да није био прави транссексуалац, трансџендер, него да је био нека врста између трансџендера, постоји и то и трансвестита.

- Мхм, и онда је то психолошка грешка за њега касније

- И онда је, јесте, и то је за њега била психолошка грешка који су то доживљавали као трагедију и тражили да се врате у пол који је претходни. Ја сам, могу да кажем, једног пацијента таквог имао, из Немачке који је дошао, где је направљена грешка од стране психијатра, а другог пацијента сам видео, на пример, из Лондона који је дошао овде у Србију, у Београд,

- Добро, иако сам планирала да у другом делу емисије говоримо о самом том оперативном току, морам сада да питам, будући да сте малочас поменули, јел уопште могуће направити тај, значи да се промени пол па да се врати, јел могуће правити ту дуплу операцију?

- Јесте, јесте, дуплу операцију је могуће, само је то ипак једна трагедија велика за пацијента, јел ево ја сам тог, кажем имао пацијента из Немачке где су два психијатра, јел код њих два психијатра постављају дијагнозу, није довољно један, да се не би...

- ...грешка овај, поткрала. После месец дана само после промене пола, јавио се телефоном и каже, ја желим, ја сам у депресији тешкој...

- а био је у депресији и пре тога да би уопште и била она операција?

- Па, знате шта, да вам кажем. Ја неки пут пацијенте неке који имају дозволу психијатра, одбијам, на основу заиста великог 20 -то годишњег искуства, али овде сам некако био много заузет. Имао сам, једноставно, овај званичну дозволу психијатра да се може оперисати, нисам много улазио у детаље. Можда да сам улазио у детаље, дуги разговор са пацијентом, можда не једна, не један састанак са пацијентом него, консултације, него две три, што је јако важно јер неки пут ви сте уморни, пацијент је уморан, па може се опет поткрасти грешка. Имате право и ви да одбијете тог пацијента да оперишете. И што сам ја у неколико случајева стварно учинио.

- Значи ви сте та последња карика у ланцу која каже добро, или?

- Јесте, последња карика али заиста најтрагичнија карика ако се погреши. То је, на жалост, страшно! Али је захваљујући тим новим оперативним техникама заиста је могуће тим пацијентима вратити њихов пређашњи пол, али сигурно не онакав какав је био! Нажалост!“

Посматран кроз призму горе наведених података „из прве руке“, о до сада направљених 1000 грешака због погрешно постављених дијагноза транссексуализма, или сад трансџендеризма, следећи став о. Велибора очитује његово незналаштво или лукавство (хоћемо да верујемо да је ово прво у питању):

„Какав је онда проблем када сам констатовао да је лицима која су из медицински оправданих разлога приступила хирушким интервенцијама могуће коришћење благодатних дарова Цркве Христове од крштења до причешћа, али тек након благослова надлежног епископа“

Пречасном Велибору је довољна лекарска документација и благослов надлежног епископа, да би неком лицу омогућио коришћење благодатних дарова Цркве. Пречасни Велибор игнорише чињеницу прављења грешака од стране лекара приликом постављања дијагнозе пацијенту који мења пол. Да ли је он, заправо, прави транссексуалац, трансџендер, или „нека врста између трансџендера, постоји и то и трансвестита“, како каже др Перовић. То што се особа може у некој фази живота покајати због урађене хируршке интервенције промене пола (чека има, по сведочењу др Перовића), па тако, рецимо, венчани мушкарац пожели да опет буде жена, оца Велибора не брине. Ту је др Перовић да изврши још једну операцију, с тим што и сам доктор признаје да „је могуће тим пацијентима вратити њихов пређашњи пол, али сигурно не онакав какав је био! Нажалост!“

У таквој ситуацији особа ће сигурно бити депресивна и суицидна. Но, то за пречасног Велибора није забрињавајуће. За њега је проблем што „већина становништва просечне интелигенције ни данас не разуме о каквој се болести ради“. За њега је пресудно то што др Перовић каже, да такве особе „највећи део свога живота проведу патећи, у очају, због осуда околине, вређања, напада. Често они који не умеју да изађу из такве ситуације извршавају суицид“.

Дакле, ово стање пре операције је за пречасног Џомића и др Перовића забрињавајуће, а ово које може настати после операције – није. Изгледа да је суицид у овом другом случају, по њима, мање суицид од онога у првом случају.

