ИАКО НЕ ЗНАМО ДА СНЕСЕМО ЈАЈЕ, ЗНАМО ШТА ЈЕ МУЋАК
Ја нисам, нити желим да будем адвокат Грешном Милоју. Али, истине ради, желим да изнесем јавно шта је он у вези са поштовањем светиња, као што су наша гробља, рекао и учинио, пошто га је господин Миодраг у свом писму прозвао. О томе сведочи и ових неколико цитата које сам пронашао у његовим књигама:„А онамо, с оне стране потока, на висоравни коју са две стране милује церова шума, Черговиште. Шарено село. Чуваоница блага Божијег. Њива Божија у коју је посејано најдрагоценије семе. Прах отаца и матера нашијех. Колико уздаха се отело над овим гробовима. Колико суза се излило на травицу по овим хумкама. Колико молитви је прошапутано међу овим каменим белезима. Колико љубави је уклесано у ова шарена слова. У гроздове. У голубове. Колико биографија је исписано по овим каменим књигама. Овде почива ђак са отвореним букваром. Онамо планинка на чијем је спомену крављача и чабрица. Над мајсторовим гробом алатке. Раопон. И сврдло. И ђељка. Над кметовим, мастионица и перо са све штамбиљом и кметовским штапом. Бившем подрумџији турили кључ и чутуру. Виноградару чокот и маказе. Шваљи шиваћу машину. А војник се не раздваја од пушке и бајонета са којима је стражио на бранику отачества. Девојачка лепота уписана у камен и у вечност. За незаборав. Са јелеком и опанцима. Са изатканим шареним појасом и везеним чарапама. Из рањених и ојађених срца по каменом спомењу залелекали стихови бола за прерано преминулим младенцима Раденком, Радомиром, Гвозденом, Чедомиром, Николом, Јеленом, Јованом, Стаменком, Персом, Радосијом, Разуменком, Милостивом...
Ишаране розете, цветићи, вињаге... Пењу се из траве уз спомење навише. Ка врху. А на врху крст. А око крста: ИС ХС НИ КА. Победник. Васкрситељ. Спаситељ. Ту на врху се зауставља поглед. Застаје суза. Јаук се претвара у шапат. Бол се претапа у наду. Није све пропало. Виђећемо се рано моја. Душо моја. Срећо моја. Радости моја. Љубави моја. Животе мој. Анђеле мој. Виђећемо се јопет. Виђећемо се кад Он, Спаситељ наш, поново дође међу нас. Са трубним гласом. У сили и слави. Ти ћеш ондак устати невене мој. И онда ћемо се зај'но узнјети у Царство Оца нашег небеског.
А ја, док још дишем, нећу те заборавити, туго моја. Миловаћу те молитвом својом. Заливаћу гроб твој сузом. И капљом вина црвенога. А навише ка души твојој одашиљаћу мирис тамјана и топли зрачак са воштаница које ћу приносити за покој и радовање душе твоје. И даваћу милостињу. Од срца. Едаби се Он, Свемилостиви, смиловао души твојој и подарио јој рајско насеље у Царству Своме.
И тако, тихује Черговиште. Чува семење Божије док не проклија и не донесе род, у дан онај. А ми који ходимо још овим присојем, одлазимо на Черговиште. О задушницама. О благданима. О годишњицама којима бележимо пресељење душа њиховијех из ове тескобе у Царство небеско. Да и' помјанемо. Да се за спасеније њино помолимо.
