БОРБА ЗА ВЕРУ - Вања Вученовић: Србија у паради "Великог брата"

"Ускоро ће бити могуће остварити скоро потпуну контролу над сваким грађанином и отварати досијеа, која ће садржати и најличније детаље о здрављу и понашању сваког грађанина. Ови досијеи ће стајати на располагању властима. Власт ће прелазити у руке оних који буду контролисали информације. Постојеће институције биће допуњене институцијама за управљање преткризним ситуацијама, чији ће задатак бити да унапред индентификују могуће друштвене кризе и развију програме који ће се са њима суочити."

Србија и дан данас, и поред негативне оцене због недовољно добре сарадње са „правдољубивим“ Хашким трибуналом, као и због незаустављивог јачања „ретроградних и мрачних“ политичких снага, показује високу свест о „неминовностима“ укључења у „врле“ глобалне постдемократске интеграције „цивилизованог“ света. „Парада поноса“ која је, ако ништа друго, имала за циљ да као пробни балон пробије све оне психолошко-традиционалне стеге и окове којима је већ вековима утамничен „заостали“ српски човек ( а у чему је добрано и успела), један је од недвосмислених показатеља раста, кажу неки, доста заостале свести у Срба(ља). Да „експеримент парада“ није онај довољан елемент за растакање ионако проблематичног националног, верског, културног и сваког другог идентитета овог народа, показује и наставак убризгавања још једне дозе ријалити шоуа „Велики брат“ кроз екране тв пријемника диљем Србије. Наравно, овај постмодерни шоу који већ неколико година заокупља пажњу великог дела (од разноврсног „трасх“-а) зависног српског гледалишта има и оне своје „скривене“ глобалне циљеве и пројекције. Али о њима нешто више у наставку овог текста, наравно, за све оне који „умеју да читају“...

Дакле, грађани Србије и - ако још увек смем да кажем - српски народ, ће и ове године бити „богатији“ за један напредни “културно-образовни“ програм који, у сваком погледу, нуди „Велики брат“. Брат ће и у овим јесењим данима нашем гледаоцу пророчки представити визију надолазећег „врлог света“ будућности (Хаксли), и то наравно у његовој потпуној физичкој и духовној „голотињи“. Целокупна судбина и визија будућег света у „Биг брадр“ серијалу је, мора се признати, вешто транспонована са глобалног нивоа у ентеријер једне складно уређене и надасве симпатичне „шарене“ куће. И да одмах ударим у суштину ствари. Кроз ову „тест-кућу“, механизми планетарне политичко - економске, па и културолошке контроле маса, биће симболички представљени на микронивоу. И напослетку, тестирани и испробани на појединцу, како неки аутори истичу, „будућем грађанину света“. Наравно, представљени за све оне који имају очи да виде. Додуше, многима очи не служе да би „видели“, али и за то треба имати разумевања...

Да коначно кренем са причом и покушам да укажем на неке, према мом скромном мишљењу, битне аспекте овог, у много чему, загонетног феномена званог "Велики брат".

Велики брат представља, како бројни аутори истичу, својеврсну конкретизацију и минијатуризацију доста ширих социолошких процеса, који се извесно већ одавно развијају на глобалној сцени. Настанак и појава поменутог ријалитија није просто и само изолована креација или пак још једно „бизарно чедо“ великих и све утицајнијих медијских конгломерата. Ова врста, на први поглед, „наивне и бенигне забаве“ за једне, и “скандалозне разголићене аморалности” за друге, може се посматрати као логични одраз и след „плодова“ глобализације , вртоглавог научно-технолошког напретка као и све очигледније (зло)употребе истог. Али напослетку и као представа о самом човеку који је неодвојив део и централна фигура тог и таквог прогреса и „процеса“. А све то зарад пројекције и тестирања неке нове верзије пожељног планетарног „амбијента“!

Концепција свевидећег и свудаприсутног "Великог брата" заснована је на суживоту неколицине „изабраних“ такмичара у једној (строго контролисаној) кући у дужем временском периоду. Сваки такмичар, путем камера које су постављене практично у сваком углу куће, излаже и најситнији део своје интиме и приватности на увид и „експертизу“ вишемилионском тв аудиторијуму. Исти тај аудиторијум поставља се у улогу пресудитеља и сваке недеље гласањем номинира, па потом немилосрдно „избацује“ по једног „незадовољавајућег“ такмичара из игре, односно куће. Дакле, процедура је сурова и демократска. И овде, бар наизглед важи она : Воx попули, воx деи! Само последњи такмичар који преживи све психолошке тортуре и замке “ Великог брата ”, односно све елиминације , деградације и понижења осталих укућана, поред неке „виртуелне“ славе добија и новчану награду од стотину хиљада евра. „Најбољи“ побеђује , или „може бити само један“ - стари је мото „хајлендера”, али и великог дела тржишно оријентисане митологије постмодерног доба.

