Стари Сандре Чипановић, дугогодишњи тутор Цркве Светог Климента у Охриду, прича овај догађај: 1910. године беснела је колера у Охриду. Град се сваки дан пунио мртвацима. Лека није било. Народ се почео пресељавати и бежати у околна села. Манастир Светог Наума био је пун узбеглих Охриђана.

 Онда, вели Сандре, ја предложим попу Ђорђу и још једном попу, који је био при Цркви Светог Климента, да узмемо мошти светога оца нашег Климента и прођемо кроз варош у литији. Попови се сагласе. И одмах пођемо, само нас неколико. Успут нам се почео народ придруживати. Прођемо стару варош, па онда кроз чаршију. Турци нам нису сметали јер и они су падали од  колере као муве. И тако до вечера вратимо се са моштима у Цркву Светог Климента. Сутрадан нико се више није разболео од колере. Ова грозна болезања наједном је пресечена. Ношење светиње у литији много помаже, каже стари Сандре. И подсећа на случај у Цариграду. Једном је и у Цариграду колера завладала и много је народа покосила. Онда патријарх оде султану и замоли за одобрење да се  пренесе кроз град Појас Пресвете Богородице, који се чувао онда у цркви Влахерни. Султан дозволи и литија с тим Појасом и с патријархом, свештенством, крстовима и рипидама пође кроз цариград. И колера одједном престане. (Мислимо да је том приликом Појас Богородичин морао бити донесен из Свете Горе из манастира Ватопеда, где се и до данас чува. А у Влахерни Појас је стајао раније, па је пренесен у Свету Гору у манастир Ватопед. Свети Сава је са својим оцем Немањом саградио је параклис у Ватопеду Појасу Пресвете Богородице).

„Емануил“, Свети владика Николај Велимировић