Уредништво: Наш одговор на екуменистичку ујдурму са Македонцима
субота, 21 мај 2022

 Мноштво наших читалаца се јавило са молбом да се огласимо поводом васпостављања канонског јединства СПЦ са тзв. „Македонском православном Црквом“. Људи су збуњени. Све је збрзано и закукуљено... Мало коме је јасно шта се, заиста, догађа...

Екуменистичка ујдурма

У разматрању, најпре се мора имати у виду да је на челу СПЦ екипа екумениста. Екуменисти су и у Скопљу, Фанару и Москви... А главни екумениста, шеф свима осталима, је у Риму.

А ко су екуменисти? Најкраће – то су религијски глобалисти. Њихов циљ је – сједињење свих. Наравно, не у Истини која је Христос, већ у лажи која је непомјаник.

Из претходног произилази, да су екуменисти верска каста раскорењених и у вери и у нацији.

Како глобалисти остварују своју замисао, уједињења света под једним владарем? Дробљењем држава, ради њиховог каснијег фузионисања у глобалистичке геополитичке целине. Пример: СФРЈ, СССР, Чехословачка... То они зову „функционализам на парче“.

Како се утире пут једној светској религији? Цепањем Православних Цркава које је опиру.

Пример: Руска Православна Црква – признавањем украјинског раскола од стране Фанара и СПЦ – признавањем македонског раскола (са даљим дробљењима у перспективи).

Како је све текло?

Најпре је – као случајно – епископ  зворничко-тузлански Фотије, члан Синода, у беседи након Свете Литургије на Светог Георгија, обнародовао да су настављени преговори с Македонцима и да би на мајском Сабору СПЦ могло да дође до васпостављања канонског јединства (овде:).

А онда је – наводно брже-боље – Ђубре издајничко из Истанбула признало расколничку тзв. „Македонску православну цркву" (овде:).

Вартоломејевим чином, српски екуменисти су добили одрешене руке пред народом, да на пречац дају аутокефалију „Македонској православној цркви“. Све у стилу: ето, народе, ако им ми не дамо - даће им Вартоломеј.

А Вартоломеј је у свом саопштењу о признању Македонаца открио шта се иза брда ваља речима „Света Црква Србије“. Иза екуменистичке ујдурме, дакле, стоји намера да се СПЦ сведе у границе државе Србије (показаћемо мало ниже). А то је по екуменистичкој екслисиологији Фанара, да су јурисдикције Помесних Цркава везане за територију, а не за народ, док је јурисдикција Фанара цео свет.

Да ли се заиста десило чудо?

И сада долазимо до питања: шта се то догодило, да се једна расколничка црквена структура, каква је такозвана „Македонска православна црква“ одједном може признати за Цркву? За претходник 50 година то није могло, а сада може!

Патријарх Порфирије каже: десило се чудо!  Значи, у позадини нема никакве канонско-правне промене. Нема ни покајања расколника. Само чудо! И ту добијамо пример, како ће доћи до уједињење јеретичког Запада за Православним Истоком (односно издајницима Православља са Истока). Рећи ће: догодило се чудо! То што патријарх Порфирије зове чудом, заправо је гажање истине, канона, црквеног права, претходних одлука СПЦ и тријумф екуменистичке лажне љубави. Патријарси Герман, Павле и Иринеј, нису имали довољно љубави за македонске расколнике и довољно канонско-правног основа за признавање Титове „Македонске православне цркве“, а Порфирије има „чудо“.

Основна карактеристика расколника је гордост

У Београд је дошао такозвани „архиепископ“ Стефан са делегацијом. Видели смо једног гордог човека, који је дошао не у духу покајања, већ у духу самоомишљеног права. Понашао се као кабадахија. Као неко ко је дошао да узме нешто што сматра да му припада. Аутокефалију. И то је отворено рекао. Он очекује да Сабор СПЦ призна аутокефалију његовој расколничкој цркви до краја овог месеца.

Уколико се то деси, а по свему судећи хоће – јер он не би дошао у Београд да му то није обећано – то ће бити крај Српске Православне Цркве. А ево и зашто и како.

Патријарх Герман:

зашто се "Македонској православној цркви" не сме дати аутокефалија – одговор свих одговора

Милош Минић, председник Републичке скупштине Социјалистичке Републике Србије,  у свом извештају достављеном Јосипу Брозу Титу 25. децембра 1967. године о његовом разговору са патријархом Германом 11. децембра 1967., између осталог наводи:

>>Забелешка Милоша Минића, председника Скупштине СР Србије о разговору са патријархом Српске православне цркве Германом, приликом посете коју је патријарх Герман учинио председнику Скупштине 11. децембра 1967. године.