У том смислу, новац је главни и покретачки мотив за сваког такмичара да учествује, „преживи“ и на крају остане сам у кући. На ову чињеницу као кључну указују бројни културолози, попут Зорице Томић која истиче да и поменути ријалити шоу постоји искључиво због новца, те да за новац учесници (такмичари) своју приватност и слободу нуде на увид свима. Једном речју, укућани, без икаквих предрасуда и табуа, пристају – а да вероватно довољно нису ни свесни – на феномен постмодерне „медијске проституције“ приватности и интиме путем непрестаног надгледања и контроле неке више воље. Проституције у којој није (зло)употребљен, како је већ то уобичајено, само физички елемент бића такмичара – жртава „Великог брата“, већ оно што је много важније, али и опасније – њихов психолошко-морални део егзистенције.

Подстицање и подражавање најнижих инстиката, а потом њихова контрола и усмеравање неодвојиви су елементи овог медијског спектакла. Стога, на различите начине „провоцирају“ жељу за задовољењем најнижих потреба у морално-егзистенцијалном смислу, затим обележити и анализирати исту, да би се касније могло лакше манипулисати њоме, а све зарад постизања пожељног и зацртаног циља. Подстицање глади за новцем и виртуелном славом , као најважнијим циљевима поменутог шоуа, отупљује сваки рацио у поступцима такмичара и онемогућава сагледавање њихове понижавајуће улоге у читавом медијском пројекту. Укућани, заслепљени искључиво лукративном димензијом свог „живота“ (новац, пролазна слава), уступају своју слободу и судбину у „руке других“ и несвесно постају обични статисти у сложеној медијско-манипулативној представи, чији је сценарио свима, осим тамо неком „надређеном Брату“, непознат и недокучив. Слобода се жртвује зарад пет минута сумњиве славе или због примамљивих сто хиљада евра, које у „транзиционој Србији“ представљају данас право богатство. Богатство за које се вреди борити свим расположивим средствима, што је и циљ овог ултралибералног или социјалдарвинистичког ријалитија.

Да сви ми, можда, већ живимо “ Великог брата“ а да те чињенице нисмо ни свесни, или је пак не желимо схватити, говоре неке тенденције и појаве који су већ подуже присутне на планетарном нивоу. Тако је, сада већ давног, 14. маја 1994. године „Лос Анђелес тајмс“ објавио помало забрињавајућу вест, према којој се грађани у САД прате од јутра до вечери. У поменутој вести наводи се да су на аутопутевима постављени системи камера који свуда прате кретање возила; да камере бележе долазак радника на посао; на радном месту се путем одговарајућег видео - надзора прати и анализира рад и понашање запослених; за време ручка кредитна картица преноси податке компјутеру о рачуну и ресторану који је посећен; при повратку кући камере поново прате радника. Ако је то било пре једне деценије, можемо се само питати колики је сада степен контроле и надзора кретања и комуникација грађана. Мобилним телефони су постали прави локатори, тако да „онај коме је потребно“ увек може да зна где се налазите. А сви ми имамо бар по један мобилни телефон, зар не?

Значајно је поменути и извештај Међународне организације рада (МОР) из деведесетих у којем се напомиње да се чак 80% запослених у САД непрестано прати. Већ је „Политика“ у јулу 1996. писала о могућем споразуму између једне београдске фирме и познате корпорације “Хекснет” о увођењу новог система компјутерског надзирања у Србији. Но, споразум са “Моторолом” о увођењу електронских личних картица са смарт технологијом покренут је усвајањем новог закона о личним картама. Мали број људи зна да се овим и сличним технологијама могу пратити њихова кретања, снимати комуникације (телефон, интернет), а у перспективи ће бити могуће контролисати појединце као и у “Великом брату”.

Из тог разлога, ријалити „Велики брат“ не може а да остане незапажен као феномен великог симболичког значаја. Да ли је његов поновни „силазак међу Србе“ израз наше напредне свести у незадрживом настојању и стремљењу ка благодетима модерног света, или пак модел по коме ће се дешавати и стварање реалне техно-тоталитарне утопије? Да ли су садржај и правила овог ријалитија строго резервисани за његове учеснике, или и сви ми „изван тога“, хтели–не хтели, имамо неку своју ролу коју морамо или ћемо морати правилно одиграти? Једно је сигурно: Кафкин јунак, Јозеф К. биће запамћен као неко ко до краја Процеса није покушао (или успео) да пружи отпор правилима неког наметнутог Брата. Да ли ћемо и ми, Срби - у ствари можда је политички коректније рећи -“грађани света”, следити Јозефа К. и фаталистички чекати неминован завршетак ријалити шоуа који долази на крају “краја историје”?

Дакле, читава „парада“ се, ипак, наставља у Србији, у овом или оном облику. А Велики брат је ту да нам осмишљава, припрема и организује „параде“, ове или оне врсте. Размислимо о томе.