Изопачености и богоборство
недеља, 20 септембар 2009

Џон Анкерберг и Џон Велдон

ИЗОПАЧЕНОСТИ И БОГОБОРСТВО

Да ли су хомосексуалци „такви од рођења“, и да ли је то заиста битно?

           Хомосексуални активисти често тврде да су рођени као хомосексуалци и да је њихова сексуална оријентација попут боје очију или леворукости. Трој Пери, некадашњи пентекосталац, оснивач Цркве метрополитанске заједнице хомосексуалаца, каже о сопственој хомосексуалности: "Ја сам једноставно такав од рођења". Другим речима, због биолошких фактора, многи хомосексуалци тврде да је њихова сексуална склоност неминовна и непроменљива, те стога друштво мора да прихвати хомосексуални начин живота као нешто нормално - заиста, он треба да буде заштићен кроз законе о грађанским правима да би се спречила неправедна дискриминација против хомосексуалаца.

 

Погледајте како се ова идеја о биолошком детерминизму последњих година све више користи. 1940. само 9 процената хомосексуалаца је тврдило да су "такви од рођења". До 1983. тај број је порастао на 22 процента. 1990, износио је преко 35 процената.

Али ово исто тако значи и то да, чак и данас, готово две трећине хомосексуалаца не верује да су "такви од рођења". Ако већина хомосексуалаца не верује да су "такви од рођења", зашто би у то онда веровала већина хетеросексуалаид ?

А, без обзира на то, ако је хомосексуалац заиста хомосексуалац од рођења, следи аргумент да друштво од њега не може рационално да очекује да прекине такво понашање или да постане хетеросексуалац. Није праведно очекивати од било кога да промени оно што биолошки јесте. Ово значи да је хомосексуалност нормално, па чак и морално понашање за једног хомосексуалца.

Размотрите снагу овог аргумента. Ако је особа хомосексуалац због урођеног биолошког стања, онда своју хомосексуалност може да промени само ако нађе начина да промени своју биолошку природу. Али ни дан данас не постоји доказ да је таква дубока физичка промена могућа. Из овога следи да хомосексуалац нема никакве шансе да се промени.

Импликације оваквог става су следеће: хомосексуалац не може да се промени, стога морају да се промене сви аспекти друштва, укључујући образовање, религију и законе. Биолошки детерминизам не само што утиче на наш генерални став према хомосексуалности, већ и на наш приступ саветовању и лечењу - оно је бескорисно зато што је промена немогућа.

Ово логично води до легализације хомосексуалних чинова. Они не само што морају бити прихваћени као социјално легални за хомосексуалце, већ се, кроз образовање, они морају промовисати као "опција нормалног начина живота", јер ће увек постојати један проценат деце која ће бити "таква од рођења".

Неки су тврдили да и сама Црква мора законски да буде принуђена, уколико то буде потребно, да напусти своју "неморалну" дискриминацију против хомосексуалног понашања и да прихвати позицију која је у складу са научном "чињеницом".

Али да ли је заиста истина да су хомосексуални мушкарци и жене биолошки предодређени за одређену врсту сексуалности?

 

Да ли су веродостојне оне студије које тврде да постоји биолошка основа?

Истраживања која су покушавала да покажу биолошку или генетичку узрочно - последичну везу када је у питању хомосексуалност датирају још из прошлог века. Али током година, ниједно истраживање никада није доказало физичку основу хомосексуалности. Јасно је да неки научни истраживачи верују да је хомосексуалност урођена. Често се њихови резултати могу наћи спремно увршћени у хомосексуалну литературу. Али понекад, чак и хомосексуалци имају разлога да сумњају у овај закључак. На пример, у свом делу Хомосексуализација Америке, хомосексуални активиста Денис Алтман примећује у вези велике студије Кинзи института: "Они су импресионирани великим напорима биолога, ендокринолога и психолога да докажу ову заснованост; мене више импресионира то што се током многих година истраживања није постигло ништа сем 'наговештаја'".

Морамо такође признати и свој скептицизам у вези једног, ако не и великог, дела данашњих истраживања. Питамо се колико је оних истраживача који су и сами под утицајем широко распрострањене, али лажне идеје да хомосексуалци не могу да промене своје понашање, те стога, ненамерно, трагају за биолошком основом која би "објаснила" њихове претпоставке. Другим речима, да ли се модерна наука користи у објективној потрази за истином или је можда, што је вероватније, прихваћена због "политичке коректности"?

