Ући у европско царство - модерне потурице
понедељак, 28 септембар 2009

УЋИ У ЕВРОПСКО ЦАРСТВО - МОДЕРНЕ ПОТУРИЦЕ

Наша историја садржи горки пример безнађа у коме су вековима живели припадници нашег Српског народа оковани турским ропством, без права на слободан живот, без основних људских и грађанских права.

У том чамилу ропства, у свакодневном страху од одмазди Турака, од честог отимања деце кроз ''данак у крви'', отимања жена и девојака ради одласка у њихове хареме, од харача и кулука, није се видео излаз у оквиру једне генерације у којој су људи-појединци живели, имајући само своју веру Православну и неодређени сан о некој неизвесној будућој слободи.

Неки припадници народа Србског су и поклекли под тим терором, и да би колико-толико постали равноправним грађанима Отоманског царства у коме су живели они прибегавају промени своје Православне вере у Исламску, постајући за себе и своје будуће потомство ''потурице'' и родоначелници фамилија муслиманске вероисповести.

А онда нам у времену данашњем опет дођоше СЛИЧНА ВРЕМЕНА, у којима се по сваку цену, односно кроз највећу и највишу могућу цену - одрицања од свог народног идентитета, и одрицања од традиционалне-неизмењене Православне вере,  треба интегрисати у Европу и постати чланом многољудне а безличне Европске заједнице држава и народа - сада са базичним називом ЕВРОПСКА УНИЈА.

 А то даље значи ући у састав оне Европске заједнице - Уније која у свом Уставу нема одредницу о традиционалном хришћанском пореклу базичних народа које је чине.

Али постоји невидљиви ПАРАДОКС - нешто што само формално нема префикс хришћанског назначења заједнице народа, фактички истовремено представља готов чин уласка у Римокатоличку - Унију народа, међудржавну заједницу која је листом и првенствено римокатоличког верског опредељења, што опет представља скривени чин нашег капитулантства пред екуменизмом.                                                                

Јасно је да је УНИЈАЋЕЊЕ један дуготрајни, континуирани, вишевековни процес чији објекат и циљ је да Православни постану Римокатолици, и који је кроз време на пример скоро целу Православну Далмацију довео под окриље папе римског, а онда и многе друге крајеве аутохтоно Православне од искона претворио у крајеве који базично имају припаднике римокатоличке вере.                                                                          

Вешто је Европска заједница терминолошки преведена у Европску унију, па је ући у Европске економске интеграције, фактички једновремено повезано са значењем и верског - духовног преображаја Државе-народа народа који се учлањује у ту Заједницу-Унију, наравно све скривено значењски шта у ствари значи та Унија европска.

Нико од припадника Српског народа не би имао ништа против да ради свог егзинстенцијалног бољитка уђе у неку интеграцију са другим државама, било то са земљама Европске заједнице и у оквиру те форме удруживања њених Држава и народа, или било то са Руском федерацијом опет из тог истог економског разлога и циља, али не по цену унијаћења и губљења свог Православног народног - верског идентитета.

Две - три деценије уназад неки од наших верских првака, поједине наше Владике тада прво у потаји кренуше у екуменистичке контакте са римокатоличком црквом и другим конфесијама, као последицом тога што       гро народа у комунизму имајући најчешће само породичну Славу (а неке породице нису ни то упражњавале), уопште није имало никакву представу о основном стању и статусу наше Православне Цркве.

 Оне СПЦ која је била ''одвојена од државе'' и правно и фактички, а потом и озлоглашена у смислу да није било упутно, већ је по ставу и директивама тадашње комунистичке власти било и погубно (по живот и радне каријере) одлазити у њене Храмове и примати у куће припаднике њеног свештенства.

Потом, у блиској прошлости, неки наши верски прваци урадише опет то исто,  и поново потајно кренуше трагом екуменизма, сада неовлашћеним потписом ''Равенског документа'' од стране двојице Владика наше СПЦ.

Владика, који то урадише без предходног обезбеђења своје потпуне то јест свеобухватне надлежности: и за учешће на том и таквом скупу и  за стављање потписа на такав докуменат - НАДЛЕЖНОСТИ у виду изгласавања од стране свих Архијереја СПЦ потребне важеће Одлуке Сабора СПЦ по том питању, а онда и без не мање важног свенародног ''сертификата'' за тај чин -  недостатком икаквог упита народа на ту тему у смислу неког референдума верника наше Православне вере.

И на крају - данас исто раде и даље, али сада већ отворено и јавно - редовним заједничким мултиконфенсионалним Конференцијама и  скуповима, заједничким саслужењима приликом неких црквених обреда, заједничким наступима у медијима и КОНАЧНО незваничном објавом да је сазрело време свеопштег уједињења Хришћанске цркве са папом на челу и центром у Риму као пре десет векова - то јест до 1054 године.

Владике Иринеј Буловић и Игњатије Мидић  нису у Равени имали МАНДАТ задобијен од народа или од Сабора СПЦ за потписе на ''Равенском документу'' и нашли смо се у ситуацији пред-приступа Екуменистичкој заједници која би била под врховним покровитељством папе и римокатолика.

