Колико дуго демократија може да одржава ограничења ванредног стања и може ли се она још увек звати слободном земљом?
У покушају да задрже коронавирус изван земље, аустралијске савезне и државне владе увеле су драконска ограничења за своје грађане. Премијер Скот Морисон зна да је бреме претешко. „Ово није одржив начин живота у овој земљи“, недавно је објавио. Један истакнути грађански слободар (присталица филозофског покрета који заговара минимално уплитање државе у слободно тржиште и приватни живот грађана) сажео је правила жалећи: „Ми никада нисмо видели ништа слично у нашим животима.“
До сада једно од најслободнијих друштава на свету, Аустралија, постало је континент пустињака. Колико дуго земља може да одржава ограничења ванредног стања над животима њених грађана док још увек себе зове либералном демократијом?
Аустралија је тестирала границе
Пре 2020. године, сама помисао о Аустралији која би забранила њеним грађанима да напуштају земљу, ограничење повезано с комунистичким режимима, била је незамислива. Данас је то широко прихваћена политика. "Аустралијске границе су тренутно затворене, а међународна путовања из Аустралије остају строго контролисана како би помогла спречавању ширења КОВИДА-19", објављује владина веб страница. „Међународно путовање из Аустралије доступно је само ако сте изузети или вам је одобрено појединачно изузеће.“ Правило се спроводи упркос уверавањима на другој владиној веб страници, посвећеној постављању обавеза Аустралије према уговорима о људским правима, да слобода напуштања земље „не може зависити од утврђивања сврхе или разлога за одлазак“.
Државни виши суд поништио је оспоравање ограничења КОВИД-19 у земљи. „Може се прихватити да су ограничења путовања оштра. Такође се може прихватити да задиру у индивидуална права ”, пресудио је. „Али Парламент је тога био свестан." До прошлог месеца Аустралијанци који су становници страних земаља били су изузети из правила како би се могли вратити у своје пребивалиште. Али влада је додатно пооштрила ограничења, заробивши многе од њих у земљи.
Путовање између држава у Аустралији је, такође, строго ограничено. А влада Јужне Аустралије, једне од шест држава, развила је и сада тестира орвелијанску апликацију, као било коју другу апликацију у слободном свету, да спроводи своје карантинске мере. Људи у Јужној Аустралији ће бити принуђени да преузму и инсталирају програм који комбинује препознавање лица и геолокацију. Држава ће им послати поруку у било које време, и онда ће они имати 15 минута времена да сликају сопствено лице на локацији где би требало да буду. Ако то не ураде, или нису на месту где би требало да буду (на одређеној удаљености од места пребивалишта), локална полицијска станица ће послати службено лице ради личног праћења. „Нећемо им рећи колико често или када али ће, на бази случајног узорка, морати да одговоре у року од 15 минута“, објаснио је премијер Стивен Маршал. „Мислим да сваки Јужноаустралијанац треба да се осећа прилично поносно што смо ми у пробном програму за апликацију кућног карантина.
Остале државе су такође умањиле њихове грађанске слободе у име безбедности. Држава Викторија је најавила полицијски час и суспендовала свој Парламент за кључне делове панедмије. „Да би се ово разјаснило, ставило у контекст, треба рећи да су федерални и државни парламенти заседали и током Другог светског рата и током епидемије шпанске грознице, и полицијски час никада није био наметнут“, приметио је научник Џон Ли у чланку за институцију Бруклин. „У одговору на питање о томе да ли је отишао предалеко у односу на наметање полицијског часа (избегавајући питање зашто је полицијски час био потребан када га нема ниједна друга држава), Премијер државе Викторије Данијел Ендрјуз је одговорио: „Није реч о људским правима. Реч је о људским животима.“
У Новом Јужном Велсу, Министар полиције Дејвид Елиот је стао у одбрану распоређивања Војске Аустралије ради спровођења закључавања, говорећи за ББЦ да неки становници мисле „да се правила нису односила на њих“. У Сиднеју, где је више од 5 милиона људи било закључано више од два месеца, и Мелбурну, другом највећем граду, протести против закључавања су били забрањени а када су се дисиденти ипак окупили стотине њих је било ухапшено и новчано кажњено, извештава „Ројтерс“.
Аустралија је несумњиво демократска држава, са вишестраначким режимом, регуларним изборима и мирном сменом власти. Али ако земља, на неодређено време, забрањује сопственим грађанима да прелазе границе, остави на цедилу десетине хиљада својих грађана у иностранству, уводи стриктна правила о унутрашњем путовању између својих држава, забрањује грађанима напуштање домова без оправдања са званичног државног списка (листе), обавезује ношење маске чак и када су људи напољу и држе социјалну дистанцу, распоређују војску да спроводи ова правила, забрањује протесте а хапси и кажњава дисиденте - да ли је та земља још увек либерална демократија?
Дуже трајање правила ове врсте ће земљу сигурно учинити полицијском државом. После две године пандемије, за КОВИД-19 сада се више мисли да је ендемски него привремена опасност коју је нација могла да избегне - колико времена мора проћи пре него што Аустралију морамо сматрати нелибералну и неслободну?