Желећи да што више истакне ауторитет на који се позива, пречасни Џомић наводи да је др Перовић „син гласовитог србског православног свештеника Василија Перовића“. Џомић др Перовића ограђује а приори „ореолом“ као сигурним штитом од сваке евентуалне критике. Но, да мало размотримо још неке стручне квалификације др Перовић (поред операција промена пола), а такође ћемо обратити пажњу и на оно што сам сведочи о себи – какав је он човек. Део изјаве др Перовића за магазин Ало:

„Поред реконструктивне хирургије, велики хит је и естетска, посебно када је реч о увећању гениталија.

- Ја сам члан комитета Светске здравствене организације који даје препоруке о тој пенилној реконструктивној хирургији, у коју спада и увећање...“

Кажете да све више жена прибегава гениталној естетској хирургији?

- То је све популарније. Пазите, вагина жене која рађа пет, шест пута је, наравно, далеко шира него у младости. Хирургија сада пружа могућност да је реконструишемо тако да изгледа као пре првог порођаја. Далеки исток, Кина, Кореја, тамо 50 одсто жена подлеже овој врсти операције...“

Да ли вам је неко некад рекао да се „пачате“ у божји посао?

- Било је и тога, али наше операције су у ствари лечење ових пацијената, њихових патњи. То је један велики изазов.“

Пошто објашњења др Перовића не приличе тематици сајта „Борба за веру“, изоставили смо оно што смо сматрали неприличним. Но, ту је линк за оне који желе да прочитају у целости изјаву др Перовића, или да провере аутентичност овог што смо цитирали.

„Заиста делује, што кажу, онако невероватно, али је истинито! Зато што ви узмете од пацијента његову сопствену стем зове се ћелија, значи то је једна недиференцирана ембрионална ћелија, где ћете ви њу, можете већ сада је можете, упо... можете од ње правити и клон, клонирати их чак, а да не кажем да направите сперматозоид сад тог сопственог пацијента који ће моћи да оплоди, и обрнуто, јајну ћелију да она да кажемо може да буде оплођена и да такозвана интраабдоминална трудноћа већ је екиспериментално да кажемо на животињама урађена и показана, која ће врло брзо љу... ја се надам у будућности бити примењивана, тако да ти пацијенти могу да верују 100% у будућности да ће моћи да имају и децу!

- Да, то ће наићи на...ужасне нападе, али...у ствари...

- Што је сад хендикеп један, моментално, један хендикеп, али у будућности то је, ја сам сведок, ево управо дошао са тог... а управо ја се бавим са тим ткивним инжињерингом, могу да вам кажем, који сам донео из Сеула, у тој гениталној хирургији један сам од пионира у клиничкој примени, и објавио сам један велики рад који је објављен у часопису «еуропеан урологy платинум», као једно достигнуће у тој клиничкој примени ткивног инжињеринга! Како из једне, једне мале земље, сиромашне дошла је једна једна, једна велика наука је отишла у свет!“

Овај „син гласовитог србског православног свештеника“ на питање на који начин доживљава саму операцију, да ли као исправљање нечега у чему је природа погрешила, или некако другачије, одговара:

„Па знате шта? Ја као један при... човек који јако волим људе, мислим да сам велики хуманиста јел, у таквој фамилији сам потекао, једној дубоко патријархалној где сам научио од свог оца и мајке да волим људе и да треба људима увек помагати, чак и непријатељима, а не убијати, осуђивати и тако даље, прихватио сам то нешто као мој задатак, пошто знам да могу то да урадим, да помажем тим људима.“

Добро је имати на уму, док читамо следећу изјаву др Перовића, то што је рекао о себи: да воли људе, да је хуманиста, да треба људима увек помагати, не осуђивати, да му је задатак, пошто може то да уради, да помаже људима. Елем, ево још једног дела изјаве др Перовића магазину АЛО:

Од мушкарца правите жену, али колико смо далеко од тога да мушкарац постане и мајка?