Све то као крајњи резултат опасно нас и колективно потенцијално претвара у ''модерне потурице'', подвлачимо - без нашег предходног референдума, јер се ради о врсти свесрпског и свенародног - покатоличењa.

Цео Православни Српски народ  о овим намерама и одлукама, по питањима екуменистичких принципа и интеграција, морао је бити предходно:

- детаљно информисан,

- додатно едукован да разуме суштине таквих ''црквених интеграција''

-  удостојен да се о свему колективно изјасни пристаје ли или не да уђе  у ту свеопшту екуменистичку заједницу.

Сада већ после мајског заседања Сабора и избора новог Синода СПЦ, потом нове поделе појединих функција изабраних Владика, а тиме и поделе мандата и улога у функционисању нове ''црквене владе'', један од потписника ''Равенског документа'' и то Владика Иринеј бачки накнадно је обезбедио (приграбио) тај недостајући МАНДАТ да комуницира са јавношћу и другим конфесијама.

НОВОТАРСТВО је нови принцип, нови израз и нова доктрина те наилазеће екуменистичке еуфорије која је дошла поводом потписа ''Равенског документа'' и мултиконфесионалног ''дијалога'' и интеграције верских заједница, пре свега протестантског опредељења коме тако стремимо новом ''реформом'' наше Српске Православне Цркве.

Попротестантовљавањем - како то неприхватљиво и рогобатно звучи, наше Српске Православне Цркве, ми кроз покрет ''новотараца'' крећемо у процес метаморфозе наше вере и путем настанка ''модерних потурица'' нашег доба, који се без масовног протеста или отпора тако фактички одрекосмо нашег идентитета у виду наше прадедовске-вековне Православне вере.

Нисмо противници интеграција у Европу, интеграција са Руском Црквом и Руском државом и народом, пристајемо на сваку врсту интеграције али само ради економског бољитка наше државе и народа СВЕ ТО МЕЂУТИМ само као Православни Срби са Богом у себи, са нашим неокрњеним верским и националним идентитетом.

ИСТОВРЕМЕНО не разумемо упорну кампању у дневном листу ''Блиц'' која инсистира на исправном ставу Владика тзв. ''реформатора'' у крилу СПЦ, који су супростављени, по закључку овог листа - ретроградном односу традиционалног крила СПЦ, а које упорно чува неокрњену слику нашег Православља наслеђену од наших вековних предака, по ставу већине истинских православних верника коју као такву хоће и да предају потомству.

И још мање разумемо апсурдни став те медијске кампање да је на пример Владика Никанор банатски представљен као ''мрачњак'' то јест припадник ретроградног крила ''зилота'' односно као један од вођа традиционалне струје, па се тако по њима од чувара свих постојећих наших Светиња овај Владика претвори у не дај Боже некаквог ''завереника''.

А то даље значи да је у склопу ове медијске кампање Владика Никанор представљен као духовник са застарелим погледима, а да су на другој страни тзв. ''реформатори'' то јест Владике из другог крила, представљене као носиоци савремених, значи ''младалачких'' погледа на свет. 

Не разумем из разлога што сам Владику Никанора упознао и схватио да изгледа  много млађе и физички по годинама, и по наступу речима и ставовима, од  гро представника тзв. ''реформатора'' од којих већина ''под старе дане'' кренуше да мењају наслеђене догме, које су проверено заступали њихови много познатији предходници Ава Јустин Поповић, Владика Николај Велимировић и све уназад до самог Светог Саве.  

И Књаз Милош је имао сва права, па будући да је био финансијер обнове стотина Цркава и Манастира разрушених од стране Турака, имајући паре он могао је да каже на пример: ''не свиђа ми се овај застарели Иконостас, шта ће ми ове превазиђене олтарске Двери...'', и све тако док не измења на начин ''модернистички'' све затечене црквене ентеријере, а потом да инсистира на промени укупног устројства наше Цркве све ''у духу новог времена'', у коме је градио црквене објекте и радио на свеукупној духовној народној обнови, скоро 700 године после Светог Саве.

А није то учинио, његове обновљене Цркве и Манастири остадоше исти, не изгубише ништа од свог вековног изгледа и устројства, који се од свих историјских предака до њега Књаза Милоша наследише.

Много познатија имена и личности ништа не мењаше кроз векове, а у 21.веку треба променити све, па зато - да ли смо то постали неки други људи то јест ''надљуди'' на прагу овог века - сасвим различити од својих предака, да ли смо сада са неким новим правом на неку нову стварност, неку нову веру, неки нови свет, постоји ли за све то и неки прихватљиви разлог?!?

Надамо се да Бог Господ наш који нас чува и штити, и сви они Срби који и даље исповедају нашу праву веру Православну - неизмењену, неће  допустити да ту веру изгубимо - нашем роду и потомству.

О Крстовдану, Лета Господњег 2009.        раб Божији Томо Обрадовић

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 28 септембар 2009 )