Ако је наше читалачко искуство икаква индикација, чини се да је већина популарних чланака написаних у вези скорашњих студија закључила да су истраживачи пронашли чврсте научне доказе да је хомосексуалност, бар донекле, биолошке природе. Али ово једноставно није истина. Размотримо најсугестивније скорашње студије:

1) Истраживање др Симона ЛеВеја на Салк Институту Др ЛеВеј је проучавао одређену групу неурона у хипоталамусној структури мозга (званој ИНАХЗ, или интерстицијални нуклеуси антериорног хипоталамуса). Проучавао је 41 леш, од којих су 19 наводно били хомосексуалци, 16 су наводно били хетеросексуални мушкарци, а 6 су наводно биле хетеросексуалне жене.

Др ЛеВеј је пронашао да су неки од неурона у хипоталамусној регији мозга хетеросексуалних мушкараца већи од оних које је пронашао код хомосексуалаца. Пошто су хомосексуалци имали мање неуроне, његова теорија је била да су ти мали неурони вероватно одговорни за хомосексуалност ових мушкараца. Исто тако, како су хетеросексуални мушкарци имали веће неуроне, онда је вероватно да су ови већи неурони одговорни за хетеросексуалност ових мушкараца.

ЛеВеј је претпоставио да уколико буде могуће доказати разлику у величини неурона у 100% случајева, онда би се ово могло узети као доказ да хомосексуалност има биолошку основу.

Ипак, критичари који одбацују ову теорију изнели су најмање седам научних разлога, разлога које већина људи никад није чула.

Прво, табела самог доктора ЛеВеја, објављена у Сајенс магазину, открила је да има грешака у његовој хипотези. Она чак и противречи његовој теорији. Др Анкерберг је имао привилегију да др ЛеВеја интервјуише на Салк Институту у Ла Џоли, Калифорнија, тако да на касети имамо снимак његових коментара. Анкеберг је рекао: "Видите, имате три нуклеуса хомосексуалних мушкараца који су заправо већи од нуклеуса хетеросексуалаца. Ако је ваша теорија исправна, онда не би требало да буде тако. Друго, три хетеросексуална мушкарца имају мање нуклеусе од нуклеуса хомосексуалаца." Анкеберг је упитао: "Да ли је то истина?" А он је рекао: "Да, истина је." Тада је др Анкеберг упитао: "Како је онда Асошиејтед прес објавио да 'су у свим случајевима нуклеуси хетеросексуалних мушкараца били већи, а нуклеуси хомосексуалних мушкараца мањи?'" Др ЛеВеј је признао да ово није тачно. Популарна штампа је искривила његове налазе.

Друго, ниједан научник никада није доказао да баш овај део хипоталамуса одређује сексуалну оријентацију. Размотримо коментар др Џозефа Николосија, који је специјалиста за рад са мушким хомосексуалцима. Својом књигом, Репаративна терапија мушке хомосексуалности, широм света је стекао признање као ауторитет за проучавање односа између истих полова.

Др Николоси наглашава: "Причамо о генералној можданој регији која има везе са емоцијама, укључујући и сексуалност; али, у овом тренутку немамо никакву јасну представу о томе коју функцију врше баш ови нуклеуси".

Према томе не само што величина неурона није поуздан индикатор, већ нико поуздано не зна да ли су ови неурони уопште повезани са сексуалном оријентацијом.

Др Чарлс Сокаридес, професор психијатрије на Алберт Ајнштајн медицинском колеџу у Њу Јорку, такође је приметио да је "идеја о томе да је један мајушни део мозга - готово субмикроскопски - ...део који одређује избор сексуалног објекта заиста бесмислена. ...Сигурно ...комадић мозга не може да одреди избор сексуалног објекта. То поуздано знамо."

Треће, чак и кад би се могло доказати да је предео антериорног хипоталамуса мозга повезан са сексуалним понашањем, то још увек не представља одговор на питања о узроку и последици.

Другим речима, шта ако само хомосексуално понашање изазива мајушне промене у телу, за које се само а posteriori сматра да представљају утицај који изазива хомосексуалност? Научне студије су показале да понашање само по себи може изазвати флуктуацију у величини неурона. Ово је вероватније од претпоставке да су неурони изазвали одређено хомосексуално или хетеросексуално понашање.

Др Кенет Кливингтон, помоћник председника Салк Института где је др ЛеВеј обавио своју студију, истакао је да постоји "велики број доказа који показују да се мреже неурона у мозгу реконфигуришу реагујући на одређена искуства."

Тако да веза између узрока и последице - шта утиче на шта - није јасна. Стога, разлика у структури мозга хомосексуалаца - ако претпоставимо да ће следеће студије потврдити "проналаске" ЛеВеја - може бити резултат одређеног понашања и/или срединских услова.