- Медицина толико напредује да данас имамо ембрионалне - стем ћелије од којих диференцирањем добијате тачно одређене матичне ћелије органа или ткива. Тако ће, на пример, бити могуће узети масно ткиво пацијента, жене или мушкарца и од тих ћелија напавити сперматозоид или јајну ћелију, спојити вантелесно и на крају добити дете. Чак ни трансплантације репродуктивних органа неће бити потребне, јер постоји такозвана интраабдоминална трудноћа, у стомачној дупљи. Већ је урађен експеримент на животињама Аустралији, где је плод храњен слично као у материци и резом извађен напоље. Реално је очекивати да ће мушкарци кроз пет година моћи да постану мајке. За сада се увек пре почетка хормоналне терапије за промену пола узимају и депонују сперматозоиди и јајне ћелија пацијената, како би они једног дана могли имати пород“ .

http://www.transserbia.org/index.php?option=com_content&task=view&id=114&Itemid=30

Ставови „сина гласовитог србског православног свештеника“ неодољиво подсећају на ставове др Франкештајна или др Менгелеа. Очигледно је да то што је др Перовић син православног свештеника није никакав аргумент (осим за пречасног Џомића) када је прихватање његових ставова у питању, као што ни прихватање ставова Јосифа Висарионовича Стаљина не би могло да се заснује на томе што је дотични био ђак богословије у Тбилисију. Уосталом, савремена генетика је утврдила да је по генетској структури човек преко 90 % сличан животињама. Да ли то значи да би неко сутра могао да правда, што не дао Бог, сексуалне односе са животињима.

Када поједи мушкарци буду почели за 5 година да пате, и да живот проводе у очају због тога што им се не дозвољава да рађају децу, с намером да изрше суицид због неразумевања околине за њихове „природне и урођене потребе“, очигледно је да ће им др Перовић прискочити у помоћ, јер он је (да се подсетимо) хуманиста, вољи људе, он не осуђује, има потребна знања и не греши (додуше, само једном, али шта је то?). Да ли ће деци рођеној од мушкараца пречасни Џомић и њему слични омогућити коришћење благодатних дарова Цркве, сазнаће они који то време доживе.

Др Перовић, свесно или несвесно, очито припада онима који се боре против воље Творца о човеку. То не значи да он није син часног свештеника. Али, и гинеколози – абортери славе крсну славу, што их не лишава одговорности пред Богом. Др. Перовић је следбеник основног схватања безбожних научника: оно што се научно може утврдити, то и ТРЕБА урадити, без обзира на последице (од атомске бомбе до генетски модификоване хране.) Зато питамо пречасног Велибора: да ли се он у свему слаже са др Перовићем, или само у области „транссексуализма“?

Пошто кључну улогу у постављању дијагнозе и давања одговарајуће документације потребне за промену пола имају психијатри, навешћемо нешто и о њиховој улози у сексуалној револуцији.

О њиховој улози у тој револуцији Ирина Силујанова каже:

„Сексопатологија и сексологија с краја XX века принцинијелно одваја етичко-социјалне норме од сексуалног понашања човека. Резултат тога одвајања постао је појам „сексуална девијација" који значи „свако одступање од норме у сексуалном понашању, независно од његовог манифестовања и карактера, степена изражености и етиологије."

Циљ пак лечења сексуалне девијације постајe не „ослобађање од девијантне сексуалности, него ослобађање за девијантну сексуалност". У границама таквих приступа етичко-социјалне норме посматрају се као патогени фактор који потискује девијацију и води неурозама и сексуалним дисфункцијама. Осим тога, све се више учвршћује тенденција претварања сексопатологије у ужем смислу - у сексологију, јер „класификација сексуалних девијација нипошто није дијапазон болести, већ пред ставља систематику различитих могућности сексуалног понашања".

Према класификацији коју нуди К. Имјелињски, све сексуалне девијације деле се на две групе. Прву групу чине сексуална скретања подељена према објекту и начину реализације нагона. Друга група су патолошке сексуалне девијације у ужем смислу, у коју спадају све напред наведене, али у „прогресирајућим и импулсивним формама".

Метода К. Имјелињског повезана је са одустајањем од вредности традиционалног морала, што претвара многе облике сексуалне патологије у норму. Слични принципи типични су за савремену сексологију и сексопатологију. Мора се истаћи да многи од њих противурече полазиштима утицајних усмерења у медицинској психологији, психотерапији и психијатрији. К. Г. Јунг је у Тевисточким предавањима скретао пажњу на то да културне вредности „представљају важну психолошку функцију. Да би се стекла целовита слика света, апсолутно је нужно узимати у обзир вредносни аспект. У супротноме, запашћете у невољу". Даље, логотерапија - један од утицајних праваца савремене психотерапије - дефинише смисаону димензију личности као урођени мотивациони елеменат њеног понашања и развоја. При томе „смисао није субјективан", тј. не може се свести на димензије биолошких или психолошких карактеристика човекових. Природно је стога да циљ, вредност, „смисао", не може бити „принцип уживања". Ако он то постане (што се догађа у савременој сексологији), он почиње разорно да делује на психу. Аутодеструктивно својство тежње за уживањем у основи je многих сексуалних неуроза.“

Вратимо се ауторитету аналитичке психологије - К. Г. Јунгу. „Лекар увек мора имати на уму да су болести једноставно поремећаји нормалних процеса, а никако entia реr se (самосталне суштине) са својом специфичном психологијом. Similia similibus curantur (слично се лечи сличним) - сјајна је истина старе медицине и као свака велика истина она лако може бити велика заблуда. Медицинска психологија треба да се побрине да и сама не поприми патолошки облик."