Помилуј их Господе, по великој милости Твојој.“
На другом месту Грешни Милоје каже:
„Ђе поменук малоприје наше старе, Бог да им душу прости, сваки су ред држали. Погледни гробове нашијег ђедова. Как’и да они не изађу о Задушницама. Боже сачувај! Да окаде гробове, да попале свијеће, да прелију гробове вином, да се Богу помоле за покој душа. Да изнесу најљепши залогај на гроб. За оне Задушнице, онамо пред Васкршњи пос’ се неприкосновено чувала најбоља пршута. Леђаница. Ако ’е година била пооскудна, па си им’о за посек једно свинче, онда једну леђаницу, ако бане кум ил’ тако неко, мо’ш да рецнеш. Ал’ ону другу нипошто. Ни за как’е паре. Она иде за Задушнице. Да ’е туриш на гроб. Да почастиш комшије. Сваког ко наиђе поред нашијег гробова. И сиромашка. Не каже се тек нако, нај’о се к’о сироче на Задушнице. Севап ти је то. За покој душа. А ’очи Задушница, весели тата, ’нако кад превали подне, баци на раме грабуље, косу, мотику, узме коју свећицу и на гробље. Да уљуди гробове. Виде то наши стари, одозго. Немо’ да мислиш да не виде! И благосиљају! Без њиног благослова руке су ти везане. То тувите, благо мене. Јел је казано да су унучад круна старом чо’еку, а слава синовљева су очеви и ђедови. Добро посматрајте, ко’е се куће затиру, далеко било. Виђећете, оне ко’е су попуштале да гробови ђедова њинијег утону у бујад и купине. Е, мој брајко! С тим се не игра...“
На трећем месту Грешни Милоје, остављајући својеврстан аманет својим потомцима, каже:
„Још се потрудите, благо мени, да суботња јутра посветите Господу и упокојеним прецима својим одлазећи на Свете Литургије за упокојене. Да ако би вас чувао и пратио благослов предака вашијех. И нађите времена да обиђете и уљудите гробља предака својих. Ту Божију њиву у коју је посејано најдрагоценије семе под капом небеском: прах предака вашијех. Из те њиве ће стасати најславнија, најдивнија и најрадоснија жетва, кад Господ поново дође међу нас, да суди живима и мртвима. И позивајте свештенике на гробље приређујући помене и парастосе за покој душа предака својих. И још у славу и част предака: обнављајте спомење; кадите гробове; палите воштанице и кандила; читајте молитве; дајте милостињу; помажите манастире и цркве; приређујте трпезе љубави...
А вама ће се тај труд и та љубав вратити с' више, као благослов предака ваших и као благодат Господња. Тако радите и бићете благословени.“
Осим тога, лично сам учествовао неко време у стручном тиму који је на два гробља, на којима су сахрањени преци господина Милоја, изводио рестаураторско-конзерваторске радове и том приликом сачинио већи број снимака претходног и изведеног стања. Фотографије које вам овом приликом шаљем, најбоље сведоче о односу господина Милоја према гробовима предака, с обзиром да је он био инвеститор тих радова. Да ли сад можемо од њега тражити да се он и више од тога бори? Ово тим пре, ако се зна (а зна се!) да је против њега покренут поступак у Жичкој епархији пред Црквено-судским органима због тога што је он тобож подстицао свештенике на непослушност епископу? (види „Не помичи старе међе“, стр. 155-161) Хоћемо ли сад од њега тражити да га прогласе кривим зато што подстиче народ да брани гробове својих предака? Немојмо, господине Миодраже, своју дужност сваљивати на оно неславно правило: „Бриго моја пређи на другога“.
Поштовани господине Миодраже,
Ја сам Славко из Епархије жичке, а Ти си из Епархије браничевске. С правом си одржао лекцију Грешном Милоју и свима нама. Али можда бих и ја теби могао да упутим ону „Лако је квоцати, треба јаја носити“. Зар није у Браничевској епархији започело зло светогрђа: хуле, новотарије, рушење олтара, светогрђе у иконописању, бал вештица... Али да оставимо све побројано по страни, и да се одбране гробља држимо. Ево и ја видех једно гробље из Твоје епархије на телевизији „Фокс“. Та телевизија је приказала једно запуштено гробље – коров до појаса. И то с којим разлогом је гробље обишла телевизија?! Да један сатанопоклоник покаже гроб „првог вампира Петра Благојевића“. Ем гробље у корову, ем га скрнаве сатанопоклоници. Е мој брате! И шта Ти учини у одбрани Твог, односно нашег, односно српског гробља? Да ли ћемо и зато прозивати Грешног Милоја?
Али, поштовани господине, моја намера није да дође међу нама до препуцавања и трвења, не дај Боже! Очигледно је: ни ја ни Ти не можемо да снесемо јаје. Ал' обојица знамо шта је мућак. Нека свако од нас покупи мућкове у свом дворишту и разбије их о главу оним створењима што их снесоше, па их нама, попут кукавице, подметнуше.
Раб Божији Славко
Прилог: Фотографије са гробља Черговишта и Ружичића гробља у Горачићима (родно место Грешног Милоја)