Четврто, сексуална оријентација људи које је др ЛеВеј проучавао не може се проверити. Када су др Анкеберг и др Ле Веј разговарали о чињеници да су три хетеросексуална мушкарца имали мање нуклеусе од хомосексуалних мушкараца, ЛеВеј је рекао: "Па, можда су неки од тих појединаца били бисексуалци." Анкеберг је одговорио: "Па ако кажете 'можда' онда Ви нисте сигурни", и заиста, др ЛеВеј је признао да стварно није сигуран. Неки су можда били "скривени" хомосексуалци који су се правили да су хетеросексуалци. Јер сви проучавани били су мртви, и ми једноставно нисмо сигурни.

Пети проблем у вези студије ЛеВеја је могућност да је истраживање било необјективно. Др ЛеВеј је хомосексуалац и то је јавно признао. Такође је забележено како изјављује да је одлучио да докаже генетски узрок хомосексуалности пошто је његов хомосексуални партнер умро од СИДЕ. У једном издању Њузвика био је чак цитиран како тврди да ће, ако не пронађе генетски узрок хомосексуалности, потпуно престати да се бави науком. Њузвик даље цитира: он се труди да "...(прометне) идеју да је хомосексуалност ствар судбине, а не избора", јер је "важно да се друштво образује" у складу са идејом о биолошком утицају. У ствари, ЛеВеј је сада отворио сопствену школу за хомосексуалце и лезбејке у Лос Анђелесу да би помогао да ова порука допре до што већег броја људи. Будимо праведни, зар није могуће да истраживач са таквом личном прошлошћу буде необјективан у истраживању?

Шесто, интерпретација података и методологија које је користио ЛеВеј такође се могу довести у питање. Остали научници су показали да чак и мерна јединица коју је др ЛеВеј користио може бити сумњива. Да ли се тај наводни утицај нуклеуса може процењивати само на основу величине - или, уместо тога, на основу запремине, стварног броја ћелија, густине, или неког другог (а можда и сва три) критеријума? Даље, шта научници треба да раде са сваким од ових критеријума и шта они значе? Истина је да ово нико не зна.

Најзад, ЛеВејова студија се суочава са проблемом готово свих студија које покушавају да докажу биолошки детерминизам: са немогућношћу репликације. Ово као да је Ахилова пета свих оваквих настојања, јер изгледа да, готово увек, други научници откривају да не могу да понове проналаске почетне студије, што значи да почетна студија није ништа доказала. Без обзира на то колико широко се ови резултати објављују као "научни докази", открива се да се тај "доказ" или не може постићи, или је, уколико се понови, подложан другачијим интерпретацијама које подривају биолошку теорију.

Што се тиче рада др ЛеВеја, ниједна друга научна студија није поновила његове проналаске. У ствари, барем једна од студија др Тваба у Холандији јој директно противуречи.

2) Студија Бејлија и Пиларда о идентичним близанцима Друга научна студија коју су медији користили да рашире идеју да је хомосексуалност генетички условљена је проналазак хомосексуалног психијатра Ричарда Пиларда и психолога/активисте за права хомосексуалаца Мајкла Бејлија да је хомосексуалност превалентна међу браћом близанцима и међу усвојеном браћом. Ови истраживачи су субјекте за своју студију одабрали кроз хомосексуалне публикације које се брину о потребама искључиво хомосексуалне популације. Стога, селекција за њихову студију није била ни случајна ни објективна.

Било како било, пронашли су да су, од браће која су се одазвала, 52 процента идентичних близанаца, 22 процента једнојајчаних близанаца, 11 процената усвојене браће, и 9 процената браће који нису били близанци, били хомосексуалци. Бејли и Пилард су поставили теорију по којој је разлог за тако висок проценат хомосексуалности међу идентичним близанцима управо идентични генетски састав.

Али и овде наилазимо на проблеме. Половина идентичних близанаца нису били хомосексуалци; били су чисти хетеросексуалци. Како је ово могуће, ако деле исте гене који, наводно, одређују хомосексуалност? У делу Овековечење хомосексуалних митова, Ричард А. Коен је приметио: 'Ако је хомосексуална оријентација генетска, онда би 100 процената свих идентичних близанаца требало да буду хомосексуалци, али је то само половина. Стога, лако је закључити да фактори средине, а не гени, изазивају хомосексуалност."

Чак је и др Симон ЛеВеј признао да ни Бејлијева и Пилардова студија о близанцима ни његова сопствена проучавања мозга нису доказали да је хомосексуалност генетички одређена. "У овом тренутку то је још увек једна веома велика мистерија. Чак ни мој рад нити било који други рад који је урађен до сада не разјашњавају заиста до краја шта је то што људе чини хомосексуалцима или хетеросексуалцима. У ствари, ове студије о близанцима, на пример, указују на то да ово није потпуно урођено, јер чак ни идентични близанци нису увек исте сексуалне оријентације.“

И опет, морамо размотрити могућност необјективног истраживања. Као и др ЛеВеј, и др Пилард је хомосексуалац. Он признаје да је његов циљ да промовише идеју о томе да је хомосексуалност урођена и да, према томе, представља нормално сексуално понашање.

