Шта ћемо ми у зидовима те верске обмане?
субота, 31 октобар 2009

ШТА ЋЕМО МИ У ЗИДОВИМА ТЕ ВЕРСКЕ ОБМАНЕ?

 Искрено је казивање „Срби у католичким црквама“. Много више од десет пута треба потврдити одлуку да се не прихватимо богослужења православља у католичким храмовима. Састојак у таквом богослужењу је као и састојак помешаног уља са водом. Католички верски храмови су слика њихове историје и свих честица из те историје. Свака та честица је испуњена њиховим душама. Све странице људске историје, од Распећа па до данас, носе записе да су народи нестајали од смрти из католичке руке. Када су убили Господа сматрали су да могу да убијају и његове људе. И убијали су.

Одрасла сам у вишенационалној заједници. Католици су ми били комшије, другови у школској клупи. Истина је да сам се и сама дивила њиховој програмираној дисциплини. У раној младости сам закључила да код њих ништа није случајно. Хуманост коју су пружали нацијама које нису католици, долазила је из њиховог ума, никада из њиховог срца.

Само једном сам била у националној завади и то себи више нисам дозволила. После часа историје и лекције о залеђеној реци и смрти Срба, Јевреја и Рома који су се испод тог леда нашли само зато што нису католици, пришла сам свом другу католику и шаком му разбила нос. Затечен добијеним ударцем, са прстима на крвавом носу, подигао је поглед и питао ме „шта сам ја за то крив?“.

То болно и смирено питање ме је поразило, постидело и заветовало да никада не будем национални дивљак. Већ тад се у мени урезала одлука да свој народ никада нећу гледати као небески народ, а све друге народе као звери испод тог неба. Вера у мени је тад постала одговорност поноса што ми је Бог дозволио да се родим као православка. Та одговорност ме је обавезала да волим све људе јер их је Бог створио као што је створио и мене. Православље ме је обавезало да свој идентитет и идентитет свог народа браним само онда када дисање нашег постојања почне да се гуши. Разлика између нас и Латина је огромна, они имају дисциплину, ми имамо љубав и душу.

Дисциплина је као и хладан камен са ретким природним тренуцима да из њега израсте цвет. Љубав и душа је као и сунце које својим зрацима без престанка изнова рађа нови живот, и расцветава нове цветове.

Православље није мит, православље је Истина. Како плућа разликују ваздуха од задаха, тако и душа разликује Истину од Лажи.

Рођена сам у породици са пореклом од две старице. Једна је била латинка, друга православка.

Божија жеља је била да ми се јави у тренутку када сам као дете спавала крај старице латинке. Дечијим нестрпљењем, и затечена призором вида, пробудила сам је и све јој испричала. Тихо, да је не чује муж православац, прошапутала је „то је Бог“. На мој шапат „шта ти је то“, прошапутала је „сутра ћу ти причати“.

Испричала ми је цело Јеванђеље. Показала ми је тајни кутак у коме је држала све оно што је припадало њеној вери и њеној молитви. Дани су ми пролазили у призору приче о Његовом Распећу. Одбијала сам храну и нису могли да ми зауставе сузе. Заветована да је не издам, говорила сам да ме боли стомак. Решена да такво моје стање престане, старица ме је одвела у свој храм.

Због тог тренутка, првог уласка у храм вере, све ово и пишем. Имала сам 6 година. И до тог тренутка сам се само плашила буба и мачијих очију у мраку. За све друго у мени страх није постојао.  Први страх вечности осетила сам када ме је старица увела у катедралу. Хладноћу храма осећам и сада у свом бићу. Није ме уплашила хладна температура у њему, већ ме је престравила хладноћа немања душе у простору у који сам ушла. Тад сам Га угледала на Распећу. Била сам мала а Распеће је било огромно. Постоље на коме се налазило Распеће било је веће од моје висине. И како сам Га препознала на том Распећу из свог дечијег виђења, тако сам се вештином брзог дечијег кретања нашла на постољу са жељом да Га скинем. Пропињући се на прсте могла сам само врховима прстију руке да дотакнем прсте Његових ногу. И данас верујем у слику Његовог живот Распећа.

Притрчала је старица, притрчао је и униформисани католички служитељ да свуку дивље дете са постоља Распећа. Обмотала сам постоље Крста својим рукама у одбрани да ме одатле не свуку док Га не скинем са Распећа. И данас осећам ту хладну руку униформисаног служитеља око чланка своје ноге, док се борио да ми заустави ударце ноге ка њему и старици упућене. Није то била хладна рука због немања телесне температуре, већ је то била хладноћа због хладне душе.