Пречасни Велибор Џомић се позива на обраћање Цркве медицинској науци (опело самоубицама у душевном растројству, рецимо, следи тек пошто лекар изда потврду да је самоубица био душевно болестан). По њему, истраживања савремене медицине се и у области „транссексуализма“ и „хермафродитизма“ морају узету у обзир. Ово, свакако, није спорно, али је спорно ПРЕТЕРАНО поверење у медицину. Јер, покрет содомиста за „људска права“ заснован је на „медицинским“ премисама, о чему пише др Ирина Силујанова, највећи живи руски биоетичар, говорећи да је до 1993. у светској класификацији болести хомосексуализам третиран као „поремећај полног нагона“, а сада је „нормална“ полна „орјентација“.

Амерички истраживачи Анкерберг и Велдон, у својој студији „Чињенице о хомосексуализму“, показују како је медицина „утврдила“ да хомосексуализам није перверзија, него „сексуална орјентација“ (резултате њихових истраживања објавићемо на сајту као посебан текст).

Ми не сумњамо у часне намере др Перовића и оца Велибора Џомића да се помогне хермафродитима, али, још једном, подвлачимо да медицина, поготову данас, није и не може бити најпоузданији ослонац кад су у питању пастирске одлуке о питањима сексуалности. Јер, као што смо видели, хомосексуалци – медицинари су „научно доказали“ да су такви не због греха, него „по природи“. Но, Црква то не прихвата, без обзира на ставове Јована Зизјуласа.

Пречасни Велибор није одговорио на многа питања: Да ли свештеник, ако промени пол, може да остане свештеник? Да ли жена, ако постане „мушкарац“, може бити рукоположена? Ако је и прво и друго могуће, зашто онда и обичне жене не би могле да се рукополажу?

Очито је да пречасни Велибор на ова питања није одговорио само зато што му је теологија полности површна, и заснива се на погрешном схватању речи Св. ап. Павла о томе да у Христу нема ни мушког, ни женског (Гал. 3,28).

Руски свештеник и теолог Владимир Шмалиј о дубинама православне антропологије пола има другачије мишљење, па ћемо га навести у ширем изводу:

„Људска личност несводива је на своју природу. Чије је тело? Моје - али то нисам ја. Чија је душа? Моја - али то нисам ја. Чији је пол? Мој - али то нисам ја. Све набројано је моје, али то није личност, то нисам ја. Другим речима, личност је несводива на природу и на било који од њених аспеката, елемената или манифестација.

Проблем који је постављен у почетку овог текста претпоставља следствено томе одговор на питање: да ли полна диференцијација има везе са људском личношћу као таквом у њеној несводивости на природу? На основу горе наведених мишљења чини нам се да имамо могућности само да кажемо: не, нема. Личност је изнад природе, она се не може свести на њу, па према томе ни на пол.

Али, ако је људска личност, која је идентична лику Божијем, врховно начело човеково, несводива на његову природу, и при томе, уколико је та људска личност призвана на обожење, није ли из тога јасно да је за човека идеал бекство из тамнице природне усамљености, па према томе и превазилажење пола, избављење од пола, то јест, бесполност као духовно, личносно ушкопљеништво? Полна љубав при оваквом погледу на ствари показује се као атавизам пале тварности, као оклоп за личност која стреми већим циљевима. А уколико је наша тврдња тачна, нисмо ли у таквом случају истомишљеници Платонови са његовом бесполном и хомосексуалном љубављу и патосом разоваплоћења? Није ли овај закључак неопходна последица констатације о другачијости људске личности и људске природе?

Оваква расуђивања представљају последицу рационализације парадокса људског бића, дуалистичког разрешења антиномије природе и личности. При томе се заборавља да, премда је личност несводива на природу, ипак она је од природе неодељива, изван природе не постоји и реализује се искључиво у природној конкретности.