Закључак уредника престижног Британског медицинског журнала, 7. августа 1993. пригодно сумира проблеме свих студија попут Бејлијеве и Пилардове:

Има много студија о мушкој хомосексуалности код близанаца... Већина тих резултата се не може интерпретирати због малих узорака или нерешених питања о фенотипској класификацији, избору случајева, и дијагнози близаначких зигота. ...Дефинитивне студије о мушкој хомосексуалности код близанаца и усвојене браће тек треба дa се спроведу.

3) Истраживање др Дина Хамера и других, на Националном онколошком институту

Др Дин Хамер и његови истраживачи на Националном онколошком институту тврде да су пронашли да је "хомосексуална оријентација код мушкараца генетски условљена". У почетку су открили да у породицама 76 хомосексуалаца постоји већа стопа појаве хомосексуалности по мајчиној, али не и по очевој линији. Ово је указало на могућност да мајка преноси хомосексуалност путем X хромозома. Тим је проучио 22 региона или "локуса" који се налазе на X хромозомима код 40 парова хомосексуалне браће која су се преко огласа у хомосексуалним публикацијама добровољно пријавила да буду подвргнута истраживању.

Истраживачи су пронашли да 33 од 40 парова браће деле идентичне генетске маркере у локусу пет у q28 региону X хромозома. На основу овога, закључили су да један ген или гени у овом региону утичу на појаву хомосексуалности код најмање 64 процента тестиране браће.

Али и у ове закључке се може посумњати, као и у претходна истраживања. На пример, "било је неопходно прилично много статистичког подешавања да би се ствари 'уклопиле'".

Даље, научни ауторитети у овој области нису убеђени да је успостављена било каква веза. На пример, Рут Хабард, почасни професор биологије на Харвардском универзитету у пензији и коаутор дела Разбијање мита о генима, коментарише:

"Ова студија, као и слични ранији проналасци, је погрешна. Она је заснована на симплификованим претпоставкама и отежана је тиме што је готово немогуће успоставити везу између гена и понашања. ...Од релативно малог броја браће у овом истраживању, готово четвртина није имала (адекватне) маркере. Такође, истраживачи нису извршили очигледни контролни експеримент или проверу у циљу проналажења ових маркера код хетеросексуалне браће хомосексуалаца које су проучавали."

Поред овога, уводни чланак у престижном Британском медицинском журналу прокоментарисао је Хамерово истраживање на следећи начин: "Резултати ове повезаности су двосмислени. ...У својој оригиналној анализи, Хамер и остали поставили су хомосексуални ген осам центиморграна дистално од најтеломернијег маркера. Та кратка физичка дистанца између овог маркера и теломере, међутим, чини овај налаз дискутабилним."

На крају уводног чланка се каже: "Тврдња да је хромозом Xq28 повезан са хомосексуалношћу код мушкараца има широке друштвене и политичке импликације. Ипак научно питање је веома сложено, и интерпретацију резултата ометају методолошке непознанице. Неопходне су даље студије да би се потврдили или оповргли ови проналасци."

Најзад, др Пол Камерон и колеге, после пажљивог проучавања ове студије и консултација са разним експертима, такође су одбацили Хамерове закључке. Истакли су:

"Повезаност одређених генетичких маркера не имплицира да је неки ген изазвао хомосексуалност браће, нити да је то учинила група гена. Резултати би могли да укажу и на друге одлике које сви ови субјекти имају, а које су диспропорционално честе код хомосексуалаца, као што су промискуитет, егзибиционизам, или друге личне карактеристике за које се зна да су повезане са мушком хомосексуалношћу."

 

      Шта је са необјективним истраживањем?

Необјективно истраживање је очигледно оперативни фактор у многим од ових студија. На пример: "Хамер је занемарио информације које су се супротстављале његовој хипотези, иако је пријавио да је међу сестрама ове браће постојала већа инциденција лезбијанизма, што се уклапа у традиционални психијатријски модел по коме 'поремећене породице производе више хомосексуалаца', Хамер је игнорисао овај проналазак да би следио своју генетичку интерпретацију."

Размотрите и следеће:

Што је још важније, потпуно је занемарено широко распрострањено веровање да је хомосексуалност пре свега резултат инцеста и врбовања... (Даље) биолошки детерминизам не може да објасни промену оријентације. Две студије на овом пољу, које су обухватиле највеће популације, а које су спровели Кинзи Институт и Институт за породична истраживања, независно један од другог, показале су да је већина хомосексуалаца имала и хетеросексуална искуства, а да је знатна мањина хетеросексуалаца имала хомосексуална искуства.

