Коментар на текст "О анонимности Уредништва..."
четвртак, 29 октобар 2009

КОМЕНТАР НА ТЕКСТ „О АНОНИМНОСТИ УРЕДНИШТВА 'БОРБЕ ЗА ВЕРУ'“

 Исцрпан текст од стране уредништва именованог сајта, наводи ме на потребу да својим текстом дам подршку. Сматрам да подршку треба да искажу сви који цене труд уредништва сајта „Борба за веру“, а таквих је много. Дошло је време да одобравање, и ћутање о том одобравању, кочи резултат труда који се улаже, а труд овог сајта и сваког другог светосавског сајта је огроман. Са оглашеном подршком раздвајамо искрене светосавце од оних који под светосавским именом стоје као и луталица што на киши стоји испод пронађене настрешице.

Светосавци који „хране“ овај сајт (својим причама), и који се „хране“ овим сајтом (уредничким залагањем да постоје и да трају), својим оглашавањем показују ловцима сајта да Борба за веру није сама и да ловећи уреднике, морају да улове и народне светосавце. Мора им се дати до знања да корен сајта није само у Америци, да је својим жилама раширен и кроз земљу мале Србије. И ту не постоји простор за страх. Светосавци у малом, изашли су без страха пред османлијску силу и борили се до последњег усправног копља. Ако су могли они, а могли су, онда можемо ми, јер ми данас бранимо себе од својих издајица. Много лакше је борбу носити од свог, јер ћуд и размишљање свог познајеш.

Кад год је зрео човек матиран, он се користи детињаријом и детињим резоном брани свој пораз. Тако је детиња и оптужба на анонимност сајта „Борба за веру“. Такође и разглабање зашто је сајт у Америци, а не у Русији. Да је у Русији, неко би опет питао „зашто у Русији, зашто није у Молдавији“. Бог је капљице свог бића посејао по целој земљи која је само Његово власништво. Земља Америке није изгубила Господњи дах зато што њеном површином корачају нељуди (у великом) и људи (у малом). Где год постоји и један човек људског понашања, та земља треба да се цени, јер у том једном је и једини Творац.

Човеково биће, тело „на том“ бићу, не би могло да постоји без мозга и срца. Па ни један човек не носи мозак и срце на себи, већ те виталне импулсе носи дубоко у себи. Скривен је ум и срце човека и од света и од (не)људи. На површини човековог тела су само његови удови.

Тако је и са оснивачима (мозак и срце) сајта „Борба за веру“. Они су „скривени“ дубоко у телу светосавља у бићу српске православне вере, а на „телу“ његовом су његови удови (светосавски народ који их прати, чита и пише им). Ловци треба да знају да народни удови нису скривени. Њихово покретање и постојање види се голим оком. Проблем ловаца са народним удовима је у томе што ни рука, уд тела свог, свом образу никада шамар не удара, па тако ни удови тела „Борба за веру“,  шамар образу ударити неће. Не треба судити ни оним чичковима који су се закачили за постојање сајта да би им рад цепали,  јер они ту нису по својој вредности, већ су ту због неопрезног (од стране уредништва сајта) хода кроз чичкаво трње. Сами уредници су их својим ходом кроз чичкаво трње покупили за собом. И кртица када нам насели двориште дома размножиће се са својим кућицама ако јој ми то дозволимо.

Много је кртица међу нама. Има оних који роваре због неког, и има оних који роваре због своје лепљиве глупости, коју као сујету никако не могу са себе да одлепе.

И зато треба јасно и гласно причати. Јасно и читко описати све оно што је међу нама, па нека свако из тог написаног сам покупи име своје. Једном ће време показати да су у писању (труду верском) остала само имена неисписана.

Сваки тренутак је драгоцен. За дангубу више поправни испит немамо. Вредност шала (начин шаљивих „верника) које се међу нама чују имају вредност народне изреке „смеје се к'о луд на брашно“.

Сиви облак гутања светосавља све више прилази нашем постојању и место да будемо усмерени ка њему, међу нама још увек влада ситничава сујета ко је са каквом својом „улогом“ ближи „редитељу“ пута опстанка.