Према томе, и питање полног дуализма у његовом односу према људском постојању неопходно је решавати не само на равни другачијости личности у односу на природу, него и на плану личносног постојања које се остварује природно.

Без природе личности би биле одвојене безданом апсолутне, радикалне другачијости једних у односу на друге, између њих не би могла бити успостављена заједница. Међутим, људска личност није нешто изоловано и самодовољно. Она се реализује у свом природном постојању у заједници са другим личностима.

Парадигму личносног постојања представља Пресвета Тројица. Категорија суштине у тројичном догмату није само средство за изражавање јединства Бога, него и пут за изражавање заједнице живота у неисказивом општењу трију ипостаси у јединственој суштини, која има извориште у личности Очевој. Другим речима, личност се не може посматрати изоловано. "Ја" увек подразумева - "ти"; "он" -"ми". Личност, да би била личношћу, мора постојати у заједничењу.

Бог је заједница Трију Лица. Отац не рађа Сина зато што је принуђен да то учини због неког слепог и безличног природног процеса, него то чини искључиво по љубави. Само постојање Бога као Трију Лица и јесте љубав. Само то "је" Бога схваћено као суштина, као заједница Тројице, у суштини јесте општење у љубави, такво општење које искључује било какву самозатвореност или самодовољност, него представља свецело предавање себе другоме, то јест, екстатичко пребивање у другом без и најмањег губитка властитог идентитета. У извесном смислу одраз те љубави представља творевина Божија. Бог не ствара зато што је на то принуђен по Својој природи, него по љубави. Бог не ствара свет из Самог Себе, него ни из чега, ствара га Својим дејствима. Овде је такође присутан, премда на другој онтолошкој равни, екстатички елемент: божанствене енергије су другачије од божанске природе, али у исто време Бог је свецело присутан у њима, то јест Он је сав у Себи, и истовремено сав је изван Себе. Присуствујући у својим енергијама, Бог као да излази из Себе "напоље", изван Себе, ка творевини, ка радикалној другачијости - објекту своје стваралачке и истовремено жртвене и крсне љубави. Творевина, са своје стране, а пре свега човек као њена круна и средиште, призвана је на узвратну љубав. Она није обавезна да воли Бога, али само њено постојање могуће је искључиво као одраз божанског постојања, то јест сразмерно слободном одговору на божанску љубав која је призива и која је тражи. Егзистенција човека и творевине у целини јесте стваралачки сусрет двеју енергија: тварне и нетварне, синергија низлазне љубави Божије и узлазне љубави човека према Богу. У свом усхођењу према Богу човек је такође статичан, јер он тежи ка Ономе ко је изван границе његове властите тварне ограничености, он стреми изван граница себе самог. Његова природа је динамична, енергијна и екстатична, јер се не реализује у статичкој самозатворености него у општењу са Богом. У поимању људске природе такође је присутан аспект отворености према другом - аспект заједничења.

Полни дуализам св. Григорије Нисијски разматра као символ онога што човека приближава животињском свету, фактички као космичност човекову. При томе, човек се не може изводити из животињског начела нити се сводити на њега, а животињско начело је такође животно начело, свештени дар живота, и као такав представља тварни динамички одраз божанског живота. Међутим, с друге стране, полни дуализам представља не само знак блискости човека са другим живим бићима, него и принцип другачијости када је у питању лик Божији у човеку, и као такав представља, по св. Григорију Нисијском, карактеристику изменљивости, динамичности творевине. У свом корену полна дуалност, двојственост, представља дубински метафизички маркер тварности, несамобитности, непотпуности. Али та непотпуност није нерешива, она не треба и не може да се поима негативно. За разлику од античке мисли, у којој се претпостављало да настанак било чега ставља на њега неизбежни жиг рђаве изменљивости и према томе га неминовно чини неспособним да се приближи Апсолуту и Добру, хришћанска мисао оптимистички тврди да тварност, па према томе и свака насталост није рђава, него добра, јер садржи у себи могућност динамичког уподобљења, управо због тога што је човек створен по лику Божијем. При томе, актуелна бескрајност божанства задаје потенцијалну бесконачност пута према Богу, на коме је све што је достигнуто бескрајно мање од онога што тек треба достићи.

По својој природи човек је стремљење према пуноти, "двојица који стреми ка Тројици". Пол је символ актуелне непотпуности и раздељења и у том смислу може имати негативан значај. Позитиван садржај пола јесте тежња ка животу, ка добру изражена као тежња ка својој другој половини, ка оном другом. Али и то је стицање самога себе као истоветности другога у себи и себе у другоме. На тај начин, пол је и раздељујућа и сједињујућа реалност.