У светлу претпоставке да је барем једна од кључних особа укључених у Хамерову студију такође хомосексуалног опредељења, можемо се запитати колики је проценат истраживача, које толико занима проналазак биолошке основе хомосексуалности, хомосексуалног опредељења? Ако је у питању велики број, сасвим је рационално помислити да је њихов начин живота и веровања можда утицао на методе и закључке истраживања.

Даље, колики је број истраживача у овој области који можда намерно крију своје сексуално опредељење да би дали привид научне објективности сопственим закључцима? Чарлс Силверштајн, доктор медицине, аутор је књиге Хомосексуалци, лезбејке и њихови терапеути. Сексолог је већ 25 година. Он тврди да су покушаји да се хомосексуалци излече бескорисни, јер је хомосексуалност "биолошки предетерминисана".

У телевизијској емисији "Џералдо", 11. јуна 1991, он је у ствари тврдио следеће:

"Џералдо, ја сам већ четвртину века психолог и сексолог. У последњих десет година, неке ствари смо научили - постоји једна изјава са којом ће се сложити сви сексолози овога света које ја познајем: сексуална оријентација је биолошки одређена".

Ако узмемо у обзир ову тврдњу, можемо се запитати пре свега колико сексолога др Силверштајн познаје. Али ово није поента. Милиони телевизијских гледалаца једноставно су чули једну "чињеницу" - да се сви сексолози слажу у томе да је хомосексуалност биолошки заснована, што је изјавио наводно објективан ауторитет који говори о људској хомосексуалности. На жалост, најава др Силверштајна из неког разлога није била потпуна. Није речено да је он хомосексуални терапеут и истраживач. Претпостављамо да то не би ни било речено да неко из публике није поставио то питање, приморавши др Силверштајна на признање.

 

Да ли велики број водећих истраживача данас сматра да хомосексуалност није биолошки нити генетички заснована?

Већ више од 30 година пажљиви научници одбијају да изјаве да је хомосексуалност биолошки заснована из једног једноставног разлога: због недостатка доказа који би ту тврдњу подржали. У наставку текста цитираћемо велики број ауторитета, у покушају да се успротивимо мишљењу које, по овом питању, преовладава у нашем друштву.

Др Џозеф Николоси истиче да је проучио велики део модерне научне литературе која се бави наводном биолошком основом хомосексуалности: "Ја сам лично извршио ревизију све литературе, укључујући и ЛеВејову студију, и никако не верујем у то да је сексуална оријентација биолошки предодређена, и мислим да ниједан научник у то не верује. Има много више доказа да фактори средине у детињству постављају основе сексуалне оријентације неке особе."

В. Б. Померој, сарадник Алфреда Кинзија у истраживању, цитира како чак и тако велики ауторитет као што је Кинзи, каже: "Сам сам закључио да је хомосексуалност у великој мери ствар условљавања." Можда ово објашњава зашто сексолози Мастерс и Џонсон наглашавају: "Од велике је важности да сви професионалци у пољу менталних болести имају у виду да је хомосексуални мушкарац или жена, у суштини, по генетичкој одређености мушкарац или жена, а да је хомосексуална оријентација стечена склоност."

Мастерс и Џонсон су приметили и следеће:

"Генетичка теорија хомосексуалности је данас генерално одбачена... ниједан озбиљни научник не претпоставља да овде важи једноставна узрочно - последична веза."

Др Џо Мани, водећи сексолог на Џонс Хопкинс универзитету, изјавио је: "Нису пронађене хромозомске разлике између хомосексуалних субјеката и хетеросексуалних контролних примерака" и "на бази садашњег знања, нема се на основу чега оправдати хипотеза да су хомосексуалци или бисексуалци, било ког степена или типа, другачије хромозомске структуре од хетеросексуалаца."

Чак и Џон ДеЧеко, уредник Журнала хомосексуалности, каже: "Идеја да су људи рођени са одређеним типом сексуалног понашања је бесмислена."

У истом издању Архива опште психијатрије у којима се појавио чланак Бејлија/Пиларда о близнакињама лезбејкама, два висококвалификована истраживача на Државном психијатријском институту у Њу Јорку закључују: "Тренутно нема доказа који би подржали биолошку теорију сексуалне оријентације." У ствари, водећи научни часописи константно наглашавају "недостатак доказа који би поткрепили" идеју о биолошкој основи хомосексуалности - што и није толико зачуђујуће јер би "генетички детерминисана хомосексуалност већ давно била угашена због смањене репродукције."

