БОРБА ЗА ВЕРУ - Проф. др Србољуб Живановић: Мошти у Манасији нису Стефанове

Академик Србољуб Живановић отклања забуне које уносе монахиње (и епархија брaничевска - нап. "Борба за веру"). Владарску гробницу у манастиру крај Деспотовца саградио је деспорт Лазаревић, али у њој никада није био сахрањен, изричит је директор Института за проучавање древних Словена.

Европски институт за проучавање древних Словена у Лондону припремио је и ових дана издао књигу под насловом “Нерешена тајна владарске гробнице Лазаревића у манастиру Манасија.” У кратком поговору се каже да је она написана са циљем да се њени читаоци и посетиоци манастира Манасија и Копорин упознају с најновијим археолошким истраживањима у овим древним светињама.

Академик Србољуб Живановић, оснивач и директор поменутог института, иначе рецезент књиге, у разговору за наш лист, истиче како монахиње у манастиру Манасија говоре посетиоцима да је ту пронађена гробница деспота Стефана Лазаревића.
- Ту гробницу је приликом подизања манастира Манасија саградио деспот Стефан Лазаревић, али он у њој никада није био сахрањен - изричит је академик Живановић. - Многи људи су збуњени, јер се ћивот са моштима овог светитеља налази у манастиру Копорин. Тако они који прво посете Манасију, па потом Копорин или обратно, бивају збуњени: јер у оба манастира тврде да су мошти деспота Стефана и у једној и у другој светињи. Оне су, међутим, само у једној светињи, у ћивоту у цркви манастира Копорин.

- Књига која се појавила у Лондону задржава пажњу читалаца на објављеној анализи постморталних остатака нађених у владарској гробници која је у извештају означена као гробница бр. 1 или ктиторска гробница - предочава академик Србољуб Живановић. - Већ у уводном делу извештаја налазимо произвољну тврдњу, без икаквих чињеница и запажања на којима се та тврдња заснива. Дословно је написано: “С обзиром на то да су у југозападном делу цркве сахрањивани искључиво ктитори и владари, земни остаци пронађени у овом гробу могу припадати једино деспоту Стефану Лазаревићу.” Из извештаја се не види на основу којих налаза и чињеница су донесени закључци. У опису метода које су коришћене приликом антрополошких анализа, побројани су разни њихови аутори, али се не види шта је од тих метода коришћено приликом утврђивања чињеница, нити је објашњено зашто су узете баш те методе, а не неке од стотина других.

Како свако данас нема могућности да прекопава старе архиве и списе, Европски институт за проучавање древних Словена је сачинио књигу у којој су изнети основни историјски подаци, управо они на које се позивају и аутори идеје да је, можда, у манастиру Манасија био сахрањен деспот Стефан Лазаревић.

Он у том манастиру, наставља академик Живановић, није био сахрањен из више претпостављених разлога. Зна се да је манастир Копорин једна од његових најмањих задужбина. Заборавља се да је он био духовник и светитељ, владар и витез, политичар и војсковођа на чијем двору није било ни песме ни свирке, јер је живео монашким животом. Зато је за место починка изабрао своју најмању цркву.

- То је једна од идеја, а друга је управо та да је деспот Стефан Лазаревић јако волео свог брата Вука с којим се често није слагао - наглашава академик Живановић.

Академик Живановић сматра да је Републички завод за заштиту споменика културе требало да скелет из владарске гробнице манастира Манасија пошаље у неку признату антрополошку лабораторију, као што је она Медицинског факултета у Београду, чији би стручњаци могли врло брзо да реше проблем. Републички завод је у 39. броју својих “Саопштења” објавио антрополошку анализу коју је обавила истраживачка екипа приликом ископавања у манастиру Манасија.

- Историјски је знано да су Вука Лазаревића заробили војници претендента на турски престо, Мусе, и осудили га на смрт одсецањем главе. Након тог чина, заједно са још неколико на исти начин убијених војника, који су се борили на страни султана Сулејмана, бачен је у једну јаму близу Пловдива. Тешко погођен братовљевом смрћу, деспот Стефан је послао свог поклисара Аидина да његове посмртне остатке пренесе у Србију где су сахрањени у владарској гробници Лазаревића у Манасији.

Академик Србољуб Живановић подсећа да је деспот Стефан Лазаревић за свеца проглашен у 15. веку у Руској православној цркви. У Србији, која је тада била под Турцима, за то се није знало. У руским књигама из тог времена постоји чак и животопис српског деспота. Српска Православна црква, међутим, још пре Првог светског рата била је решила да у свој календар уврсти име светог деспота Стефана. Због рата и велике народне несреће, то је учињено тек 1927. године када је на Сабору СПЦ решено да се обаве и савремена научна истраживања, јер се тада није знало где се налазе мошти деспота Стефана Лазаревића.

Како се зна да је у Манасији био сахрањен Вук, а не његов брат деспот Стефан Лазаревић? Академик Живановић то овако објашњава:

- Знамо управо по томе што је скелет који је нађен у владарској гробници манастира Манасија сахрањен тако да је глава стајала поред тела, јер је била одсечена. Како су Вуку одрубили главу, а деспоту Стефану то нико и никада није учинио, онда можемо бити сигурни да је у поменутој гробници лежао Вук Лазаревић. Археолози који су открили и ископавали гробницу Лазаревића, прво су путем медија и предавања објавили да су у Манасији пронашли мошти светог деспота Стефана, а тек неколико месеци касније одлучили да се ураде анализе и утврди да ли је скелет припадао старијем сину кнеза Лазара. Међутим, узорак узет са тела које је лежало у гробници Манасије није могао да покаже сродност са узорком узетим са моштију светог кнеза Лазара.

А када су стручњаци Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду отишли по нови узорак, узели су зуб из вилице лобање која је лежала поред скелета и тад је анализа показала да се ради о крвном сроднику кнеза Лазара, односно да је реч о оцу и сину. У ту анализу не можемо да сумњамо па се поставља питање на које екипа Завода за заштиту споменика културе Србије није одговорила - да ли су и глава и тело припадали истој особи? Аидин је вероватно препознао главу Вука Лазаревића, али су у јами била и тела других погубљених велможа и могуће је да је у Србију донео и скелет једног од њих.