Тај тренутак је прошао. Старица ме је тајно водила са собом на мисе. И данас је неизбрисив осећај у мени, памћење нелагодности коју сам у себи носила када ме је у катедралу уводила. Звук оргуља ми је највише сметао. Одбијала сам да седим док миса траје. Питала сам се како могу да седе док је Он разапет. Када је долазило време да народ прилази униформисаном служитељу ради примања хостије у руку или на језик, ја сам излазила напоље. Старица ме је увек после мисе укоревала због таквог понашања.

Једне недељне мисе, морала сам да седим између старице и њене ћерке. Под будним оком пратње, тетка ме је привела униформисаном служитељу ради примања хостије. Та хладноћа каменог стола на чијем уштирканом стољњаку је своју службу обављао, личила ми је на сцену када моја мајка пилиће приноси пању за клање. Сећам се и данас пружене бледе руке са белим колутићем међу прстима ка мојим устима. Сећам се и панике у мом дечијем уму да се из свега што је предамном морам спасити. Та паника опстанка је била јача, ударила сам по његовој руци, видела да му колутић испада из прстију и потрчала свом снагом кроз катедалу да побегнем напоље.

Бежала сам дугом улицом центра тражећи ћошак за који ћу замаћи. Нашла сам га и утрчала у ту улицу. Можда бих и протрчала поред храма у тој улици да ме нису звона зауставила. На звук звона сам стала и пред собом угледала још једну велику кућу, али другачију од оне из које сам побегла. Утрчала сам унутра да ме старица и тетка не пронађу. То је био мој први улазак у православни храм, и моје прво сазнање да он постоји. Да ли су моје очи брже уочиле слику православног храма, или се брже родила љубав припадности то ни данас не знам, а није ни важно. У ликовима са икона нашла сам своје порекло. Иконостас ми је био дворац за који је моја дечија душа сматрала да је Он са Распећа скинут и ту сакривен. Пришла сам великој „слици“ најлепше жене коју сам до тад видела, и у Њен лик се „заљубила“. Нисам тад знала ни ко је Она, ни зашто је Дете у Њеним рукама босо. Скинула сам патикице са својих ногу и сакрила иза цвећа које је стајало пред Њеном сликом да обује своје босоного Дете.

Како сам због Њега босих, дечијих ногу из храма изашла тад, тако ћу боса за Њим корачати до краја, али Га нећу тражити у католичким храмовима. И ако не буде предамном православни храм у коме ћу Га наћи, и ако не будем могла више да Га нађем у православном храму, наћи ћу Га на свакој стази својих босих ногу где се будем зауставила и Њему прошапутала „помози ми, не остављај ме, сачувај њих па и мене“...

Нисмо ми Њега напустили и отишли стазом пред нову зидану богомољу и верску идеологију. Ми смо остали у Његовој богомољи, а они су отишли. Они су подигли ту нову, обесно подигнуту верску богомољу и тиме уздигли себе изнад Њега. Они су гордошћу својом зидали цигле зидова верске обмане. Шта ћемо онда ми у зидовима те верске обмане? Само зато што негде немамо своју богомољу, па ћемо прихватити њихове празне и напуштене богомоље? Па њима су и душе празне, због те празноће су од Њега и отишли.

Нама и њима је само биолошки лик исти, али нам се душе у свему разликују. А лик без душе је тунел без светлости. А тунел без светлости је саблазан и за најтоплије душе. Па тежимо ли томе да топлину душе изгубимо у том саблазном тунелу? Ако тежимо онда смо умрли већ у тренутку тежње.

Он себе ни у стени гроба Свог није оставио. Васкрсао је нас ради и неуморне снаге дом налази у душама нашим расутим по пољани земље човека. Па ако Њему не смета да нас нађе расуте по свету, зашто онда ми улазимо тамо одакле су Га из својих душа истерали и где су именовали поглавара који ће царовати земљом која није његова, већ Његова?

Ако је једна дечија душа осетила где јој је дом, зар не можемо данас са одраслим душама да осетимо где нам НИЈЕ ДОМ??? Залутали син се вратио Оцу свом, а не очуху, па тако нека и они напусте очуха и врате се Оцу свом.

З.Д.

Последњи пут ажурирано ( субота, 31 октобар 2009 )