Четврто издање Речника психијатрије примећује да је начин на који се дете одгаја много важнији од генетике у одређивању сексуалности: "Многи псеудохермафродити и субјекти са гонадалном агенезом били су одгајани као жене, док је њихов хромозомални пол био мушки (и обратно); ипак, у свим случајевима, полна улога и оријентација биле су у складу са приписаним полом и одгајањем."

Професор Вилиам П. Вилсон - начелник одсека за биолошку психијатрију у медицинском центру Дјук универзитета - тврди: "Не може се доказати да је хомосексуално понашање директно изазивано преносом генетички детерминисаног понашања или појавом ексцесивног или дефицитног броја сексуалних хромозома."

Др Клифорд Ален закључује: "Ниједно истраживање, ни у једној сфери, не указује на органску основу хомосексуалности, била она физичка, хемијска, ћелијска, микроскопска или макроскопска."

 

 Да ли је хомосексуалност заиста стечена склоност?

Ако хомосексуалност нема биолошку основу, онда мора да је у питању стечено понашање. Како Вејнрајт Черчил примећује у делу Хомосексуално понашање код мушкараца: "Не постоје сексуални инстинкти код мушкараца. ...Људска сексуалност потпуно зависи од учења и условљавања. Шема сексуалног понашања појединца стиче се у контексту његових јединствених искустава, и (није) ни у ком погледу урођена или наслеђена."

Бел, Вејнберг и Хамерсмит у делу Сексуална оријентаиија убедљиво образлажу да "доживљавање хомосексуалног узбуђења током детињства или адолесценције, и учествовање у хомосексуалним активностима гениталног типа представљају снажне индикаторе одрасле хомосексуалности у будућности."

Овај закључак подржава и Институт за породична истраживања из Вашингтона, који је спровео националну анкету по принципу случајног узорка, која је обухватила 4 340 одраслих. У тој анкети, 96 процената хетеросексуалних мушкараца и 97 процената хетеросексуалних жена је назначило да је њихово прво сексуално искуство било хетеросексуално. Али, 85 процената хомосексуалних мушкараца и 29 процента лезбејки изјавило је да им је прво искуство било бисексуално или хомосексуално.

Због свега овога др ван ден Ардвег, аутор књиге Хомосексуалност и нада, примећујући да је биолошко виђење "данас неоправдано, више него икад", закључује: "По мом мишљењу, било ко ко покуша да непристрасно приступи проучавању доступне литературе о физиолошким и психолошким истраживањима, мораће да призна да је најпогоднија интерпретација хомосексуалности управо идеја о неуротичној варијанти (односно о психолошком и емотивном поремећају)."

И даље, наводна биолошка основа хомосексуалности није чак ни право питање:

"Да ли треба да мислимо да је нешто нормално или "природно" зато што је генетско по пореклу? Шта онда да мислимо о генетским деформитетима или урођеним манама? ...Чак и кад би могло да се докаже да генетски или биолошки утицаји предиспонирају људе за хомосексуалност, то никада неће доказати да је хомосексуалност сама по себи нормална. То ће само доказати оно што већ знамо - да генетске варијације могу да утичу на будуће понашање, и да то и чине, понекад на нежељени начин. /.../ Нека истраживања закључе шта год желе о узроцима; генетичко порекло не оправдава грешно понашање."

 

Ако је хомосексуалност стечена склоност, да ли то значи да хомосексуалци могу да се промене и постану хетеросексуалци?

Хомосексуални мушкарци и жене нису рођени као хомосексуалци, а промена је могућа. Студије доказују да и сами хомосексуалци често мењају сопствену сексуалност. У свом извештају из 1970, Кинзи институт примећује да је 84 процента хомосексуалаца барем једном променило или изменило своју сексуалну оријентацију. Даље, 32 процента хомосексуалаца је пријавило да су је мењали три пута, а 13 процената хомосексуалаца је пријавило барем пет промена. 1981. Бел, Вејнберг и Хамерсмит су такође пријавили сличне бројеве.

Ако би се показало да они који "читавог живота" упражњавају хомосексуалност, у ствари мењају своју сексуалну оријентацију, ово би задало смртни ударац тврдњама хомосексуалног покрета. Ево шта показује једно савремено истраживање о хомосексуалцима који прелазе у хетеросексуалност:

- Шварц и Мастерс (који је учествовао у Институтском извештају Мастерса и Џонсона из 1984) откривају да 79,9 процената хомосексуалаца успешно мењају своју сексуалну оријентацију у хетеросексуалност. Контрола која се вршила у току наредних шест година показала је заиста импресивну стопу од 71,6 процената.