У Еви Адам види себе самога, он постаје свестан себе у односу са новом личношћу која са њим дели општење у његовој природи до те мере да су они две личности (двоје) заправо природно једно, "једно тело" (l Мојс. 2,23-24). Женственост није нешто ново у односу на Адама и истовремено не представља раздељење Адама као првобитног андрогина на мушкарца и жену. Када би женско начело било туђе мушкарцу, он не би био у стању да разуме и цени жену. И насупрот томе, када би мушко начело било потпуно туђе и неразумљиво жени, она га једноставно не би ни препознавала у мушкарцу. Заједничење мушкарца и жене могуће је сразмерно њиховој општости и услед привлачности оног другог у његовој другачијости. Привлачност другачијости и заједница у њему могућа је само у случају да постоји макар неки момент идентичности те другачијости, како у мушкарцу тако и у жени. Та другачијост узета у њеној идентичности и јесте пол као такав (без мушко-женске спецификације), дат као непотпуност и као трагање за пунотом, као тежња ка заједничењу. Природно је та другачијост дата као дуалност мушког и женског, иако се њен извор не састоји у самој чињеници дуализма полова, него у Адаму, у његовој тварности.

Позната парола о једнакости полова има хришћанске корене у смислу афирмисања универзалног јединства људске природе. Али у исто време једнакост полова подразумева хијерархију и поредак који је задат самом чињеницом да Ева потиче од Адама, а не обрнуто. То не значи да је Ева неки непотпуни Адам. Ева поседује исто такву пуноту човечанства као и Адам, али пунота човечанства реализује се само у њиховом живом јединству. Слично томе, као што јединоначалије (монархија) Оца у Пресветој Тројици не умањује јединосуштност Сина и Светога Духа, исто тако јединоначалије (монархија) мушкарца не умањује достојанство жене. Али колико би било безумно претпоставити тежњу Сина да добије пуномоћја Оца, толико је чудно захтевати и од жене да у свему постане једнака мушкарцу. Разлике у служењима мушкарца и жене у Цркви везане су управо за ту јерархију, која је одраз другачијости полова.

Али, ако се пол, под условом да човек испуњава заповест Божију, као и сама заповест, показује као славно поприште богоуподобљења, не показује ли се он после греховног пада прародитеља као тешко носиво бреме, фактички представљајући неизбежног спроводника и извориште греха?

Овде је умесно размотрити мишљење св. Григорија Нисијског о установљењу полне различитости у предзнању греха. Речи о предзнању греха не треба разумети у смислу Августинове предестинације. У уском смислу питање о предзнању греха методолошки је идентично питању о томе да ли би до ваплоћења дошло да прародитељи нису сагрешили. Било који одговор на такве претпоставке - и то да би се Он свеједно ваплотио, и то да се Он не би ваплотио, био би нетачан због тога што су све то нереални случајеви. Адам је сагрешио и то је чињеница коју је Бог знао док га је стварао, при томе не предодређујући то сагрешење. Такође је апсолутно неумесно питање: да ли би човеку био потребан пол да он није сагрешио? Бог, стварајући човека, не врши експеримент: сагрешиће - неће сагрешити. Ово недопустиво хипотетичко "ако", које је присутно у оваквим конструкцијама, и јесте корен неразумног празнословља. Овде је присутна принципијелно разумски неразрешива апорија суседства свезнања Божијег и људске слободе. Предзнање Божије не нарушава људску слободу. Ова констатација не може се рационално верификовати, али то је парадокс вере. Међутим, тај парадокс се може делимично схватити с позиције динамичког разумевања човека као личности. Промисао не треба разумети само као покушај конструктора да скрпи и пусти у погон неуспешан модел. У њему треба видети божанску педагогију. Нема ничега рђавог самог по себи и у себи. Зло је неадекватна употреба слободе и властите природе. Чак и сама смрт је добра, јер управо она даје наду на живот, и смрт се показује као лек. Такође и људско размножавање, које личи на размножавање бесловесних животиња, ипак није само зло него и добро, јер омогућава да се очува континуитет живота.

Услед грехопада човек је постао страсно биће. Страсност се у најопштијем смислу у светоотачкој мисли поима као пасивност, афицираност, то јест као оно што у човеку делује изван његове личне контроле, изван контроле ума. Човек је страстан онда када се показује као пасиван према природним процесима који се у њему одвијају и који самим тим преузимају власт над њиме.

