Да се разумијемо: то што прослава нове године по службеном календару у мом животу долази у доба када се према етосу Православне Цркве човјек сабира да се интензивније одриче од задовољстава и више размишља о томе шта се о кога огријешио него што је баш очекивано све оно што иде уз „најлуђу ноћ“- све то не значи да у овој слободној и дивној српској земљи то неко не смије да ради. Смије, слобода је у друштву ограничена само слободом другог човјека тј начелом да не смијем да нашкодим другом човјеку.
Ипак, када видим масовне дочеке, када видим људе који ме сусрећу и читају лекције о литургијама као изворима заразе, питају о кашичицама и славама и колачима како накамарани, раздрагани и загрљени размјењују све могуће тјелесне флуиде – укључујући и здравствене раднике – питам се ко је овдје луд и зашто је луд? Славите, рођени, загрљени, разбијте чашу кад вам се разбија – али немојте ми само читати лекције о одговорности и љубави према другом човјеку. Када тражите од мене да упозоравам људе да не иду по славама – хоћете ли се запитати да ли се то односи и на ваше Јахорине, Жабљаке и Копаонике, или је само црквени народ заразан када ради што је вијековима радио и сабира се око онога око чега се сабирао и у рову и у конценттрационом логору, час пред јуриш или гасну комору? У реду, можда су ваша лудила за вас мале светиње и литургије вашег живота – уживајте у њима и да вас срећа прати, то вам од срца желим, али вас молим: немојте само процјењивати више икада моје светиње и моје литургије, ако желите да у вама препознам биће које разликује добро од зла и има елементарне обзире поштења и досљедности.