- Др ван ден Ардверг (1986) пријавио је стопу успеха од 65 процената.75

- Др Николоси је рекао др Анкербергу, када га је Анкеберг интервјуисао 1992: "До данас сам радио са 175 мушкараца, и што се тиче тврдњи о излечењу, ако ти мушкарци остану на лечењу, после неколико месеци почињу да доживљавају измене у свом животу."

Чак и либерални активиста, телевизијски водитељ Фил Донахју, који је некада веровао у биолошку теорију, сада говори хомосексуалцима: "Ако желите да се промените, можете да се промените." Стога, не може се порећи да они хомосексуалци који желе да промене своју сексуалну оријентацију то редовно и чине. Промена може за неке бити тежа због фактора као што су мотивација, снага воље, и околности. Али, кроз стварну терапију, уз праву мотивацију и помоћ, промена је теоријски могућа, за све: "Одвикавање од хомосексуалних навика, као и одвикавање од пића је могуће и то чине десетине хиљада људи сваке године."

Према анкети Института за породична истраживања из 1982. која је обухватала 4 340 одраслих: - 82 процента жена које су тренутно лезбејке и 66 процената мушкараца који су тренутно хомосексуалци рекли су да су били заљубљени у особу супротног пола,

- 67 процената лезбејки и 54 процента хомосексуалаца су пријавили да их сада сексуално привлаче особе супротног пола, и

- 85 процената лезбејки и 54 процента хомосексуалаца су, као одрасли, имали сексуалне односе са неком особом супротног пола.

Чини се да не само што је више оних људи који су покушали да оставе хомосексуалност, и оставили је, од оних који остају хомосексуалци, већ се хомосексуалност тешко може сматрати непроменљивим стањем када већину хомосексуалаца сексуално привлачиле особе супротног пола, и када је већина имала сексуалне односе са особама супротног пола.80

Др Ирвинг Бајбер истиче у Канадском журналу психијатрије: "Пратили смо стање неких (хомосексуалних) пацијената и по 10 година, и они су остајали хетеросексуалци, у потпуности.м

Описујући две књиге чији је уредник он био, Хомосексуалност: фантазија, реалност и уметности (1990) и Терапеутски процес (1991), др Сокаридес примећује: "Ове две књиге садрже радове преко 30 психоаналитичара - еминентних професора и психоаналитичара и медицинских радника из читаве земље - и сви они сведоче да је хомосексуалност психопатолошко стање које се може променити уколико се зна како се то ради."

Ако је велики број различитих терапеута и истраживача током година видео како хиљаде хомосексуалаца прелазе у хетеросексуалност, и ако су ово лично потврдили и хомосексуалци и њихови супружници, на основу чега може било ко да тврди да хомосексуалци никада не могу да се промене? А осим тога, какве су импликације чињенице да ми, као друштво, званично пропагирамо концепт о немогућности промене?

 

Да ли 10 процената америчке популације заиста чине хомосексуалци?

Да ли је Кинзијево истраживање засновано на науци или друштвеним ставовима? Широко објављена статистика Кинзијевог института која каже да 10 процената америчке популације чине хомосексуалци није тачна и заснована је на погрешним истраживањима. Најскорије научне студије доследно показују да мање од 1 до 2 процента мушке популације чине они који су искључиво хомосексуалци. Како тврди САД данас, 15. априла 1993:

"Идеја да 10% мушкараца чине хомосексуалци - рођена у студијама Алфреда Кинзија и популаризована од стране активиста - нестаје пред налетом нових студија. У последњој од њих, само 2.3% америчких мушкараца од 20 до 39 година старости кажу да су у последњој деценији имали сексуални однос са особом истог пола. Они који се изјашњавају као искључиво хомосексуалци чине само 1,1 проценат"

Доктори Пол и Кирк Камерон истраживали су нову студију, "Преваленција хомосексуалности", у Психолошким извештајима (у штампи). Она сумира више од 30 анкета широм света које су обухватале "велике, уверљиво објективне узорке", и открива сличне бројеве.

Кинзи никада није изјавио да 10 процената популације чине хомосексуалци. Он је заправо рекао да је 10 процената мушкараца, између 16 и 55 година старости, имало углавном или искључиво хомосексуалне везе, у трајању од најмање три године. Само 4 процента белих мушкараца је искључиво хомосексуалне оријентације током целог живота.

Кинзи институт се тренутно суочава са судском парницом коју је повела др Пудит Рејзман. Рејзман оптужује Кинзи Институт за резултате који су, делом, засновани на криминалним експериментима. Те експерименте су водили педофили који су, наводно, сексуално стимулисали бебе (од само два месеца старости) и децу, против њихове воље, без дозволе родитеља, чак и по 24 сата. Оваква "истраживања" су буквално изменила нашу нацију.