Још увек можете чути да појединци громогласно осуђују нечије место у тренутку где није требао да буде, а не осуђује своје тренутке у којима не треба да буде. Његово трајање у непотребном је природно, али није природно да се неко случајно, или  морањем, пронађе у беспотребном тренутку.

Још увек нас је много који гледамо у садржај ока оног до себе, а не видимо камарне садржаје у свом оку. И сама још увек ту битку против себе водим.

У редовима борбе за веру, постоји једна снага која је ту снагу заједничким именом назвала. Непријатељи ту именовану снагу називају верском сектом, или српским вехабијама, а „пријатељи“ те именоване снаге називају их (уз подсмех и тему за шале) политичком сектом. Непријатељска осуда је поштенија од подсмеха  „пријатеља“ који  ће на тренутак свој ироничан осмех украсити благочестивом љубављу док  милују рамена чланова те именоване снаге.

То се види, и то се међу нама зна, али се о томе ћути. О томе и треба ћутати, јер нису вредни поклоњеног тренутка да се јавно о томе и прича. Али због таквих је потребна јавна прича свете вере и свете обавезе да се вера одбрани. Таквом причом, идентитет лажних верских слушалаца почеће да губи своју „вредност“ и обмана да су ту, али откривени нису, почеће сама да их напушта. Када од њих оде и њихова глупост, јер ће их та глупост гледати као глупље, они ће морати да се суоче са собом, да направе завршни биланс „шта је мој рачун боравка међу верујућим“ и  можда од кусура који  им остане у руци душе,  искреност људску за себе и купе.

Када вас саплићу „ревносне“ ноге, „верујућег“ праведника, јер је свугде на путу ваше вере, обратите пажњу на те ужурбане ноге због којих не успевате у миру да корачате и које никако не можете да заобиђете.

И није хришћански не опоменути биће које је „верски пренаглашено“. Док из става учтивости, или погрешног тумачења да ћемо се огрешити ако неком „ударимо“ пацку по руци грготања, то наше ћутање грготаве речи остављају да потапа и себе и оне који тек треба знање и сигурност да стекну. Јер ако у дому оставимо само једну неуништену бубашвабу за кратко време ће их бити више од те једне. Тако је и са пуштеном једном празном реченицом да тече без заустављања, ускоро од те једне празне реченице крене колона жутих мрави.

И зато износим свој став, да текст „Анонимност уредништва „Борба за веру“, не сме само да се прочита и да се коментар задржи за себе. Сви који „хране“ овај сајт, и који се од њега „хране“, дужни су да изнесу своје речи подршке. Не ради хвале или показане привржености, већ ради истине због које тај сајт и постоји.

И једино што бих од себе замолила уреднике сајта, је то да својим писаним речима позивају све људе притиснуте верском муком или притиснуте животном муком, да о тој муци причају (пишу) и да им се пружи помоћ корз одговор и савет. И нека се процене приче, и са том проценом ће се знати да ли неком треба одговорити кроз речи Господа, или неком треба пружити речи људског казивања, да би после те примљене каше могао да прими и речи Господа.

Јер много је муке у души српског човека. И мало је оних који чују ту муку. А човек, ко човек, мора да се изјада, да га отврдла бол и глувоћа оних од којих он очекује да га чују у нечовека не претворе.

Мало се улагало у очишћење реке народа која се вери вратила. На народну неверу и незнање, одмах су се ставили подвизи. И то је дошло као прљаво тело обући белом ношњом. И ево нас данас тапкамо у месту после скоро 20 година како је народ почео вери да се враћа, и губимо ту веру, као што и политичари тапкају 20 година на истом месту и изгубили смо колевку државе. Морају се Господње речи народу препричати прво народним речником, па тек онда Господњим речима. И у тој причи народу се мора говорити да не сме да посеже за другим духовним књигама док прво његовим крвотоком не потеку речи из Пролога и Омилија. Кад народ у себе унесе речи из Пролога и Омилија, тек онда ће моћи да разуме речи из Јеванђеља и апостолских дела, ради тог разумевања и лакшег пута љубави према Јеванђељу, Св. Николај је и изњедрио Омилије.