Патријарх Герман је дошао у посету сам, без уобичајене пратње.

У двочасовном разговору разматрано је више питања од интереса за односе Српске православне цркве и државе уопште, од интереса за СП цркву у СР Србији и посебно питање у вези са односима Српске православне цркве и аутокефалне Македонске цркве. Питања су у току разговора покретана од обе стране.

Из овог разговора вредно је забележити следећих неколико момената...

2. У току даљег разговора патријарх Герман је врло опширно објашњавао историјат, разлоге и мотиве који су довели до одлуке ванредног архијерејског сабора о непризнавању аутокефалости Македонске цркве.

Највећи део објашњења је познат, јер је садржан и у документима два последња архијерејска сабора СП цркве одржана ове године. Ова објашњења су на линији оправдавања става који су ти сабори СП цркве заузели о питању аутокефалности Македонске православне цркве.

За мене је било једино ново врло отворено изнето страховање патријарха Германа да је одвајање Македонске православне цркве од Српске православне цркве проглашењем аутокефалности МП цркве само увод у даље иницијативе за даље цепање СП цркве. Ово страховање је патријарх Герман изложио у контексту аргумената којима се руководио Архијерејски сабор СПЦ у одлуци да не призна аутокефалност МП цркве, истичући да ћемо на исто страховање наићи код свих чланова Архијерејског сабора СП цркве, иако то ни директно ни индиректно није поменуто у документима Сабора.

На моју примедбу да не знам ништа о таквим иницијативама, да ме зачуђују такве претпоставке и таква страховања, јер не видим никакав знак да су и такве претпоставке могле утицати да Сабор СП цркве усвоји познату одлуку о аутокефалности МП цркве, патријарх Герман је, очигледно настојећи да говори са увереношћу изнео неколико момената. Прво, да је Православна црква у Црној Гори била аутокефална, и да се касније сјединила са СП црквом. Ако се они, тј. Српска православна црква сагласи са аутокефалношћу МП цркве, зашто не би и у Црној Гори затражили аутокефалност цркве, кад је Црна Гора у прошлости већ имала аутокефалну цркву. Друго, да је један од првих декрета које је Павелић донео кад је формирана НДХ био декрет о одвајању православне цркве у НДХ у самосталну цркву. Ако већ отпочне цепање СП цркве, зашто се искључује могућност да се у неком моменту не појави слична иницијатива у Републици Боси и Херцеговини и у Републици Хрватској.

На моју поновљену примедбу да не видим никакве основе за такве претпоставке у данашњем времену и приликама које владају у СФРЈ, патријарх Герман није ништа одговорио...<<

Извор:

http://borbazaveru.info/content/view/2883/30/

Патријарх Герман није попустио пред комунистичим притисцима, иако је могао изгубити главу, јер му је СПЦ била изнад сопственог живота. 

А шта је са Аутономном охридском архиепископијом на челу са архиепископом Јованом Вранишковским?

СПЦ је на заседању Сабора 16. маја Македонцима признала пуну аутономију додељену од СА Сабора СПЦ 1959. године и васпоставила пуно литургијско и канонско општење са њима. Тако су саопштили.

И пазимо сада:

На основу споразума о васпостављању црквеног јединства потписаног са Македонцима у Нишу 17. маја 2002. године, потврђеног од СА Сабора 23. маја 2002. године, и на основу одлуке СА Синода Православне Охридске Архиепископије од 25. децембра 2003. године, „Српска Православна Црква саборски благосиља и одобрава, додељује и признаје црквену аутономију Православној Цркви у Републици Македонији“ и то оним епархијама које су биле под управом СПЦ до лета 1959. године када има је дата пуна црквена аутономија, коју су њихови епископи 1967. године прогласили за аутокефалну помесну Цркву, због чега је СПЦ прекинула општење и сваку канонску везу са том расколничком структуром.  У патријарашком и саборском Томосу из маја месеца 2005. године, који је потписао блаженопочивши патријарх Павле, стоји да је та „веза била прекинута све то 2002. године када је у литургијско и канонско јединство са СПЦ ступио Његово Високопресвештенство митрополит велески и повардарски Јован (Вранишковски) са свештенством, монаштвом и побожним народом своје Епархије (Митрополије)... Због тог свог чина – пише даље у Томосу – архипастирске савести гоњен, злостављан и затваран, Његово Високопреосвештенство митрополит Јован је ипак остао до краја одан Светом Предању Цркве Православне и њеном благодатном и спасоносном јединству... 25. децембра 2005. године конституисан је и Свети Архијерејски Синод Православне Охридске Архиепископије који је за свог предстојатеља изабрао митрополита велеског и повардарског Јована. И по одлукама споразума потписаног у Нишу 17. маја 2002. године, Јован добија титулу Архиепископа охридског и митрополита скопског.