Можда би Америка требало да поцрвени од стида.

 

Како треба да разумемо то што хомосексуалци сматрају да су се одувек "осећали" другачије?

Чињеница је да велики број хомосексуалаца тврди да су одувек имали хомосексуална осећања, и да стога никада нису свесно одлучили да буду хомосексуалци. Када се разговара са хомосексуалцима, овај став се може чути толико често да је лако поверовати да је хомосексуалност нешто урођено.

Ипак, начин на који хомосексуалци схватају сами себе мало говори о правом пореклу хомосексуалности, ако о томе уопште и говори. Он, сам по себи, може бити нетачна интерпретација, или магловито сећање на нешто потпуно другачије. Право питање је: "Колико су значајна таква осећања?" Шта су та осећања значила када су се јавила први пут, и да ли то исто значе и сада? Да ли интерпретација таквих осећања тачно рефлектује биолошки предетерминизам, или је обојена или интерпретирана од стране самог хомосексуалног искуства? Осим тога, изгледа да се таква осећања лако могу објаснити другим факторима.

На пример, Роџер Монтгомери, некадашња хомосексуална проститутка, учествовао је у емисији "Шоу Џона Анкеберга". Док је био дечак, непрестано га је силовао хомосексуалац који је живео одмах поред њега. Превише збуњен и уплашен претњама овог човека да би се било коме обратио, Роџер је могао једино да се препусти. Али полако, почело је да долази до трансформације. Оно што је у почетку било једно болно и ужасно искуство, Роџер је почео да доживљава као нешто пријатно. Ово је било једино Роџерово сексуално искуство, и оно што се, у недостатку боље речи, "урезало" у њега. Ово објашњава зашто Роџер никада није осетио хетеросексуалне жеље. Кроз таква искуства, његова сексуална оријентација се "учврстила", и имао је мало потребе и жеље за хетеросексуалним односима. Из овога следи једно озбиљно питање. Колико хомосексуалаца се сећа само својих хомосексуалних жеља јер је ово једина форма сексуалности којој су икада били изложени?

Другим речима, то што хомосексуалац не може да се сети када је изабрао хомосексуалност можда је само полуистина. Изгледа да је људска сексуалност једно неутрално стање, у које се може урезати или хомосексуалност или хетеросексуалност, путем искустава или учења. Роџер је, на пример, био жртва која никада није имала реалну могућност избора. Али и поред тога, то није морало да значи да ће он сигурно постати хомосексуалац, како је сам Роџер касније признао: "Била је ужасна грешка то што сам ћутао, јер да сам могао да свој случај поделим са правом особом, сигуран сам да бих после тога водио нормалан, здрав, хетеросексуални живот."

Њихова немогућност да се сете избора, не значи да избора никада није ни било. А чак и да га није било на почетку, увек је присутан касније. Хомосексуалци сваког дана одлучују да остану хомосексуалци. Какав год утицај да постоји у животу неке особе - очигледан или суптилан - који подстиче одређену оријентацију или начин живота, кључно питање је како особа на такве утицаје одговара:

"(Ми) на такве утицаје одговарамо нашим сопственим акцијама, суптилним или очигледним, и наша одлука се придружује гомили утицаја који обликују нашу личност. Можда не успевамо да схватимо колики је утицај нашег избора, јер одлуке које обликују наше животе често нису велике, климатске промене, већ мале промене које се полако нагомилавају. Њиховим деловањем, ми постајемо добри или окрутни, завидни или захвални, идолопоклоници или побожни."

И на крају: можда заиста никада с потпуном сигурношћу нећемо знати који је јединствени или прави узрок хомосексуалности, али изгледа да неодговорност родитеља, сексуално злостављање, и недостатак верског васпитања представљају кључне факторе.

Комплексност људске личности и утицај средине на развој човека готово да онемогућавају било какве апсолутно тачне изјаве у вези извора хомосексуалног стања. Фактори као што су родитељи, друштвени и економски статус, околина, верско образовање, раса, националност, и темперамент веома отежавају прикупљање података. Такође, због субјективне природе ове теме, интерпретација података је један веома деликатан задатак.

Идеја да су хомосексуалци "такви од рођења" и да се "никада не могу променити" је мит. То је користан мит за многе хомосексуалце и либералне активисте, али мит који има последице за нас остале. Не може се порећи да тврдње о биолошком детерминизму и десетопроцентној инциденцији хомосексуалности имају велики политички значај, јер се користе да би се "оправдао" читав један покрет за грађанска права. На несрећу, ове митове подгрева друштвена политика која није у најбољем интересу наше нације.

Из књиге „Мушкарац и жена пред тајном пола“, стр. 275-290).

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )