"Лако је квоцати, треба јаја носити"
уторак, 29 септембар 2009

„Лако је квоцати, треба јаја носити“

 Прочитао сам на „Борби за веру“ интервју Грешног Милоја, који је он дао ТВ-е Чачак 2006. године. (http://www.borbazaveru.info/content/view/1479/54/) Интервју је насловљен „Благо за вечност“. Искрено говорећи, написе Грешног Милоја читам увек са великим интересовањем и пажњом, јер ме покрећу да се озбиљно замислим над својим делима. Једноставно, покрећу ме на покајање. Читајући његов напис „Сине мој, не пристај!“, спознао сам своје грехове које сам учинио према својим родитељима. И хвала му на томе!

Међутим, управо зато што пажљиво читам његове написе, у поменутом интервјуу пажњу ми је привукло оно што говори о гробљима, и зато то хоћу да прокоментаришем. Он каже:

 „...Нажалост ми смо у времену које је иза нас побркали многе аршине. Између осталог, заборавили смо и неке елементарне ствари које су наши преци знали. Заборавили смо на наше претке. Пустили смо да њихови гробови зарасту у купине и у бујад. Кад погледате српска гробља мора да вам кане суза из ока кад видите какав је то немар, какав је то јад и какав је то чемер. Није могуће да један народ буде срећан ако такав однос према прецима има! Ми нажалост, широм света, који је препун саблазни, који је пун неморала и тако даље, можемо да сретнемо пасја гробља, гробља у која се сахрањују кућни љубимци, а која су много боље уређена него гробови наших предака, Боже нас прости. Ја мислим да оно што се из потоње беседе мога оца, о том  детаљу говори, је поука за читаву нашу генерацију. (Добро посматрајте, ко' е се куће затиру, далеко било. Виђећете, оне ко'е су попуштале да гробови ђедова њинијех утону у бујад и купине. Е, мој брајко! С тим се не игра...) Наш однос према прецима је у ствари наш однос према нашој будућности. Како се ми будемо односили према нашим прецима, тако ће се и наши потомци односити према нама. Како се ми будемо односили према нашим прецима, тако ће нам и бити! И тако нам, ја мислим, и јесте.

Ту се са њим слажем. Али бих сада подсетио на ону изреку: „Лако је квоцати, треба јаја носити“. Наиме, Грешни Милоје лепо пише о гробљима,  али у његовој епархији, конкретно у манастиру Жича, се руши гробље, а да Грешни Милоје, колико је мени познато, није ни прстом мрднуо. Прича се да ће тамо, на том праху предака, да праве конак. Баш ће да се усреће и да донесу „срећу“ будућим житељима тога конака. Или можда они који чине то срамно гроболомље, желе да навуку проклетство на светињу у којој је Свети Сава ставио круну своме брату Стефану Првовенчаном и да нам тако сатру наше корене.

Нема право Грешни Милоје да ћути пред том страшном чињеницом, као што није ћутао ни када је литургијско реформаторство у питању, што сам видео из његове књиге „Не помичи старе међе“, коју сам наручио захваљујући вашем сајту. Али, гроболомље је правио Синан Паша!  Гроболомље праве Шиптари на Косову! Зар се сме допустити да у светињи каква је Жича неко чини гроболомље?!

Можда ће неко мени неуком и остарелом рећи да сам ја старомодан и да ме је време прегазило. То није далеко од истине, али, корак по корак, почеће и да нас спаљују као што то чине њихови идоли на сатанском Западу под окриљем онога коме су наши екуменисти у Равени  најавили признање примата. Ако ми, с правом, припишете да сам заостао, прост, и недоучен, ево призивам у помоћ једну мудру главу, академика Матију Бећковића, који каже:

Гроб је највећа светиња и најстарија црква српског народа. Гроб је наша најдужа и најупорнија вера. Још увек се кунемо костима и гробовима, још немамо тврђег ослонца, бољих лекова, ни чвршћих уверења. Гробови су нас највише поучили, окуражили и ободрили. Због костију ратовале су државе, на костима се државе држе, костима су утврђене и ограђене.

Свети Сава је златом куповао мошти и доносио их 'у земљу његових људи'.  Тако су у Србију, после њега, доспеле и мошти Свете Петке, и Светог евангелиста Луке. Тако је вековима 'свецима украшавана тврђава наше Цркве'“.

Зар да допустимо да нам неко руши те тврђаве? Зар неко сме да нам руши те тврђаве наше Цркве, зар неко сме да се наруга нашим гробовима, тој најдужој и најупорнијој нашој вери?

Још Матија каже:

По нашем народном веровању, земља на којој је гроб се не продаје. Домаћини без наследника, или они који су се прибојавали да би њихови потомци могли продати имање, осигуравали су се од ове могућности тако што су се уместо на гробљу сахрањивали на својој окутњици.

Пред гробом би устукнуо и онај ко је склон да прода и онај ко би желео да купи“.

Знају ли гроболомци ко је сахрањен на Жичкој окутњици? Да ли са те окутњице хоће да склоне гробове да би њоме трговали?

И још Матија каже:

Ко год је некога сахранио, учинио је свето дело. Рођењем је свако обезбедио и грумен земље и своје име на њему. Зато је узимање гроба и ново убиство и порицање рођења и прикривање злочина“.

Ко то хоће да отме тај свети грумен земље? Ко то хоће да отме наше гробове, да остави гробишта без гробног знака? Ко то хоће да отме гробни мир? Ко то хоће да нас обагри?

Не подсећају ли нас ови силници на оног безаконика, како каже Матија Бећковић, „који је хиљаде оставио без гроба од Пасјег гробља до Голог отока...“ А „сам за себе одредио гроб од 16 хектара...“ (Матија Бећковић, Беседе, 1. издање, Београд, 2006, стр.20, 57, 164,165.)

Е па сад, да ли можемо поверовати да Грешни Милоје не зна за ово гроболомље у својој епархији? Јер ево ја, који сам из друге епархије, браничевске, одлазећи на сахрану у Овчарско – кабларски манастир Јовање, чуо сам да се и тамо спрема гроболомље.

И још: када је честица моштију Светог Николаја Жичког пристигла у манастир Враћешницу, том приликом сам, такође, чуо  једну страшну вест: да се и тамо спрема гроболомље.

Ето, толико од мене. Опростите, ја нисам књишки човек, и нисам вичан писању као Грешни Милоје, али сам морао своје бриге да поделим са вама и да ова питања Грешном Милоју поставим.

Многогрешни раб Божији

Миодраг

Последњи пут ажурирано ( уторак, 29 септембар 2009 )