У Томосу даље стоји:

„Ми, дакле, то овим Нашим патријарашким и Саборским Томосом (из 2005) званично потврђујемо и објављујемо, Аутономна Православна Охридска Архиепископија остаје, благодаћу Божијом, у пуном литургијском и канонском јединству, са нашом Патријаршијом Пећком односно са Српском Православном Црквом... Сва имовина Српске Православне Цркве, покретна и непокретна, на подручју поменутих свештених Епархија, односно Епископија, уступа се на коришћење Охридској Архиепископији...“

Ми тај Томос прилажемо као доказ, драги наши читаоци.

И шта сада видимо? Сабор СПЦ је 16. маја признао аутономију и „васпоставио јединство“ са македонском расколничком структуром која је прогласила аутокефалију 1967. године (којој је већ признавао аутономију), коју сада предводи „архиепископ“ Стефан, а избрисала постојање Аутономне Православне Орхидске Архиепископије коју је основала СПЦ на челу са патријархом Павлом!  Ето до каквог „лудила“ доводи екуменизам“. Поглавар Охридске архиепископије Јован Вранишковски је прогањан, робијао годинама, изгубио здравље по македонским робијашницама, а све извршавајући послушање према својим екуменистичким претпостављенима из Београдске патријаршије, која га је сада прецртала Порфиријевим „чудом“! 

Тренутно, дакле, у Македонији постоје две Охридске Архиепископије, са два Синода - једна "архиепископа" Стефана, коју је Сабор ономад признао, и Јована Вранишковског (каја има свој Синод), коју је основала СПЦ са патријархом Павлом!

ТО ЈЕ ПЛОД ЕКУМЕНИСТИЧКЕ ЈЕРЕСИ И БЕЗАКОЊА!

Опаки план екумениста да се озакони источни папа

>>Митрополит за Дебар и Кичево и портпарол Синода МПЦ-ОА Тимотеј изјавио је да се македонски епископи надају да ће Српска православна црква (СПЦ) крајем маја упутити предлог Васељенској патријаршији да МПЦ-ОА добије аутокефалност.

Владика Тимотеј каже да црква која треба да буде предложена за аутокефалност мора да испуни десетак тачака да би била предложена за томос. „Очекујемо да ће то за нас учинити мајка црква од које се одвајамо - у овом случају СПЦ”, рекао је Тимотеј за Дојче веле на македонском језику, а преноси Танјуг.

Дакле, прецизира владика, СПЦ треба да предложи Васељенској патријаршији давање аутокефалног статуса на одобрење свих православних цркава, а затим да васељенски патријарх изда томос који ће потписати он и епископ СПЦ.

Владика Тимотеј сматра да последња одлука СПЦ за аутономију из 1959. године није корак уназад, већ корак ка добијању аутокефалног статуса цркве!<< 

Ако СПЦ треба да предложи "МПЦ" Васељенској патријаршији за аутокефалност, то значи да признаје патријарха Вартоломеја за "Источног папу", односно оног који има власт да дели аутокефалност свима како хоће! На овај начин Српска Црква ће изиграти Руску Цркву и стати на страну Вартоломеја који је изазвао раскол и дао лажну аутокефалност у Украјини! 

Епископима СПЦ

Најстрашније су последице признања лажне аутокефалности МПЦ, а то је разбијање и де факто укидање Српске Патријаршије. Настаће  Црква у Србији, Црква у Црној Гори (ето Амфилохијеве архиепископије), Црква на Косову, Црква у Војводини, Црква у Босни, Црква у Хрватској... 

Сетите се речи патријарха Германа Милошу Минићу!!!

А то значи да ће непријатељи СПЦ постићи исти онај циљ који је требао да буде остварен изгласавањем новог устава СПЦ из 2018! 

Понављамо: то је у складу са класичном екуменистичком тезом да се Црква не везује за народ, него за територију! У исто време власник Дијаспоре је расколник Вартоломеј. Значи власник и свих српских епархија у дијаспори. То ће први поздравити надређени патријарху Вартоломеју — римски папа. 

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Прилог:

Патријарашки и саборски Томос из 2005. године

Последњи пут ажурирано ( среда, 25 мај 2022 )