Човек је по својој природи хијерархијски устројено биће. Читав његов сложени састав мора бити словесан, логосан, мора се налазити под контролом ума који управља вољом и делатношћу. Премда у структури људске природе постоји фундаментална сличност са целим космосом, а нарочито са животињама, јер човек овенчава и истовремено резимира космос (он је "свеживотиња", по оцу Сергију Булгакову), за разлику од животиња у човеку првобитно нема страсности, то јест пасивности, јер све што он чини, чини у складу са својом разумном вољом. То и јесте природно стање човеково. За човека је природно да тежи Богу, том бесконачном Добру, испуњавајући Његове заповести, налазећи се у стваралачкој интеракцији са светом и управљајући њиме. Грехопад се састоји у грешци ума који се одвратио од онога што је истински добро да би пригрлио сенку, илузију добра. Резултат тога јесте ремећење целокупног састава човековог и рушење хијерархије његовог природног састава. Ум, који се код Отаца не идентификује са личношћу, али је у највећем степену изражава, представља у извесном смислу његовог природног носиоца, и он се окреће од Бога ка ништавности творевине, губи (премда не у потпуности) улогу владајућег начела у човеку и показује се сразмерно губљењу својих првобитних [изначалних] пуномоћја као пасиван и страстан. Човек који се одвратио од вишег да би се приближио нижем самим тим постаје уистину сличан СЗ животињама, јер се попут њих руководи бесловесним, тј. ирационалним природним импулсима. Исконско добро животно начело у човеку, које је заједничко за човека и сва жива бића, услед нарушавања хијерархијског устројства његове природе излази из потчињавања логосном начелу и почиње да доминира у њему. Међутим, оно што је за животиње због њиховог устројења природно, за човека постаје противприродно и греховно. Човек у значајној мери губи своју царску улогу у космосу, од мудрог владара постаје тиранин и насилник.

У животу човековом после греховног пада пројављује се трагични дуализам. Човекова природа, првобитно добра, због свог рђавог коришћења доспева у греховно стање, стање палости. То исто може се рећи и о дуализму полног начела у човеку. Пад се тиче свих аспеката људског бића, па и пола. Грех доводи не само до ремећења људске природе као такве, јер је она првобитно добра, него се пре свега негативно одражава на њену структуру, хијерархију и егзистенцијалне основе, на оно како се личност природно реализује. Комуникативно, колегијално, стваралачко начело у човеку је изопачено, преокренута је хијерархија вредности, услед чега друштво, држава, култура, цивилизација постају прожети отуђењем. Једини очигледни универзални облик међуљудског општења који се да репродуковати своди се на формалне брачне односе, који, без обзира на доминацију индивидуализма и спољашњих норми у њима, чувају значајан потенцијал љубави, хуманости, самопожртвованости. Човеково биће постаје двосмислено и трагично. Богом установљени продужетак врсте за људску природу показује се као оштећен грехом на нивоу структуре, односно његовог места и улоге у људској природи; он је праћен ирационалношћу, афектима, страдањима.

Па ипак, чак и у стању палости, човек је способан да воли. Брак је институционализација и спецификација љубавног потенцијала мушкарца и жене, без обзира на мноштво деформација током целокупне људске историје након греховног пада; он је установа која чува и репродукује људски живот, која непроменљиво даје искуство и срећу љубави, радост рађања деце. При томе, он представља спону између поколења, канал преношења основних моралних и духовних вредности.

Смисао људске историје после греховног пада са људске тачке гледишта састоји се у очекивању спасења, а с тачке гледишта божанске педагогије у неговању и очишћењу оног остатка који ће бити способан да прими Бога. Вектор историје у тој перспективи креће се од старе Еве ка новој Еви, Пречистој Дјеви, Мајци Божијој. Та историјска линија пролази кроз низ избрања и отпадија, низ испреплетен мноштвом благословених бракова који даје континуитет покољења (родослов Исуса Христа)“.

О егзистенционалној дубини и битности полних одлика пише епископ диоклијски Калист (Вер) у свом тексту о покушајима увођења „женског свештенства“. Одатле се и види да жена које „промени пол“ не може бити свештеник. Калист Вер каже:

"Свештеник је икона Христова, а будући да ваплоћени Христос није постао само човек већ и мушкарац - будући да се, осим тога, према природном поретку улоге мушкараца и жена не могу заменити - свештеник нужно мора бити мушкарац. Сасвим је разумљиво да они западни хришћани који заправо и не сматрају да је свештеник икона Христова могу да рукополажу жене за свештенике; они тиме, међутим, не стварају жене свештенике већ у потпуности уништавају институцију свештенства...