Да би аустралијски приступ био оправдан, привремена ограничења слободе могла су далеко лакше одбранити у раној фази пандемије, када су многе земље биле затворене, а научници слабо разумели особине или развој КОВИДА-19. Аустралијски лидери надали су се да ће "поравнати криву" инфекције у настојању да спрече пренатрпане болнице и деградирану негу и веће стопе смртности које ће уследити. Земља се такође кладила да ће, у временском периоду који је довољно кратак да се ограничења могу одржати, научници развити вакцину која штити од морбидитета и морталитета.
Како се испоставило, опклада се исплатила. Да се понашала рационално и на одговарајући начин вредновала слободу, богата нација попут Аустралије потрошила би издашно - пре него што би сазнала које ће се вакцине показати као најефикасније - како би својим људима обезбедила одговарајућу понуду више могућности. Могла би себи приуштити да плати цену свих додатних доза и донира их сиромашнијим земљама. Аустралија је тада могла да организује своје војно и цивилно друштво да вакцинише нацију што је брже могуће, да укине ограничења потпуније него што су то учиниле Европа и Сједињене Америчке Државе, и тврдити да је комбинација са мање смрти и бржим враћањем у нормалу учинила њихов приступ чистом победом.
Уместо тога, Аустралија је погрешно инвестирала у вакцине и, када је већ примила испоруку, била је сувише спора да их преузме. „Од 16 милиона доза „AstraZeneka“ вакцина, које су испоручене влади од стране произвођача „CSL“, само количина од око 8 милиона је отишла у руке Аустралијанаца“, известио је „The Age“ 21. августа изражавајући забринутост у вези угрушавања крви и распрострањене предности „Phizer“ вакцине.
„Следећих 1,6 милона доза било је послато преко мора да помогне регионалним суседима, као што су Папуа Нова Гвинеја, Фиџи и Источни Тимор, да се ухвате у коштац са КОВИДОМ-19. Али око 6 милиона доза тек треба да се искористе чак иако је више од пола нације „закључано“ због појаве веома заразног Делта соја“. Аустралијска ниска стопа инфективности и смртности, коју је земља достигла тако што је окружена водом и што је усвојила оштра ограничења слобода, чини се да је умањила хитност када је дошло време за вакцинацију – иако је губитак хитности значио да су основна људска права била укинута неколико месеци дуже. Када се погледа уназад, већа хитност да се да се добије убод у руку како би се укинула ограничења спасила би животе, јер би земља била боље заштићена од неочекиване варијанте Делте.
У замену за даље трговање њиховом слободом, Аустралијанци су повећали дивиденде безбедности. КОВИД-19 је усмртио 194 од 100.000 Американаца, 77 од 100.000 Израелаца и само четири од сваких 100.000 Аустралијанаца. Тако низак број умрлих је сада изузетно повећан. Оно што остаје да се види је да ли Аустралија може да одржи тај учинак без сталног смањења суштинских квалитета живота у либералној демократији, укључујући слободу кретања, мирно окупљање и основну приватност.
Ако држава брзо поврати грађанске слободе од пре пандемије може се тврдити да је губитак слободе био само привремен (иако ће неке рестрикције, као што је забрана напуштања земље, и даље изгледати непотребно ако је циљ био смањење ширења КОВИДА-19 у земљи). А ако аустралијска стопа смртности остане нижа него израелска или америчка лидери могу уверљиво рећи својим грађанима да је лишавање вредело. А ако не, присталице ће много теже правдати везање лисицама мале групе тинејџера после њихових окупљања и дружења на отвореном.
Важније од тога да ли прошлост може бити оправдана или не је шта земља чини од сада (па на даље). Од неких политичара долази мрмљање обећања. „Премијерка Новог Јужног Велса – Гледис Береџиклијан обећала је да ће поново отворити државу када се 70% старијих од 16 година буде вакцинисало“ известио је „Ројтерс“. „Није важно шта чине бројеви предмета ... 70% двоструке дозе (вакцине) у Новом Јужном Велсу значи слободу за оне који су вакцинисани“. Али у Викторији, другој највећој држави, новинске организације извештавају да је „Премијер Данијел Ендрјус рекао да ће закључавање његове државе, које треба да се заврши у четвртак, бити продужено, али није рекао за колико“.
Због њене географије, Аустралија је сусед и гледа на разнолике диктаторске државе као што су Кина и Сингапур. Али њена сопствена судбина, такође, може се преокренути у зависности да ли људи жуде за осећањем безбедности и сигурности које је наређено од стране врховног већа (кризног штаба – прим. прев.) или од тога да ли желе да буду слободни.
Конор Фрајдерсдорф је калифорнијски писац за „The Atlantic“ (амерички магазин и издавач на више медијских платформи, основан 1857. године у Бостону, држава Масачусетс) где пише углавном о политици и националним пословима. Он је оснивач уредник новина „The Best of Journalism“ („Најбоље из новинарства“) које су посвећене изузетним делима публицистике.
НЕКА БИ ВАМ ГОСПОД УЗВРАТИО ИЗОБИЉЕМ СВОЈИХ ДАРОВА!
Превод са енглеског и приређивање за "Борбу за веру": Д. В.
Извор: https://www.theatlantic.com/i