Треба причати, причати...писати...за оне који не могу лако да се хришћански преобразе, а желе. И лаже свако ко каже да је лако одрећи се старог човека, порока и штетних навика. То лако припада само од Господа одабраним. И само један пример, једно од моје деце пости већ 17 година, и сваки пут када почне пост на води оно каже „лакше бих у војску него што могу да почнем „водено“ да се храним“. И седамнаест година ја у првој недељи поста улажем исте речи, исто стрпљење, и исто унутрашње размишљање „сад ћу га „удавити“, пробио ми је мозак својим кукањем“...та прва недеља прође, ја га „не удавим“, оно пости даље и у задњој недељи поста радосно говори „баш ми је жао што пост пролази, кад прође онда ми све буде тако обично“, и знам да ће нови пост опет донети заборав речи које изговара када пост пролази, и да ће поново својом кукњавом разбијати моје стрпљење и труд да му „водени“ почетак олакшам.

И 17 година то моје дете Јеванђеље није отворило да чита. Са њим испод јастука спава. И где год да крене, на туђем месту да заноћи, он га са собом носи и поново под јастук ставља. Улагала сам труд да почне да чита, али је био без успеха, увек је говорио „ништа ти не брини улази оно мени кроз јастук у главу“, али зна све Јеванђељске приче и апостолска дела, тако приче из Пролога, Омилија и беседе беседника. Када се о томе на литургији говори он то упија као и земља што упија воду. Његова снага вере је таква да он не може да чита, он жели да чује. Он у постељу не леже док се Богу не помоли, али се никада не моли пред иконама, нити са молитвеником у руци. Прозори његове собе гледају ка истоку. У мрачној соби он дуго стоји код прозора и гледа у једном правцу, како сам каже „тамо знам да ми је Бог“, и он се тако моли. Он има своје молитве и од њих не жели да се растаје.

Поштујем његову веру, и његово смирење ми говори да је душом Богу ближи него ја са свим до сада прочитаним књигама и јеванђељским читањима.

И нисам ово писала што сам желела део своје приватности пред јавност да износим, већ што  сматрам да ми је обавеза тај део да изнесем. Не можемо бити верници „верског шаблона“, јер из тог шаблона нам излази лажна вера, љубав, слога и све оно што Бог од нас не тражи. Да је Бог шаблон, човечанство би одавно нестало. Јер као што ветар струји од постанка света, тако и људски грех струји од греховног пада Адама и Еве.

И има још један пример. У цркви је правило да жена пропушта човека у свему испред себе. Тако је по канону цркве. Ја поштујем тај канон, али више не желим да поштујем пропуштање сваког човека у храму испред себе.

Јер Бог када је ставио човека испред жене, поред заповести жени, дао је заповест и човеку да се према жени обраћа као и према цркви.

И како ни све жене не испуњавају заповести  Божије,  тако у великом не испуњавају ни људи. И када видим човека да је један лик у светињи, а нехајни лакрдијаш у својој породици, и када видим човека да је мирно јагње у светињи, а знам да је лењи тиранин у својој породици, ја га испред себе не пропуштам. И када видим човека који оговара више него што оговара жена (а сви знамо којом количином жена може да сплеткари),  ја га не пропуштам. И када видим човека који је усахао од преподобности у светињи, а знам да биртија у данима који га деле до доласка у светињу, ја га не пропуштам. И још, када видим чичкове и кртице, прерушене у апостоле, са задовољством их не пропустим. Не пропуштам ни оне за које знам да брзином именују нечију слабост, грешку или сагрешење, а товаре својих превара крију као и змија ноге што крије. И не сматрам да сам горда и непристојна, само нисам лицемер, и нисам извршитељ „верског шаблона“ већ сам биће које ће сутра радо страдати али се љубави пема Богу и борбе да вера и после нас тече до наше тек рођене деце,  нећу одрећи.

Схватите мој коментар по снази своје душе. Терет какав ће ваш коментар бити, у мојим мислима није. Моје мисли сада док пишем и кад писање завршим, биће да се сложимо и обожимо да би нам и борба за веру била сложна и обожена. Само тако ћемо сачувати православље и светосавље. Сачувати свој идентитет и сачувати место свих сајтова „Борба за веру“ или са неким другим именом кроз исти циљ.

Нека на многаја љета у нама живи борба за веру и мир у сачуваној вери.

З. Д.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 29 октобар 2009 )