Дисање светости, благодатности ми примамо у различитим формама: све материјално што нас подсећа на свештену сферу, све што одвлачи нашу свест макар на тренутак од световне таштине и усмерава мисао ка назначењу наше душе и благотворно делује на њу, на наш морални склоп, било да је то икона, нафора, освећена вода, честица моштију, део одежде која је припадала светитељу или благосиљање крсним знамењем – све то за нас је свештено, јер је, како видимо из искуства, у стању да страхопоштовањем испуни и пробуди душу.

И за такав однос према чулним предметима ми имамо директно оправдање у Светом Писму, у причи о крвоточивој која је дотакла ризу Спаситељеву, о исцелитељском дејству делова одежде Апостола Павла, па и чак сенке Апостола Петра.                        

И нафора је велика светиња Православне Цркве.

Нафора или антидор (антидорон, уместо дара), у православној литургији представља остатак просфоре из које је на проскомидији извађен Агнец који се, за време епиклезе, претвара у Тело Христово.

Када се Литургија оконча, свештеник или епископ који је служио тога дана раздаје нафору народу који се причестио и онима који се нису причестили Светим Тајнама. Свештеник раздаје антидор свему народу на благослов и очишћење душе, јер је освештан и треба да га примају они који нису јели. Ако је неко и мало јео или пио, да не прима антидор. Тиме се постиже јединство свих оних који су се причестили, са онима који се нису причестили, а по речима апостола Павла: "Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо." (1 Кор 10,17)   

Ово потиче од агапа - вечера љубави, које су организоване са циљем заједничког и братског окупљања уз заједничку трпезу.  У сврху помагања сиромашних, одржавано је то заједничко обедовање на коме се делио остатак просфоре, као видљиво обележје хришћанске љубави и јединства. Временом је уместо агапа у Цркви заживео обичај да се остатак благословеног хлеба, после Литургије подели вернима. Нафора може да се шаље кући онима који из неког оправданог разлога нису могли да дођу у цркву на богослужење.

Нафора се узима на следећи начин: полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узима у уста и поједе, и полако се излази из цркве.

   Побожни људи имају код куће осушену нафору, и после јутарње молитве је узимају, пре сваке друге хране, ради освештања. Ако се неким случајем деси да се убуђа, она се не сме бацати у отпатке, него се мора похранити на побожан начин (о томе како се поступа у оваквом случају, разговарати са свештеником).

Пре узимања нафоре или водице од малог освештања (не богојављенске, она се, кад је човек здрав, узима после три дана поста), чита се ова молитва: „Господе, Боже мој, нека ми буде дар твој свети – нафора и света вода Твоја – на опроштење грехова, на просветљење ума мога, на укрепљење душевних и телесних снага мојих, на здравље душе и тела мога, на савладавање страсти и болести мојих по безграничном милосрђу Твоме, молитвама Пречисте Твоје Мајке и свих Светих Твојих. Амин!“