Једна од најчудеснијих одлика људске природе јесте то што мушкарци и жене, премда једнаки, не могу да замене своје улоге. Заједно, они творе заједничку службу коју ни једно ни друго не би могли творити сами; јер унутар те заједничке службе, свако од њих има себи својствену улогу. Између њих постоји одређени ред односно јерархија, где је мушкарац 'глава' а жена партнер или 'друг' (Пост.2,18); а ипак ова диференцијација не подразумева никакву суштинску неједнакост између њих. Унутар Тројства, Бог Отац је извор и 'глава' Христова (l. Кор. 11,3), а ипак три Лица су по суштини једнака; исто важи и за однос између мушкарца и жене. Иако су грчки Оци често изражавали негативно мишљење о женском полу, они су у принципу сасвим недвосмислено говорили о основној људској једнакости човека и жене. И једно и друго су створени према Божијем обличју; подређивање жене човеку и њено експлоатисање не одражава природни поредак који је Бог створио, већ противприродне услове који потичу од првобитног греха. Једнаки, али различити по природном устројству, мушкарац и жена допуњују једно друго кроз слободну сарадњу; а тај принцип допуњавања треба поштовати на свим нивоима - код куће, у кругу породице, ван куће на послу, а посебно у животу Цркве, која благосиља и преображава природни поредак, али га не брише са лица земље...

Мушкарац и жена не могу заменити места попут шалтера, или идентичних машина. Разлика између њих... досеже много дубље од физичког чина настављања врсте. Сексуалност људских бића није случајност, већ они њен утицај осећају у самој суштини и најдубљем тајинству својих бића. За разлику од диференцијације између Јевреја и Јелина, или између робова и слободних - која представља одраз човековог палог стања и одређена је друштвеном конвенцијом, а не природом - диференцијација између мушкарца и жене представља један од аспеката природног човековог стања пре Пада. Живот благодати у Цркви није условљен друштвеним конвенцијама нити условима проистеклим из Пада, али се покорава природном поретку, односно првобитној природи какву је створио Бог. Према томе, разлика између мушкараца и жена није укинута у Цркви."

Поређење става г. Которанина с Хитлеровим ликвидацијама инвалида и ментално заосталих људи је испод сваког полемичког (па и интелектуалног) нивоа. Као што Црква није „судница Жељка Которанин“, тако није, и не може бити, на сваку „икономију“ (у име „љубави“) спреман психоаналитички кауч, где ћемо праве (и умишљене) страдалнике тешити непредањском причом о љубави, љубави и само љубави! Не тврдимо да пречасни Велибор тако доживљава Цркву, али већина новотараца прича само о љубави не марећи за Истину.

Пречасни Велиборе, нама је много драго што Вас боле поделе у нашој Цркви, јер и нас боле. Ми смо свој бол назвали „Борба за веру“, и ево нас на Интернету, јер за истину више нема места на званичним сајтовима СПЦ, који су Вама широм отворени. Ви свој бол можете да уложите у писање књиге, у којој бисте владикама непослушним Сабору СПЦ објаснили зашто Сабор треба да слушају. И онда би било више и мира и слоге. Ради смо видети наш одговор на сајту на коме сте Ви главни уредник. Тако бисте доказали да имате истинску жељу да се даље не продубљује омраза и сеје раздор међу људима. У потпуности се слажемо са Вашом констатацијом да многе теме из савременог живота потребују дијалог и осветљавање из различитих углова, и да критике са подметањима и нечасним намерама само још више продубљују раздор и, на радост свих непријатеља Цркве и Србског народа, удаљују нас једне од других. Ево ми дадосмо свој скромни допринос васпостављању нарушеног мира и љубави у нашој Цркви. Очекујемо исто и од Вас, пречасни оче!

Помолите се и за нас Богу, а и ми ћемо за Вас – да нас Он све умудри и научи!

1. Да двоје једно буду / Брак и породица у савременом свету, Образ светачки, Београд, 2006.

2. Мушкарац и жена пред тајном пола / Православље и полност, Образ светачки, Београд, 2006.

3. Ирина Силујанова: Православље и савремена медицина, Светигора, Цетиње, 2001.